Reč ima dr Aleksandra Tomić. Izvolite.

Uvažena predsedavajuća, poštovani ministre, kolege poslanici, u obrazloženju ovog amandmana čuli smo da se krši određeno načelo retroaktivnosti, koje je gospodin ministar,  a i svi ovde imali smo prilike da čujemo, jednostavno ne postoji.
Ako termin kada otprilike akcije ističu, koje su terminirane prethodnim zakonima, ističu 25. januara, onda niko ovde ne vidi taj princip retroaktivnosti. Prema tome, iznošenje određenih obrazloženja samo zarad toga da bi se iznosili i opravdavali amandmani tipa – briše se, jednostavno ne stoje.
Ono što sam se zapanjila, a mislim i moje kolege koje su čule, to je da akcije „Telekoma“ nemaju vrednost. To je bilo jedno od obrazloženja. Da li treba sad svim zaposlenima u „Telekomu“, jednostavno malim akcionarima u „Telekomu“ da kažemo da njihove akcije ništa ne vrede? To jednostavno ne postoji kao realna činjenica u društvu i prema tome, ovakav vid obrazloženja za ovakve amandmane u javnosti dezavuišu javnost, dezavuišu građane Srbije o tome da postoji određena vrednost kapitala, pogotovo kada kažemo da je učešće državnog kapitala 58% u „Telekomu“ i da jednostavno koncept u kome treba zadržati vrednost kapitala u državnom vlasništvu mora biti sačuvan. Taj koncept će biti ne samo u ovim zakonima, nego u svim onim koji obuhvataju ekonomske reforme.
Druga stvar, kada pričamo o ekonomskim reformama i zašto baš sada ovaj zakon ovog tipa, onda potpuno obrazloženje ide u pravcu toga da jednostavno ovakvi tipovi zakona mora u određenim trenucima da postoje i oni koji se odnose isključivo samo za „Telekom“, ali i one druge.
Mi smo imali jedan amandman Odbora kojim smo pokušali da što veći i širi broj akcionarskih društava uključimo u ovakav vid zakona, ali ono što je važno reći, kada sprovodite ekonomske reforme, prvo morate da utvrdite koliki su prihodi i rashodi i da utvrdite koliki je državni kapital, odnosno s kojim raspolažete.
Kada završite određenu fiskalnu godinu, „Telekom“ je jedna od kompanija koja je morala da ima kraj fiskalne godine, koja je sa 31. 12. 2014. godine, tek onda možete da utvrdite koji su bilansi i koliki je kapital kompanije i zbog toga je taj termin baš sada tek posle 31. 12. 2014. godine. Znači da obrazloženje Ministarstva ide potpuno u tom smeru ekonomskih reformi. Kada ste potpisali sporazum sa MMF-om, vi ste se obavezali u mnogo čemu, i oko prihoda i oko rashoda, ali i oko garancija o tome da jednostavno taj kapital koji ste prijavili u tom sporazumu sa MMF-om stojite kao država iza toga i država je stala iza toga da zaista postoji taj kapital u toj vrednosti.
Prema tome, svaki vid obrazloženja koji smo imali od strane predlagača potpuno je neodgovoran i pokazuje neodgovornost politike koja je vođena do 2012. godine. A kada govorite o tome da je 2010. godine „Telekom“ jednostavno poslovao nedomaćinski i da je gospodin Vučić bio jedan od onih koji je u to vreme govorio da ne treba prodati „Telekom“, je potpuno opravdana. U to vreme krediti su se podizali u vrednostima gde su kamatne stope bile između 7% i 8%, kada budžeti jednostavno nisu imali realne prihode uopšte, kada jednostavno država nije mogla da funkcioniše na način predvidljivog poslovanja, kada investitori nisu imali bilo kakav interes da ulažu u Srbiju i kada, jednostavno, tadašnje vlade i ministri nisu mogli da dobiju cenu koja je realna na tržištu kapitala. S toga i nisu prodali „Telekom“, jer nisu bili u mogućnosti da dobiju ne 800 miliona, nego ni 800 miliona za realnu cenu vrednosti akcija. S toga ovakvi amandmani ovog tipa ne da ne treba prihvatiti, nego treba ih osuditi u moralnom smislu, jer nemojte dezavuisati javnost sa činjenicama koje ne postoje. Ja vam se zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima prof. dr Janko Veselinović. Izvolite.

Da li mi dajete pravo na repliku kao podnosilac amandmana?

Možete da govorite samo po amandmanu.

Dobro. Koristiću vreme ovlašćenog predstavnika.
Jako me čudi ne od gospodina Babića, koji ima naučenu pesmicu koju peva o svakom zakonu, verovatno i ne pročitajući ga, nego od ministra i od koleginice Tomić.
Gospodine Sertiću, vi ste rekli da ovaj zakon nema povratno dejstvo, ako sam ja dobro razumeo. Gospođa Tomić je rekla da ovaj zakon nema povratno dejstvo.
(Aleksandra Tomić, s mesta: Retroaktivno.)
Povratno, odnosno retroaktivno dejstvo, to je isto.
Gospodine Sertiću, da li je ovaj zakon vaš, vaše Vlade? Pretpostavljam da jeste.
Poglavlje šest kaže ovako – opšti interes zbog koga se predlaže povratno dejstvo. U članu 197. Ustava Republike Srbije navedeno je da zakoni ne mogu imati povratno dejstvo i onda se obrazlaže zbog čega ovaj zakon treba da ima povratno dejstvo i na kraju se kaže – povratnim dejstvom stvaraju se neophodni zakonski preduslovi za izbegavanje negativnih finansijskih posledica za „Telekom Srbije“ a.d. i posebno za Republiku Srbiju i ostale akcionare „Telekoma Srbije“ a.d. Beograd, koja bi evidentno nastupila u slučaju zadržavanja postojećeg zakonskog rešenja.
Dakle, jasno i eksplicitno se kaže da ovaj zakon ima povratno, odnosno retroaktivno dejstvo. Ne znam šta je tu nejasno? Svako onaj ko je čitao ovaj zakon i njegovo obrazloženje video je da ima povratno dejstvo.
S druge strane, spominjala se činjenica… Opet mi nije jasno kako koleginica Tomić nije razumela. Dakle, mogu da pokušam, da se trudim da objasnim, ali ne mogu za drugoga da razumem. Ne mogu da se potrudim da razumem u ime drugoga. Ja sam rekao jasno – tržišna vrednost „Telekoma“ ne bi bila ugrožena. Ministar je u tom smislu polemisao sa mnom i rekao da tržišnu vrednost ne čini samo knjigovodstvena vrednost već i niz drugih faktora. U tom delu bi se mogli, ministre, složiti, mada stranog investitora interesuje pre svega koliko kompanije tržišno vredi i koliko će on moći na tržištu Srbije da zaradi i to je kraj.
Kakva je knjigovodstvena vrednost i kreditni rejting za zaduživanje, mislim da ga nije toliko briga, pošto ne smatram da će budući investitor se zaduživati. Ja makar smatram da takvog investitora nećete dovesti u zemlju, ali mogli bi o tome polemisati. Ali, kada sam rekao da to ne utiče na tržišnu vrednost, nisam rekao da te akcije ništa ne vrede, nego da bi one kroz ukrupnjavanja akcija mogle da nestanu i da se ne bi desila nikakva šteta po tržišnu vrednost.
S druge strane, gospodo, vi govorite o rupi bez dna. Pa vi ste samo prošle godine 100 miliona dinara platili za kredite koje niste povukli, a niste ih povukli zato što ste nesposobni, što pare koje su već ranije obezbeđene niste uspeli da utrošite…
(Zoran Babić, s mesta: Bečiću, da li on vama kaže da ste nesposobni?)
Ono u čemu možda moj kolega Đurišić nije bio do kraja precizan…
Molim vas, gospodin Babić me ometa dobacivanjem.

Gospodin Babić s pravom negoduje jer koristite reči koje nisu primerene ovom domu.

Koje recimo?
(Marko Đurišić, s mesta: A on što je malopre koristio – bezobrazno, neodgovorno?)

Gospodine Đurišiću, nemojte da dobacujete.
(Marko Đurišić, s mesta: Slušaj malo.)
Ja slušam veoma dobro.
Gospodine Đurišiću, vrlo dobro znate da po Poslovniku ne možete da dobacujete iz klupe.

Sve vlade, uključujući i Vladu Milke Planinc, odnosno za vreme Josipa Broza Tita do 2000. godine, odnosno do 2011. godine, ako gledamo i taj period, su se zadužile za 12 milijardi evra. Ova Vlada se za dve godine zadužila za 7,5 milijardi do juče, a od danas za osam milijardi i sto miliona evra, zato što ćemo danas ratifikovati još jedan kredit. Toliko o rupi bez dna i ko je pravi.