Reč ima narodni poslanik Neđo Jovanović. Izvolite.

Zahvaljujem se, predsedavajući.
Gospodine ministre, poštovani predstavnici Ministarstva pravde, uvažene kolege narodni poslanici, imajući u vidu da sam danas kao ovlašćeni predstavnik govorio isključio o Zakonu o zašiti prava na suđenje u razumnom roku i u iskrenoj želji da u ime poslaničke grupe SPS ukažem na sve ono što podrazumeva i kvalitet tog zakona, a samim tim i prednosti koje građani na osnovu tog zakona dobijaju u odnosu na dosadašnja sistemska rešenja, naravno, i određene propuste za koje smatramo da su više nomotehničke prirode, želim sada da ukažem da poslanička grupa SPS nedvosmisleno podržava i ostala akta, zakonska akta o kojima se danas raspravlja, a prevashodno Zakon o izmenama i dopunama Zakona o sudijama. Zašto? Zbog toga što se radi prevashodno o izmenama koje se vezuju za sudije Vrhovnog kasacionog suda.
Hajdemo onda sada zbog građana da priču pojednostavimo i ukažemo šta je to što je najvažnije kada su u pitanju sudije Vrhovnog kasacionog suda. Naravno, tu se kao esencijalno postavlja ono što podrazumeva nadležnost Vrhovnog kasacionog suda, a to je da jedini Vrhovni kasacioni sud ima nadležnost da ujednačava sudsku praksu u pravosudnom sistemu Republike Srbije.
Poznato je da je neujednačene sudska praksa ogroman problem koji opterećuje, koji predstavlja balast za sudove u Republici Srbiji, ali to nije jedini posao i jedina nadležnost Vrhovnog kasacionog suda. Građani treba da znaju da, osim ujednačavanja sudske prakse, Vrhovni kasacioni sud razmatra primenu zakona i drugih propisa, kao i rad samih sudova. Vrhovni kasacioni sud imenuje sastav Ustavnog suda. Vrhovni kasacioni sud predlaže i predsednika Vrhovnog kasacionog suda i obavlja sve druge poslove koji su mu zakonom dati, odnosno propisani kao njegova nadležnost.
Poštovani građani Srbije, ko to može? Mogu samo oni koji su najstručniji, najosposobljeniji i najdostojniji. Zašto ovo govorim? Zbog toga što su stručnost, osposobljenost i dostojnost zakonom propisani uslovi za izbor sudije Vrhovnog kasacionog suda, pored opštih uslova koje zakon propisuje i potrebnog radnog iskustva, a to je 12 godina.
Hajde i tu da izvršimo jednu kratku analizu. Nisu sve sudije odmah nakon 12 godina radnog iskustva stečenog u pravosuđu postale sudije Vrhovnog kasacionog suda. Takvih je veoma mali broj. Daleko veći broj su oni koji su ostavili svoj duboki trag savesnim, profesionalnim, odgovornim i stručnim radom u sudovima da bi tek nakon dužeg vremenskog perioda od 12 godina postali sudije Vrhovnog kasacionog suda. Kao takvi, u Vrhovnom kasacionom sudu treba da se zadrže što duže i da, kao takvi, u tom vremenskom intervalu ostvare sve ono što podrazumeva opis poslova u okviru nadležnosti Vrhovnog kasacionog suda.
Ovde je danas apostrofirano ime uvažene koleginice sudije Andrejević, ali hajde da budemo korektni. Osim njenih nespornih visokih, stručnih referenci, zar je moguće pomisliti da u Vrhovnom kasacionom sudu nema isto tako dobrih sudija, kao što su Milomir Nikolić, Gordana Ajnšpiler i mnogi drugi, jer je krajnje nekulturno, a nisam siguran da je u skladu sa Poslovnikom, alimentirati imenima? Bitno je reći da sve sudije Vrhovnog kasacionog suda i te kako zaslužuju da imaju ovaj tretman, a taj tretman im se sada daje ovim zakonom.
Mi u poslaničkoj grupi SPS im želimo dobro zdravlje i potrebnu životnu i radnu energiju da mogu da iznesu teret ovog posla, koji će sada podrazumevati i dve godine dužeg rada u odnosu na vreme koje im je kao starosni uslov za ostvarenje prava na penziju bilo propisano.
Prema tome, ovo su sasvim dovoljni razlozi da se prihvati predlog Ministarstva pravde za podršku ovom zakonu, a da se ni u kom slučaju ne stvaraju insinuacije da se zakon podvodi pod tzv, kako je ovde opozicija istakla, lični interes.
Na kraju, moram u ime poslaničke grupe SPS i zaštite interesa naše stranke da skrenem pažnju na jednu činjenicu koju niko ovde neće dovesti u sumnju, jer se od strane opozicije sve vreme lamentira o tome kako ne treba Skupština da bira sudije. Mi to govorimo, istrajavamo na tom stavu godinama u ovom parlamentu, u ovom sazivu, u prethodnom sazivu, u svim sazivima. SPS smatra da Republička skupština ne treba da bude taj faktor koji će na bilo koji način participirati u izboru nosilaca pravosudnih funkcija.
Nadamo se, iskreno, da će ustavnim promenama takvo rešenje zaživeti i da će se iz Skupštine Republike Srbije izmestiti izbor nosilaca pravosudnih funkcija u celosti, a kada se to ostvari onda će se ostvariti ono što podrazumeva ideal, a ideal jeste nezavisno, nepristrasno, stručno i dostojno pravosuđe i isto takve sudije. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Mirjana Đoković.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre sa saradnicima, kolege poslanici, mi danas na dnevnom redu imamo Predlog zakona o suđenju u razumnom roku i ja ću tim povodom reći nekoliko reči.
Pravo na suđenje u razumnom roku je ljudsko pravo i ne može neposredno da se ostvari na osnovu ustavne norme i neophodno je da se zakonom propiše način njegove zaštite. To pravo je element, derivat prava na sudsku zaštitu. Ovo pravo ostaje bez dejstva ako se ne garantuje i ukoliko se ne oživotvori. Izuzev ustavne žalbe pravo na suđenje u razumnom roku gotovo nikada nije bilo štićeno u Srbiji do 2013. godine. Stranka nije imala gotovo nikakva prava da sama zahteva zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, već se to prepuštalo sudskoj i pravosudnoj upravi i njihovoj diskrecionoj oceni.
Jedini instrument koji je figurirao osim ustavne žalbe je bilo podnošenje pritužbe, ali je taj postupak bio nedovoljno uređen. Novelama Zakona o uređenju sudova iz 2013. godine u naš sistem je uvedena zaštita prava na suđenje u razumnom roku. Po sredi je nekoliko odredbi koje stranka u sudskom postupku garantuju dva kombinovana prava. Najpre zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku praćen žalbom i naknadu za povraćaj prava na suđenje u razumnom roku.
Potrebno je doneti zakon koji će u celini uređivati pravna sredstva kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku. Osnovni cilj ovog zakona je da se predvide delotvorna pravna dejstva koja bi omogućila zaštitu ustavnog prava na suđenje u razumnom roku i sudovima treba da se omogući fleksibilnost u odlučivanju o pravnim sredstvima kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku. Sve zavisi od okolnosti pravne stvari. Treba postići da stranke učestvuju aktivno u otklanjanju povreda prava na suđenje u razumnom roku.
Smatram da osnovni motiv stranke treba da bude ubrzanje sudskog postupka, a ne novčana naknada. Mora se vodi računa da se ovim ne opterete sudovi, kao što je jedan od ciljeva ujednačenja prakse za određivanje visine obeštećenja, tj. novčana naknada za neimovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku.
Jedan od ciljeva ovog zakona jeste smanjenje broja pritužbi Evropskom sudu za ljudska prava za povredu prava na suđenje koji se podnosi protiv Republike Srbije. Pravna sredstva kojima pribegavamo moraju biti takva da mogu da se podnesu u svakoj fazi sudskog postupka, čime se uzima u obzir ukupno trajanje postupka. Pravno sredstvo mora biti takvo da može da obezbedi korekciju postupka izričito ili pak prećutno priznanje države da je došlo do povrede prava stranke. Najdelotvornije je ono koje je namenjeno ubrzanju postupka. S toga, zakonodavac smatra da je najefikasnije u pravni sistem uvesti dve vrste pravnih sredstava. To su ona koja ubrzavaju sam postupak i ona kojim se garantuje obeštećenje.
Pravno sredstvo kojim se štiti pravo na suđenje u razumnom roku smatra se delotvornim samo ukoliko je ispunilo dva uslova, da delotvornost postoji u stvari normativiteta i da ona postoji u praksi. Na državi Srbiji je teret dokazivanja ove činjenice pred sudom. Prvi korak, reč je na zakonodavcu, a poslednji korak na sudovima i javnim tužilaštvima.
Merila za ocenu trajanja suđenja u razumnom roku dužni su da primene predsednici sudova kada odlučuju o osnovanosti prigovora i žalbe, ali i pravobranilaštvo kada primi predlog stranke za poravnanje i parnični sud kada primi tužbu kojom stranka zahteva novčano obeštećenje.
Zakon svakako ima i preventivnu ulogu, sama sudska zaštita prava na suđenje u razumnom roku trebalo bi deluje kao sredstvo koje sprečava nastanak budućih povreda i ubrzava postupak pred sudovima. Moramo da konstatujemo da je sumorna statistika u našem pravosuđu, ali to ne datira od poslednje dve godine, već dugi niz godina pre toga. opšti strateški cilj jeste da se ukupan broj predmeta u sudovima Republike Srbije smanji za 80% do 2018. godine. Plan je da 2018. godine ne bude nijednog predmeta starijeg od 5 godina, da se za 80% smanji broj predmeta starih između dve i pet godina i da se za 60% smanji broj predmeta koji traju dve do tri godine.
Na mene poseban utisak ostavlja podatak da postoji 10.000 radnih sporova, a znamo da moraju biti rešeni u roku od šest meseci. Zanima me šta će država preduzeti po pitanju radnih sporova koje će svakako dobiti radnici usled dobijanja nezakonitih otkaza i usput bahatih direktora koji sada možda nisu na rukovodećim pozicijama, ali su vršili zloupotrebe dajući otkaze. Sve te naknade šteta država će svakako morati da podnese i isplati iz svog budžeta, a ti direktori možda sada u nekom drugom poslovnom ambijentu kreiraju politiku rukovođenja.
Sasvim nam je jasno šta hoćemo sa ovim predlogom zakona, da ubrzamo sudski postupak, da rasteretimo sudski postupak, da smanjimo žalbe građana pred Evropskim sudom za ljudska prava. Na kraju, u Danu za glasanje kao pripadnik poslaničke grupe SNS svakako da ću podržati i ovaj zakon i druge zakone koji se nalaze danas na dnevnom redu. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Ivana Stojiljković.

Uvaženi ministre sa gostima, dame i gospodo narodni poslanici, godinama unazad građani Srbije slušaju o reformama u pravosuđu, naročito o onim reformama iz 2010. godine, ali ja ću sa stanovišta nekoga ko nije pravnik da kažem neko moje viđenje stvari, a verujem da će se većina građana sa mnom složiti da upravo 2010. godine su udareni temelji ovom haosu koji je nastao u pravosuđu kada su ispremeštani predmeti iz jednih sudova u druge, iz jedne fioke u drugu i tu su ostali zaključani.
Tome u prilog upravo ide činjenica koju smo malo pre čuli, da blizu jedan milion predmeta je staro oko pet godina. Statistika pokazuje ono o čemu sam i govorila. Dakle, veliki broj građana imao je ili još uvek ima problema zbog čega je ova tema i te kako aktuelna, a ovaj zakon pred nama izuzetno značajan, kako zbog zaštite prava građana tako i zbog obezbeđivanja, odnosno uređenja pravosuđa.
Cilj je stvaranje efikasnog, transparentnog nezavisnog sudstva, jednakog pristupa pravdi za sve građane i ono što je danas pred nama suđenje u razumnom roku. Najveći broj postupaka pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu upravo je na ovu temu, odnosno kada je izvršena povreda prava na suđenje u razumnom roku kao pravnog standarda.
Ono što bi trebalo da obezbedi suđenje u razumnom roku jeste pre svega stvaranje preduslova da sudije neometano rade. To podrazumeva da imaju dostupnost informacionih tehnologija i da se donose novi zakoni koji će ići tome u korist. Najveći problem srpskog pravosuđa jesu dugi i spori postupci koji kvare ugled kako u našoj zemlji, tako i naš ugled u inostranstvu, odnosno van naše zemlje u svetu.
Kao što je rečeno, ukoliko je sudstvo nedelotvorno, onda se dovodi u situaciju da bude pod pritiskom moćnijeg, pod pritiskom onog koji je navalentniji. Dakle imamo rešavanje sporova pod uticajem ljudi koji su navalentni da zovu ili koriste svoje kontakte da bi ubrzali svoj postupak. Sudstvo definitivno mora biti oslobođeno od toga.
Ono što ovaj zakon donosi jeste zaštita prava na suđenje u razumnom roku, ali i nezavisnost rada sudija i napraviće se ravnoteža između ove dve sfere. Bitno je obezbediti efikasan i brz rad jer stranku ne bi trebalo da zanima materijalna dobit koju će postići usled čekanja da se reši spor, nego rešenje spora.
Bitno je napomenuti da se ovaj zakon odnosi samo na razvoj postupka vezanog za vreme njegovog rešavanja, ali ne i pravca rešavanja i to je potrebno napomenuti. Dakle ovde se ne utiče na predmet istrage. U tom smislu nema pritiska na sudove, ovaj zakon ne nosi tu vrstu pritiska na sudove, već se podstiče veća organizovanost i odgovornost za bržu realizaciju.
Kao inženjer volela bih da uporedim ovaj zakon, odnosno primenu sa uvođenjem objedinjene procedure za postupak izdavanja građevinskih dozvola za 28 dana. Tada je postojalo nepoverenje da ovaj postupak za izdavanje građevinskih dozvola može da se ubrza i da ta procedura može da traje samo 28 dana, međutim rezultati su pokazali da je to moguće kada se odgovornost spusti do onih koji direktno učestvuju u procesu izdavanja građevinskih dozvola. Tako se i ovde zasigurno može očekivati da će ovaj zakon postići da se iz tih fioka izvade svi nasleđeni postupci i da se krene u njihovo efikasno rešavanje.
Zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku još jednom bih napomenula, Srbija je samo u prethodne dve godine Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu isplatila oko 4,5 miliona evra, što je našoj državi načinilo veliku štetu. Suđenje u razumnom roku je sada kao pravni instrument izmešteno iz nadležnosti Ustavnog suda u nadležnost sudova.
Dakle, kao što smo već više puta čuli, predloženi zakon omogućava strankama da se požale, da podnesu prigovor predsedniku suda ako nisu zadovoljni brzinom postupka, zatim na osnovu izveštaja sudije i tužioca predsednik je dužan da u roku od dva meseca da odgovor. Stranka takođe može da podnese tužbu i za novčano obeštećenje, ako je povređeno pravo na to i pomenuli smo da će to biti u rasponu od 300 do 3.000 evra.
Sudovima je omogućena fleksibilnost odluke o pravnim sredstvima kojima se štiti ovo pravo i zakon sadrži tzv. merila za ocenu trajanja suđenja u razumnom roku, ali ona nisu taksativno nabrojana, tako da u tom smislu sudovi mogu da sami imaju pravo primene drugih merila u zavisnosti od težine slučaja.
Još bih samo napomenula ono što je jako značajno, da građanima koji su pokrenuli postupak pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu ovim zakonom je omogućeno da se obrate pravobranilaštvu podnošenjem predloga za poravnanje o novčanom obeštećenju.
Zbog svih onih benefita koje smo danas u načelnoj raspravi slušali i koje sam i ja između ostalog napomenula SNS će definitivno podržati ovaj zakon sa zadovoljstvom i mislimo da će ovo biti jedan od kvalitetnijih zakona i jako dobrih zakona u pravosuđu o kojem će se dugo pričati i koji će postaviti temelje pravnoj reformi u pravosuđu i naravno podrška i svim ovim zakonima koji su danas na dnevnom redu. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Vesna Simić, a neka se pripremi narodni poslanik Dragan Nikolić.

Hvala poštovani predsedavajući.
Uvaženi ministre sa saradnicima, poštovane kolege narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, kao što su kolege pre mene u više navrata istakle, problemi u funkcionisanju našeg pravosuđa ne potiču od juče. Oni potiču godinama unazad. Međutim, ono što je dalo krunu strašnim nerešivim problemima, koji omogućavaju da pojedini sporovi, da pojedine građanske parnice traju i po 20 godina ili kao što je koleginica Biljana u svom izlaganju, kada je govorila kao ovlašćeni predstavnik, rekla da je imala slučaj da radni spor traje osam godina i da se u međuvremenu preduzeće ugasilo i da stranka nije mogla da se naplati u tom sudskom predmetu. Dakle, ovi problemi dugo traju, a pečat im je dala reforma pravosuđa kojoj svakako na neki način mora da se stane na put. To se pokušalo na više načina. Pokušalo se kroz ustavne žalbe. Imali smo prilike i o tome da čujemo. Pokušalo se i pojedinačnim i drugim rešenjima.
Međutim, pojedinačna druga rešenja nisu dala efekte koje treba dati ovoj reformi i stoga je danas pred nama ovaj Predlog zakona. Ovaj zakon ima pre svega preventivnu ulogu i njime je određeno ko sve ima pravo da traži suđenje u razumnom roku. To može biti stranka u svakoj vrsti postupka. Međutim, svi smo danas isticali da su posebno značajni izvršni postupci. Zbog čega? Zbog toga što traju neprimereno dugo, a stranka može da dobije pravosnažnu presudu, koliko god hoće da je drži u svojim rukama, sve dok ta presuda ne bude izvršena, ništa nema od vođenja sudskog postupka pre toga.
Ono što je značajno za naše građane i što je danas takođe isticano je to da se ovi postupci vode po hitnom postupku, te i da stranka ne plaćaju takse. To posebno interesuje naše građane. Pravna sredstva kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku su prigovor radi obezbeđenja postupka žalba i zahtev za pravično suđenje. Međutim, da stranke ne bi zloupotrebljavale svoje pravo na suđenje u razumnom roku, čuli smo da postoje merila, da su ta merila određena, da se njima, ali ne taksativno do kraja … Znači, uvek postoji mogućnost da predsednik suda kome stranka uloži prigovor može da u zavisnosti od vrste slučaja, specifičnosti slučaja ceni još neke okolnosti koje su od uticaja na ubrzanje postupka.
Međutim, ono što je od značaja, to je da se predsednici sudova koji odlučuju po prigovoru ne mešaju u rad sudija, odnosno da se sudiji obezbedi nepristrasnost.
Ono što me danas posebno pogađalo tokom cele rasprave od strane opozicije je to da nikako prigovore ne treba upućivati predsednicima suda. Zaboga, pa kome ih upućivati ako ne predsednicima sudova? Ono što mi je još više zasmetalo to je da ovo upravo ne treba činiti iz razloga jer se predsednici sudova, zaboga, a imali smo prilike i u ranijim raspravama da čujemo kada smo birali sudije koji se po prvi put biraju na sudijsku funkciju, da se predsednici sudova i sudije na sudijsku funkciju biraju zahvaljujući politici, odnosno rukovodeći se političkim načelima, a ne načelima stručnosti.
Znam da i oni sami ne veruju u to što govore. Verovatno na taj način pokušavaju da svoju praksu opravdaju na neki način jer to je bio njihov slučaj. Njihov slučaj su bila i politička suđenja od strane njihovih neistomišljenika kojima su oduzimali godine i godine života. Imala sam slučajeve u praksi da suđenja, čisto politička suđenja koje apelacioni sud oceni i obrazloži presudu na način da uopšte nije bilo mesta pokretanju sudskog postupka protiv te stranke, a čovek je izgubio u sudskom postupku deset godina svog života. Rad sa ljudima koji su imali značajne karijere, koji su se povlačili po dnevnim listovima i kojima je to značajno uticalo na život, zdravlje i da ne kažem na karijeru. Naravno, ako se radi o advokatima ili o licima koja rade sa strankama, onda je to uticalo malo i na mišljenje stranaka o tim ljudima.
Dakle, predsednik suda ukoliko ne postupi na način na koji ga zakon obavezuje, on je jedini koji će za to i da odgovara. Prema tome, nema potrebe da se niko drugi posebno za to sekira. Predsednik suda ne mora uvek da usvoji prigovor. On može i da ga odbije ili odbaci, kao što se radi i o drugim prigovorima koji se njemu upućuju i koji su se upućivali i ranije.
U rešenju kojim se međutim usvaja prigovor, predsednik suda nalaže procesne radnje koje delotvorno ubrzavaju postupak i naravno vodi računa o tome da li se ove radnje preduzimaju u praksi i da li se preduzimaju u zakonom predviđenom roku koji ne može biti kraći od 15 dana, niti duži od četiri meseca. Međutim, stranka ima pravo i na žalbu, ali o tome neću mnogo govoriti zato što smo već poodmakli sa raspravom.
O žalbama odlučuje predsednik neposredno višeg suda. Međutim, ukoliko postupak u kome stranka smatra da je povređeno njeno pravo pred Vrhovnim kasacionim sudom, u tom slučaju odlučuje veće od trojice sudija i stranka je ispoštovala proceduru i stekla pravo na pravično zadovoljenje. Šta u tom slučaju, odnosno koje su vrste pravičnog zadovoljenja? To su pravo na isplatu, novčano obeštećenje za imovinsku štetu. Međutim, nisu svi građani zainteresovani za isplatu novčane naknade. Ima i onih koji se zadovoljavaju moralnom satisfakcijom, kao što je pravo na objavljivanje pismene izjave državnog pravobranilaštva kojim se utvrđuje da je stranci bilo povređeno pravo na suđenje u razumnom roku ili pravo na objavljivanje presude kojom se utvrđuje da je stranci bilo povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, a koje se takođe objavljuje i u „Službenom glasniku Republike Srbije“.
Međutim, postoji mogućnost poravnanja sa pravobranilaštvom u roku od šest meseci od momenta od kada je stranka stekla pravo na pravično zadovoljenje. Stranka može da podnese i tužbu protiv Republike Srbije za novčano obeštećenje u roku od godinu dana od kada je ovo svoje pravo ostvarila i takođe smo čuli da se po slučaju, mislim na novčano obeštećenje, kreće od 300 do 3.000 evra i da je ujednačena o bilo kom predmetu da je slučaj. Isplaćuje je sud ili javno tužilaštvo koji su povredili pravo na suđenje u razumnom roku. Sredstva se obezbeđuju iz budžeta Republike Srbije u okviru sredstava koja su namenjena pokriću tekućih rashoda sudova i javnih tužilaštava, od kojih se izuzimaju rashodi za zaposlene i tekuće održavanje objekata i opreme.
Ovaj zakon stupa na snagu 1. januara 2016. godine. Od izuzetnog je značaja za sve građane Republike Srbije i stoga zdušno pozivam sve u ovoj Skupštini da glasaju za ovaj zakon. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Dragan Nikolić, a neka se pripremi narodni poslanik Ljiljana Maušić. Izvolite.

Gospodine predsedavajući, poštovani ministre pravde sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, narodni poslanici samo stranaka koje su na vlasti i poštovani građani Republike Srbije.
Gospodine ministre, mnogo puta ste bili u ovom parlamentu, ja sam uvek govorio kada ste vi dolazili, predlagali i branili zakone, ali hoću da kažem da ste danas zaista u potpunosti prevazišli sva moja očekivanja u pozitivnom smislu. Danas ste bili veoma uporni, bili ste veoma elokventni i uspeli ste da sa opozicijom dođete u situaciju da u ovom trenutku u parlamentu nema ni jednog poslanika opozicije koja je zdušno danas pokušavala da vas ubedi u suprotno od onoga što je logika u Srbiji.
Vi ste danas izneli i frapantne podatke o broju predmeta koji su u radu i koji su u toku u sudovima Srbije. Rekli ste da su predmeti stariji od pet do 10 godina u brojnom stanju negde preko 713 hiljada, a predmeti stariji od 10 godina 239, što čini ukupno 953 hiljade. Može komotno da se kaže da je milion predmeta u ovom trenutku u radu u sudovima Srbije na svim nivoima. To je jedan podatak koji plaši sve one koji se ovim poslom bave, a još više zabrinjava ljude koji očekuju pravdu od sudova u Srbiji. Ali, ono što relaksira možda u nekom smislu, jeste to da se radi o 90% od ovog broja predmeta koji su na osnovu izvršne isprave, dakle, radi se o predmetima izvršenja, a da 79, odnosno 80 hiljada podrazumevaju ostali predmeti.
Ali, do ovih brojki, koje su frapantne, koje plaše sve stručnjake, pa naravno i laičku javnost, se nije došlo tek tako i nije se došlo 2012. godine. Podsetio bih javnost Srbije da u 2009. godini, kada je najavljena reforma pravosuđa, u julu i avgustu nisu zakazivana suđenja zbog letnjih ferija. Od septembra meseca, oktobra, novembra, decembra nijedan sudija u Srbiji nije zakazao nijedno ročište, očekujući da će možda biti izabrani, a možda neće biti izabrani. Stvorena je jedna potpuna konfuzija, jedan strah, jedna nesigurnost kod ljudi koji su profesionalno obavljali taj svoj posao. Onda je došla ta čuvena reforma, reizbor sudija i negde oko 700-800 tužilaca i sudija nije izabrano. Uglavnom su tu bili najbolji ljudi, najkvalitetniji, najozbiljniji, sa najdužim stažom. Oni koji su izabrani, u prava dva meseca su zaduživali predmete. Predmeti su putovali iz jednog suda u drugi. Kada su zaduženi, do zakazivanja je prošlo još po dva meseca. Dakle, ukupno oko osam ili devet meseci u 2009. i 2010. godini nisu zakazivana ročišta i jedan od razloga zašto smo došli do ove brojke jeste i ta čuvena reforma pravosuđa koju su radili ljudi koji sada nisu u ovoj sali, a koji su se danas brinuli za to kako se biraju predsednici sudova, kako se biraju sudije, kako mi to radimo na politički način. Apsolutno nije tačno.
Dakle, merila i kriterijume koje je Visoki savet sudstva propisao za izbor sudija i tužilaca je potpuno jasan. Mi kao narodni poslanici smo samo treći stepen onoga kako se biraju sudije. Formira se komisija, komisija ispituje i intervjuiše sve kandidate, daje nakon toga Visokom savetu sudstva i predstavnici tog Visokog saveta sudstva dolaze u ovaj visoki dom i daju nam imena i prezimena. Za ove tri godine, koliko sam ja u ovom parlamentu, nijedna primedba nije upućena bilo kom kandidatu za sudiju, bilo kom kandidatu za tužioca, bilo kom kandidatu za predsednika suda, niti se bilo ko od laičke javnosti nama obratio i rekao - niste trebali da birate toga, trebalo je da izaberete ovoga zato što je postigao bolje rezultate. Svi rezultati koje smo o tim kandidatima doznali su pokazali da su bili najbolji na fakultetu ili jedni od najboljih, da su se pokazali u praksi radeći kao pripravnici, da su dobili visoke ocene od svojih kolega iz sudova u kojima su radili i na kraju su se posebno isticali kada su polagali pravosudne ispite sa odlikom.
Sve ovo pričam zato što je danas opozicija, nemajući argumente da uruši na bilo koji način Predlog zakona koji ste vi dali, a radi se o Zakonu o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, davala etikete političke čak i sudijama Vrhovnog kasacionog suda. Mislim da je to sramno. Mislim da ovaj visoki dom to ne zaslužuje. Mislim da javnost Srbije ne sme da bude dovedena u zabludu da se ovde radi o nekakvom lek specijalisu, pa mi donosimo izmenu zakona o tome da sudije Vrhovnog kasacionog suda idu u penziju sa 67 godina tako što to radimo zbog dvojce ili zbog dvoje sudija. Ne, radimo ovo zbog svih sudija Vrhovnog kasacionog suda, kojih ima 37, kao i zbog svih sudija Vrhovnog kasacionog suda koji će biti izabrani, nadam se, u ovom visokom domu kada budu upražnjena mesta.
Dakle, želimo da ti ljudi, koji su sa najvećim iskustvom, sa najvećim znanjem, koji su prošli sve instance, koji su morali da imaju ogromno pravničko iskustvo, ogromno znanje, dođu u taj Vrhovni kasacioni sud i pokušaju da stvore jednu pravnu stabilnost u Srbiji, jednakost da sud u Bujanovcu, Preševu, Vranju, Subotici i Vršcu sudi na jednak način, da se pravna praksa ujednači, da ne dođe do toga da imate jednu presudu u Kraljevu, drugu presudu u Vranju koje su dijametralno suprotne, a radi se zapravo o istim strankama, radi se o istom činjeničnom opisu, o istom pravnom pitanju. Jednostavno, to se događalo i vi ste to veoma prepoznali. Mislim da stručna i laička javnost pozdravljaju ove predloge koje ste vi danas dali, svih ovih zakona i svih ovih rešenja.
Mi smo išli stepenicu po stepenicu. Imali smo ustavnu žalbu kada je Ustavni sud odlučivao o tome, kada sudovi nisu radili kako valja. Onda smo izmenom Zakona o uređenju sudova odlučili da neposredno viši sud odlučuje o tome da li se sudi u razumnom roku. U toj jednoj evoluciji sada smo došli do jednog sveobuhvatnog zakona koji predviđa sve moguće mere, radnje, ko će to preduzeti, dvostepenost. Apsolutno jedna sigurnost će biti stvorena kod građana koji imaju po ovom zakonu mogućnost da se obrate predsedniku suda. A kome će drugome, ako ne predsedniku sudu, koji i danas ima pravo da u svakom trenutku od bilo kog sudije izuzme predmet? Predsedniku suda se i danas, kao što se i godinama unazad žale ljudi koji nisu zadovoljni dinamikom i brzinom zakazivanja suđenja i nakon toga, ukoliko se ne odluči kako su oni zadovoljni, imaju pravo da podnesu žalbu.
Dakle, sve to je predviđeno ovim zakonom i vi ste to danas, rekao sam, veoma elokventno, veoma detaljno objasnili. Srpskoj javnosti je potpuno danas jasno o čemu se radi i budite sigurni da će poslanička grupa SNS u Danu za glasanje, naravno, kada pregledamo i sve amandmane koji su dati na ovaj zakon, dati svoj glas i na taj način dati punu podršku svim građanima Srbije da budu sigurni da ovaj parlament radi na njihovoj pravnoj sigurnosti, a u isto vreme dati punu podršku Ministarstvu pravde i republičkoj Vladi na čelu sa predsednikom Aleksandrom Vučićem. Hvala lepo.