Hvala, gospodine predsedavajući.
Gospodine ministre, predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, ja ću na samom početku svako istaći podršku SNS zakonima koji se danas nalaze pred nama i ukratko najpre obrazložiti ovu podršku za zakone o kojima je reč o izmenama zakona koji su trenutno na snazi.
Dakle, strogo u najkraćem, pošto nas čeka dosta priče na temu ovog velikog zakona, odnosno novog zakona koji je takođe pred nama.
Kada je reč o Zakonu koji se bavi izmenama zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, mislim da smo vrlo precizno i jasno, prihvatljivo za svakoga ko je želeo to da sasluša, čuli obrazloženje na samom početku današnje rasprave, obrazloženje koje je dao ministar.
Dakle, ova izmena se odnosi na sve one slučajeve u kojima je postojala mogućnost da zbog toga što se zadovoljavao jedan od dva uslova koja su stajali u logičkoj disjukciji, postoji mogućnost da se dođe određene štete za onoga koji je ispunio jedan uslov, a koja se ogleda u tome što se gubi određeni procenat, preciznije 0,34% od moguće zarade za svaki mesec, koji nedostaje za ispunjenje onog drugog uslova.
Dakle, tu je situacija više nego jasna.
Osnov koji se nalazi u Zakonu o radu takođe, više nego jasan i svakako da nije razlog da se ovako nešto ne prihvati.
Pronalaženje bilo kog primera na nešto što po obrazloženju nije ni bio predmet razmišljanja, nije ni bilo predviđeno da se, eventualno, izmeni, unapredi i koriguje na bilo koji način ovom izmenom zakona, a to bi se odnosilo na mogućnost da se radi neki mesec duže.
Uporedimo to, stavimo ga na vagu sa mogućnošću da se radi mnogo meseci duže, nekada i godinama duže, i dodajmo na sve to ovu razliku u primanjima i videćemo da je predloženo rešenje, više nego opravdano.
Druga izmena koja se odnosi na Zakon o visokom obrazovanju. I, ovde smo čuli listom reči razumevanja i reči podrške. Ja im se takođe pridružujem sa svoje strane.
Razgovarali smo već o svim ovim zakonima, i o ovom na nadležnom skupštinskom odboru.
Zaista smatram da je više nego smisleno da visokoškolska ustanova definiše broj rokova u skladu sa konkretnim sopstvenim potrebama koje svakako, je sama u stanju da definiše na najbolji mogući način.
Dva komentara smo čuli na temu eventualnih zamerki za ovo zakonsko rešenje, odnosno ovaj predlog.
Prvi se odnosi upravo na ovo što sam sada rekao. čuli smo kao eventualne argument da postoje različite parcijalne potrebe za različite oblasti, da nije isto na društvenim i na prirodnim naukama, da će svako od njim možda imati različite potrebe za brojem ispitnih rokova, zar to nije, dame i gospodo, samo razlog više da se ovo rešenje podrži?
Upravo pružamo mogućnost svako visokoškolskoj ustanovi da definiše te svoje parcijalne potrebe da se u skladu sa njima i postavi.
Druga stvar, da se na ovaj način uvodi nered. Mislim da smo u ovoj raspravi na skupštinskom odboru čuli čak i termin „haos“. Srećom nismo je čuli danas, barem ne još, nadam se i da nećemo, iskreno se nadam da nećemo, svakako ne stoji.
Dakle, kao što smo tada kazali jedni drugima ne mogu visokoškolske ustanove niti njihovo pravo da odlučuju o sopstvenim potrebama i da definišu način na koji će te potrebe biti zadovoljene biti i sinonim za haos, molim vas, kao ni to što predmet ovih izmena nije nešto drugo, i što tema današnje rasprave nije nešto drugo, ima veze sa visokim obrazovanjem, apsolutno nije razlog da se ovo rešenje ne podrži.
Par reči, mada iskreno, toliko je dobrih detalja vezanih za predloženi zakon o udžbenicima, da ni ovo vreme koje imamo pred sobom definisano Poslovnikom, neće biti dovoljno u smislu da se svakom detalju posveti onoliko pažnje koliko zaslužuje, a da se čovek ne ogreši, odnosno da ne propusti da još nešto kaže.
Ovo je bez ikakve sumnje izvanredan predlog zakona. Izvanredan.
I, ko je obratio pažnju mogao je da čuje da takav utisak zaista provejava ovom salom danas, i ne samo tokom ove rasprave u plenum, isto to smo mogli, dame i gospodo, da zaključimo i na raspravi koju smo imali na Odboru danas, i još jednom, ne samo danas.
Ja bih se pre svega zahvalio svima koji su izrazili podršku ovom zakonskom rešenju, u prvom redu, a onda bih se zahvalio i onima koji su izrazili rezerve i iskazali po koju kritiku, pa čak i napomenuli da neće podržati zakon. Zahvalio i njima, zbog toga što su argumenti, ili šta su već trebali da budu razlozi, da se potkrepe reči da podrške nema ili da kritika treba da bude istaknuta danas, takvi kakvi su bili.
Zbog toga, sa stajališta nekoga ko podržava zakon, mogu samo da zahvalim, a popričaćemo i o tome malo detaljnije.
Za slučaj da možda nekome ipak nije bilo do kraja jasno, šta mi to danas radimo po pitanju ovog zakona, ako sam pogrešio, ja ću da se izvinim, i znate da to nije bio nikada problem, ali čini mi se da sam dobro čuo da nekima ipak nije bilo do kraja bilo jasno šta mi to danas radimo po pitanju ovog zakona, ne dame i gospodo, ne upiremo prst i ne govorimo da je krivica nekoga što je situacija katastrofalno loša u nekom sektoru, mi danas na zadovoljstvo svih nas, govorimo o izvanrednom rešenju koje će učiniti da stvari budu bolje.
Pričamo o stvarima kojima nismo bili zadovoljni i ne želimo da kažemo ovi ili oni, su takvi i takvi, želimo da pričamo o rešenjima koja su takva da će, siguran sam, obezbediti iskorak od sedam milja u odnosu na situaciju u praksi.
Kojim putem? Pa, na primer tako što ćemo da kažemo još po koju rečenicu na temu situacije u praksi, dakle, situacije koju ćemo unaprediti kada, siguran sam, usvojimo ovaj zakon. U vezi sa tim, ja bih se pozvao na neka razmišljanja koja su objavljena u jednom pismu dnevnog lista „Novosti“, 22. maja 2015. godine, pismo koje nije želelo da prikazuje stvari lepšim nego što jesu, a opet, čućete i sami, uz ocene koje sadrži, ne izlazi iz okvira dobro ukusa niti prelazi ovu liniju upiranja prstom, koju svakako ne treba da pređemo ni mi danas.
Inače, ko potraži taj tekst, videće da je autor više nego poznat da piše o ovoj temi. Prikazana situacija, se možda najbolje ogleda u rečima koje je upotrebio kolega Obradović, da neka rešenja nažalost, nisu izdržala izazove prakse.
Pod jedan – napominje se da postoji problem u neregulisanom tržištu udžbenika, da uz konstatuje se, uz više od 70 izdavača stoji čak ocena, citiram je sada, „da je škola na neki način pretvorena u pijacu“.
To je konstatacija o jednom opštem utisku i mislim da se u potpunosti slaže sa onim što smo, takođe, čuli danas od uvaženih koleginica koje su nastupale kao ovlašćeni predstavnici svojih poslaničkih grupa, dakle i koleginice Bićanin, koja je podvukla da đaci nisu kupci i da je to takođe, važno imati u vidu kada govorimo o ovoj problematici, kao i koleginica Đerić, da ne treba da bude osnov naše logike rabat, nego kvalitet.
Drugo, napominje se da je postojao agresivan pritisak izdavača. Opet, bez upiranja prstom konstatacija. Pričali smo o ponašanju koje je možda čak i logično, za tržišno ponašanje, ali treba da budemo svesni ovde ne sme da nas vodi takva logika. Ova oblast nije nešto što sme da bude prepušteno bilo kakvoj stihiji, pa makar ona bila i zakon slobodnog tržišta.
Nazovite bilo kako, pričamo o oblasti od posebne važnosti, čuli smo danas oblasti od opšteg nacionalnog interesa. Treće, da su učenici pritom, bili nezaštićeni.
I o tome smo razgovarali danas i u smislu definisanog programa udžbenika i u smislu broja strana, odnosno količine materijala koji su morali da nose na svojim plećima, a koja nažalost, pokazivalo se, nekada je bila definisana isključivo onim što je trebalo opet da dođe u vezu sa nekom materijalnom korišću.
Da su roditelji sve to plaćali, i to je činjenica, i da se pritom udžbenici nisu mogli naslediti a što su roditelji ukazivali tokom pripreme ovog zakona, tokom onih javnih slušanja o kojima smo razgovarali tokom kompletne rasprave.
Da je cena takođe nešto na šta su ukazivali kao problematičnu, da je postojalo više razloga da se zapitamo - da li ono što je padalo na teret budžeta je zaista i moralo da bude realizovano na taj način? Pritom se posebno podvlače uplate za angažovanje komisija koje su ocenjivale određeni kvalitet.
Na samom kraju, kada smo kod kvaliteta, zaključak ovog pisma bio je da li je potpunom liberalizacijom kvalitet unapređen ili nije ipak ostane pod znakom pitanja i da jeste tema za neku dublju i širu raspravu, da mi nakon ovakvih rešenja, kada je praksa odradila svoje, nismo bili u stanju da kažemo da li je bar taj cilj bio zadovoljen, postignut ili nije.
Šta sada? Šta sa predloženim novim zakonom želimo da promenimo? Čuli ste kako je izgledala situacija do sada. Popričaćemo, siguran sam i danas i ovih dana kada budemo raspravljali dalje u pojedinostima da li smo ovakvom situacijom zadovoljni. Ne verujem da ću čuti da jesmo od bilo koga. Šta je istaklo ministarstvo kao predlagač novog zakona? Šta postavlja kao cilj koji treba ispuniti?
Pod jedan, da se obezbedi dostupan, kvalitetan udžbenik. Pod dva, da se reši problem transparentnosti i problem moguće korupcije. Pod tri, da se zaštiti porodični budžet.
O svemu ovome pričaćemo detaljnije, ali u najkraćem zašto da ne podvučemo još jednom – šta sve dobijamo ovim predlogom zakona? Vrlo su precizno definisane procedure, precizno i kvalitetno. Te procedure imaju veze i sa prvim i sa drugim ciljem koji je postavilo ministarstvo. Dakle, i sa formiranjem kvalitetnog udžbenika i sa pitanjem transparentnosti. Vrlo precizno je definisano na koji način se konkuriše, na koji način se daju ocene, ko to čini, kako se formira lista, kako se posle vrši izjašnjavanje u pojedinačnim školama, kako se formira katalog i šta se dešava u pojedinačnim slučajevima koji se mogu zateći u praksi? Na način da ono što svima nama treba da bude, pod brojem jedan, i glavni cilj prilikom razmišljanja o ovom zakonu, ovom rešenju, ali generalno o ovoj oblasti, da bude jasno rečeno da su učenici u fokusu ove problematike i, pod dva, da se povede računa o tome da je opet, još jednom, i nije nikada dovoljno puta podvučeno, reč o oblasti od nesumnjive društvene važnosti i od posebnog interesa.
Drugo, zbog dobrih rešenja kada je reč o programu besplatnih udžbenika i verujem da ćemo se složiti i oko toga.
Treće, da se zaista uvodi red, određeni red u odnosu na situaciju koju smo imali u praksi do sada, kada je reč o udžbenicima koji će se naći u upotrebi. Pričamo o onom procentu koji je neophodno zadovoljiti u smislu izjašnjenih učenika iz određene generacije za određene udžbenike. Ovo rešenje jeste dobro. Ono, složićemo se, siguran sam, predstavlja opet određeni balans.
Često pričamo o tom balansu, o traženju dobre ravnoteže između nekih različitih krajnosti, pri čemu mi možemo da nađemo različite razloge da podržimo i jednu i drugu opciju i što šta što bi spadalo u sferu između njih, pa i ono apsolutno otvoreno tržište, s jedne, i mogućnost da se možda država strogo stara o ovoj problematici, s obzirom da je, još jednom, od posebne važnosti za društvo. I jedno i drugo ima svoje za i protiv, a kada pričamo nekom balansu koji se nalazi između, on bi mogao da se nađe upravo u predloženom rešenju. Dakle, u zahtevanom procentu od 5% izjašnjenih učenika, odnosno škola koje obuhvataju taj broj učenika u okviru jedne generacije. Zašto?
Postoji u pratećem materijalu jedan prilog koji prikazuje jedno istraživanje. Dakle, predlog kako bi to moglo da izgleda ukoliko bi se primenilo sada na aktuelnu situaciju udžbenike koji su trenutno ponuđeni na tržištu i izdavače. Ukoliko neko uzme pa izbroji, ja sam nadam da sam to uradio dovoljno precizno, vidi se drastična razlika i u broju naslova, a opet i u broju izdavača, mada i oko toga treba da se razumemo u samom startu nije intencija ovog zakona da se bilo kakav broj izdavača smanji. Intencija je ovo o čemu pričamo ceo dan, da se uvede red, da se ta bespotrebna šarenolikost stavi u ad akta i da nešto što treba da bude rešeno sistemski zaista na sistem i liči.
U tom smislu i predloženo rešenje da se uvede određeni limitiran broj udžbenika po jednom razredu za jedan predmet, da se omogući da udžbenici traju četiri godine, što je opet odgovor na potrebe roditelja, sećate se, pričali smo već o tome danas. Dakle, to nije nešto što neko uveo sa ciljem da bilo koga kazni, pa ni izdavača. To je nešto što je zaista praktična potreba, što ima svoju logiku i svoje opravdanje.
Kada je reč o pratećim detaljima, pričali smo i o jeziku i o pismu. Iskoristio bih priliku i da pohvalim to što su i srpski jezik i ćirilično pismo vrednovani u predlogu zakona.
Kada pričamo o potrebama nacionalnih manjina, da podvučem da su svi oni politički akteri u čijem je osnovnom fokusu političkog delovanja zaštita ove vrste prava i ovih potreba pohvalili ova rešenja. To mislim da govori glasnije od bilo čega što ću na tu temu npr. moći da kažem. To govori samo za sebe.
Rešenja koja podrazumevaju da se zaista obezbedi da udžbenici na ovim jezicima postoje, da se na vreme pripremaju, da ne dođemo u situaciju da se zapitamo zašto ih nema i kada će ih biti, da se uvedu i adekvatna rešenja da se udžbenici koji se odnose na učenike sa invaliditetom i za učenike sa smetnjama u razvoju koji nisu uključeni u program inkluzivnog obrazovanja takođe pripremaju na vreme. Podjednako na vreme i podjednako sa ciljem da se eliminiše opasnost da se nađemo u situaciji da toga treba, a nema.
Elektronski dodatak o kome smo pričali jeste više nego adekvatan odgovor na doba u kome se nalazimo i jeste nešto što će naići samo na pohvale. Dakle, uvođenje informaciono-komunikacionih tehnologija u ovom segmentu je nešto što zaslužuje da bude podržano od strane nas ovde.
Izdavači nisu ni na koji način limitirani da učestvuju u fer tržišnoj utakmici. Niko nije favorizovan predloženim merama i rešenjima. Naproti, svako je slobodan da izađe sa toliko kvalitetnim udžbenikom da on bude prihvaćen, ne u pet posto, neka bude u 65% bilo koje generacije. Ne postoji zakonska prepreka da neko kvalitetan posao obavi na taj način. Ne postoji ni jedna.
Dalje, da je uvedena obaveza izdvajanja dva posto od neto prihoda, koji treba da obezbedi sve one potrebe o kojima sam pričao malopre, uveren sam da je stvar koju će podržati svako.
Menična garancija kao novo sredstvo obezbeđenja koje treba da obezbedi da ovo zaista bude realizovano u praksi na način na koji je predviđeno. Obaveza praćenja kvaliteta koju ćemo siguran sam podržati, itd.
U minut i po šta smo čuli kao rezerve, komentare i zamerke danas, do sada? Da je autonomija skrajnuta u stranu, da se nastavnici ne pitaju prilikom izbora udžbenika, u član 33. piše lepo, jasno i čitljivo koja je uloga nastavnika, odnosno ko zapravo čini ta nastavnička veća koja donose odluke. Ne bih da trošimo vreme na to. Da li su ili nisu predstavnici vladajuće koalicije bili nasuprot svih ostalih prilikom rasprave o ovom zakonu? Nisu, jer pričali smo, podržali su to i roditelji. Nije malo.
Dalje, da li su imali bilo kakvog uticaja na postupak donošenja ovog zakona? Faktori, kao što je izvestilac Evropskog parlamenta. Molim vas, ima ovde kolega iz nadležnog odbora, da ne pričamo o tome. Svako će ovde da posvedoči da je to pismo stiglo više dana nakon što je onaj prethodni tekst povučen od strane predlagača, a svako će takođe podjednako, siguran sam, tačno da potvrdi da su svi oni koji su se pitali zbog čega se to dogodilo danas na sednici Odbora rekli reči – ovo rešenje je zaista bolje i kvalitetnije od onoga o kojem smo mogli da raspravljamo u junu. Ko god se javio za reč, da budem dovoljno precizan.
Dalje, član 33. da li direktor donosi neku odluku? Pozivam svakoga da otvori i pročita tekst tog člana. Nigde se direktori i ne pominju. Da li je način izbora takav da favorizuje velike sredine, odnosno da onemogućava male sredine sa malim brojem učenika da se izjasne, da učestvuju i da li je ovo svojevrsna metropolizacija, pa taman onoliko koliko je bilo kakav demokratski princip isto to.
Dakle, siguran sam, razumećemo se i oko ovoga, to nije nešto na šta treba da trošimo vreme u raspravi, niti dodatno reči. Pa, ako su to bili razlozi za uslovnu podršku, uveren sam da će podrške biti u Danu za glasanje od strane onih uvaženih kolega koji su ovu vrstu zamerki iznele.

Vreme.

Ko prevodi udžbenike na jezicima nacionalnih manjina? Takođe je odgovoreno u članu 33. Ovo je bar jednostavno.
I zašto smo podržali odobravanje na četiri godine? Takođe, rekli smo danas mnogo puta i mislim da je ovo više nego jasno.
Na kraju, ako su ove reči prilog na temu kako se brani zakon, onda su izgleda zamerke zapravo i ovaj put bile samo prilog na temu kako se napada ono što se predlaže od strane Ministarstva, pa bilo za to prostora ili ne bilo.

Zahvaljujem gospodine Orliću.

Hvala vama gospodine predsedavajući i vama, dame i gospodo narodni poslanici. Ja sam siguran da, kako god tekla ova rasprava dalje nećemo čuti ni jednu jedinu reč na temu – šta je to bolje u postojećem stanju, a čuli smo kakvo je. Samim tim da ćemo uraditi jedino što je moguće, a to je podržati ovaj zakon. Hvala.

Zahvaljujem gospodine Orliću. Isteklo je vreme, molim vas.
Reč ima ministar dr Srđan Verbić. Izvolite.

Hvala predsedavajući.
Poštovani poslanici, mislim da imamo vrlo konstruktivnu diskusiju, bez obzira da li ovlašćeni predstavnici poslaničkih grupa najavljuju da će glasati ili neće glasati za Predlog zakona o udžbenicima i baš zato želim da pojasnim neke elemente u predloženom zakonu koji možda unose zabunu ili ih poslanici nedovoljno dobro razumeju.
Jedan od tih momenata je zašto biramo udžbenike na četiri godine? Dakle, čuli smo tezu, za koju smatram da je vrlo tanka, da izbor udžbenika na četiri godine nije primeren 21. veku, ali smo isto tako čuli i teze da previše pažnje poklanjamo reproduktivnom učenju. Te dve stvari su u koliziji.
Zamislite da svake godine štampamo nove udžbenike koji su bitno različiti od onih prethodne godine, da se suštinski razlikuju. Šta bi onda to značilo? To bi onda značilo da se samo faktografija menja, a upravo to ne želimo. Mi želimo udžbenike koji će, između ostalog, naučiti učenike kako da uče i kako da misle i takvi udžbenici koji to omogućavaju ne zastarevaju. Dakle, oni će biti i podjednako kvalitetniji ako su dve godine i ako su 102 godine stari. Oni će omogućiti isto to.
Dakle, razlog zašto uvodimo izbor udžbenika na četiri godine nije to što znanja zastarevaju. Razlozi za to su tehničke prirode. Imamo ograničene kapacitete, ne možemo da nađemo dovoljan broj autora, ne možemo da nađemo dovoljan broj pregledača koji ispunjavaju sve uslove, ne možemo da nađemo ni dovoljan broj kvalitetnih prevodilaca. Treba da budemo svesni situacije. Čak i mnogo veće zemlje nego što je Srbija po broju stanovnika, ne mogu sebi da dozvole da stalno prave nova izdanja.
Dakle, razlozi su tehničke i ekonomske prirode. Zašto na četiri godine bira i gde je tu inovativnost? To je bilo takođe postavljeno kao pitanje. Gde je tu kreativnost u pravljenju novih udžbenika? Pa inovativnost bi trebalo da se ogleda, pre svega, u onome što nastavnici sami mogu da urade. Ovim Predlogom zakona zapravo pozivamo same nastavnike da se što više uključe u pravljenje, kako udžbenika, tako i dodatnih nastavnih materijala. I pravo mesto za to je elektronski dodatak.
Dakle, ukoliko taj elektronski dodatak preraste u nešto što je otvoreni udžbenik, koji svi nastavnici menjaju, prilagođavaju, koji se razvija kao otvoreni udžbenici na „Vikipediji“, niko od nas neće imati ništa protiv.
Ako može tom brzinom da se pravi kvalitetan materijal, svi ćemo biti više nego zadovoljni. Uostalom, naš cilj jeste da iskoristimo tehnologiju da bi se udžbenici i nastavni materijal što više prilagodili svakom pojedinačnom učeniku.
Ono što nastavnik ne može, ono što pisani štampani udžbenik ne može, to elektronski mediji mogu i baš zato želimo da otvorimo tu mogućnost.
Dakle, elektronski dodatak je prilika da budemo inovativni i kreativni. Ja se nadam da ćemo tu priliku što više iskoristiti i da će se zapravo dinamika menjanja tog materijala ugledati mnogo više u elektronskom dodatku nego u onome što je štampano, a opet napominjem razlozi zašto se udžbenici biraju na četiri godine svakako nisu zato što nemamo šta novo da napišemo za četiri godine, već pre svega tehničke i ekonomske prirode i mislimo da je četiri godine prava mera i da upravo ta mera omogućava i onim malim izdavačima, koji možda ne bi mogli da se izbore na tržištu za duže od jedne godine ili dve, da sada imaju stabilnost u četiri godine, čak i oni koji su inovativni i koje mnogi ne bi prepoznali kao kvalitetan udžbenik ili mnogi ne bi mogli da prilagode svoj način rada tom udžbeniku ipak imaju prilike ukoliko ih izabere više od 5% škola da planiraju na duži vremenski rok. Četiri godine omogućava stabilnost čak i malim izdavačima, a mi moramo da mislimo i na male izdavače jer vrlo često su oni inovativniji od onih koji pokrivaju veliki deo tržišta. Hvala.

Zahvaljujem gospodine ministre.
Prelazimo na redosled narodnih poslanika prema prijavama za reč.
Reč ima narodna poslanica Gordana Topić.

Hvala.
Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre, kolege narodni poslanici, u današnjoj raspravi o setu zakona iz obrazovanja, u svom izlaganju ću govoriti o Predlogu zakona o udžbenicima.
Kao što je ovlašćeni predstavnik SPS prof. Žarko Obradović rekao, naša poslanička grupa i ja lično podržaćemo kako Predlog zakona o udžbenicima, tako i Predlog zakona o izmenama Zakona o visokom obrazovanju, izmene vezane za davanje autonomije fakultetima vezano za određivanje broja i vremena ispitnih rokova, kao i Predlog zakona o izmenama Zakona o osnovnom sistemu obrazovanja i vaspitanja, izmene koje se odnose na uređivanje prestanka radnog odnosa nastavnog osoblja i njihovo izjednačavanje sa opštim propisima o radu i penzijskom osiguranju.
Živimo u vremenu informacione ere kada se informacije šire neviđenom brzinom i dostupne su svima u svakom trenutku. Teško je zato ići u korak sa vremenom pa se novim Predlogom zakona pokušava iznaći zakonsko rešenje kojim se obezbeđuje usaglašavanje zakonskih okvira u oblasti izdavanja udžbenika.
Akcenat se stavlja na poboljšanje kvaliteta udžbenika od čega svi imamo koristi, prvenstveno deca, nastavnici, a samim tim i obrazovanje kao najvažniji segment razvoja društva jer to je ulaganje u budućnost, a na obrazovanju ne treba da štedimo.
Mi socijalisti smo se uvek zalagali za besplatno obrazovanje jer tek tada će obrazovanje biti jednako dostupno za sve. Potpuno besplatno obrazovanje u osnovnoj školi započeli smo uvođenjem projekta besplatnih udžbenika u prvom ciklusu osnovnog obrazovanja dok je ministar prosvete bio prof. Obradović.
Novi udžbenici proisteći će iz novih nastavnih planova i programa i novim standardima, a sve sa ciljem praćenja razvoja društva i osavremenjavanja obrazovanja čiji je pokazatelj uvođenje u definisan komplet udžbenika i elektronski dodatak koji bi po pravilu trebao da bude sadržan u svim udžbeničkim kompletima koji bi služili za samostalan rad, proveru stečenih znanja, kao i proširivanje znanja.
Predlogom ovog zakona veća odgovornost je na samim izdavačima, posebno zbog ukidanja licenci, zato što sada izdavači udžbenika mogu biti svi koji su registrovani za izdavaštvo. Važnu ulogu u davanju stručne ocene udžbenika imaju ocenjivači sadržaja udžbenika, kao i Nacionalni prosvetni savet koji određuje standarde kvaliteta i donosi plan udžbenika na predlog Zavoda za unapređivanje obrazovanja.
Moja zamerka je što je jedan od uslova za konkurisanje za listu ocenjivača dve godine staža u struci, jer bi, što se tiče bar osnovne škole, trebalo da bude, po mom mišljenju, četiri godine, koliko i traje jedan obrazovni ciklus, kako bi nastavnici i razredne i predmetne nastave imali kompletan pregled gradiva po razredima i njihovog povezivanja i nadograđivanja, a i kroz rad stečeno iskustvo, ukoliko je sve primereno uzrastu i shvatanju deteta, jer je i samo osnovno obrazovanje podeljeno u dva ciklusa.
Zdrava konkurencija se uvek pokazala kao dobra. Tako je bilo i u prethodnom periodu, kada smo imali 79 licenciranih izdavača, od kojih se iskristalizovalo devet u Projektu besplatnih udžbenika, od kojih je jedan bio zastupljen čak 35%, što znači da procenat od 5% najmanje izabranog udžbenika od strane iste generacije nije presudan kada je u pitanju kvalitet, a ispunjavanje uslova za ulazak u katalog među prvih šest, posebno kada na izbor učenika ne utiče cena koja je ovim Predlogom zakona zagarantovana i kojim je svaki vid korupcije sankcionisan kaznenim odredbama.
Treba naglasiti da je, kada su u pitanju nisko budžetni udžbenici, obaveza izdavača da kao uslov za ulazak u katalog priloži menicu i saglasnost da će štampati udžbenike na jezicima nacionalne manjine i za potrebe škola za učenike sa smetnjama u razvoju i invaliditetom. Do sada tok nije bilo obavezujuće za izdavače, pa se u praksi pojavio veliki problem, posebno u srednjim stručnim školama i školama koje se bave obrazovanjem i vaspitanjem dece sa smetnjama u razvoju.
Što se tiče udžbenika koji će se štampati na Brajevom pismu, prednost je u tome što postoji program i posebni štampači koji direktnu verziju udžbenika prebacuju i štampaju u Brajevom pismu.
Transparentnost i javnost svih rezultata iz ovog zakona, od članova sa liste ocenjivača, njihovih biografija, stručnih ocena udžbenika i dostupnost nastavnom kadru pri izboru učenika sa liste odabranih udžbenika, kao i upoređivanje kvaliteta udžbenika kroz stručnu ocenu, u čijoj osnovi je ispunjenost standarda, i sam sadržaj udžbenika velika je prednost ovog Predloga zakona da se dođe do poboljšanja i unapređivanja obrazovnog sistema, posebno kada je reč o stručnim srednjim školama koje su u istom problemu, kao što sam već rekla, kao i škole koje se bave obrazovanjem dece sa posebnim potrebama, tako da imamo problem da nam se deca ne osposobljavaju adekvatno i u skladu sa savremenim tehnološkim razvojem, što jedino može svojim profesionalnim zalaganjem i stručnošću delimično nadoknaditi nastavnik.
Pozitivno je i to što se za postupno poboljšanje udžbenika ne mora čekati četiri godine. Kroz praćenje kvaliteta od strane zavoda i izdavača uviđene nedostatke do 5% izdavač će moći da izmeni i na taj način poboljša udžbenik, a što ne podleže novom odobravanju. Istovremeno, u upotrebi ostaje i prethodna verzija koja se može nasleđivati.
Predlog zakona utvrđuje tačno i precizno svaki korak i rok od plana udžbenika koji donosi Nacionalni prosvetni savet na predlog Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja, preko javnog poziva za podnošenje zahteva za odobravanje udžbenika, priručnika i nastavnih materijala, donošenje zahteva Ministarstvu, do samog dolaska udžbenika u prodaju. Zbog same preciznosti i zbog mogućnosti pravljenja grešaka, u kompletnom procesu je i predviđeno da se kompletno stupanje na snagu ovog predloga zakona, sa novim nastavnim planom i programom, krene od školske 2019/2020. godine.
Ono što je novo je izmena Projekta besplatnih udžbenika. Sada će ovim projektom biti obuhvaćena samo deca iz socijalno-materijalno ugroženih porodica. Ove godine, za školsku 2015/2016. godinu, konkurs je sproveden na osnovu prijavnog obrasca, kojim su učenici konkurisali za sredstva za udžbenike, a visina sredstava zavisi od razreda koji učenik pohađa i materijalnog stanja porodice, čime se postiže jednaka dostupnost učenika i jednaka opterećenost porodičnih budžeta.
Iskreno se nadam da će do potpune primene ovog zakona, koja se planira, kao što sam već napomenula, od školske 2019/2020. godine, država i Ministarstvo prosvete, u pravom smislu značenja reči besplatno obrazovanje, moći obezbediti besplatne udžbenike za sve nivoe obrazovanja, a posebno osnovno obrazovanje koje je po Ustavu obavezno i besplatno, a za šta se mi socijalisti svojim programom i idejom zalažemo, jer je jedino tako jednako i dostupno za sve. Trenutno nismo u situaciji da to sprovedemo u ovom periodu, ali u obrazloženju zakona rečeno je – strateški cilj Ministarstva je da obezbedi besplatne udžbenike za sve, što je i sadržaj Strategije obrazovanja donete 2012. godine, pa je to ujedno i razlog više da kao pokretači Projekta besplatnih udžbenika u Danu za glasanje podržimo ovaj zakon.
Najvažniji zadatak Ministarstva i ostalih nadležnih organa i institucija, da bi udžbenik bio kvalitetan, jeste da sačini dobar nastavni program, plan udžbenika i standarde kao osnov za sadržajan, primenjiv udžbenik koji dovodi do željenog cilja, a to je primenjivo znanje, učenje za život. Nezaobilazan i isto tako značajan u celom procesu obrazovanja je i učitelj, tj. nastavnik, bez kojeg, kao dobrog pedagoga i metodičara, nema unapređenja obrazovanja. Ukazujem na to da se mora povesti računa i ne pretvarati prosvetne radnike u administrativne, već kako unapređujemo kvalitet udžbenika, tako moramo i voditi računa o profesionalnom unapređivanju nastavnog kadra, koji je direktno povezan sa udžbenikom kao prenosilac znanja i veza između udžbenika i učenika, kao i uvažavanje i poštovanje njihove ličnosti i profesionalnog statusa, jer su nosioci najvećeg tereta, kako u procesu obrazovanja, tako i u izgradnji društveno odgovornih ljudi koji su nosioci budućnosti i društvenog uređenja. Hvala.

Zahvaljujem, gospođo Topić.
Reč ima narodni poslanik Zoran Živković. Izvolite.