Hvala, ministre.
Gospođo Čomić, hoćete li da iskoristite ovaj minut? Ne. Hvala.
Reč ima narodni poslanik Milanka Jevtović Vukojičić. Izvolite.

Zahvaljujem.
Amandman koji se odnosi na član 3, a koji se inače u Predlogu zakona odnosi na definicije gluvih osoba, znakovnog jezika i tumača za znakovni jezik, ne treba prihvatiti iz sledećeg razloga. Naime, definicija gluve osobe u članu 3. je prihvaćena na osnovu međunarodno prihvaćenog socijalnog modela gluve osobe. Akcenat u ovoj definiciji gluve osobe je na osobi, a ne na oštećenju, kako to predlagač amandmana ističe, na oštećenju, odnosno bez sluha.
Znači, akcenat je na osobi koja usled informacionih, komunikacionih i drugih prepreka je ograničena u punom i ravnopravnom učešću u društvenom životu. Moram da naglasim da je kod ove definicije gluve osobe sem aktivnog učešća Saveza gluvih i nagluvih, a inače, gluvih i nagluvih ima oko 50.000 i lokalnih udruženja gluvih i nagluvih koje Savez okuplja, ima 44 koji su učestvovali u kreiranju ovog zakona, učestvovali su i fakulteti, između tih fakulteta jeste i fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju koji na svom fakultetu školuje kadar koji se bavi obukom, u stvari stiče se akademsko zvanje i bavi se radom sa gluvim i nagluvim ljudima svih uzrasta. To su naravno surdolozi, akademsko zvanje koje se stiče na ovom fakultetu.
Takođe želim da naglasim da je ovakva definicija i te kako značajna. Vrlo je važno jezik koji ćemo upotrebiti u ovom Predlogu zakona o upotrebi znakovnog jezika. Znači, jezik koji je u ovom slučaju pravnički treba da svede rizik marginalizacije ovih osoba, a osobe sa invaliditetom, to svi znamo da se nalaze u riziku marginalizacije, na najmanju moguću meru. Upravo predlagač zakona ovakvom definicijom gluve osobe to i čini.
Što se samog znakovnog jezika tiče i njegovo određenje, odnosno njegova definicija je apsolutno u skladu sa onim što misli Savez udruženja gluvih i nagluvih i to jeste prirodni oblik komunikacije gluvih osoba. To jeste njihov maternji jezik ili onako kako gluve i nagluve osobe često govore, znakovni jezik jeste njihovo rezervno uvo.
Što se tiče tumača za znakovni jezik, hoću da naglasim da ovim Predlogom zakona prvi put se uvodi zvanje tumača za znakovni jezik. Ono će biti uvedeno u nomenklaturu zanimanja i tumači za znakovni jezik, naravno, precizno i tačno se definišu u članu 11. stav 3. pomenutog zakona. Hvala.

Na naziv iznad člana 5. i član 5. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Marko Đurišić,  prof. dr Janko Veselinović, Snežana Malović, akademik Ninoslav Stojadinović, Biljana Hasanović Korać, Aleksandar Senić, Branka Karavidić, Goran Bogdanović, Ivan Karić i dr Blagoje Bradić.
Reč ima narodni poslanik Branka Karavidić.

Zahvaljujem gospodine predsedavajući.
Mi smo predložili izmenu naslova iznad člana 5. i do sada je naslov, znači, predlog je da naslov bude – učenje znakovnog jezika. Mi smo predložili da se naziv promeni i da stoji – učenje odraslih osoba znakovnom jeziku.
Mi smo amandmanom preciznije uredili član 5. i on u stvari predstavlja razradu prethodnog člana i uređeno je samo u kontekstu odraslih osoba i obrazovanja odraslih. Smatramo da je potrebno da se napravi jasna razlika između situacija u kojoj se odrasle osobe uče znakovnom jeziku i situacija kada gluva deca u okviru obrazovnog sistema uče znakovnom jeziku i na taj način ostvaruju svoje pravo na učenje i korišćenje znakovnog jezika.
Ovo je posebno značajno kada se ima u vidu da učenje odraslih znakovnom jeziku podrazumeva i učenje ne samo gluvih osoba već i osoba kojima je ovo znanje potrebno radi sporazumevanja sa gluvim osobama, npr. roditelji, rođaci gluvog deteta kao i osoba koja na ovaj način postaju tumači za znakovni jezik. Dakle, ovde se govori o učenju odraslih osoba, a da nigde u zakonu nije bliže uređeno pitanje učenja dece znakovnom jeziku.
Amandmanom se postavlja kao imperativ, a ne kao mogućnost da program bude prilagođen potrebama i mogućnostima gluvih osoba bez obzira da li se jeziku uče gluve osobe ili one koje to nisu. Program po kome se uči znakovni jezik mora biti takav da oni koji usvajaju znanja, usvajaju ih na način koji će obezbediti komunikaciju sa gluvim osobama. Dakle, mora se u postavljanju programa poći od toga da su komunikacijske potrebe i komunikacijske mogućnosti gluvih osoba, jer su one uvek jedna od strana u komunikaciji.

Reč ima narodni poslanik Vesna Rakonjac. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre, predstavnici ministarstva, moram odmah da demantujem i da objasnim zašto je ovaj amandman neprihvatljiv. U članu 9. stav 2. kaže – obrazovno-vaspitni rad iz stava 1. ovog člana ostvaruje se na osnovu procene potrebe za pružanje dodatne obrazovne, zdravstvene i socijalne podrške interresorne komisije kroz program vaspitanja i obrazovanja dece. Zatim, odnosno školski program i individualni obrazovni program za učenje u skladu sa zakonom. Znači, sa Zakonom o obrazovanju gde imamo inkluzivno uključivanje dece u redovan školski sistem. Prema tome, to je objašnjeno u nekom drugom zakonu i nemamo potrebe sada da to ponavljamo i u ovom zakonu. Hvala.

Narodni poslanici Marko Đurišić,  prof. dr Janko Veselinović, Snežana Malović, akademik Ninoslav Stojadinović, Biljana Hasanović Korać, Aleksandar Senić, Branka Karavidić, Goran Bogdanović, Ivan Karić i dr Blagoje Bradić podneli su zajedno amandman kojim predlažu da se posle člana 5. doda naziv novog člana i novi član 5a.
Reč ima narodni poslanik Biljana Hasanović Korać. Izvolite.

Zahvaljujem gospodine predsedavajući.

Kao što ste rekli mi smo predložili da se posle člana 5. doda naziv novog člana i novi član 5a koji glasi, naziv glasi – učenje gluve dece znakovnom jeziku. Zatim, ide tekst člana 5. a sve u skladu sa prethodnim amandmanom koji je objasnila koleginica.

Član 5. glasi – učenje gluve dece znakovnom jeziku organizuje se i sprovodi u predškolskim ustanovama, odnosno osnovnim školama prema posebnom programu koji je prilagođen potrebama i mogućnostima gluve dece i koji treba prevashodno da obezbedi socijalni razvoj i osposobljavanje za dalje učenje i socijalizaciju. Program iz stava 1. ovog člana donosi ministar nadležan za poslove obrazovanja uz prethodnu saglasnost ministra nadležnog za poslove unapređenja položaja osoba sa invaliditetom.

Amandmanom predlažemo uvođenje novog člana 5a koji predstavlja logičku celinu sa članovima 4. i 5. U članu 4. stav 3. utvrđeno je pravo gluvog deteta da uči i koristi znakovni jezik, međutim, ovo pravo nije dobilo svoju razradu na način na koje je pravo odraslih osoba na korišćenje znakovnog jezika obrađeno u Predlogu zakona.

Ako je već utvrđeno pravo deteta da uči i koristi znakovni jezik potrebno je zakonom utvrditi da to pravo realizuje u vrtiću, u predškolskoj ustanovi ili osnovnoj školi. Na ovaj način se obezbeđuje višestruka korist, dete se uči znakovnom jeziku i osposobljava se za dalje usvajanje znanja, ali i za komunikaciju sa svojom sredinom čime se postiže njegova socijalizacija. Hvala.

Na član 6. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Marko Đurišić,  prof. dr Janko Veselinović, Snežana Malović, akademik Ninoslav Stojadinović, Biljana Hasanović Korać, Aleksandar Senić, Branka Karavidić, Goran Bogdanović, Ivan Karić i dr Blagoje Bradić.
Reč ima narodni poslanik Branka Karavidić.

Zahvaljujem gospodine predsedavajući.
Član 6. se odnosi na upotrebu usluge tumača za znakovni jezik. Amandmanom se u većoj meri, amandmanom koji smo mi predložili se u većoj meri garantuje pravo na potrebu znakovnog jezika preko tumača.
Način na koji je predlagač formulisao stav 1. člana 6. u praksi bi doveo do toga da se gluva osoba onemogućava da na najbolji način ostvari svoja prava ili na zakonu zasnovane interese, budući da je predlagač predvideo da gluva osoba tek kad nije u mogućnosti da nekim drugim vidom komunikacija, recimo, čitanjem sa usana ili pisanjem ili na neki drugi način ostvari svoja prava da onda može da koristi usluge tumača.
Dakle, prema rešenju predlagača tek ukoliko službenik u opštini, recimo, nije u stanju da razume gluvu osobu, ili gluva osoba službenika ili tek pošto se desi da su mislili da su se razumeli pa se uspostavi da nisu, na primer, gluva osoba je tražila izvod iz matične knjige rođenih svog deteta, a dobila je usled nerazumevanja svoj izvod iz matične knjige rođenih, onda bi gluva osoba mogla da traži tumača, jer je prethodno iscrpla sve vidove komunikacija. Očigledno bezuspešno i verovatno se nervirajući i gubeći vreme.
Našim amandmanom se predviđa da gluva osoba uvek ima pravo na korišćenje usluga tumača, a da to pravo ne umanjuje njeno pravo da pokuša da se sporazume i drugim oblicima komunikacije, dakle, naš amandman predviđa rešenje prema kome je gluva osoba ta koja će izabrati vid komunikacije koji njoj najviše odgovara da bi ostvarila svoje pravo. Zahvaljujem.