Hvala.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Senić. Izvolite.

Zahvaljujem, gospođo predsednice.
Gospodo ministri, ja sam dugo tražio reč kojom bih mogao da opišem ovaj set zakona i možda vas neće svideti, ali ja sam izabrao reč sunovrat. Dakle, sunovrat pravnog sistema Republike Srbije.
Predložili ste zakone koji su u subotu ušli u proceduru. Šest zakona došlo je ovde u subotu. Neki od njih su i životno važni, da kažem sistemski. Ministar u obraćanju kaže da pogledamo zakone, da nađemo najbolje rešenje. Gospodine ministre, samo to i možemo, da ih pogledamo, ali da ih pročitamo mnogo je teško.
Mi smo kao poslanička grupa Socijaldemokratska stranka, Zajedno za Srbiju, Zeleni Srbije dali preko 60 amandmana i to ne „briše se“, nego konstruktivnih amandmana sa adekvatnim predlozima i boljim zakonskim rešenjima, ali i sada uočavamo određene propuste i mislimo da smo mogli da damo još toliko amandmana, da smo imali samo još jedan dan. Dakle, jednostavno je nedopustivo da ovako ozbiljne zakone predlažete u subotu, a da ih imamo na dnevnom redu u ponedeljak.
Da krenemo redom - Zakon o posebnim uslovima prodaje određenih nepokretnosti u svojini Republike Srbije. Ja sam ga preimenovao u zakon o pljački imovine u svojini Republike Srbije. Osim sintagme koju ste ovde upotrebljavali na nekoliko mesta - investiciona ulaganja, što pretpostavljam da je vaš doprinos novom naprednom srpskom rečniku, rekli ste i da Srbija nema strategiju upravljanja javnom imovinom, da treba rasteretiti Fond imovine i da se ostvari prihod da bi se ispunile druge silne obaveze.
Ali, poslednju rečenicu koju ste izgovorili u današnjem obraćanju ja zaista ne mogu da shvatim. Dakle, rekli ste – za mene poslednje i najvažnije, afirmisanje principa tržišne vrednosti, finansijske discipline i transparentnosti. Pa, gde je javni postupak za prodaju imovine, ako je to za vas poslednje i najvažnije? Dakle, prodaja samo zakupa i to tako što će poreska uprava da proceni vrednost objekta.
Evo, jedno iskustvo od pre deset dana. Stan u Gospodar Jovanovoj, vlasništvo Grada Beograda. Grad Beograd je odlučio da proda nepokretnost. Poreska uprava je procenila na devet hiljada evra. Znate li za koliko je prodata? Za 39. Kako možemo da ostvarimo adekvatne prihode i da, kako vi kažete, ispunimo druge silne obaveze ako ne dozvolimo otvorenu tržišnu utakmicu za prodaju nepokretnosti, ako ste već odlučili da ih prodajete? Da li ih treba prodavati, o tome posebno, ali pošto je zakon ovde i pošto će sigurno biti usvojen, pričamo o tome na koji način to uraditi.
Dakle, postojala su dva zakona. Ne znam, gospodine ministre, da li se vi tih zakona sećate. Dakle, jedan je bio 1999. godine, Zakon o posebnim uslovima prodaje određenih nepokretnosti u državnoj svojini, koji se zvao „Šešeljev zakon“ i koji je manje-više sličan ovom, dakle, namera je slična. Prihodi su korišćeni za obnovu zemlje posle bombardovanja. Drugi je iz 2000. godine - Zakon o prodaji određenih nepokretnosti u državnoj svojini, radi izmirenja obaveza Republike Srbije po osnovu devizne štednje građana i zajma za privredni razvoj u Republici Srbiji.
Prvo, ovi zakoni još uvek važe. Predvideli smo jednim amandmanom, pošto mislimo da ćete usvojiti ovaj novi zakon, da ova dva stavimo van snage. Ali, postojala je i kod prvog i kod drugog zakona, iako su donošeni 1999. i 2000. godine, svrha prodaje imovine. To može npr. da bude razvoj agrara ili za obezbeđivanje kreditne podrške poljoprivrednih gazdinstava.
Imamo situaciju da će se napokon, ja se nadam, naša Uprava za agrarna plaćanja, naše Ministarstvo finansija i naš državni sistem akreditovati za korišćenje sredstava iz IPARD fonda. Imamo veliki problem kako će naši poljoprivrednici, tj. poljoprivredna gazdinstva, da predfinansiraju investicije da bi mogli da ostvare povraćaj iz IPARD fondova i onda smo predvideli da se od prodaje imovine ta sredstva koriste za kreditnu podršku, dakle ne za potrošnju, već za kreditnu podršku i da ta sredstva ne budu potrošena nego da budu dati, odobreni razni krediti koji će, naravno, biti vraćeni kada naši poljoprivrednici npr. ostvare povraćaj od sredstva iz IPARD fonda. Dakle, nema zakon ni svrhu. Piše samo da se prihodi slivaju u budžet. Znači, prodajemo imovinu zbog javne potrošnje i to je to.
Ali ipak, ono na čemu želim da insistiram je postupak prodaje. Na početku smo dali amandman da se zakon ne zove ovako kako ste vi predložili, već da se zove – zakon o posebnim uslovima prodaje i postupku prodaje, dakle, da se uredi i postupak prodaje javne imovine, tj. imovine u svojini Republike Srbije.
Dakle sve, bukvalno sve članove zakona smo promenili, na taj način da se uvede javno nadmetanje. Ponovo pitam - kako mislite da ostvarite što veći prihod za budžet, ako ne omogućite da i druga lica mogu da učestvuju u kupovini imovine i na taj način imovina bude prodata za višu cenu? Mi se slažemo sa tim da zakupac ima određene privilegije, u smislu prava preče kupovine ili ako on izlicitira na kraju tu nepokretnost, da mu se priznaju prethodne investicije, a ne investiciona ulaganja. To je sve, iz amandmana u amandman, predviđeno na taj način da se ispoštuje i ovo što ste vi rekli, dakle, da za vas zaista bude najvažnije afirmisanje principa tržišne vrednosti i transparentnosti.
Već sam vam naveo slučaj stana iz Gospodar Jovanove, koji je bio u vlasništvu Grada Beograda i koji je po proceni poreske uprave procenjen na devet hiljada evra, a prodat za 39. Zato vam postavljam pitanje – zašto procenu vrednosti da vrši poreska uprava, zar nije bolje da to rade sudski veštaci sa liste veštaka? Oni postoje, javno su dostupni i mislim da su stručniji za taj posao od ljudi koji rade u poreskoj upravi.
Takođe, kada postoje prethodna ulaganja, u zakonu ste naveli da će veštačenje ili procenu tog ulaganja da vrši Gradski zavod za veštačenje iz Beograda. Mislim da, pod jedan, nismo otvorili tržišnu utakmicu pa da to radi onaj ko je najpovoljniji, uz svo poštovanje prema kolegama iz Gradskog zavoda, dakle, bez želje da osporim njihovu stručnost, ali opet pričamo o konkurenciji i o tržišnom nadmetanju, a i još veći problem - zašto nekome iz Vranja nametnuti da taj posao koji treba da uradi da radi Gradski zavod za veštačenje iz Beograda? Koliko će to zakomplikovati i produžiti proceduru? Vi na ovaj način osporavate sve veštake sa liste stalnih sudskih veštaka, osporavate i Ministarstvo pravde koje njih imenuje. Jednostavno, moje pitanje je – zašto ne omogućiti i sudskim veštacima da rade svoj posao?
Na kraju, utisak je da je zakon, zbog svega navedenog, pisan za nekog konkretno. Isto kao što je ovde izglasan zakon o ukidanju konverzije krajem 2012. godine, kada nam je ministar Velimir Ilić pričao da dve milijarde evra evo samo što nisu ušle u Srbiju, svi čekaju samo da se ukine Zakon o konverziji. Naravno, od investicije nije bilo ništa, a određena preduzeća su uspela da izvrše besplatnu konverziju zemljišta kojom su raspolagala i onda je posle, koliko ima, dve i po godine ponovo vraćena konverzija jer su oni koji je trebalo da završe posao to uradili. Dakle, ponovo pišemo zakon za nekog konkretno.
Zakon o javnim nabavkama za mene je priznanje propasti sistema za javne nabavke koji je ustanovila ova vlast. Pod izgovorom da se vrši usklađivanje sa pravnim tekovinama EU, što se donekle i radi, mi pre roka koji je zahtevan od nas vršimo to usklađivanje, što svakako nije loše, ali koristimo za popravku ili bolje da kažem – koristite za popravku onoga što smo pričali da je loše, protiv čega smo i glasali pre dve i po godine. Jedino što mogu da se nadam je da ćete sada konačno uspostaviti sistem javnih nabavki, da prosečno trajanje javnih nabavki u Srbiji ne bude 199 dana, čime smo verovatno rekorderi najmanje u okruženju, a možda i u celom svetu.
Ono što me zanima je koji su kriterijumi za podizanje vrednosti na 500.000 dinara, na koje se novi zakon neće odnositi. Takođe, koji je kriterijum da vrednost ispod pet miliona dinara bude za nabavke male vrednosti? Da li ste izvršili analizu koliko će sredstava biti utrošeno mimo Zakona o javnim nabavkama, kao i za koliko će sredstava biti primenjen sistem nabavki male vrednosti?
Ali, ono što me više zanima je pitanje koliki je procenat neuspelih javnih nabavki. Dakle, koliko javnih nabavki nije ostvareno iako je naručilac imao želju i nameru da izvrši nabavku određenih dobara i usluga. I, još više me zanima gde je tih 600 miliona evra koje su naše kolege ovde pričale da će biti ovde svake godine ušteđeno zbog novog Zakona o javnim nabavkama, neki su pričali i 800 miliona. Mi smo predlagali da se napravi budžetski fond gde će ta ušteda da se sliva i da se tačno i jasno prikaže da su određene uštede i izvršene. Naravno, to je odbijeno jer je sve bila maska. Javni dug Srbije je sve veći. Zdravstvene ustanove nemaju ni opremu ni materijal za rad, a uštede očigledno ne postoje.
I, da ne budemo da smo protiv svih predloga, jednu promenu i podržavamo. Dakle, izuzima se oblast nauke, obrazovanja, kulture i sistema javnih nabavki, o tome smo pričali pre tri godine, davali amandmane, objašnjavali koliko je to pogubno, ali očigledno ovoj garnituri je trebalo tri godine da shvate da to moraju da izuzmu iz sistema javnih nabavki. Mi smo dali amandman gde kažemo ne da se ograničava na 12 miliona. Nema ograničenja. Dakle, jednostavno za te oblasti nema potrebe da postoji primena Zakona o javnim nabavkama.
Što se tiče Predloga zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru, prvo pitanje je zašto se ne odnosi na javna preduzeća čiji je osnivač Republika? Da bi moglo i dalje da se nastavi partijsko zapošljavanje, moj odgovor, jedini koji je meni prijemčiv, jer logika je sledeća. Lokalne samouprave imaju suficit u budžetu, a upravo su generatori budžetskog deficita neka javna preduzeća koja su ovim zakonom izuzeta i logika njihovog izuzimanja jednostavno mi nije jasna.
Takođe, po meni, o tome možemo da pričamo i voleo bih, veća opština ima veći broj radnika. Po kojoj logici? Dakle, i opština sa 10.000 stanovnika i opština sa 50.000 stanovnika mora da ima građevinskog inspektora, saobraćajnog inspektora. A to je jedan, ne možete da uzmete 0,37 građevinskog inspektora. Kada se uzmu u obzir i kvote za gradove Kragujevac, Niš, Beograd, Novi Sad, jasno je da se radi o političkim kvotama i da ste uglavnom vodili računa o tome gde pretežno SNS ima svoje gradonačelnike.
Nisu uzete u obzir institucije od nacionalnog značaja čiji su osnivači opštine i ukoliko se primeni ovaj zakon, te institucije će morati da se zatvore. Evo, konkretno pitanje, šta uraditi sa Resavskom pećinom u Despotovcu ili sa Prirodnjačkim centrom u Svilajncu? Oni ulaze u ovu kvotu. Ovako kako ste definisali.
Takođe, nisu uračunati građani koji su na privremenom radu u inostranstvu. Vi znate da je određeni procenat naših građana, naročito iz istočne Srbije, na privremenom radu u inostranstvu, a ako uzimamo statistički broj, dolazimo u situaciju da npr. opština Svilajnac ima 23.000 stanovnika, jer je 8.000 privremeno u inostranstvu, da ima 26.000 birača, a ti ljudi, koji privremeno žive u inostranstvu svakako zahtevaju i izvode iz matične knjige rođenih i npr. opremanje lokalnom infrastrukturom itd.
Takođe, nije uzet u obzir i nivo servisa koje lokalne samouprave pružaju svojim građanima. Kako napraviti razliku i kako predvideti otpuštanje u opštini koja ima svoje javno preduzeće npr. za sakupljanje i iznošenje smeća, od opštine koja je taj posao poverila nekoj privatnoj firmi ili nekom preduzeću koje nije javno preduzeće. Dakle, zakon je u tom smislu ne primenjiv i neprecizan.
I, evo, još jedan razlog, dakle, mnogo zakona na dnevnom redu. Mislio sam da govorim o još tri zakona, ali na žalost, 20 minuta je već isteklo, bar vas molim da odgovorite na pitanje koje sam postavio. Zahvaljujem.

Reč ima potpredsednik Vlade. Izvolite.

Zahvaljujem se poslaniku na prilici da razjasnim neke od dilema koje sam sigurna da ovaj zakon otvara ili nejasnoće. Jeste jedna od najtežih objašnjenja koje imamo, a to je ne zašto nisu u zakonu republička javna preduzeća, to se podrazumeva. Republička, odnosno javna preduzeća posluju po principa poslovnim, komercijalnim i oni broj zaposlenih treba da određuju u okviru svojih poslovnih planova koji se podnose Vladi na odobravanje. U ovom trenutku dobar deo velikih javnih preduzeća jeste u procesu restrukturiranja i optimizacija njihovog broja zaposlenih ide kroz te mehanizme koji su primereni privrednim društvima.
Bolje je pitanje zašto su lokalna javna preduzeća uključena u zakon koji bi trebao da se odnosi samo na tzv. javnu upravu, državu u smislu funkcija države koje nisu komercijalne. To sam pitanje malo apostrofirale u mom uvodnom izlaganju, ponoviću, reč je o tome da mi nemamo budžetsku disciplinu dovoljno uspostavljenu u Srbiji i da u ovom trenutku bolji mehanizam za kontrolu nekontrolisanog broja zapošljavanja i u lokalnim javnim preduzećima nemamo. Na tome mora da se radi. Nadamo se da će se do toga doći pre nego što ovaj zakon dovede sve jedinice lokalne samouprave do toga da su već zaista vrlo racionalne, pa da počinjemo da rizikujemo, da grešimo, da se negde traži višak gde ga nema.
U ovom trenutku smo uvereni da nam taj rizik ne preti. Zašto? Zato što smo u ovom zakonu, u pripremi ovog zakona uradili smo baš obilate analize, posmatrali smo kako se kreće broj zaposlenih u lokalnim samoupravama, kako u upravama tako u ustanovama tako i u javnim preduzećima.
Poslanik je bio u pravu kada kaže da je za izdavanje, recimo matičnih izvoda, manje više isti broj zaposlenih potrebno i u manjoj i u većoj upravi, tačnije u jedinici lokalne samouprave. Broj zaposlenih u upravama blago opada po broju stanovnika sa rastom broja stanovnika u lokalnim samoupravama. Međutim, već broj ustanova, a pogotovo broj zaposlenih u javnim preduzećima po stanovniku, odnosno na hiljadu stanovnika rasti sa veličinom mesta. Kada smo to bolje istražili utvrdili smo nešto što možda nije uvek intuitivno, a to je da što je veće i urbanije naselje, veći je broj funkcija komunalnih, kolektivnih koje moraju da se obavljaju za sve stanovnike.
U tom smislu, nema jednog savršenog kriterijuma, ali smo posmatrali sve jedinice lokalnih samouprava koje po svojim karakteristikama liče jedna na drugu i onda smo, ponavljam objašnjenje s početka mog izlaganja, onda smo rekli – hajte da vidimo petinu najefikasniji, odnosno petinu onih koji zapošljavaju najmanji broj po stanovniku u svakoj od grupa jedinica lokalnih samouprava. Tu ima onih koji prosto pružaju manje usluga, međutim u toj petini postoje najgorih nekoliko od tih 20%, pod navodnicima najgorih, znači oni koji najviše zapošljavaju.
I kada pogledate, oni su dobro merilo za nešto što je razuman, racionalan broj zaposlenih za jedinice lokalne samouprave, odnosno dosta su komotno merilo. Mogli bi i oni da su racionalniji, ali najvažnije je da mi sada imamo za svaku grupu jedinica lokalnih samouprava merilo ka kome svih drugih 80% treba da teže.
Imamo vremena da se u svakoj od njih nađe odgovarajući višak. Negde će to biti u jednim funkcijama, drugde će to biti u drugim funkcijama ali za tri godine ne verujemo da ćemo doći do toga da ugrozimo bilo koju lokalnu samoupravu u kapacitetu da pruža funkcije.
U krajnjoj liniji, nije loša ideja da podstaknemo i veći broj lokalnih samouprava da razmotre mogu li još funkcija i oni po ugledu na one koji zapošljavaju najmanji broj, da privatizuju ukoliko je to jedini razlog zašto neka lokalna samouprava ima veći broj zaposlenih.
Znači, ne izlažemo nikoga riziku od toga da će da odseca neophodne kadrove i funkcije, a sa druge strane podstičemo promenu i restrukturiranje i po prvi put u racionalizacijama koje se rade u Srbiji ne kažnjavamo one koji su se zapravo racionalno ponašali. Njih uzimamo kao uzor.
Nije savršen zakon. Ne bi trebalo da se na ovaj način reguliše broj zaposlenih u javnim preduzećima. Ova država nije nasledila instrumente, nije nasledila fiskalnu disciplinu, budžetsku disciplinu, mogućnost da nije dovoljno transformisala usluge koje se pružaju na lokalnom nivou da bi danas mogli samo na osnovu nekakvih standarda ili samo na osnovu te discipline da se obezbedimo da lokalne samouprave odgovorno vode svoje budžete i ne troše na zapošljavanje umesto na ulaganje i na razvoj svojih lokalnih samouprava.
Pošto to još uvek nije dovoljno razvijeno, pošto se ova Vlada obavezuje da na tome radi i očekuje da te mehanizme razvije u roku od tri godine. Mehanizam koji nudi ovaj zakon je najbolja moguća i racionalna zamena za savršen sistem. Hvala.

Zahvaljujem.
Samo da produžimo radno vreme.
Saglasno članu 27. i članu 87. stavovi 2. i 3. Poslovnika, obaveštavam vas da će Narodna skupština danas raditi i posle 18 časova zbog potrebe da što pre donesemo zakone iz dnevnog reda današnje sednice.
Reč ima Dušan Vujović.

Zahvaljujem se i za mogućnost da razgovaramo o pojedinim detaljima o dva zakona koja ste pominjali.
Znači, ovako. Terminološku razliku, prihvatam razliku. Vi verovatno imate svoje podele, ovo je ta uobičajena sintagma narodska. Investicije jesu trajna ulaganja, znači mogu da budu trajna ulaganja ili investicije. Potpuno se slažem. To možemo da ispeglamo, izvinjavam se, to je više lapsus nego namerna greška. Prema tome, tu ćemo lako da nađemo zajednički jezik.
Znači imamo tekuće održavanje, investiciono održavanje investicija. Nema problema, to je, izvinjavam se, to je više bio lapsus nego namera da uvedem novi termin.
Što se tiče suštine, pomenuli ste Zakon iz 1999. godine, iz 2000. godine, bile su uredbe pre toga, bile su razne stvari. Što se tiče tih zakona i stavljanja van snage, mislim da nismo gledali to i mislim da nema potrebe, pošto je prvi zakon imao rok od 30 dana za prijavljivanje i samim tim je sebe u stvari zatvorio. Pošto je posle 30 dana od stupanja zakona na snagu, istekao je rok i samim tim je zakon van snage.
Tamo je postojao i termin dokle je mogla sa bude oformljena pravna osnova za kupovinu i to takođe stavlja zakon van snage, a mogli smo to da stavimo van snage, jer su nam pravnici rekli da je to pravno nepotrebno.
Drugi zakon, ovaj iz 2000. godine je imao šest meseci kao rok i taj rok je davno istekao i tu takođe mislim da nema potrebe da se taj zakon stavlja van snage, pošto je on sam sebe takođe pravno iscrpeo.
Što se tiče suštine ovih zakona i svega ostalog, mogu da se složim sa vama da bismo trebali da se vratimo i da gledamo zašto smo mi pravili privatizaciju stanova u društvenoj svojini, svih stanarskih prava, državnom, društvenom vlasništvu, itd. To je neka predistorija koja je mnogo složenija i mislim da ona nije politički obojena, ona je više obojena socijalno.
Prema tome, to ima dugu predistoriju, možda bi posebna rasprava bila na mestu, jer svi su kupovali stanove u bescenje, za par hiljada maraka su kupovani stanovi, stanarska prava konvertovali u svojinu. Taj deo možemo da objašnjavamo, ali mislim da je on sastavni deo tradicije neke.
Što se tiče pravične naknade, ja se potpuno sa vama slažem, iskoristite amandmane i tamo je napisano rešenje koje je jednostavno. Ljudi su mi rekli, uveravanja, da poreska uprava precenjuje, obzirom na to da ona sporo menja procenu vrednosti nekretnina, da precenjuje.
Ovaj slučaj koji navodite je specijalan slučaj, i ispalo je pet hiljada evra po kvadratnom metru, a to nije dobar primer. Ja ne znam da li je pravno moguće, ako je moguća aukcija, pa posle toga pravo preče kupovine, predložite to i neka pravnici kažu da li je to moguće. U ovoj situaciji mislim da je bolji metod da se utvrdi cena koja će biti realna tržišna cena, ovo ne bi trebalo da ima elemente subvencije, uopšte.
To nije namera. Namera je da prestanemo da brinemo o stanovima, posebno o poslovnim prostorima, koji ne treba da se nalaze u vlasništvu države, da nađemo način da po pravičnoj nadoknadi država to prenese u privatno vlasništvo.
Isto se odnosi na poseban status koji je dobila gradska, za veštačenje, pa dodajte amandman, imate moju podršku, sto posto. Znači, to ili bilo koja druga relevantna kompetentna ustanova, a ovde se pošlo od toga da će gro ovih prostora biti na teritoriji grada Beograda i zbog toga, jednostavnosti radi, stavljeno je, a inače pravno i suštinski, apsolutno nemam ništa protiv amandmana, da se doda to, pa ostavite to ili neka kompetentna organizacija, kvalifikovana organizacija na teritoriji gde se nalazi poslovni objekat ili stambeni objekat.
To su amandmani koji su potpuno prihvatljivi, potpuno su u sklopu logike. Zašto mi to radimo? To je prvi korak koji je najjednostavniji.
Drugi korak će biti prodaja svih nepokretnosti koje je lako evidentirati, a to će biti stotine stanova u Beogradu koji se nalaze u potpuno neupotrebljivom stanju.
Nekada su korišćeni za potrebe ljudi koji su putovali iz bivših republika i pokrajina u Beograd da rade u Vladi, Skupštini i to su stanovi gde ljudi kažu da ne mogu da ih izdaju po normalnim tržišnim uslovima, pošto se nalaze u neupotrebljivom stanju.
Potrebno je uložiti ogromna sredstva da se unutrašnje uređenje stana koje je završeno 60-tih i 70-tih godina dovede do današnjeg nivoa, pa tek tada vidite šta znači posle 20 godina da su toaleti, kuhinje i ostalo, potpuno neupotrebljivi.
Prema tome, curi vodovod, kanalizacija, grejanja itd.
Država želi, to će se prodavati na aukciji, tamo gde nema važećih ugovora o korišćenju, DKP se izuzima, ovo će se prodavati na aukciji i mislim da je cilj da građani dođu do relativno pristojnih cena, a do stambenih prostora u Beogradu i mislim da to treba da bude i socijalno, a za državu pozitivna stvar.
Što se tiče sugestija za zakon, koleginica Udovički vam je već rekla za javna preduzeća, a ja želim da dodam da za najkrupnija javna preduzeća, oni nisu ovde time što su izuzeti iz zakona, na protiv, nije smanjen zahtev za njihovo restrukturiranje, nego je pojačan, EPS, „Srbija gas“, „Železnica“ i ostali će biti predmet trogodišnjih, četvorogodišnjih strukturnih kredita koji će detaljno ulaziti u pravno, menadžersko, korporativno, proizvodno i organizaciono restrukturiranje tih preduzeća sa kriterijumima povećanja efikasnosti, performansi i svega ostalog.
Prema tome, tamo će biti mnogo, mnogo oštriji kriterijumi i broja zaposlenih i performansi. Konkretno, recimo, u EPS-u, program restrukturiranja EPS-a predviđa i smanjenje tehničkih gubitaka i povećanje naplate i smanjenje broja ljudi i povećanje performansi sistema koji će biti spreman da privuče strane investicije, itd.
Znači, da ne ulazimo u detalje, ali to nije predmet ovih zakona. Mi smo to namerno isključili. Koleginica Udovički je objasnila zašto smo ostavili javna preduzeća na lokalnom nivou jer je bilo nemoguće da ih isključimo na logičan način i da time ne napravimo neupravljivu situaciju u praćenju i definisanju ciljnih veličina i performansi. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Mira Petrović.          

Poštovana predsednice, uvažena ministarko Udovički i ministre Vujoviću, htela bih samo da u ime poslaničke grupe PUPS-a kažem da ćemo mi u danu za glasanje podržati ovaj set zakona koji je danas pred nama.
Ja nemam sada ovde neki literalni sastav. Mi smo zaista ovaj materijal dobili u subotu, ali u sklopu svih promena koje su neophodne u ovoj državi, imamo puno razumevanje za hitnost postupka i usvajanja ovih zakona ovom brzinom.
Ono zbog čega sam se najviše javila jeste da u ime PUPS-a i Pošte Srbije, odakle dolazim, prosto uputim pohvale ministru Vujoviću i njegovim saradnicima upravo za neke izmene u Zakonu o javnim nabavkama koje će nama mnogo značiti. To se posebno odnosi na ovaj član 124a, koji će omogućiti da taj povećani iznos malih javnih nabavki sa tri miliona na deset upravo olakšaju efikasnost tih velikih preduzeća, a do sada nam je to zaista bila onako velika kočnica, tako da je to jedan od razloga što sam se javila.
Drugo je da ja smatram da je dobro što država nije ušla u reorganizaciju, odnosno određivanje maksimalnog broja zaposlenih u javnim preduzećima. Recimo, Pošte Srbije je, na čijem čelu se nalazi naš predsednik Milan Krkobabić, jedno od najuspešnijih javnih preduzeća, sama krenula u racionalizaciju i reorganizaciju i tamo gde ima viškova prebacuje ih u tehnologiju gde uvek ima manjka. Otvaramo nova radna mesta, odnosno osmišljavamo nova radna mesta i imamo teoriju da nema viška radnika, nego manjka posla.
Znači, ono što mi želimo, kao poslanička grupa, to je da damo podršku ovom setu zakona, uz puno razumevanje hitnosti koja je bila neophodna. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Zoltan Pek, izvolite.

Poštovana predsednice, poštovani ministri sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, ja ću probati da iznesem stavove Saveza vojvođanskih Mađara u pitanju finansijskih zakona koji su pred nama ovde. Ima sedam zakona, a ja ću probati redom da iznesem naše stavove.
Kao prvo, Zakon o rokovima izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama, znamo da 2013. godine je u funkciji takozvani famozni rino sistem, ali nažalost u ovom sistemu smo izostavili, kad smo doneli ovaj zakon, komercijalne transakcije između javnog sektora, znači, subjekata javnog sektora, između dva subjekta javnog sektora, nego su samo ovde javni sektor i privatni sektor u pitanju. U to vreme lokalne samouprave su iskoristile ovu rupu u zakonu i onda nažalost oni sve manje i manje plaćaju ove usluge, takozvane komunalne usluge ili usluge za grejanje, znači oni ne plaćaju, možda plaćaju nakon 90 dana ili 120 dana, znači odugovlače vreme plaćanja.
Mislim da je u ovom zakonu bitna novina da smo stavili i ove obaveze što se tiče komercijalnih transakcija između subjekata u javnom sektoru. Znači, primena ovog zakona će početi od 1. januara 2016. godine i, kao što je gospodin ministar rekao, ja mislim da će za ovo vreme do primene ovog zakona biti dosta vremena da lokalne samouprave plaćaju svoje račune i da stignu do onih 60 dana, što je rok u ovom zakonu predviđen.
Kao što znamo da u zakonu, koji je u primeni rok je 45 dana, druga novina je ova da smo ovaj rok pomerili 15 dana naviše, znači 60 dana je u pitanju. Mislim ko nije plaćao do 45 dana svoje obaveze, teško će da ih plaća za 60 dana, ali ovih 15 dana puno znače, naročito u finansijskom sektoru.
Treća novina je kod nadzora, kao što smo videli da je nadzor prenet sa Uprave trezora na Ministarstvo finansija – Odeljenje za budžetsku inspekciju. Dakle, od sada će trezori prikupljati podatke o izmirenim obavezama i preko IT sistema dostavljati podatke Odeljenju za budžetsku inspekciju.
Kao što sam rekao, primena ovog zakona je od 1. januara 2016. godine i mislim da će doneti neki red u plaćanje obaveza prema subjektima u javnom sektoru, bar ja mislim da će taj red ispoštovati ove rokove ili ove rokove ispoštovati lokalne samouprave.
Drugi zakon je Zakon o javnom dugu. Po meni je ključna rečenica u ovom zakonu, a ona je u članu 10, Republika može dati garancije samo ako se sredstvima kredita za koji se daje garancija finansiraju kapitalna ulaganja dužnika. Republika ne može dati garancije ako se sredstvima kredita za koji se daje garancija finansira tekuće poslovanje dužnika, odnosno za potrebe likvidnosti dužnika.
Ove garancije su u prethodnim budžetima iznosile više desetina milijardi dinara, i to su bila veća sredstva, nego sredstva koja smo u to vreme dali AP Vojvodini. Mislim na transferna sredstva lokalnim samoupravama.
Kao što znamo, u Zakonu o budžetu za 2015. godinu, transparentno smo stavili oko 30 milijardi dinara za ove garancije, koje će biti aktivirane kod onih javnih preduzeća gde je država dala garancije.
Nadam se, kao što je gospodin ministar rekao, da će ovaj zakon biti ispoštovan, ako ćemo rešiti dosta veliki problem, što se tiče naših rupa ili rashoda u budžetu.
Sledeći zakon je Zakon o posebnim uslovima prodaje određene nepokretnosti u svojini Republike Srbije. Ovim zakonom predlaže se prodaja nepokretnosti u državnoj svojini radi ostvarivanja dodatnih prihoda budžeta, i to ovde moramo istaći, bez povećanja poreskog opterećenja za građane i za privredu. Predmet prodaje, kao što smo čuli, su stanovi, stambeni objekti, poslovni prostor, itd. Važno je napomenuti da predmet prodaje nisu one nepokretnosti na kojima su korisnici, odnosno nosioci prava korišćenja AP, lokalne samouprave, itd. To je važno istaći.
Kao što smo videli u zakonu, pravo na kupovinu ovih nepokretnosti imaju ona fizička lica ili pravna lica koja imaju zasnovani ugovor o zakupu. Mislim da bi ovde bilo preciznije da odredimo da oni koji imaju ovaj zakup da imaju preče pravo kupovine.
Po mom mišljenju ovo bi bilo korektnije, ali i ovako možemo da prihvatimo ovaj zakon. Važno je da je istaknuto da oni moraju izmire, oni koji imaju zakup svoje obaveze prema zakupu, prema plaćanju ove obaveze. Zašto je to važno? U našem društvu, nažalost, ovo nije uobičajeno…