Reč ima narodni poslanik Zoran Živković.

Priča o privatizaciji je uvek povoljno tlo za demagogiju, za prepucavanja, za niske udarce i mislim da je današnja rasprava imala neka takva obeležja, ali mislim da je dobro da se vrati na činjenice i što je realnost.
Koliko je to pogodno tlo za sve te loše stvari, privatizacija lako može da se meri i kvantifikuje na vrlo jednostavan način.
Imali smo tri faze u privatizaciji srpske privrede. Srpska privreda je inače propala 90-ih godina, najvećim delom, kao posledica loše politike koja, prvo, nije prevela iz one planske ekonomije, u prethodnom periodu, u tržišnu ekonomiju, a onda je tu došlo i do ratova, sankcija, bombardovanja, tehnološkog zastarevanja, i to su sve veliki razlozi da privreda bude loša.
Naravno, dodatna loša priča o privatizaciji, odnosno loše delovanje se desilo i nakon 2000. godine, i to u periodu koji bi ja nazvao druga faza privatizacije. Znamo svi da su bila i dva zakona u devedesetim, ali po Zakonu o privatizaciji iz 2001. godine, koji je počeo da se primenjuje 2002. godine, imamo tri faze.
Prva faza je 2002. i 2003. godina. Preko 850 privatizacija, 120 hiljada ljudi je radilo u tim preduzećima, milijarda i 200, 300 miliona je bio prihod u evrima, bez i jedne privatizacije koja po bilo kojoj listi sumnjivih može da se stavi na bilo koju od tih lista. Rekao bih da je to bilo Periklovo doba privatizacije u Srbiji.
Od 2004. do 2009. godine je privatizacija koja je bila dosta prljava, gde je bilo svega i svačega, gde su oni spiskovi sumnjivih, kriminalnih privatizacija punjeni, najvećim delom, i to je jedan loš period koji je iskompromitovao sam pojam privatizacije i sve ono što on treba da nam donese.
Treća faza, i tu se slažem sa ministrom koji je to lepo rekao, to je poslednjih šest godina, od 2009. do 2015. godine, to je jedan spoj hibernacije i šibicarenja, ja bih tako rekao. Ministar nije rekao da je u poslednjih šest godina u tome učestvovala i aktuelna vlast. Od 2012. godine pa do danas, tačno tri godine. To je jedno logično nasleđe, loše nasleđe onoga što je bilo ranije. To šibicarenje se videlo kroz prodaju NIS-a, kroz prodaju „Zastave“, za šta još uvek nemamo ugovore, neću da govorim više o JAT-u, jer Srbi dobro znaju da je to jedan veliki promašaj.
Šta je ono što su naše primedbe na ovaj zakon? Mi ćemo glasati protiv. Prvo, član 2, imamo na njega amandman, izdvajamo onih potencijalnih strateških 17 ili koliko već bude preduzeća i mislimo da time ništa neće da se dobije za tih još pola godine. Ako imaju šansu da ostvare nešto dobro, da nađu dobrog mladoženju, to će biti gotovo do kraja ove godine. Šest meseci sledeće godine teško da će doneti nešto novo.
Drugo, nejasni su kriterijumi po kojima su ona strateška. Zašto je, recimo, na toj potencijalnoj listi, „Fabrika maziva Kruševac“? Koji je to strateški aspekt? Zašto je „Politika“ tu, uz svo poštovanje ljudi koji tamo rade? Ali, šta je tu strateški za Srbiju? „Ikarbus“, rešio je Vučić – to je „Mercedes“. RTB Bor – rešeno već tri-četiri puta u poslednje tri godine. „Jumko“ – rešeno još decembra 2012. godine, takođe Vučić rešio. „Galenika“ – rešena. „Trajal korporacija“ – ne znam šta je sa tim. „PKB Korporacija“? Ne mogu da verujem da to ne može da nađe kupca, mislim da se čuva za nekoga, ko se oblači u belo i stavlja nešto oko glave. U svakom slučaju, to je jedan problem.
Drugi problem je član 15. koji uništava pravnu sigurnost. Ono što je započeto da se privatizuje po postojećem zakonu se nastavlja po novom zakonu, što je nešto što je protivno načelu pravne sigurnosti.
Član 18, gde je takođe osam dana rok, ustavni rok za početak važenja zakona, a vi predlažete da to važi odmah.
Dakle, privatizacija mora da bude okončana. Ona predugo traje i zato se stvorilo toliko prljavih i kriminalnih stvari. Ja se zalažem da se ona završi tako kao što je predviđeno postojećim zakonom, krajem ove godine. A priče o demagogiji koje ćemo čuti verovatno u nastavku rada ove sednice, laži, za to uvek ima vremena.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministri, poštovani gosti, ja sam 2000. godine bio narodni poslanik, čak i glasao za Zakon o privatizaciji, jer je tadašnji, sad već pokojni premijer, uspeo da nas ubedi da sa jednog modela privatizacije, vaučerskog, pređemo na drugi. Kamo lepe sreće da nismo.
Od 3.000 firmi, za njih je, koliko se ja sećam, više je dobijeno novca za „Mobtel“ nego za celokupnu privredu koju smo zatekli. Sistem je funkcionisao na način da se otprilike moglo smatrati posle 2001. godine, mogli ste to da opišete ovako – ja sam premijer, ja sam ministar, ja sam politički bog, preko privatizacije ću pomoći sebi i bližnjemu svom.
Dakle, finansijski direktori, kad već pričamo o šibicarenju, a ja verujem da se moj kolega poljoprivrednik izuzetno razume u šibicarenje, da kažemo da je finansijski direktor stranke bivšeg režima kupio tri šećerane za tri evra. I ono malo prihoda što je država dobila, daleko je više morala da im vrati kroz razne projekte i poslove. Da se prisetimo da je to bio tvorac šećerne afere, iako je bio finansijski direktor stranke bivšeg režima, u kojoj je bio i moj kolega poljoprivrednik. Napravio je aferu koja se zvala „šećerna“ i država je zbog toga snosila daleko veće konsekvence nego što je dobila. Dobila je tri evra, devet evra za tri šećerane, ali je morala zato da plati milione i milione evra odštete zbog šećerne afere koja je proizvedena, zahvaljujući kupovini tri šećerane za tri evra. Kamo lepe sreće da je samo bila kupovina tri puta tri evra, devet evra, da je to bila konačna šteta, međutim, šteta je bila daleko veća.
Moram da podsetim i na privatizaciju DIN-a i DIV-a, kada su umesto fabrika prodata tržišta. Dakle, prodati su svi pušači, svi oni koji konzumiraju cigarete, tako što su uz fabrike data i obećanja da niko određeni broj godina neće moći da podigne prerađivačke kapacitete duvana, odnosno fabrike cigareta, da bi kupac mogao da što pre izvuče kompletnu korist i sve strane cigarete su postale domaće. Akciza se smanjila a proračunata vrednost od milijardu i dvesta miliona fabrike cigareta otišle su za negde oko 500 miliona evra. Za tih 500 miliona evra su oni, kroz monopol koji su dobili da niko drugi ne može više da podiže fabrike cigareta određeni broj godina, uspeli za vrlo kratko vreme da povrate investiciju. Nisu prodavane samo fabrike, prodavani su i ljudi. Ovog puta su prodavani oni koji su konzumirali cigarete.
U toj divljoj, tutnjajućoj, predatorskoj privatizaciji, jednostavno su izbrisana mnoga radna mesta i za ta radna mesta je dobijen neki novac, sa jedne strane. To je država potrošila u poslove koje su isti ti tajkuni pravili. Prema tome, novac koji je dobijen je opet na određeni način, kroz projekte, vraćen tim istim ljudima koji su za vrlo mali novac uzeli ogromno bogatstvo i sve što je bilo naše postalo je njihovo. Ta njihova mesta su plaćena nesrećom i bolom, na stotine hiljada otpuštenih radnika koji od tada, praznih džepova i praznih stomaka, tumaraju Srbijom i sada imamo ljude od 50 do 60 godina, bez penzije i bez plate.
Radna mesta su naprosto zbrisana. Što je još gore, otišla su poljoprivedna preduzeća, posebno prerađivačka i skladištari, umesto da budu, kao što su se neki od nas zalagali, predmet privatizacije i da pripadnu primarnim poljoprivrednim proizvođačima i da na takav način oni kroz poljoprivrednu proizvodnju dopune svoje prihode, oni su postali plen majstora tranzicije, tako da, sem što su za jeftine pare dobili ogromne površine njiva, voćnjaka i livada, dobili skladišni prerađivačke kapacitete, oni su dobili i instrument i ostali poljoprivredni proizvođači su postali taoc tih velikih tajkuna koji su se domogli ogromnih prerađivačkih kapaciteta, tako što su poljoprivredne proizvode mogli da preuzmu, otkupe a ne plate, tako što su mogli da se bave, umesto otkupom – preuzimanjem, umesto isplate su mogli da ne plate i da na takav način svoja bogatstva uvećavaju.
Ja ću ministru napomenuti privatizaciju veterinarskih stanica, koje su oko 32 upropaštene i na takav način je stočarstvu zadat ozbiljan udarac po pitanju zdravlja životinja i programa mera. Sada navodim primer, ono što je Odbor za poljoprivredu tražio, da se veterinarska stanica u Bujanovcu proglasi javnom službom, odnosno, po zakonu, da se izuzme iz procesa privatizacije, jer ukoliko se privatizuje, može da bude veliki instrument na tom osetljivom području. Može da bude značajan instrument velikog šverca koji se i inače veoma teško na tom području suzbija. Mislim da tu veterinarsku stanicu, to je bio stav odbora i mi smo to prosledili Vladi, ne znam dokle je to došlo, ali mislim, ovde ima članova odbora koji su prisutni, da tu veterinarsku stanicu Bujanovac, s obzirom da radi na veoma osetljivom području, treba izuzeti iz procesa privatizacije.
Sam podatak da je „Mobtel“ doneo više novca, koji je bio privatna firma, koja je uzeta na način na koji je oduzeta od svog vlasnika, da je donela više prihoda nego sve druge privatizacije, govori o načinu i karakteru tih privatizacija.
Ovde se ministar pozivao na Linkolna. Linkoln je, između ostalog, rekao – Vlada naroda, iz naroda, za narod. Problem je bio što stranka bivšeg režima koja još uvek vlada na ¼ teritorije nije bila ta Vlada iz naroda za narod, nego je to bila Vlada protiv naroda, Vlada opšte narodne propasti.
Takođe moram da vam napomenem da je jedan drugi, citiraću Tomasa Mana, rekao – za državu sve, a za Vladu koliko zasluži. Tako, gospodine ministre, morate da zavrnete ruke, ne kao stranka bivšeg režima, da zavrćete ljudima i privrednicima ruke, morate da zavrnete rukave i da od ništa napravimo nešto. Naš narod je najviše besan zato što dobitnike tranzicije na način koji sam opisao nismo kaznili i više od hleba gladni i žedni, bosi i goli, žele da kaznimo dobitnike tranzicije koji su na takav način opljačkali narod. Hvala.

Hvala.
Reč ima ministar Sertić.

Poštovani poslaniče, samo za vašu informaciju vrlo jasno i kratko, Veterinarska stanica u Bujanovcu je prekinuta privatizacija i vraćena je opštini, odnosno biće preneta na opštinu kako bi to kao javna služba ostala, kao i 23 druge veterinarske stanice koje smo zajedno sa Ministarstvom poljoprivrede i lokalnim samoupravama dogovorili da budu prenete u vlasništvo lokala, upravo kako bi se ta javna služba očuvala na adekvatan način, na korist naših građana.

Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević. Izvolite.

Reč ima narodni poslanik dr Blagoje Bradić, a neka se pripremi narodni poslanik Marko Atlagić. Izvolite.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.
Gospodine ministre, evo već, ako odbijemo pauzu, osam ili sedam i po sati tačno radimo neprekidno. Ja sam stvarno pažljivo slušao prvo vaše uvodno izlaganje, a zatim izlaganje svih kolega. Uvodno izlaganje se razlikuje od uvodnog izlaganja od 12. maja prošle godine, bio je drugi ministar. Mogu da vam kažem da ste vi jedan od retkih u ovoj sali koji je došao ispred Vlade i bio kritičan i prema sebi i prema svojim prethodnicima i dao neka obećanja, za koja je rekao da stoji svojim autoritetom i svojom nekom životnom referencom da će tako biti. Ja vama apsolutno verujem, samo se u jednom ne slažem, gospodine ministre.
Onog momenta kada ste postali ministar u Vladi Republike Srbije, vi ste prihvatili sve ono dobro i loše što su ostavili ministri pre vas, i to ne onaj prvi koji je bio pre vas, nego i onaj pre njega, i onaj pre njega, i pre njega. Jer, onog momenta kada ste prihvatili kandidaturu i kada ste prihvatili da dođete ovde i položite zakletvu kao ministar, vi ste verovatno pročitali sve ono što se radilo u tom ministarstvu i videli da ima prostora da vi neko vaše rešenje tu materijalizujete, a ujedno ste i prihvatili sve ono što je dobro i loše nasleđeno. Pa, ono što ću ja sada malo vama da spočitavam, to je ono što se dešavalo u ovoj sali 12. maja i nešto pre toga dok je bila načelna rasprava i rasprava u pojedinostima i što nije održano. Da li je to Agencija za privatizaciju, da li je to Vlada, da li je to nemar preduzeća, da li je nesposobnost rukovodstva i menadžmenta, to nas ne interesuje.
Mi smo doneli zakon uz tvrde garancije i tvrda obećanja, uz priče uvaženih kolega koji su isto ovako sedeli pre godinu dana da će to biti super, da je 520 preduzeća koja su problematična, kojima je bivši režim ne znam šta radio, sada ovaj režim će to da reši i to ima da bude super, a govorimo o 92.000, kako vi kažete, radnika. Niko normalan ne želi da ti ljudi idu na ulicu, niko normalan. Svi želimo da ova privreda krene i da krene ekonomija, da ne budu tužna lica na ulici, nego da ljudi budu nasmejani. Ali, ono što opet hoću da podvučem, gde ste vi bili jako korektni i rekli da ste vi zatekli to što ste zatekli, da vas ne citiram, da ne ponavljam, i da ste se trudili da uradite. Ali, ova Vlada, gospodine ministre, gde ste vi u sastavu kabineta, radi tri godine, u jednom ili drugom sastavu, ali skupštinska većina i Vlada radi tri godine. Tri godine je bilo vremena da to što sada pričate da ćemo da uradimo da se uradi.
Sada ja pitam, ovaj zakon važi do 31. decembra, dok ga ne promenimo, a mi ga pomeramo za pet meseci, da li je to definitivno pomeranje i šta će se desiti u tih pet meseci što će biti toliko bitno da moramo da donesemo i da pomerimo za pet meseci? Da nije možda, pošto sam naučen da idemo od roka do roka, tu problem da preskočimo lokalne izbore koji su sledeće godine? Deluje smešno, ali ne bih želeo da bude istinito. To bi značilo da onda, na našu veliku žalost, jer kažem da nijedan normalan ne može da poželi nekom da izgubi posao, ovo produženje roka nema efekta. Ja volim da ima efekta i ja bih voleo da svi budu rešeni, jer vi ste rekli, a to su kolege ponavljale, evo citiraću – da je bitno i da se kod određivanja, a sada govorim o ovih 17 firmi, rekli ste da je to manje jer tu su u okviru nekog koncerna više firmi, pa je manje od 17, pa se tu gledalo da imaju tržišnih potencijal, da imaju strateški značaj, da su važni za region, da imaju mogućnost podsticanja razvoja firmi koje prate proizvodni proces, da imaju perspektivno tržište.
Onda ste nabrojali da tu ide „Jumko“, koji ima ugovoren, kako ste rekli, posao za 12 miliona evra i 1.700 zaposlenih, pa je tu „Simpo“ iz Vranja, pa ste nabrajali firme, a ja ću sada da postavim jedno pitanje. „Vagonka“ i „Lokomotiva“, vi ste obrazložili da ste se dogovorili sa radnicima i objasnili ste im da je to nešto što je najizvesnije, a oni su tražili garanciju banke i imali su posao koji su dobili na tenderu preko pet miliona evra, ako imam dobru informaciju. Za vašu i moju informaciju i ovih ljudi koji i dalje slušaju, i hvala im na tome što su u sali dok ne završimo sednicu, „Vagonka“ može da ima tržište i može da egzistira samo na teritoriji Republike Srbije gde se trenutno nalazi u funkciji preko 15.000 vagona. Ja mislim da je to tačan podatak.

Vreme.