Zahvaljujem.
Amandman koji smo podneli na Predlog izmena i dopuna Zakona o budžetu odnosi se na poziciju, odnosno na član 3, u kojem se govori o oko 400 miliona evra koji su garancije, šta god, da kraće kažem, zaduženja budžeta Republike Srbije za „Srbijagas“.
Ovaj amandman je podnet iz tri razloga.
Prvo, zaista smatram da tema našeg dijaloga mora biti o načinu tempa i načinu smanjivanja subvencija, kao što smatra da kad smo govorili o izmenama Zakona o privatizaciji i o programima smanjenja troškova budžeta, oko 100.000 ljudi koji iz budžeta dobijaju platu za poslove koji ne postoje, da su to ozbiljne teme o kojima moramo ovde da razgovaramo. Dakle, zato je podnet ovaj amandman.
Drugi razlog je što smo dve i po godine za vreme prethodnog saziva Vlade, jednog od rekonstruisanih, slušali od ministarke energetike da te subvencije treba ukinuti, da javno preduzeće „Srbijagas“ ne radi ništa, da je to…, da ne citiram već novinske, ne treba. Ja se ni sa takvom komunikacijom ne slažem i mislim, ako postoji koncept da „Srbijagas“ ne treba da dobije, da je onda ova Skupština mesto da se o tome razgovara.
Treće, ovo vam je šansa, ako stvarno želite da se ukine sve ono što je rečeno da će biti finansirano u javnim preduzećima, da to počne sada. Obrazloženje koje mi je Vlada dala ukratko glasi – ne možemo to da ukinemo jer „Srbijagasu“ pare trebaju, zbog netržišne cene gasa, zbog nemogućnosti naplate, zbog toga što dugovi „Srbijagasa“ nisu isključivo odgovornost rukovodstva i poslovodstva u „Srbijagasu“, zbog toga što imate posebnu situaciju sa bezbednosnom krizom vezano za energetiku, zbog raznih razloga. Ja to sve razumem, ali vas pitam – a kad ćemo ukinuti subvencije?
Ako ostaje u rebalansu ova poslednja tranša, što ja isto razumem šta znači obaveza države, hoće li ga biti u budžetu za 2015. godinu? Ako će ga biti u budžetu za 2015. godinu, hoće li ga biti u budžetu za 2016. godinu? Hoće li tako biti sa svim subvencijama? Ako vidimo u rebalansu i ako vidimo u predlogu da će biti i 600 miliona evra za isplate plata zaposlenima bez posla iz preduzeća u restrukturiranju, šta treba da pitam ministra privrede – hoće li biti i u budžetu za 2015. godinu? Ne može oba. Ne možete da dođemo ovde i da kažemo – prvi korak je smanjenje plata i penzija, slede drugi koraci, a kada ponudim dijalog o drugim koracima, onda mi se kaže – „Srbijagasu“ pare trebaju.
Za manje od mesec dana ćemo gledati u budžet iz 2015. godine i imaćemo stenogram ove sednice pred nama. Jednostavno je interpretirati šta je ko rekao, a još jednostavnije je čitati šta je u stenogramu rečeno oko ovog amandmana i oko rebalansa budžeta. Ministar finansija je vrlo jasno rekao – smanjenje plata i penzija je prvi korak, najmanji i najlakši, a sledeći tek slede u 2015, 2016. i 2017. godini. Ja vas pitam koji slede?
Ministar u naznaci govori o tome da će to biti tema vezana za skidanje sa budžeta zaposlenih u preduzećima u restruktuiriranju, za smanjivanje subvencija, za drugačiju organizaciju javne uprave i za usaglašavanje svega onoga što nam je u budžetu sa zakonom o državnoj pomoći, ali, o tome neće da se razgovara.
Iskrena kakva jesam, da sam uopšte ikada bila u mogućnosti da savetujem i Vladu Republike Srbije i vladajuću većinu kako da komunicira ovu štetnu i nedovoljno analiziranu meru, to bi bilo baš ovako kako se dešava. To je želja svake opozicije.
U obraćanju svima onima na koje će se ove štetne mere odnositi, ima samo nedovoljno analiziranih posledica za buduće i mnogo optužbi, što je sve legitimno, za poteze iz prethodnih godina, dokle god se govorniku koji o tome govori sviđa, da kaže – ne bismo mi ovo nikad, ali moramo.
Dakle, opozicija može samo da poželi takvu strategiju komunikacije i ja sam na tome zahvalna, kog god da vam je to radio.
Duge monologe koje imate sa ponavljanjem reči da bi svi zapamtili, da ne bi mi to, ali eto moramo, neporecivost za bilo šta što je pitanje, dakle ja vas pitam – zašto nećemo da smanjujemo subvencije „Srbijagasu“? Vi kažete – „Srbijagasu“ pare trebaju“. Sad vas pitam – dokle?
Dakle, volja da se ni o tome ne otvori dijalog je, što se tiče komunikacije i neubedljivosti razloga da se smanjuju baš plate i penzije, nešto što bih ja volela da vidim kad bih bila u poziciji, da vladajućoj većini pravim strategiju komunikacije.
Ali meni to nije drago zato što su mere, koje će biti donete, štetne za sve, zato što se ovde govori o merama štednje koje su bile primenjivane u određenim državama i zato što niko ne spominje da već godinu dana imate pred sobom članke i nalaze o tome da te mere nisu dale rezultata.
Nisu dale rast, nisu dale rezultata o onome što treba da bude zajednički rezultat nas iz opozicije i vas iz vladajuće većine, za koju godinu od danas, rast ekonomije, pravna država, sve ono što treba da bude zajednička tema, umesto – neko drugo je kriv, ali mi moramo.
Onda donosite amandman kojim želite da, ne odustajući i od ni jedne subvencije, ja razumem, ne tražim odgovor tu, znam šta su obaveze države, ono što smatram da je nedopustivo da se o tako ozbiljnim stvarima ne otvara dijalog ovde, jer je ovde tom dijalogu mesto i za ministra finansija i za ministra privrede i o subvencijama i o restrukturiranju i o kamatama i o zaduženjima, o svemu je ovde mesto.
Da bi se popravio utisak, vi nam donosite amandman da se iz Predloga zakona o umanjenju penzija briše rok, sa vašom interpretacijom.
Ja vas molim da ne dobacujete, stvarno vas molim da ne dobacujete. Imam pravo da komentarišem, nemam prava da komentarišem, moj amandman uz druge amandmane, amandman je veza. Ako vam se sviđa, ja mogu tako dok ne istrošim svo vreme.
Dakle, podnet je amandman na drugi zakon najavljen ovde u izjavama kolega, u sklopu strategije – ne bismo mi ništa, zato što je neko drugi za sve ovo kriv, ali mi ovo moramo, i mi to isto ne volimo i ništa ne bi uradili to, ali moramo.
Tako se reforme ne sprovode. U reforme morate da imate poverenje na osnovu analiza koje su pred vama.
Dakle, amandman se odnosi na to da nećemo smanjivati subvencije, ali nećemo ni oročavati vreme u kojem će važiti zakon o umanjenju penzija.
Vi kažete, zato što će biti ranije ponovo povećane, a ja kažem ne, biće kasnije ponovo povećane. Tako se može čitati taj amandman i o tome vam pričam.
Dakle, kada podnosim amandman kojim tražim da se ukinu subvencije, onda je to i zahtev za podnošenje amandmana, ali takođe i zahtev za otvaranjem dijaloga, jer ja u dijalog verujem.
Ovde se desio jedan, meni strašno drag događaj koji je direktna posledica dijaloga i najava vladajuće većine da će podneti predlog izmena i dopuna Zakona o finansiranju političkih aktivnosti i nadam se tako što će se u članu 16. reč „rashoda“ menjati u reč „prihoda“, pošto je to moj predlog, tog zakona.
Da vam objasnim koliko je meni stalo do toga da ova institucija radi. Nije važno da li je autor takvog predloga neko iz opozicije ili je autor neko iz vladajuće većine. Važno je da imamo svest o tome da se taj zakon u tom delu mora menjati.
Mogu samo da izrazim nadu da će i svi komentari posle ovoga ići u smeru da bude očito koliko je neuspešna ta strategija komunikacije, jer je većina, oko 75% reči koje smo čuli ovde, usmerene na to je za sve ovo kriva DS.
A, sirota vlast, mora samo da donosi neke poteze. Istovremeno ide rečenica – vi nemate ni pet, šest posto.
Onda ne može oba. Ne može i da vam je ceo fokus na DS, bez toga da zaista pričamo o tome kakve su odluke donete, a odluke o smanjenju plata su donete i 2009. i 2010. godine, važilo je dve godine, između ostalog i da vidite DS kao pretnju, a mi pretnja nismo ničemu, osim neznanju, aroganciji, bahatosti i nedovoljno podataka za ozbiljne odluke koje će proizvesti loše posledice.
Ministar, ja ne tražim odgovor od ministra finansija za ovaj amandman, meni je jasno, „Srbijagasu“ pare trebaju, ali molim ministra da zapamti da nam treba dijalog zbog „Srbijagasa“.