Reč ima ministar Nikola Selaković. Izvolite.

Hvala, uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, istina je da Nacrt zakona o izvršenju i obezbeđenju, između ostalog kao moguće rešenje sadrži i mogućnost uvođenja žalbe. S obzirom da je to jedan izuzetno važan procesni zakon, javna rasprava po tom nacrtu ne traje, kao što to uglavnom Poslovnik o radu Vlade predviđa, 30 dana, već 90 dana, što je tri puta duže. Postoje i mnoga druga rešenja koja su u tom nacrtu postavljena na način da mogu, ali ne moraju da budu usvojena. U svakom slučaju, javna rasprava će dati svoj konačan sud.
Po meni, ono oko čega se vrtimo i što mislim da treba da bude usmerenje za svaku buduću Vladu, svako buduće Ministarstvo pravde, pa i ovo, jeste da se stvore uslovi za mnogo bolju i mnogo delotvorniju, kontinuiranu obuku sudija, kako se ne bismo bavili samo posledicama, već kako bismo vodili računa mnogo viša o uzrocima, a uzroci često znaju da budu i to nedovoljna stalna obuka sudija koje su na stalnoj sudijskoj funkciji. Dakle, postoji kao mogućnost, a javna rasprava će dati svoj konačan sud, odnosno konačan sud će biti na narodnim poslanicima kada se bude raspravljalo o tom predlogu zakona. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik dr Vesna Besarović. Izvolite.

Hvala.
Gospodine ministre, uvaženi gosti, gospodo poslanici, ja ću u ime naše stranke govoriti o Predlogu zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku. Naime, pravo na suđenje u razumnom roku, kao jedno od osnovnih prava čoveka, definisano je u Ustavu Srbije kao pravo u sklopu prava na pravično suđenje. Pravo na suđenje u razumnom roku je veoma važno pravo i političko pitanje istovremeno i zato njegov razvoj poslednjih godina ide uzlaznom linijom. Deklaratornost ovog prava sama po sebi nije dovoljna, ako nije obezbeđena zakonom. Ako je ostvarivanje prava na sudsku zaštitu dugo i sporo, ako sud toleriše neažurnost stranaka i drugih učesnika u postupku, ako se menjaju postupajuće sudije itd, onda ovo pravo ostaje mrtvo slovo na papiru.
Praksa Evropskog suda odigrala je presudnu ulogu u razvoju navedenog instituta. Pravo na suđenje u razumnom roku uvedeno je, naime, Konvencijom za zaštitu ljudskih prava, a sama Konvencija ustanovila je Evropski sud za ljudska prava radi osiguranja poštovanja obaveza koje su države preuzele ovom Konvencijom. Zbog povećanog broja slučajeva koji su se našli pred Evropskim sudom uočeno je da države, uključujući i Srbiju, u svojim nacionalnim zakonodavstvima nemaju delotvorni pravni lek za zaštitu ovog prava. Zbog toga je Srbija u Zakonu o Ustavnom sudu Srbije iz 2007. godine propisala mogućnost podnošenja ustavne žalbe ako se iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njegovu zaštitu, ili ako nisu iscrpljena sva pravna sredstva za njegovu zaštitu u slučajevima kada je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. U istom zakonu navodi se da je odluka Ustavnog suda kojom se usvaja ustavna žalba pravni osnov za podnošenje zahteva za naknadu štete ili otklanjanje drugih štetnih posledica pred nadležnim organom.
Takođe, izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova iz 2013. godine omogućeno je građanima koji smatraju da suđenje predugo traje da tuže sud i dobiju naknadu štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. To su članovi koji su već pominjani, član 8a do člana 8b. Međutim, pored svih nastojanja da se sudovi učine efikasnijim, podatak koji imamo o broju nerešenih predmeta na kraju 2013. godine je zaista zastrašujući. Naravno, pored opštih, sistemskih razloga, o kojima je govorio gospodin ministar, kao i razloga koji su na strani sudija, neažurnost, menjanje sudija, subjektivni i objektivni faktori itd, postoje i situacije kojih smo bili svedoci, a to je blokiran rad sudova. Prvo su zbog reorganizacije mreže sudova sudovi bili blokirani, zatim su advokati štrajkovali u junu zbog povećanja taksi, a na kraju smo imali višemesečni štrajk advokata posle donošenja Zakona o javnom beležništvu.
S druge strane, Evropski sud je postavio jasna pravila, ustanovljavaju se kriterijumi pomoću kojih će se ocenjivati da li je dužina postupka koji se vodi pred nacionalnim sudovima razumna ili nije. Kriterijum su složenost predmeta, ponašanje podnosioca tužbe, ponašanje nadležnih vlasti, okolnosti predmeta i izneti argumenti. Utvrđuju se prioritetni predmeti, a to su radni sporovi, žrtve nesreća, slučajevi zatvorskih kazni i policijskog nasilja, kritično zdravlje podnosioca i njegova poodmakla životna dob, porodični odnosi, odnosi roditelja i dece, ograničeno fizičko stanje itd.
Prilikom izračunavanja dužine postupka utvrđuje se početni datum koji se razlikuje u parničnim, krivičnim i upravnim postupcima. Uzroci kašnjenja se takođe analiziraju u svim fazama postupka. U jednostavnijim predmetima rok do dve godine smatra se razumnim, a u prioritetnim predmetima taj rok može biti i kraći. U složenijim predmetima rok ne bi trebao da pređe pet godina, a u najsloženijim predmetima osam. Ako je ponašanje podnosioca, koje je očigledno bilo zlonamerno, doprinelo produženju ili preteranoj dužini postupka, sud će zaključiti da ne postoje razlozi, odnosno da se ne radi o kašnjenju kao što je predviđeno zakonom.
Takođe, sud nikada neće biti na stanovištu da se radi o preterano dugom vođenju postupka ako oceni da je ono u interesu pravičnog suđenja. Ali, ako država pred ovim sudom kao argument iznosi da su sudovi pretrpani zaostalim predmetima, Evropski sud će odgovoriti da su prema Konvenciji, a to se odnosi i na našu zemlju, države ugovornice dužne da organizuju pravosudni sistem na takav način da se mogu zadovoljiti zahtevi za suđenje u razumnom roku. Naravno, znamo da je uslov za obraćanje Evropskom sudu da su iscrpljeni svi domaći pravni lekovi, uključujući i ustavnu žalbu, kao i da je pravni lek delotvoran ako može da ubrza postupak pred sudom ili da stranci pruži adekvatno pravno zadovoljenje. Ishod spora pred domaćim sudovima nije od značaja za utvrđivanje prava stranke na suđenje u razumnom roku pred Evropskim sudom.
S obzirom na to da je suđenje u razumnom roku ugrađeno u međunarodno i evropsko pravo, ono mora biti ugrađeno i u naše pravo propisivanjem rokova sa završetkom određenih pravnih i sudskih procedura. Naravno, najbolje rešenje je prevencija i samo donošenje i postupanje na osnovu posebnog Zakona o pravu na suđenje u razumnom roku ima očekivani preventivni značaj, jer se vrlo precizno prilazi rešavanju ovog problema.
Predloga zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, koji je predmet današnje diskusije, u potpunosti uvažava praksu Evropskog suda za ljudska prava i uvodi dva pravna sredstva za ubrzavanje postupka – prigovor i žalbu, a uz to i zahtev za pravično zadovoljenje. Zakon sadrži usmerenje za sudove, merila koja sudovi obavezno uzimaju u obzir pri odlučivanju o pravnim sredstvima. Ponavljam, zakon ima preventivnu ulogu, jer samim donošenjem zakona bi trebalo da dođe do porasta efikasnosti postupajućih sudija.
Zakon je sveobuhvatan jer se odnosi na parnični, vanparnični, upravni i krivični postupak. Zatim, uvodi se postupnost zaštite na suđenju u razumnom roku. Naime, stranka mora prvo da iskoristi pravna sredstva koja služe za ubrzavanje postupka, a to su prigovor i žalba, pa tek onda da podnese tužbu za novčanu naknadu na imovinske štete. Naravno, polazi se od stanovišta da je osnovni motiv stranke ubrzanje postupka, a ne novčana naknada koju će ostvariti.
Takođe, pravobranilaštvo dobija novu ulogu kao organ za poravnanje, ako to stranka želi, ali ne kao nužna procesna pretpostavka za podnošenje tužbe. Značajno je i da se pruža zaštita u krivičnom postupku, tj. u tužilačkoj istrazi. Sve ovo bi trebalo da rezultirala smanjenjem broja pritužbi Evropskom sudu za ljudska prava.
Što se tiče nekih konkretnih stvari vezano za odredbe zakona, ja bih prvo htela da napomenem da zaista odajem priznanje autorima obrazloženja zakona, jer je obrazloženje zakona veoma kvalitetno urađeno, sveobuhvatno, predstavlja spoj sudske prakse Evropskog suda i zakonskih rešenja članica EU.
Međutim, imam neke sugestije koje su vezane za sam tekst zakona, koji mi se čini da u nekim članovima bi mogao da bude jasniji. Nešto je vezano za jasnost, a nešto je vezano za meritum, odnosno za samu sadržinu.
Naime, u članu 7. stav 2. ovog predloga zakona imamo odredbu koja predviđa da predsednik suda po prigovoru odlučuje i da on godišnjim rasporedom određuje jednog ili više sudija koji vode postupak i odlučuju o prigovorima. Međutim, u praksi se čini da ovo rešenje može da bude sporno. Naime, prvo se narušava princip da o prigovorima na dužinu suđenja odlučuje predsednik suda, već neko drugi, sudija, a taj princip se upravo u zakonu uvodi zato da bi se sudije rasteretile i da bi suđenje bilo brže i efikasnije.
Osim toga, kada je reč o prigovoru koji se podnosi predsedniku suda, moglo bi se desiti da godišnjim rasporedom predsednik suda odredi sudiju koji vodi postupak u predmetu na koji će biti podnet prigovor. Zbog toga mi se čini dobra ideja, pa sad neka nadležni odbor vidi da li je ta ideja prihvatljiva, da se predloži da zamenik predsednika suda, takođe godišnjim rasporedom, odlučuje o podnetom prigovoru i tako bi se prevazišla situacija kada je predsednik suda sprečen da odlučuje ili je on postupajući sudija u predmetu za koji stranka podnosi prigovor, jer je i ta pravna situacija moguća.
Zatim, član 22. koji reguliše pravo na pravično zadovoljenje, čini mi se da on takođe nije dovoljno jasan jer se u istom stavu, i prvom i drugom, reguliše više pravnih situacija nabrajanjem koje se moraju raščlaniti da bi bile jasne. Samo pravno rešenje je u redu i ja nemam problem sa pravnim rešenjem, kao takvim, ali kod primene zakona, a mi vodimo računa da zakon bude prihvatljiv i za stranke koje nisu diplomirani pravnici, prema tome, ako promovišemo interes stranaka i garantujemo ga ovim zakonom, čini mi se da ovako formulisan tekst u članu 22. otvara vrata nekim nedoumicama i nejasnoćama, odnosno zahteva detaljnije razjašnjenje. To bi bilo ono što se odnosi na sam sadržaj zakona.
Na kraju želim da kažem da će naša poslanička grupa Socijaldemokratska partija Srbije podržati ovaj zakon, glasati za njega, kao što će podržati i Zakon o sudijama, odnosno dva druga teksta koja su na današnjem dnevnom redu. Hvala lepo.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Nataša Vučković. Izvolite.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite mi prvo da kažem da će DS, naravno, glasati za usvajanje zakona o potvrđivanju Protokola 15. kojim se menja Konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda Saveta Evrope, iz dva razloga.
Pre svega, zbog toga što se ovim Protokolom potvrđuje, pre svega, značaj i prioritet Konvencije o zaštiti osnovnih sloboda i prava u domenu zaštite ljudskih prava na nivou Evrope, zbog toga što se potvrđuje velika i značajna, nezamenljiva uloga Evropskog suda za ljudska prava koja štiti neposredno pravo građana i zbog toga što se ovim protokolom uvećava, osnažuje uloga zemlje članice Saveta Evrope, dakle potpisnice Konvencije, u domenu neposredne primene Konvencije pred domaćim sudovima i drugim državnim organima.
Sada ću govoriti nešto, naravno, o Zakonu o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku. Svi građani koji vode vrlo često duge procese pred domaćim sudovima mogli bi biti vrlo zadovoljni ovim zakonom, ukoliko bi on zaista donosio velike boljitke. Da li on donosi velike promene i boljitke? Može biti, ali ne mora da znači. To da može biti,a ne mora da znači sledi iz onoga što nam je do sada u svom uvodnom izlaganju i kasnijim intervencijama govorio i gospodin ministar.
Pre svega, slažem se sa gospodinom ministrom da najveći deo razloga zbog kojih vrlo često dolazi do probijanja rokova, do neopravdano dugih suđenja leži u objektivnim faktorima, u procesnim zakonima i u svemu onom što čini našu organizaciju sudstva, organizacione mreže sudova itd. Ovaj zakon to neće promeniti. To je gospodin ministar dobro rekao. Ovaj zakon se odnosi, zapravo, na one slučajeve gde neodgovorno, neopravdano dugo trajanje sudskog procesa zavisi od neažurnosti i neodgovornog ponašanja sudija.
Dakle, znamo o čemu razgovaramo i koji je domen primene. Dakle, zavisi od toga kako će čitav naš pravni sistem izgledati, čitavo naše pravosuđe, u meri u kojoj će ono stvarno biti i nezavisno i samostalno, da li će suđenje u razumnom roku na generalnom planu primenjivati. Ovo je, u svakom slučaju, jedno važno ustavno pravo koje omogućuje da građani budu zaštićeni od neopravdanog i nepotrebnog odugovlačenja postupka.
Drugi razlog je jedan koji je sam ministar naveo o tome da li će ovaj zakon biti delotvoran, malopre je rekao, da li će se on primenjivati, to zavisi, rekao je, od samih sudija i predsednika sudova. Dakle, mi, po konvenciji i nedavno usvojenoj rezoluciji u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope, treba i kao parlament, kada donosimo zakone, da budemo garantor ljudskih prava. To je nešto što je predviđeno dokumentima takođe Saveta Evrope, kada se govori i o Protokolu 15, ako hoćete, i uopšte o Konvenciji o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda. Da li mi onda, kao garantor ljudskih prava, kao jedan nacionalni parlament, kada donosimo jedan zakon, možemo biti sigurni da će taj zakon zaista proizvesti efekte kakve mi želimo, ukoliko, evo, i sam ministar kaže da će njegova primena suštinski zavisiti ne od toga kako mi zakon baš donesemo, nego od toga kako će same sudije postupati. Mi moramo imati, kao poslanici, malo više garancija da će zakon koji mi donosimo zaista proizvesti neke efekte. Tako se meni bar čini, a moguće je da neko drugi ima drugačije mišljenje.
Zašto Vlada predlaže ovaj zakon? Vlada ga predlaže iz dva razloga. Pre svega, zbog toga što Srbija spada u grupu onih pet zemalja koje najviše opterećuju rad Suda za ljudska prava u Strazburu. Mi smo zajedno u grupi sa Rusijom, Ukrajinom, Turskom i Italijom. Prema podacima iz 2013. godine, ova grupa od pet zemalja opterećuje rad Suda za ljudska prava sa više od 67%.
Drugi razlog zašto ovaj zakon Vlada predlaže je što je Protokolom 15, koji ćemo mi verovatno usvojiti, predviđena upravo supsidijarnost Evropskog suda za ljudska prava, odnosno mnogo veća odgovornost zemlje članice u neposrednoj primeni konvencije, o čemu sam već govorila. Naravno, to je jedan proces koji sledi nakon konferencije u Interlakenu, Brajtonu, Izmiru itd, gde se pokušava postići jedna veća efikasnost Evropskog suda za ljudska prava, tako što bi se sprečilo da se stalno ponavljaju procesi sa istim problemom, da tako kažem, sa istim predmetom, gde je, naravno, u slučaju Srbije povreda člana 6, o pravu na suđenje u razumnom roku, jedan od prioritetnih vrsta pritužbi koje se podnose Evropskom sudu za ljudska prava.
Koja su glavna pitanja koja su ovde kod ovog zakona i uopšte kod pitanja prava na suđenje u razumnom roku postavljena? Prvo je pitanje koje ne smemo da izgubimo iz vida, a to je kada govorimo o potrebi da unapredimo efikasnost suda, to je jedna potreba, ali ta potreba ne sme ići na uštrb one suštinske uloge suda, a to je da on izriče pravdu, da on, u stvari, utvrđuje ona prava koja se pred sud postavljaju kao upitna. Dakle, moramo stalno voditi računa o toj ravnoteži šta je osnovni zadatak suda. Efikasnost suda, za njom mora da se traga, mora da se gradi i mora kroz i procesne odredbe pa i kroz ovakve zakone, naravno, da se uspostavlja. Znači, ne smemo efikasnošću ugroziti ni druga prava koja građani imaju, bilo ona ljudska, bilo opšta prava čija se priznanja pred sudom traže.
U odnosu na ovaj zakon, glavno pitanje je – kako možemo verovati da će on biti delotvoran? Kako možemo predvideti njegovu primenu u praksi? Do kojih će on rezultata dovesti? Mi smo tu kritičniji nego što je predstavnik Vlade, odnosno gospodin ministar.
Mislimo da rešenja koja su ovim Predlogom zakona predviđena, bez obzira što su dobra u onom smislu da predviđaju pravna sredstva za neposredno ostvarivanje prava na suđenje u razumnom roku, ali da postoji jako puno nedostataka koji će dovesti, po našem ubeđenju, do vrlo velikih teškoća u njegovom ostvarivanju i da ćemo morati negde da ga menjamo, nakon šest meseci, godinu dana, od početka primene, kako god.
Ono što naravno, ovaj zakon ne bi trebalo nikako da postane, a to je da postane jedna brana građanima ka ostvarivanju neposrednog prava na podnošenje pritužbe Evropskom sudu za ljudska prava, bez obzira na potrebu da se, naravno, na domaćem nivou, neposredno primenjuje Konvencija i da imamo odgovorniji pristup prema neposrednoj primeni ljudskih prava i ljudskih sloboda.
Dakle, naš zadatak kao narodnih poslanika da ocenimo da li će primena ovog zakona biti delotvorna. Po mišljenjima mnogih stručnjaka, koje sam pratila tokom javne rasprave koja je trajala, čini mi se, od letos, po ovom zakonu, postoji primedba da je zakon preopširan. Postoji primedba da su mnogi rokovi nepotrebno dugi, da će dodatno otežati i produžiti sam proces.
Sama pravna sredstva koja se predviđaju ne deluju delotvorno iz jednog prostog razloga, dva razloga da kažem, jedan je taj što prigovorima treba da odlučuju sudije, predsednici suda, istog suda pred kojim se vodi postupak, što uvek s obzirom, evo i moj kolega Homen, je malopre rekao u pravosuđu, sudovima, advokaturi, u sistemu zdravstva, profesije se međusobno štite.
Dakle, postoji pitanje na koji način će se to učiniti efikasnim, ukoliko ne idemo samo za tim da podstičemo sada samo sudije. Mislim da je to vrlo loše, o tome sam malopre govorila u raspravi, da mi sada podstičemo sudije na međusobno prijavljivanje, na takmičenje. Mislim da će se na taj način u priličnoj meri dostojanstvo sudija, zapravo negde ugroziti, bez obzira na potrebu da oni, naravno, moraju biti odgovorni i ispunjavati svoje neke radne zadatke, ali da je mnogo važnije graditi neku profesionalnu atmosferu u sudu. Treba maksimalno objektivizirati kriterijume na osnovu kojih se vode suđenja i kriterijume na osnovu kojih sudije mogu odlučivati.
Ono što mi se čini da se ovim zakonom ne čini dovoljno i da se time stvara jedan prostor za potencijalnu zloupotrebu, pa čak ponekad u nekim slučajevima, mogu da vidim i nepovoljnost spram iskazane borbe protiv korupcije u pravosuđu, a to je što postoji jedan veliki prostor slobodne procene i arbitrarnog odlučivanja predsednika suda, on može da odredi sudiju koji će odlučivati samo prigovorima, dakle, ukoliko to neće činiti predsednik suda. Predsednik suda može čak u slučaju hitnosti da oduzme predmet sudiji i da ga dodeli drugom sudiji. Vidite, mi u nekoj praksi kojoj težimo, i koju počinjemo da primenjujemo, idemo ka objektiviziranju čitavog mehanizma na koji se predmeti dodeljuju pojedinim sudijama, zar nije tako, gospodine ministre? Čini mi se da se ovde na mala vrata ponovo uvodi to da će predsednik suda odlučivati koji će sudija u konkretnom slučaju preuzeti neki predmet. Mislim da to nije dobro rešenje, i da je to moralo na neki drugačiji način da se reguliše.
Što se tiče limitiranja naknade, načelno ne postoji nikakav razlog protiv limitiranja naknade, ali postoji jedan vrlo važan argument koji mislim da nije do sada iznet u raspravi, a to je sledeće – ovaj limit koji je predložen Predlogom zakona je za predmet. Znači, ukoliko imate više učesnika u postupku na jednoj strani, naknada će biti određena po predmetu, a ne prema učesniku, što nije u skladu sa praksom Evropskog suda za ljudska prava. Oni kada određuju nematerijalnu, dakle naknadu, kao recimo u presudi Riđić i drugi protiv Srbije, Ališić i drugi itd. određeno je bilo 2000 evra svakom učesniku u postupku, ili 4000 evra svakom u postupku.
Vođena je rasprava o tome da li građanin koji traži pravo, traži zaštitu svog prava na suđenje u razumnom roku, ima za cilj postizanje naknade ovog pravičnog zadovoljenja. Naravno da ne, to nije njegov cilj. Ali, moje ubeđenje da nije svrha te naknade u tome da on bude zadovoljen samo, nego on ima još jednu svrhu, to je neka vrsta penala za državu, to je neka vrsta kazne za državu, odnosno za sudije, ako hoćete, da ne prave slične greške u budućnosti.
Dakle, da se spreči jednom odvraćajućom, tako da kažem, praksom da država, odnosno državni organi, sudovi, prave greške u procesu. Mislim da je to vrlo važno da imamo u vidu. Ako je ta naknada isuviše mala, bojim se da će onda ta svrha biti na neki način, neće biti upotrebljena.
Mislim da je veliki problem za primenu ovog zakona u tome što će predsednici sudova biti preopterećeni. Ono što možemo očekivati u praksi je da će naročito biti preopterećeni oni predsednici onih sudova koji su inače preopterećeni, a statističke podatke o tome koji su sudovi preopterećeni imamo, mislim da su nedavno bili objavljeni i u štampi koji je broj slučajeva koji obradi sudije u Beogradu u odnosu na sudije u nekim manjim mestima. Tu će najviše i biti prigovora zbog toga što građani misle da ne postoji suđenje u razumnom roku tako da će i predsednici sudova, odnosno sudije koje oni odrede da o prigovorima odlučuju biti najopterećeniji.
Da li smo predvideli način kako ćemo taj problem rešiti. Nismo predvideli predlogom zakona, dakle, nema nikakvog kaže se da ne postoje nikakva budžetska sredstva koja su potrebna za primenu ovog zakona, a bojim se ukoliko budemo dodatne poslove, poput ovih, prosto navaljivali na pleća već ionako preopterećenih predsednika sudova i sudija u određenim sudovima, doći do jednog velikog zastoja u rešavanju i po prigovorima i po svim drugim poslovima koje oni rade. Znači, izvesno je da će biti potrebna neka nova budžetska sredstva za primenu ovog zakona, odnosno barem u zapošljavanju novih ljudi u pravosuđu.
Želim na kraju još da kažem nešto, dakle, ono što je naše mišljenje, to je da je potrebno mnogo više pripreme, sudija, kako bi ovaj zakon u što većoj mogućoj meri postigao bolje efekte, ali ukoliko budemo ostavili toliku slobodnu mogućnost procene sudijama i zaista sve stavili samo u njihove ruke, bojim se da nećemo imati dobru primenu.
Znate, kada govorimo o tome šta, na kraju krajeva misija svakog sudije pored toga što je on državni organ i što treba da poštuje zakon. Jednom sam ušla u jedan su u SAD gde je na ulazu stajalo šta je misija ovog suda. Misija u smislu šta je naš zadatak. Pa su to onda same sudije u nekom procesu izgradnje vlastitog suda i neke kulture svoje institucije napisali – naša je misija da pravdu učinimo dostupnom građanima i da njihova prava ostvarimo u što je kraćem mogućem postupku. Dakle, mera u kojoj svaki sudija bude inkorporirao, dakle, usvojio to kao svoj moto, to treba da bude neki naš cilj, a ne u toj meri da podstičemo međusobno prijavljivanje, takmičenje. Mislim, da to neće biti dobro i mislim da je dobro da idemo u ovom nekom drugom smislu izgradnje jedne profesionalne kulture u pravosuđu.
Što se tiče Zakona o dopuni Zakona o sudijama, Vlada predlaže da se ovom izmenom zakona produži broj godina koje su potrebne za starosnu penziju za sudije Vrhovnog kasacionog suda i da to ne bude 65, kako je predviđeno po sili zakona, već da oni mogu izuzetno nastaviti da obavljaju sudijsku funkciju dok ne navrše 67 godina života.
Po našem mišljenju nije jasan dovoljno motiv za donošenje izmene i dopune ovog zakona. U obrazloženju se kaže – neophodno je da se u cilju zaštite prava na pravično suđenje zakonom omogući da ove sudije, dakle, sudije Vrhovnog kasacionog suda, vrše sudijsku funkciju dve godine duže od sudija sudova nižeg stepena. Po našem mišljenju ako je potrebna stručnost starijih kolega, zato što ja kao advokat imam prilično razumevanja, zašto se ta mogućnost ne previđa i za sudije nižih sudova, barem za apelacione, nije li i njima potrebna visoka stručnost i obezbeđenje jednakosti stranaka u sudskim postupcima.
Ono što mi mislimo, to je da se ovakvim izmenama, zapravo stvara prostor za rešavanje nekih pojedinačnih slučajeva, konkretno u Vrhovnom kasacionom sudu, da je nekome prosto potrebno produžiti radni vek za još koju godinu. To nije dobro kada se na ovakav način prave neki izuzeci u pravnom sistemu ili u zakonu. To je sve neka vrsta „leks specijalisa“ u odnosu na opšte norme. Međutim, izgleda da građani treba da se naviknu da ova Vlada na ovaj način, u glavnom ovaj metod koristi za upravljanje ovom zemljom.
Naš je zadatak kao narodnih poslanika da na to ukažemo i Vladi i građanima. Zbog toga mislimo da ovo rešenje nije dobro i da bi ga trebalo, ukoliko produžavamo radni vek, da bi to trebalo da bude i za druge sudije u jednakoj meri. Hvala na pažnji.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar Nikola Selaković. Izvolite.

Hvala uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, želeo bih da se osvrnem na svega nekoliko bitnijih stvari koje su iznete u prethodnom izlaganju. Istina je da često odugovlačenje sudskog postupka leži u objektivnim faktorima. Ipak, mi do sada nismo imali jasno i precizno zakonsko rešenje za zaštitu prava građanina u slučaju da odugovlačenje postupka nije izazvano objektivnim faktorima.
Vezano za to je i pitanje pripreme za primenu ovakvog jednog zakona. Ponoviću, mislim treći put danas, dakle, mi ovim zakonom uređujemo nešto što smo uveli trima odredbama zakona o uređenju sudova. Upravo zbog šturosti, nedovoljnosti, nepreciznosti tih odredaba bio nam je potreban ovakav jedan zakon.
Ponoviću, malopre sam napravio jednu grešku kada sam naveo broj predmeta pred prekršajnim, apelacionim sudom po zahtevima za zaštiti prava u suđenju u razumnom roku. Dakle, mi smo za manje od godinu dana, nešto više od pola godine, dakle, hajde da kažemo to je sedam meseci 2014. godine, mi smo ukupno imali primljenih 9.353 predmeta, odnosno tri zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku. Naši sudovi su rešili od 9.353, rešili su 6.116 zahteva i mi smo u 6.116 slučajeva imali odlučivanje o zahtevu građanina da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.
Imali smo slučajeva gde nije utvrđena povreda tog prava, imali smo slučaj gde je utvrđena povreda prava i objavljena takva sudska odluka.
Imali smo slučajeva u kojima je pored utvrđivanja povrede prava građaninu, odnosno stranci dosuđeno obeštećenje zbog povrede prava.
Ovaj predlog zakona na jedan pravnoizvestan, predvidiv način reguliše čitavu materiju zaštite prava na suđenje u razumnom roku.
Za primenu one tri odredbe, sudije su se pripremale i pokazale su, mogu slobodno reći, na iznenađenje mnogih u stručnoj javnosti da naš sudski sistem ima kvalitetnih sudija koje su bile u stanju da od tri odredbe zakona o uređenju sudova, stvore jedan dobar sistem.
Mi taj sistem hoćemo ovim predlogom zakona da unapredimo i ja mislim da je ovo dobar put.
Kada je malopre izrečeno da se ovim predlogom zakona daju neka ovlašćenja predsednicima sudova koja nisu tako dobra, pa da predsednik suda može postupajećem sudiji da oduzme predmet i da ga da drugom sudiji u radu.
Dozvolite, ali to je nešto što je već propisano zakonom o sudijama i sudskim Poslovnikom. Dakle, kada imate slučaj da je jedan sudija dugo odsutan zbog bolesti ili nekog drugog razloga, predsednik suda može tom sudiji da oduzme predmet i da ga da drugom sudiji u rad. Što to ne bi mogao u ovom slučaju, kada je potrebno hitno postupanje? Naravno, samo na osnovu zakona i sudskog Poslovnika, proizvoljnost svakako da nije nešto što je dobro.
Delotvornost Evropskog suda za ljudska prava ceni i de fakto i de jure, dakle, i normativnu delotvornost, da li imate zakonom propisana delotvorna pravna sredstva kojim možete da zaštitite određena prava i da li imate efikasan sistem zaštite tih prava.
Nešto vam se potkralo, nadam se, kao greška.
Evropski sud za ljudska prava, kada odlučuje o obeštećenju, odlučuje po predmetu, a ne po stranci, ne po učesniku o predmetu. Neću da ulazim u detalje zašto to kod njih ima neki drugi smisao, ali odlučuje po predmetu. To jeste istina da su iznosi koji su viši od ovih iznosa, ali malopre sam naveo neka uporedna iskustva, da su to iznosi ravni onima u Strazburu, pa sigurno da ne bi imalo nikakve potrebe donositi ovakav jedan zakon niti ograničavati te visine obeštećenja.
Moram da vam kažem da mislim da je ograničavanje visine obeštećenja dobra stvar, naravno, ukoliko poštuje negde realnost i životni standard, političke i ekonomske i sve ukupno uslove u okviru jednog državno-pravnog sistema, jer imamo ogromne probleme, u slučajevima gde ti iznosi nisu ograničeni.
Daću vam konkretan primer. Dakle, govorim o ograničavanju iznosa, imao ogroman problem sa sudskim odlukama u kojima se utvrđuje naknada za lice koje je bilo neosnovano lišeno slobode, gde sudija kada odlučuje, apsolutno ni u čemu nije vezan zakonom za visinu štete i imamo slučajeve gde se licu koje nije bilo ni na javnoj funkciji, istaknuto kao neki javni delatnik, uopšte u javnom životu, niti na javnom položaju, gde se dan neosnovanog lišenja slobode ceni po 22 ili 25.000 dinara i to su astronomski iznosi.
Dođete, recimo u situaciju, ako je 20.000 dinara za 30 dana neosnovanog lišenja slobode, to lice će dobiti 600.000 dinara, naknadu nematerijalne štete.
Imate slučaj poginulih gardista, gde je Ustavni sud odredio kao najviši iznos naknade, nematerijalne štete 500.000 dinara.
Ako pogledate ono što psiholozi cene, a što veštaci određene struke i potvrđuju u toku sudskih postupaka, na toj skali najvećeg stresa koji može čovek da doživi, na prvom mestu nalazi se smrt bliskog lica. Na drugom mestu je negde u našem društvu gubitak posla.
Onda dođete u situaciju da je jednom čoveku koji je bio 30 dana u pritvoru, srpski sud osudio 600.000 dinara naknade štete zbog neosnovanog lišenja slobode, sa 30 dana pritvora. Imate slučaj gde je nekome ubijeno dete i da mu je dosuđeno 500.000 dinara.
Dakle, to su neke stvari i ovo sam više izneo, a gospodin Jovanović će se javiti za reč, bio je svojevremeno i član Komisije koja se bavila ovim pitanjem u Ministarstvu pravde, to su neka potpuno neracionalna postupanja.
Znate li koliko ima građana Srbije koji obavljaju posao gde dnevno mogu da zarade 20 ili 25.000 dinara? To na nivou statističke greške.
Mislim da ovo što je sadržano u ovom zakonu, što se tiče ograničenja novčanih iznosa za određene vrste obeštećenja, da bi valjalo razmisliti o uvođenju ovakvih raspona i u druge procesne zakone. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Mirko Čikiriz.

Hvala predsedavajući.
Gospodine ministre, Srpski pokret obnove i Demohrišćanska stranka Srbije će glasati za predložena zakonska rešenja, a ja ću u analizi ovoga što se nalazi danas na dnevnom redu dati i uzeti sebi za slobodu da dam i neke svoje procene kakva su naša očekivanja od efekata primene ovih zakona.
Videli smo da opozicija skoro da nema nikakva očekivanja, čak smatra da će ovo opteretiti rad suda, da će predsednici sudova imati mnogo više posla, da će biti zatrpani, da će se možda pogoršati i međuljudski odnosi i da ne očekuju neke posebno velike efekte.
Mi smo u ovom delu, prvo ono što želim da kažem da je dobro konačno, da je jedan ministar pravde se setio da uradi ono što je davno trebalo da se uradi. Zbog čega? Naprosto, verujem da sam jedan od retkih narodnih poslanika koji je ušao u skoro sve sudove u našoj zemlji. Početak, posebno kada se menjaju sredine i tako dalje, je bio pun optimizma, a onda posle godinu dana, verujte mi ministre, kada uđem u sudnicu, vidim izraz lica predsedavajućeg sudije, stranaka, advokata, sve mi je jasno šta me čeka. I vi ste dali jednu ocenu, stanje u našem pravosuđu sa kojom se ja slažem, a to je ocena koja prati stanje našeg pravosuđa od 1945. a posebno od devedesetih godina, da je stanje u našem pravosuđu alarmantno. U kom smislu? Alarmantno loše.
Sa ovim što vi sada predlažete mi ćemo zaista pre svega, mobilisati sudije, predsednike sudova, ali dati na značaju onima zbog kojih država postoji, a to je građana. Građanin treba da bude u centru zbivanja i njegovo pravo. Danas anketirajte, istražite raspoloženje građana po pitanju funkcionisanja pravne države, po pitanju ugleda i uticaja pravosudne funkcije, ugleda ličnosti sudije, nećete tu sresti neke posebno dobre ocene, a to je ocena sistema funkcionisanja ovog veoma bitnog segmenta državne vlasti.
Ko je u ovom delu zakazao? Kao i u svemu drugom, zakazala je država, zakazao je sistem. A mogu vam reći da se slažem sa vama i uopšte ni na ovaj problem ne treba gledati crno belimo očima. Svega ovde ima. Postoje sudije kojima uopšte nije potreban ovaj zakon. Evo, pomenuću u nizu svetlih primera, jedan odličan primer, sudija Ljubinko Petrović iz Arilja, sada predsednik Opštinskog suda u Požegi, njemu uopšte nije bio potreban ni Poslovnik o radu suda, ni kontrola predsednika suda, ni kontrola Ministarstva pravde, i tako dalje, svakog jutra u 7.10, sudija je na svom radnom mestu, u 14.20 predmeti za taj dan su odrađeni. Jedan od najboljih sudija koje sam sreo u mojoj praksi.
Mnogo je dobrih sudija, naravno da mnogo toga i sve uglavnom u svim institucijama zavisi od ljudi, ali ako prepustimo na volju i sudijama i ljudima, onda se mi kockamo. Zbog čega? Zato što će neki sudija raditi baš onako kako treba, a neki će na krajnje pogrešan način, kriminalan način zloupotrebiti funkciju koju mu je država dala i na taj način, na najgori način, predstavljati državu i taj vrlo bitan segment državne vlasti. Zbog čega? Pa ako vam kažem kad uđem u sudnicu i kad vidim izraze lica, onda mi je sve jasno u kom će smeru da teče postupak. Načini, fazoni, fore i cake na koje su sudije opstruisale sopstveni postupak na štetu građana, na štetu ugleda države je mnogobrojan. Takva je to lepeza fazona koji su decenijama stvarani, da o tome mogu da se pišu romani.
Recimo, jedan sudija iz Odžaka, ne zakazuje jednom bitnom predmetu mesecima ročišta, a u drugim manje bitnim predmetima zakazuje u veoma kratkim rokovima, a onda stranci sa juga Srbije zakaže u zimskim uslovima, kada su velike snežne padavine i sneg i led, zakazuje ročište ujutru u sedam sati.
Naravno da je jedini razlog bio želja sudije da stranka ne prisustvuje ročištu i to je jedna od mogućnosti koja se koristi u svemu tome.
Advokata imamo fenomenalnih. Advokata koji pomažu u radu suda, ali imamo advokata koji čine sve da opstruiraju postupak posebno u krivičnim predmetima da bi postupak zastareo. Pri tome, evo naši građani često zaista kada dođu, posebno ako se vodi postupak u mestu u kome ne žive, on i ne pitaju često ko je najbolji advokat u smislu stručnosti, nego ko ima najbolje veze, ko je taj ko će najbolje da opstruira, ko je taj koji će da koristi sve to što mu stoji u procesnom smislu na raspolaganju, ali i što se tiče drugih veza.
Veoma bitan segment opstruiranja postupka su i sudski veštaci. Od toga da drže po nekoliko godina predmet, da sudiju to uopšte ne interesuje, do toga da sa pogrešno datim nalazom i mišljenjem apsolutno opstruiraju dalji tok postupaka, odnosno usložnjavaju ga jer će onda doći suprotno mišljenje veštaka, pa treće veštačenje i tek onda sudija ima glavobolju kako da izradi presudu, jer kako god da je uradi, neka od stranaka ima puno argumenata pozivajući se na neki drugi nalaz i mišljenje veštaka da oponiraju takvu presudu.
Pored ovoga što ste vi dali, ovih analiza, mislim da ovaj broj od 90% predmeta u izvršnom postupku na osnovu predloga za izvršenje na osnovu verodostojne isprave to nije zabrinjavajuće, ali i tu dolazimo do onoga o čemu su mnoge kolege narodni poslanici pričali do predsednika suda i do rasporeda sudije i do naprosto kontrole ažurnosti šta njegovi saradnici rade.
Ja se ne bih složio sa procenama da će, ne znam, to što će predsednik suda odlučivati o prigovorima i o žalbama, to nešto pokvariti međuljudske odnose jer to može popraviti samo institucije. Onaj ko radi dobro svoj posao, nema čega se plaši, ni prigovora ni pritužbi, itd. Evo, svi mi dobijamo svakodnevno raznorazne pritužbe građana. Ja sam, ovo je ne znam koje obraćanje meni kao narodnom poslaniku, naravno da sam tu stranku uputio na VSS. Radi se o pritužbi na postupanje predsednika Osnovnog suda u Zaječaru, koji 18 meseci ne zakazuje ročište u krivičnom postupku oštećenog kao tužioca, a da ne pričamo o tome da je sa druge strane podneta privatna krivična prijava protiv direktora Poreske uprave u Zaječaru.
Naravno da je sudija po prigovoru stranke, predsednik suda, po pritužbi na rad tog sudije, samo dao hronološki izveštaj šta se dešavalo u predmetu bez preduzimanja bilo koje konkretne mere protiv sudije koji savesno i odgovorno ne obavlja svoj posao.
Pored ovoga što vi radite ministre, što je dobro, mislim da je dobro reći i da je predsednik Vrhovnog kasacionog suda, Dragomir Milojević, održao sastanak sa predsednicima svih sudova u Palati pravde, da su tu donete uz stupanje na snagu ovog zakona i druge veoma bitne strateške odluke na osnovu prispelih analiza, pa je na osnovu toga što se planira da se uradi, planira se da se broj starih predmeta do 2018. godine smanji za 80%, da do 2018. godine ne bude ni jedan predmet u radu stariji od pet godina, da se za 60% smanji broj predmeta koji traju od dve do tri godine, da do 2018. godine ne bude istraga koje traju duže od dve godine, da se prepolovi broj istraga koje traju od jedne do dve godine i da je trenutno oko 17 hiljada krivičnih predmeta starijih od dve godine, oko deset hiljada starih radnih sporova i veliki je broj predmeta koji su stalno ne zakazani, Naprosto, sudije ne zakazuju ili ročište ili glavni pretres.
Još nešto hoću da vam kažem što mislim da će i pomoći, možda će to biti moj doprinos da se razume i položaj sudije, koji je često jako komplikovan.
Bili smo svedoci zadnjih desetak godina da su sudije koje su sudile posebno u krivičnim predmetima, kada osude nekog lokalnog moćnika, kriminalca, bili prepušteni na milost i nemilost samima sebi. Jedna sudija iz Čačka je prošla svojevrstan pakao zbog toga što je izrekla neku krivičnu presudu, a naprosto, država nije stala iza te sudije u pogledu zaštite njenog integriteta i bezbednosti, pa čak ni integriteta i bezbednosti deteta koje je pohađalo školu.
Meni je jedna sudija iz jednog manjeg mesta skoro pričala da je opet posle osude jednog lokalnog moćnika doživela to da je auto dignut u vazduh i da, naravno, lokalna policija, pošto joj je izgleda bliži bio taj koji je osuđen nego sudija, ništa nije preduzela, čak je i sudiju savetovala – pa, zašto nisi na vreme razmišljala, znaš li ti kome sudiš.
Prema tome, i ono što je Evropski sud za ljudska prava često u svojim presudama isticao je nekoordinisanje državnih organa u mnogim predmetima i nefunkcionisanje države na štetu građana. To isto možemo često kroz ova dva primera koje sam izneo, a ima ih mnogo, govoriti i o zaštiti sudija.
Zatim, vi ste pomenuli slučaj Topčider. Kancelarija poštovane koleginice Olgice Batić je dugo u tom predmetu. Evo, znači, koliko traje taj predmet. Porodice oštećenih gardista su morale da se obrate i Ustavnom sudu. Ustavni sud je doneo odluku da su povređeni i pravo na suđenje u razumnom roku i pravo na život i izrekao onu, čini mi se, sramnu odluku, koju ste vi pomenuli, da je satisfakcija nematerijalne štete pet hiljada evra, što je zaista skandalozno.
Drugo, ministre, teško je, vrlo teško razbiti mnoge lobije, interesne, finansijske, kriminaln, lobije koji traju decenijama i sa njima se posebno srećemo u predmetima, nažalost, za koje često bila zainteresovana i naša javnost i bez obzira na ogroman stepen zainteresovanosti javnosti, pokazivalo se koliko su ti lobiji uticajniji od pravosuđa, od Ministarstva unutrašnjih poslova, od tužilaštva. Ja sam i ranije, a i sada ću pomenuti neke predmete.
Evo, još uvek nije okončan predmet ubistva sudije Dušana Simenunovića, što treba da bude jedan od prioriteta rada pravosuđa. Nije okončan predmet ubistva novinara Slavka Ćuruvije. Nije okončan slučaj Topčider. Nije okončan slučaj ubistva novinarke Dade Vujasinović itd. To pokazuje sa jedne strane nemoć pravosudnih organa u sudaru sa mnogo uticajnijim interesnim grupacijama i lobijima i šalje jednu krajnje negativnu sliku o funkcionisanju države i o funkcionisanju pravosuđa.
Običan građanin kada kaže – ako se u ovakvim predmetima, gde je javnost zainteresovana, prave tako skandalozni propusti, šta ja da očekujem tamo gde javnost nije zainteresovana, gde mogu da mi rade sve i svašta? I sve i svašta se radi.
Vi ste pomenuli nešto što sam ja takođe hteo da pomenem, a to je da se kod disciplinske odgovornosti sudija nekoliko godina skoro nije sproveo nijedan postupak i da skoro nijedan sudija nije razrešen, da se sada ponovo, evo u prošloj godini smo imali nekoliko slučaja razrešenja sudija. Ali, ja želim da istaknem neki redosled koji je po našem mišljenju logičan. To je, prvo, sudiji omogućiti da bude u potpunosti bezbedan, posebno u ovim složenim slučajevima, bezbednost sudije, bezbednost njegove porodice. Onog momenta kada sudija ima tu vrstu slobode, on može da odlučuje.
S druge strane, apsolutno pored zaštite i samostalnosti potencirati, a vi ste i član Visokog saveta sudstva, na odgovornosti sudija, jer ne može jedan sudija u jednom predmetu ili u nekoliko predmeta da postupa krajnje neodgovorno, krajnje aljkavo, da zakazuje ročišta na 7, 8 meseci, godinu dana, a u nekim drugim predmetima da postupa savesno i odgovorno. Tamo gde se utvrdi takvo postupanje sudije, po mom mišljenju, to je apsolutno razlog za razrešenje.
Kada se obelodane takve odluke da je u takvim situacijama zbog diskriminacije građana pred zakonom i pred Ustavom, da su sudije razrešene, to će biti snažna poruka svim ostalim sudijama. Mi sada raspravljamo o nečemu, donosimo zakon koji je razrada jedne ustavne odredbe o pravu na suđenje u razumnom roku. Zamislite koliko je ta ustavna odredba, koja treba da bude odredba par ekselans na prvom mestu ili jedna od odredbi na prvom mestu, koliko je ona bila beznačajna do sada u postupanju i radu mnogih sudija.
To je dokaz i kako sudije doživljavaju najviši pravni akt jedne zemlje. Ustavne odredbe, ma nema veze, gađaćemo na svakom koraku, bitniji su nama naši poslovi, naši interesi i naši lobiji nego ono što Ustav kaže.
Ono što je takođe dobro je da je postojao i jedan pilot projekat gde je 10 sudova za tri godine rešilo više od 23 hiljade spornih predmeta. To je dokaz da, ako se ne varam, to je bilo u saradnji sa Agencijom za međunarodni razvoj iz Amerike, koja je i u ovom projektu mnogo pomogla da se dođe do ovoga što danas imamo na dnevnom redu.
Zatim, jedna od inicijativa predsednika Vrhovnog kasacionog suda, da će u sudovima biti formirani posebni timovi koji će utvrđivati uzroke starenja predmeta i prema tome ih obeležavati i sortirati, što je takođe dobra mera, pa će, recimo, predmeti stariji od dve godine, na koricama će stajati naslov – stari predmet, predmet stariji od pet godina – hitno, stari predmet, predmet stariji od 10 godina – naročito hitan stari predmet. To su, takođe, dobre mere koje je i do sada mogao da mnogi predsednik suda i bez ove intervencije da primeni, ali nažalost, nije zbog jedne opšte atmosfere i jednog opšteg stanja koje postoji u našem pravosuđu.
Da li će ove mere dati neke dobre rezultate? Mi zaista očekujemo da hoće, jer uvek kada se krene u nešto dobro, naravno, ne treba očekivati da će preko noći biti rešeni svi problemi, biće tu često i pritužbi koje su neosnovane, biće i pritužbi lične prirode. Ovde se povela i polemika oko toga da li treba taksativno navesti razloge za pritužbe i za žalbe itd, ili treba sve ostaviti na procenu onome ko odlučuje, a to je predsednik suda.
Mi smo bliži mišljenju koje postoji u zakonu, jer naprosto ne možemo predvideti sve slučajeve opstrukcije, i ako ih taksativno navedemo, onda dolazimo u opasnost da oni slučajevi nesuđenja u razumnom roku, koji taksativno nisu navedeni, nisu razlog za prigovor ili za žalbu. Zbog toga sam mišljenja da je rešenje koje je zakon predložio bolje rešenje, jer sve zavisi od konkretnog predmeta i od konkretne pravne stvari i od konkretne ocene predsednika suda. Pošto kada dobijete izveštaj iz svih sudova o postupanju, o radu sudija i o radu predsednika suda, onda ta vrsta statistike je najbolji pokazatelj i slike o tome kako radi predsednik suda i, naravno, u svim slučajevima u kojima niste zadovoljni radom predsednika suda pod hitno treba pre svega prvo promeniti predsednika suda.
Ono što je takođe specifičnost, čini mi se, svih zemalja u tranziciji, to je da imaju više sudija nego zemlje EU, a da imaju više predmeta u radu i da je nepoverenje u pravosudni sistem manje. Primera radi, Hrvatska ima 4.300.000 stanovnika, a ako se ne varam, oko 1.700 sudija i problemi su slični.