Zahvaljujem kolega Pavićeviću.
Međutim, jedini zvanični dokument koji dobijam jeste spisak narodnih poslanika koji priprema stručna služba Narodne skupštine i ja radim po tom spisku, ne mogu po drugom spisku da radim.
(Vladimir Pavićević, s mesta: Predsednik određuje, gospodine Arsiću.)
Ne određuje predsednik, određuju stručne službe. Ne mislite valjda da ja sedim i pravim spisak govornika?
(Vladimir Pavićević, s mesta: Piše u Poslovniku.)
Predsednik ne određuje redosled govornika, nego radi po spisku, a redosled govornika određuje stručna služba Narodne skupštine.
Da li želite u danu za glasanje da se Narodna skupština izjasni? (Da.)
U redu.
Reč ima ministar Nikola Selaković, izvolite.

Hvala uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, naravno, razmatraćemo amandmane koji su podneti u raspravi o pojedinostima i izjasniti se o njima.
Kada je malo pre izneto da je Predlog zakona o dopuni Zakona o sudijama leks specijalis, moram apsolutno da negiram jednu takvu tvrdnju iz nekoliko razloga. Prvi razlog jeste što je apsolutno netačno da se radi o bilo kakvom leks specijalisu, s obzirom da se on primenjuje i na sadašnje i na sve buduće sudije Vrhovnog kasacionog suda, dakle, na sve one koji će postati sudije Vrhovnog kasacionog suda i u budućnosti.
Šta je bila pravna nesigurnost i narušavanje potencijalne sudijske nezavisnosti? To je bila odredba člana Zakona o sudijama, jedan stav ovog člana koji je dozvoljavao Visokom savetu sudstva da arbitrarno odlučujući određenom sudiji bilo kog suda produžuje mandat na period do još dve godine. Odgovorno tvrdim da je ta odredba, koja je pretprošle godine, 2013. godine, brisana, da je u suprotnosti sa načelom sudijske nezavisnosti zato što je omogućavala da se jednom sudiji produži period rada, a nekome ne.
Ovde zakon uvodi pravnu izvesnost i kaže – sudijama Vrhovnog kasacionog suda. Zašto samo tim sudijama, to se postavlja kao pitanje? Kome nije jasno, samo lepo da uzme i da pročita član 31. Zakona o uređenju sudova.
Iskoristiću jednu lepu staru formulaciju koju je, po mom mišljenju, jedan od najboljih srpskih Ustava u istoriji naše ustavnosti, a to je Ustav iz 1888. godine rekao. Kaže – šta je posao Kasacionog suda? To je sud koji ne odlučuje o delu, već o pravu.
Kada uzmete i pročitate zaista član 31. Zakona o uređenju sudova, koji kaže: „Vrhovni kasacioni sud obezbeđuje jedinstvenu sudsku primenu prava i jednakost stranaka u sudskim postupcima, razmatra primenu zakona i drugih propisa i rad sudova, imenuje sudove Ustavnog suda, daje mišljenje o kandidatu za predsednika Vrhovnog kasacionog suda i vrši druge nadležnosti određene zakonom“. Jedini sud koji je ustavna kategorija, jedini sud koji razmatra jedinstvenu primenu prava.
Mi spadamo u zemlje evropske kontinentalne porodice prava, kod nas sudska praksa ne predstavlja izričiti izvor prava, ali ujednačavanje sudske prakse koja je u nadležnosti Vrhovnog kasacionog suda je jedan izuzetno važan, izuzetno bitan posao.
Mogu slobodno da kažem, sa time će se složiti veliki broj sudija i Vrhovnog kasacionog suda i drugih sudova da u jednom periodu od 2010. godine Vrhovni kasacioni sud nije bio prilično aktivan kada je u pitanju ujednačavanje sudske prakse. Gospodin Živković je iz Niša. Imali smo slučajeve gde se za jedno isto krivično delo, identično činjenično pravno stanje, Apelacioni sud u Nišu donosi jednu, Apelacioni sud u Novom Sadu sasvim drugačiju presudu. To je bio trenutak kada je trebalo da se uključi Vrhovni kasacioni sud.
Vrhovni kasacioni sud je, na naše veliko zadovoljstvo, time počeo da se bavi. Ako treba, imenovaću nekoga ko je za to veoma zaslužan i složiće se, uveren sam, ubedljiv broj sudija, ne samo Kasacionog suda, nego i drugih, nižih sudova, to je recimo sudija Snežana Andrejević, sudija Snežana Andrejević koja vodi Odeljenje sudske prakse u Vrhovnom kasacionom sudu, izuzetan sudija građanac. Na našu veliku žalost, mi sudija tog kalibra nemamo mnogo, a kada pogledate, takvim poslom kojim se bavi jedan sudija u Vrhovnom kasacionom sudu, na takav način ne bave se sudije u drugim nižim sudovima. To sudije kasacije izdvaja negde u odnosu na sve druge sudije.
Hoćete da vam kažem šta je to još što ih izdvaja? To je što do sada nismo imali slučaj da se za sudiju Vrhovno kasacionog suda bira lice koje nije prošlo kroz jedan karijerni sistem napredovanja isključivo u sudstvu. Mi smo 2010. godine imali slučajeve da se za sudije apelacionih sudova biraju ljudi koji nisu imali dan sudijskog staža pre toga. U Vrhovnom kasacionom sudu nismo imali nikada. Visok je uslov koji je postavljen za sudije Vrhovno kasacionog suda kada se biraju.
I moram da reagujem, gospodine Živkoviću, kako to da ovako niste reagovali kada smo donosili Zakon o organizaciji državnih organa za procesuiranje ratnih zločina? Tu bismo mogli da razmišljamo o ovome što ste vi rekli, zato što je reč o tome da imate jednog javnog tužioca. Ovde se radi o svim sudijama Vrhovnog kasacionog suda. Da ste ovde rekli da je to predsednik Vrhovno kasacionog suda, a nije, a mislim da imamo u ovom trenutku 37 ili 38 sudija Vrhovno kasacionog suda.
Mislim da je ovo rešenje, ako se ima u vidu da je izbrisana ona odredba istoga člana u kojoj je bilo dozvoljeno Visokom savetu sudstva da pojedinim sudijama produži rad na još godinu ili dve godine, a ovde gde se napravi jasna starosna razlika, jasni starosni uslov, daleko da može da se priča o bilo kakvom leks specijalisu. U onom slučaju čak nije bilo ni izričite zakonske odredbe, nije bilo kriterijuma jasnih i predvidivih po osnovu kojih možete nekome da produžite, a nekome ne.
Dobro se sećam, kada sam postao ministar u Vladi i kada sam počeo da obavljam ovu funkciju, da smo imali slučajeva da se, recimo, sudiji jednog suda produži rad na još godinu dana da bi završio jedan predmet koji je od velikog interesa za javnost, jer uznemirava javnost, a posle godinu dana vidimo da taj sudija uopšte nije završio taj predmet. Taj sudija i kada je otišao u penziju nije ga završio. Tek je sudija kojem je predmet dodeljen završio predmet u jednom razumnom roku.
Tako da, apsolutno smatram da ovde nema mesta priči o bilo kakvom leks specijalisu. Lek specijalis definiše, odnosno reguliše jedan poseban slučaj. Ovo je dopuna Zakona o sudijama. Moje mišljenje je da je dobra. Mislim da u ovom trenutku nismo još uvek spremi da idemo na ono što je prisutno u drugim zakonodavstvima.
Rekao sam vam malo pre, zamislite, kod nas sudija po sili zakona ide u penziju sa 65 navršenih godina života. Malo pre sam pomenuo Italiju, do pre godinu do dve dana sa 75 godina života sudija ide u penziju. Sada su smanjili to na 70. Imate pravnih sistema u kojima je funkcija sudije doživotna funkcija. Ima i toga. Možda ćemo mi naš pravni sistem i pravosudni sistem izgraditi da jednog dana mogu neki naši naslednici da razmišljaju o takvom jednom koraku. Mislim da je postupno uvođenje toga na ovakav način kad imamo…
Samo ću vam skrenuti pažnju na jednu činjenicu. Republika Srbija je jedna od dve evropske zemlje koja ima Vrhovni kasacioni sud. Od 47 zemalja članica Saveta Evrope samo dve imaju Vrhovni kasacioni sud. Druga je Bugarska. Postoji jedna verzija priče zašto mi imamo Vrhovni kasacioni, a ne samo vrhovni ili ne samo kasacioni sud. To je tema za neku drugu sednicu, ali zaista mislim da ovde, uz uvažavanje onoga što ste govorili o Predlogu zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, nema mesta tezi da je ovo leks specijalis. Naravno, funkcija je razlog. Postojanje opozicije jeste da oponira vlasti i da upozorava na neke eventualne probleme, manjkavosti i greške. Ja to uvažavam i poštujem različitost mišljenja, ali mislim da ovde nema mesta tome. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Zoran Živković, pravo na repliku. Izvolite.

Hvala lepo.
Ne znam ja zašto ste vi morali tužiocu za ratne zločine da produžavate mandat, ali stvarno je potpuno besmisleno da mene pitate zašto tada nisam bio protiv toga. Pa to je vaš predlog. To rešite vi sami sa sobom zašto predlažete nešto za šta mislite da nije dobro. Ako vas je neko naterao na to, ja nisam institucija gde možete da zaštite svoja prava.
Drugo, jednom, kako kažete o sebi, vrsnom pravniku da ja objašnjavam razliku između tužioca, funkcije tužioca i funkcije sudije, to mi ne pada na pamet. Mislim da bi to trebalo da znate po difoltu, što bi rekli Srbi.
Drugo, u Ustavu se pominje i Ustavni sud, nije Vrhovni kasacioni jedina ustavna kategorija.
Konačno, koja to promisao, pravna, božija ili ne znam koja, daje tu dodatnu mudrost ljudima između 65 i 67 godine? Zašto je to baš sada važno u ovom trenutku da se izvrši ta izmena? Vi ste rekli da nemate dovoljno dobrih sudija. To nije pitanje kojim ja treba da se bavim. To je pitanje kojim vi treba da se bavite i kao pravnik i kao ministar i kao neko ko kaže da sprovodi reforme. Verovatno da postoje razlozi zašto je to tako, ali ja se slažem da danas nije dan da o tome govorimo.
Ali, šta se to dešava, koja je to magija koja ljudima između 65 i 67 daje tu posebnu moć da oni budu posebno sposobni da vrše posebno visoke, posebno odgovorne državne funkcije? Ako je to tako, daj svima da produžimo na 67 ili možda na 70. Možda postoje neka nova istraživanja koja govore da i do 70 možemo da dobijemo. Ja se potpuno slažem sa tim, samo stavite to u objašnjenje. Ne tako koji se vama Ustav najviše sviđa, iz 1888, nego dajte neki drugi argument. Hvala.

Reč ima ministar Nikola Selaković. Izvolite.

Hvala lepo, uvaženi predsedavajući.
Ja zaista moram da reagujem prvo na neke stvari koje verujem da su pre produkt omaške nego neznanja. Ustavni sud nije sud, on se zove sudom. Ali, hajde da ne zadiremo u to. Ustavnom sudu možete izabrati sudiju koji nema ni godinu dana sudijskog radnog staža, koji nikad nije bio sudija. Neko bi rekao na sreću, neko na nesreću, više nemamo taj propis da to ne mora da bude pravnik. Mada, nekada gledajući neke stvari, verujte mi, ja mislim da bi bilo dobro da imamo jednog vrsnog ekonomistu u Ustavnom sudu. Dakle, Ustavni sud nije redovan sud, ne spada u nešto što je sudska vlast. To je kontrolor ustavnosti i ne možemo da ga poredimo sa ovim.
Sa druge strane, ja nisam ovde govorio da sam bio protiv zakon koji sam ja predložio. Ne, ja sam samo rekao da bi se taj zakon mnogo više mogao nazvati leks specijalisom.
(Zoran Živković, s mesta: Što ste ga predložili?)
Iz objektivnih razloga. Što sam ga predložio? Setite se te sednice, što ste i vi glasali za njega? Očigledno da ako imate specijalan organ vlasti, onda se zahtevaju neka specijalna ovlašćenja. Ovde mi ne pričamo o specijalnom organu. Mi ovde pričamo o najvišem sudu u Republici Srbiji. Taj najviši sud je ustavna kategorija. Taj najviši sud se bavi poslom kojim se ne bavi nijedan drugi sud i na način na koji se ne bavi nijedan drugi sud.
Prema tome, moje lično mišljenje je da je ovakvo rešenje u ovom trenutku dobro rešenje. Ne postoji idealno rešenje. Da li imamo veliki problem sa neujednačenošću sudske prakse? Reći ću vam, imamo i kao država ga izuzetno skupo plaćamo.
Evo vam jedan primer samo. Vojni penzioneri. Da nismo imali raštrkanu praksu svih redovnih sudova na jedan način vrlo nepredvidiv, vrlo neuobičajen, ne bismo danas imali toliko problema sa isplatom te razlike u vojnim penzijama. Zašto? Vrhovni kasacioni sud, je li reagovao? Jeste, ali izuzetno kasno. Morao je da reaguje odmah kada je video da u dva suda u Srbiji postoji različito postupanje u takvoj stvari.
Šta je radio tada Vrhovni kasacioni sud? Šta je radio tada Vrhovni kasacioni sud? To je veliko pitanje. To je onaj period 2010-2011. godine. Kao što sam vam rekao šta je radio Visoki savet sudstva u tom periodu, što se nije bavio disciplinskim postupcima? Sada građani Srbije iz budžeta Srbije treba da plaćaju nečiji nemar, nečiju neažurnost ili nečije neznanje.
Mi ovim rešenjem omogućavamo Vrhovnom kasacionom sudu, kao kapi sudstva, kao vrhu sudstva u Republici Srbiji, da se nekim pitanjima pozabavi mnogo više i mnogo bolje. Ja mislim da je to dobro. Znate, da ulazim u pojedinačne slučajeve 38 sudija Vrhovnog kasacionog suda, ja sam istakao jednog sudiju, jednu ženu o kojoj postoje nepodeljena mišljenja među sudijama u Srbiji da je izuzetno kvalitetan i dobar sudija i da je, za razliku i od mene i od vas, uz svo poštovanje, to jedna od žena, jedna od osoba za koju možete reći da je sui generis institucija. Ali, nije dobro kada imamo pojedince kada su institucije, a institucije na papiru koje nemaju taj epitet.
Ovim se omogućuje da Vrhovni kasacioni sud učvrsti tu svoju ulogu koja je propisana članom 31. Zakona o uređenju sudova. Možemo oko toga da se složimo ili ne, ja odgovorno tvrdim da je ovo razlog ovakvog predloga i ovakve dopune Zakona o sudijama. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.       
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević. Izvolite.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, što se tiče zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudijama, ja sam u dilemi. Dakle, poštujući sve argumente o produžetku karijere tih sudija sa 65 na 67 godina, ja imam dilemu, s obzirom da poštujem argumente da se radi o sudijama Vrhovnog kasacionog suda i da ta profesija iziskuje nešto starije sudije, da treba da imaju iskustvo, da to iskustvo, pre svega, moraju da koriste da se izjednači ili ujednači suđenje na celoj teritoriji Republike Srbije, budući da razni sudovi, opštinski, osnovni sudovi, apelacioni sudovi donose u različitim krajevima različite presude.
Moja dilema je tim veća zato što sam, poštujući sve ove argumente, bio protiv kada se gospodinu Vladimiru Vukčeviću, tužiocu za ratne zločine, produžavao mandat posle navršenih 65 godina života. Tada sam bio protiv. Poštujući tu funkciju, imao sam mnogo zamerki zašto se tada pravio „leks individualis“, kako su to tada nazvale neke moje kolege, s obzirom da je tada opozicija bila jednoglasna da se Vladimiru Vukčeviću treba produžiti mandat, odnosno da traje i posle navršenih 65 godina života.
Ja sam bio sasvim drugačijeg mišljenja zato što smatram da nije trebalo to raditi, iz prostog razloga što je on svoj posao obavljao veoma selektivno i o svom poslu, poštujući njegovu samostalnost, nije izveštavao našu Vladu, ali je zato izveštavao službenike stranih vlada, odnosno američke ambasade, i zbog toga sam i podneo krivičnu prijavu za špijunažu, misleći da je takva vrsta opštenja sa stranim ambasadama od strane našeg tužilaštva i naših organa koji su samostalni nedopustiva.
Iz tih razloga ću se dvoumiti do kraja glasanja da li da glasam za opravdane razloge koje je ministar izneo da se sudijama Vrhovnom kasacionog suda produži mandat do 67. godine.
Ono što mene zabrinjava da moj kolega vinodelac je imao dva različita stava. Jedan je imao po pitanju tužioca za ratne zločine gospodina Vukčevića, a sasvim druge argumente je upotrebio danas kada su u pitanju sudije Vrhovnog kasacionog suda. Imamo dva različita aršina, po gotovo istom pitanju, tako da, bez obzira što mislim da je gospodin Vukčević neophodan, da je Tužilaštvo za ratne zločine neophodno, smatram i dalje da nije trebalo produžavati mandat, tim pre što sam tom istom tužiocu podneo blagovremeno i već sa velikim protokom vremena dokaze o zločinima koji su počinjeni i nad srpskim stanovništvom u Podrinju, radi se o 298 civila, i do dana današnjeg nisam dobio odgovor, bez obzira što mu je mandat produžen.
Što se tiče suđenja u razumnom roku, taj zakon ćemo podržati, s obzirom da je tu 240.000 predmeta starije od deset godina. Dakle, imamo 240.000 predmeta koji su po starosti maltene isto stari kao predmeti Vojislavu Šešelju u Haškom tribunalu, da nisu dovršeni. Ako imamo prigovore za rad Haškog tribunala, moramo biti objektivni i takav prigovor istaći i za domaće pravosuđe. Bez obzira što je izvršena tzv. reforma 2009. i 2010. godine, naše pravosuđe je sporije čak i od tog zloglasnog haškog kazamata, odnosno Haškog tribunala.
Što se tiče prigovora koji su dozvoljeni, ja ću to u tom zakonu takođe podržati, i to snažno, ali i u sadašnjem zakonodavstvu postoje određeni prigovori, tu pre svega mislim na sudske izvršitelje, odnosno na rešenja o izvršenju, gde sudski izvršitelji otimaju plate i imovinu, kuće itd, a da pri tome sudovi ne rešavaju prigovore u roku jer svako od stranaka koje su na taj način ugrožene su dužne da u roku od pet dana podnesu prigovor. To isto važi i za sudije. Sudije treba da reše prigovor u roku od pet dana, međutim, one te prigovore ne rešavaju ni u roku od nekoliko meseci, bez obzira što se po Zakonu o izvršenju to smatra nemarom sudije.
Takođe ću ovo podržati zbog slučajeva koji zastarevaju. Ovde je spomenut slučaj Dade Vujasinovića, a u poslednje vreme nam se javlja i slučaj zaštićenika građana, ne zaštitnika, već zaštićenika, odnosno zaštićenog Zaštitnika građana, koji umesto da rešava probleme koje ne rešavaju sudovi, on je sam postao problem i problem tumačenja oko zastare određenih slučajeva određenih krivičnih predmeta.
Ovde je spominjana često rečenica „sloboda bez straha“. Oni koji se zalažu protiv plagiranja i za akademsku čestitost trebalo bi da znaju da je delo „Sloboda bez straha“ i Zakon o slobodi bez straha pisao Dragoljub Jovanović. On je bio vođa Narodne seljačke stranke, a ja kao neki pravni sledbenik Narodne seljačke stranke, koja je nastavila svoj rad od 1990. godine, moram da kažem da nije akademski čestito i da nije lepo jedan zakon koji je pisao Dragoljub Jovanović danas na takav način plagirati, s obzirom da sa iste izborne liste dobijamo prigovore o plagijatima i o akademskoj čestitosti, tako da treba imati iste aršine kada su u pitanju dve različite političke strane.
Slobodu bez straha, kada smo se već toga dotakli, treba da garantuju sudovi i ja verujem da se situacija iz dana u dan popravlja. Oni moraju garantovati tu slobodu jer danas sirotinja ne može zbog reforme pravosuđa iz 2009. i 2010. godine gotovo za kvaku da uhvati dok oni koji imaju novac i koji su na vreme instalirali svoje sudije i te kako se provlače kroz naše pravosuđe. Mnogo će nam trebati truda, vremena, rada i znoja da se popravi situacija koja je nastala.
Taj život za slobodu bez straha, koji ja, kao demokratski orijentisana ličnost, u potpunosti podržavam, ne mogu da garantuju sudije, recimo, mrtve sudije koje su izabrane, kojima je Ministarstvo pravde platilo čak i troškove sahrane, pa ga posle dve godine nisu odjavili iz članstva neke stranke, pa ga oni izaberu, taj život za slobodu bez straha ne mogu da garantuju takve sudije. Mogu da garantuju neke koje će postaviti ova Skupština posle donošenja odluke na Visokom savetu sudstva.
Tu slobodu, naravno, bez straha, jer ne mogu da garantujem ni sudija u Prokuplju, protiv koji je bio pokrenut postupak za razrešenje, a recimo u toj nekoj reformi pravosuđa su avanzovali, postali sudija apelacionog suda. Takvu pravdu i pravo ne mogu da garantuju sudije koje su izabrane 2009. i 2010. godine. Mnogi od njih su rezervni partijski sastav određenih političkih struktura, odnosno stranke bivšeg režima. Nema dovoljno crne boje u kojoj bi se oslikalo stanje u pravosuđu, koje smo zatekli 2012. godine i zato sa indignacijom odbacujem sve primedbe koje su istakli poslanici opozicije, pa i moj kolega „vinodelac“. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Dubravka Filipovski. Izvolite.

Zahvaljujem predsedavajući.
Kolege i koleginice narodni poslanici, uvaženi članovi Ministarstva pravde, u potpunosti uvažavam razloge i argumente predlagača za donošenje ova dva zakona. S obzirom da nisam pravnik i ne mogu kompetentno kao deo mojih kolega raspravljati o ovom zakonu, ali ću navesti pet razloga koji su mene kao narodnu poslanicu opredelili da u Danu za glasanje dam svoj glas za Predlog zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku.
Pre svega, on je usklađen sa Evropskim sudom u Strazburu. On će omogućiti prema svim procenama brži i efikasniji rad pravosudnog sistema. On štiti ljudsko pravo i pravo na brzo i pravično suđenje. Povećaće poverenje građana da na deo otvora, način, reše svoje probleme i omogućiće efikasniji rad sudstva. Efikasniji rad sudstva je predviđen i nacionalnom strategijom i akcionim planom za njeno sprovođenje, a obavezan nas narodnih poslanika je da kontrolišemo sprovođenje strategije i akcionog plana.
Zbog toga bih iskoristila ovu priliku da navedem samo nekoliko stavki koje su predviđene Akcionim planom za sprovođenje Nacionalne strategije o pravosuđu od 2013. do 2018. godine. To je, pre svega, automatizacija i standardizacija u postupku sprovođenja, procesna disciplina, insistiranje na konstantnoj edukaciji sudija u primeni sudskog postupka povećanje značaja uloge sudske prakse i naravno odgovornost sudija za kvalitet rada.
Što se tiče predloženih dopuna Zakona o sudijama, po mom mišljenju je čista logika u nameri predlagača da se radni vek sudija Vrhovnog kasacionog suda produži za još dve godine, jer ova najviša sudska instanca ima zadatak da obezbedi jedinstvenu sudsku prasku kao i jednakost stranaka u sudskim postupcima.
Što se tiče predloženog Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije u uzajamno i zaštiti tajnih podataka, stav Nove Srbije je da Narodna skupština treba da potvrdi sve bilateralne i multilateralne sporazume i da se po tom našem stavu ne dovodi u pitanje ni ovaj Sporazum sa Ruskom Federacijom o uzajamnoj zaštiti tajnih podataka.
Nova Srbija će u Danu za glasanje podržati ovaj predloženi set zakona i sporazuma. Zahvaljujem.