Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani potpredsedniče Bečiću, poštovana gospođo Mihajlović i poštovani gosti, možda će da deluje malo neobično, ali nije mi žao što nije prihvaćen ovaj naš amandman zato što nam je Vlada u odgovoru zašto ne prihvata amandman, ja mislim, ponudila dobru argumentaciju i mi prihvatamo da nije bilo neophodno da se ovaj amandman prihvati.
Ja mislim da treba ovde posebno da se evidentira i takav naš pristup, vidim da je sada došao i gospodin Martinović, koji nije jutros učestvovao u raspravama, nije bilo ni replika, da zna da nije nikakav problem, poštovana gospodo, kada neko proceni da je onaj drugi našto uradio malo bolje i da se kaže – e vidite, ovo je dobro urađeno, pa nema nikakvih problema, jer smo ovde usmereni ka tome da zajednički dođemo do nekog dobro dela.
Još jednom gospodinu Atlagiću da ovde pomenem taj termin koji se vezuje za delanje, jer ima jedna rečenica, ja mislim, koja je svima nama ovde veoma dobro poznata, a to je da „konac delo krasi“. To znači, poštovana gospodo, da svi mi ovde treba da budemo usmereni ka tome da ovaj zakon, kada bude usvojen, ja mislim danas ili u danu za glasanje, ne znam kada će gospodin Bečić to da zakaže, da svi budemo zadovoljni finalnom verzijom, odnosno sadržinom toga zakona, kada ga usvojimo ovde.
To će značiti, poštovana gospodo, da i građani razumeju, da smo svi mi ovde koji radimo u Narodnoj skupštini, usmereni ka svom poslu, da smo posvećeni i onda će i građani, ja mislim, više da cene instituciju Narodne skupštine Republike Srbije, a nikada, ja mislim, ne smemo da zaboravimo, da je to naša centralna politička institucija. Institucija koja uživa najviše dostojanstvo i gospodine Bečiću, još jednom, svetilište našeg političkog života.