Hvala.
Uvaženi ministre Antiću, predstavnici ministarstva, kolege narodni poslanici, naravno da će poslanička grupa SPS u danu za glasanje bezrezervno podržati predložene izmene i dopune zakona kao i Zakona o energetici, pri čemu ću se ja u svom izlaganju vezati isključivo za odredbe zakona o izmenama Zakona o planiranju i izgradnji i Zakona o posebnim uslovima za upis prava svojine na nepokretnostima.
Imajući u vidu da je energetika oblast koja je u isključivoj kompetenciji moje uvažene koleginice Ivane Dinić pa će ona na tu temu u svakom slučaju krajnje kompetentno i stručno izložiti stav poslaničke grupe SPS.
Poštovani ministre Antiću, imajući u vidu da ste se ovom materijom i te kako bavili i da i te kako dobro razumete regulativu koja se vezuje za građevinarstvo, planiranje, naročito prostorno planiranje, zamoliću vas da nekoliko mojih krajnje dobronamernih sugestija u ovoj diskusiji prenesete i koleginici ministarki, uvaženoj gospođi Zorani Mihajlović, imajući u vidu da je njeno ministarstvo zaista što se tiče regulatornog dela učinilo mnogo da se konačno uvede red u oblast, kako prostornog planiranja, tako i građevinarstva.
Na žalost, kada smo donosili zadnji Zakon o planiranju i izgradnji nismo normirali ono što danas imamo nameru da normiramo, imamo nameru da sistematizujemo, kako bi zaista zakon o planiranju i izgradnji doživeo svoj puni kapacitet, odnosno kako bi u praktičnom smislu reči imao puni stepen efikasnosti.
Zašto ovo ističem? Zbog toga što, pre svega, poslanička grupa SPS bezrezervno podržava sam motiv predlagača zakona da se ovakve predložene izmene nađu pred nama i ja sam sasvim siguran da ćemo ih i prihvatiti. Tim pre, što je to prepoznao i predlagač, ovde konkretno odgovarajući broj narodnih poslanika i zahvaljujem se i uvaženoj koleginici Katarini, u smislu onoga što je bilo dato kao obrazloženje za ove izmene i dopune. Zašto govorim na ovaj način? Pre svega, ovde motivacija se vezuje za jedan jako važan faktor, a to je omogućavanje investitorima da ulažu u jedinice lokalne samouprave. Bez obzira da li se radi o gradovima ili opštinama. U tom smislu doprinos za uređivanje građevinskog zemljišta ili kako se to često pežorativno kaže – naknada za uređivanje građevinskog zemljišta se više neće ni obračunavati, ni plaćati za objekte javne namene u javnoj svojini, a ono što je naročito značajno i za proizvodne objekte skladišta, itd.
Naravno da u ovom pravcu zaista postoji nešto što će na nivou lokalnih samouprava s jedne strane da izazove određeni stepen podozrenja, jer je sigurno da lokalne samouprave neće baš blagonaklono prihvatiti našu dobronamernost kao zakonodavca.
To je potpuno razumljivo zbog toga što svaka lokalna samouprava strahuje da će primenom ovih izmena i dopuna doći do nedostatka sredstava u budžetu, odnosno da se budžet neće popunjavati na adekvatan način kako se popunjavao do sada.
Kako se popunjavao? Popunjavao se upravo tako što su se naknade za građevinsko zemljište naplaćivale od investitora i naravno da je to bio značajan deo izvora prihoda koji su se slivali u budžet. Tu se pojavljuje jedan problem koji u praksi može da multiplicira, nažalost negde izaziva ozbiljne probleme čak odbijajući investitore. Najbolji primer, odnosno ilustracije za tako nešto je upravo grad iz koga ja dolazim, a to je Užice gde, kako sam prilikom načelne rasprave o Zakonu o planiranju i izgradnji istakao, za dve godine nije doneta čak nijedna građevinska dozvola, što zbog neefikasnosti stručnih službi, što zbog različitog tumačenja zakona, naročito zakona koji je bio na snazi pre nego što smo doneli poslednji Zakon o planiranju i izgradnji.
S druge strane, postoji još jedan dodatan problem što je dato lokalnim samoupravama, jedinicama lokalne samouprava diskreciono ovlašćenje da samostalno formiraju, kako kriterijume za obračun naknade za građevinsko zemljište, odnosno uređenje građevinskog zemljišta, tako i samostalno na osnovu tih kriterijuma vrše obračun po cenama koje znaju nekad da bude itekako visoke čak i basnoslovno velike. Recimo, Čajetina i Užice su na udaljenosti od svega dvadesetak kilometara, a razlika u ceni naknade za uređenje građevinskog zemljišta je neverovatno velika.
Zbog čega se ne pristupi jednom načinu razmišljanja koje bi moglo da sa jedne strane bez ograničenja lokalnih samouprava, bez uskraćivanja njihovih nadležnosti koje su im zakonom pripisane ili propisane, istovremeno podzakonskim aktom ne uredi ono što bi trebalo da bude jedna vrsta okvira, a okvir podrazumeva definisanje kriterijuma na osnovu kojih će se izvršiti obračun plaćanja naknade za uređenje građevinskog zemljišta? Tek tada bi došli u neku ravnotežu da, recimo, pojedine jedinice lokalnih samouprava ne odbijaju investitore sa izuzetno visokim iznosima plaćanja, dok druge jedinice lokalnih samouprava imaju daleko tolerantniji pristup, investitore približavaju upravo kroz cene koje podrazumevaju srazmerno adekvatne cene za ono što podrazumeva obavezu, a obaveza je plaćanje naknade za uređenje građevinskog zemljišta.
Ukoliko se to podzakonskim aktom ne uredi onda svaka jedinica lokalne samouprave ima, po meni, a i po stanovištu poslaničke grupe SPS, nesumnjivo velika diskreciona ovlašćenja. Da li je to praktično pravilno i prihvatljivo, ostaje opet i predlagaču, a i resornom ministarstvu kao budućem predlagaču da analizira i oceni.
Ono što se takođe čini ovde značajnim istaći, jeste da u slučaju, recimo, konkretnog grada Užica koji je nažalost bio grad koga su investitori zaobilazili, sada će imati mogućnosti da upravo investicije počnu da dolaze, upravo da ono što je uvažena koleginica Spasojević istakla, da se krene sa zapošljavanjem, izgradnjom proizvodnih pogona. To je na kraju krajeva i obaveza, proklamovana obaveza Vlade Republike Srbije da pomogne u dovođenju investitora, pored toga što tu istu obavezu imaju i rukovodstva lokalnih samouprava pa samim tim i grada Užica.
Kako onda dovesti do konačnog cilja? S jedne strane imamo situaciju gde budžet nesumnjivo može da trpi zbog neadekvatnog priliva novčanih sredstava. S druge strane se taj priliv novčanih sredstava pokušava nadomestiti prodajom zemljišta, izdavanjem u zakup ili pak na osnovu nekog drugog pravnog posla. Naravno da to može da bude neka vrste kompenzacije za ono što lokalne jedinice, gradovi, odnosno opštine gube.
Došli smo do onog podatka koji ovde i u predlogu naveden. Kako će se regulisati odnos između investitora i lokalnih samouprava kada su upitanju priključenja na infrastrukturne sadržaje? Naravno ugovorom. Taj ugovor je i do sada bio pravni osnov za regulisanje odnosa između investitora, gradova i opština kao jedinica lokalnih samouprava.
To nije bio nikakav problem kada su u pitanju javno komunalna preduzeća, konkretno „Elektroprivreda“, konkretno neka druga preduzeća koja su nosioci određenih prava na infrastrukturnim postrojenjima, naročito pravom raspolaganja, upravljanja i korišćenja. Naravno da u tom pravcu treba takođe razmisliti da se budućim sistemskim rešenjima olakša mogućnost kako bi jedinice lokalnih samouprava i investitori daleko brže, daleko efikasnije dolazili do konačnog cilja, a to je na što jednostavniji, što jeftini način priključenja na infrastrukturne sadržaje, odnosno infrastrukturnu mrežu.
Sve ove dileme, naravno, i sva ova pitanja će ostati za neku kasniju regulativu koja će se definisati, uveren sam, budućim zakonima, naročito onim koji se vezuju za oblast planiranja i oblast izgradnje.
Ono što se vezuje za drugi zakon koji danas menjamo, to je Zakon o posebnim uslovima za prava svojine, i tu moram da krajnje kritički u ime svih nas narodnih poslanika istaknem što niko ovde neće dovesti u sumnju, a to je da smo došli u jednu krajnje paradoksalnu situaciju zbog toga što, s jedne strane, građevinska inspekcija ima puni legitimitet da poruši objekat koji nema rešenje o građevinskoj dozvoli, odnosno rešenje o odobrenju gradnje, nemaju ni rešenje o upotrebnoj dozvoli, a upisani su u katastru sa pravom svojine u korist nosioca prava svojine. Dakle, s jedne strane postoji puni legitimitet i osnovanost u zakonu da građevinska inspekcija poruši takav objekat, a, s druge strane, vlasnik se sa takvim objektom upisao kao vlasnik u katastru. S jedne strane to podrazumeva ograničenje svojine, čak i eliminaciju prava vlasništva, jer šta će mu gola svojina u slučaju rušenja objekata, a s druge strane imamo nešto što ne možemo da sprečimo, a to je primena zakona od strane inspekcijskih službi, konkretno građevinske inspekcije.
Upravo sada, donošenjem ovog zakona, taj veliki paradoks, taj veliki apsurd se izbegava tako što građevinska inspekcija neće moći da ruši objekte za koje je postupak upisa prava svojine, shodno odredbama zakona po posebnim uslovima za upisa prava svojine, započet, kao i u slučajevima kada je taj upis prava svojine već izvršen.
Zaista je to trebalo i ranije učiniti i taj zakon očigledno pati od tog velikog nedostatka i upravo je ovo jedan veliki pomak napred i ja sam uveren da će se na ovaj način sprečiti da građevinska inspekcija, iako radi po zakonu, iako primenjuje zakon, ipak ne dovede u jedno vrlo, vrlo, delikatno stanje nosioca prava svojine koji je to svoje pravo upisao u službi za katastar nepokretnosti, iako nema za svoj objekat koji je izgrađen, ni građevinsku, ni upotrebnu dozvolu. Naravno, zbog toga i postoji podrška SPS ovakvim izmenama i dopunama.
Nadam se da ove krajnje dobronamerne sugestije mogu da posluže u daljem normiranju, u daljem sistematizovanju zakona o kojima danas raspravljamo i ponoviću još jednom, kao što je i ovlašćeni predstavnik, uvažena koleginica Spasojević istakla, poslanička grupa SPS će podržati u danu za glasanje predložene zakone, odnosno zakon kao i zakon o izmenama i dopunama zakona. Hvala.