… Mogu samo da kažem da ćemo zakone, podržaćemo zakone i preko amandmana ćemo dati svoje mišljenje o zakonu o visokom obrazovanju i osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, ali smo u načelu saglasni sa predloženim rešenjima.

Zahvaljujem.
Reč ima ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe dr Ninoslav Stojadinović. Izvolite.

Poštovani gospodine Bečiću, uvaženi ministre Verbiću, poštovani gosti, koleginice i kolege narodni poslanici, poruka iz ekspozea premijera Vučića u vezi obrazovanja i nauke, kao i uostalom sam naziv reforma u obrazovanju i nauci, i nadam se da će se hrabro ući u korenite reforme ovih oblasti koje su od vitalnog značaja za razvoj moderne i prosperitetne Srbije.
Ja ću ovde samo na startu pobrojati, podsećanja radi, uz molbu da poslanici u zadnjim redovima, molim vas da opomenete gospodine Bečiću, mogu li da vas zamolim da opomenete poslanike od kojih ne mogu da čujem ni sebe …

Iza vas? Ja molim poslanike Demokratske stranke da saslušate gospodina Stojadinovića. Zahvaljujem.

… Podsećanja radi ovde ću citirati samo najvažnije poruke u vezi obrazovanja. Ova Vlada će reformisati obrazovni sistem. Nama će obrazovanje biti na prvom mestu, znanje je temelj od koga krećemo da gradimo našu zajedničku kuću, našu novu Srbiju.
Ima ovde i poruka koje se odnose na osnovno i srednje obrazovanje sa kojim ima veze zakon o udžbenicima koji, je danas na dnevnom redu. I interesantno je da je većina tih poruka baš vezana za ovo.
Da li znate da svaki treći đak u Srbiji funkcionalno nepismen? Naša deca uče iz knjiga starih i po 20 godina, u eri tehnoloških inovacija u kojoj je jednoj informaciji potrebno samo 28 sekundi da prostruji svetom. Naša deca uče iz zastarelih udžbenika, nastavnih sredstava, a programi su takvi da su zatrpani gomilama nepotrebnih stvari.
I, ono što je vrlo bitno, škole bi trebalo da imaju veću autonomiju u svom radu, nastavnici takođe. Ovo ne govorim iz ne znam kog razloga, zbog toga što je ova autonomija nastavnika totalno skrajnuta u ovom zakonu, apsolutno nije autonoman u odabiru nastavnog sredstva.
E, sada, lep ekspoze, izvanredne ideje, očekivanja velika, ali ništa se reformsko nije desilo do sada i trebalo bi da ovaj zakon o udžbenicima bude prvi reformski zakon što se i moglo zaključiti u avgustu 2014. godine iz pompezne najave ministra Verbića koji kaže – ovaj zakon će uzdrmati monopol izdavača, smanjiti broj udžbenika koje đaci nose u školu, ali i omogućiti da završni ispit za osmake bude manje stresan.
Zakon je bio na javnoj raspravi zahvaljujući dogovoru sa Odborom za obrazovanje, održano je i javno slušanje u Skupštini, koje je po meni bilo veoma uspešno, bilo je veoma korisnih predloga, ali je karakteristično da su bile dijemetralno suprotne diskusije s jedne strane predstavnika Vlade, i poslanika vladajuće koalicije i sa druge strane svih ostalih.
To je bilo indikativno, ali zakon je ušao u proceduru, u poslednjoj nedelji pred sednicu kada je trebalo da se razmatra. Pompezno je najavljivan kao revolucionarni, mnogi ovde prisutni su na javnom servisu, na svim državnim televizijama, privatnim hvalili zakon i odjednom se na prečac nešto desilo, dan uoči početka rasprave u plenumu, zakon je povučen.
Kako reče, gospodin Verbić zbog lobista, među kojima ima i izdavača. Takođe on je izjavio da zakon nije povučen zato što je loš, već da bi se procenili efekti predloženih amandmana i da bi se obezbedilo jednoznačno tumačenje zakonskog teksta, nakon usvajanja.
Sve bi ovo bilo jednostavnije da situaciju nije zakomplikovalo dodatno pismo gospodina Dejvida Mekalistera izvestioca Evropskog parlamenta za Srbiju, u kome je kritikovao, to pismo je stiglo direktno predsednici Odbora za prosvetu, pa je objavljeno u medijima u kojima je kritikovao zakon.
I, naravno, ljudi su to odmah povezivali što je kod nas sasvim uobičajeno sa pritiskom EU, teško je zaključiti šta je u pitanju, zbog čega je zakon povučen? Da li su to amandmani? Da li je pritisak izdavača ili kritika gospodina Mekalistera tek, učinjena je velika šteta, ne samo kredibilitetu ministra i ministarstva, već posebno reformisanju jednog važnog segmenta obrazovanja, a to su udžbenici.
Sada posle određenog vremena, imamo novu verziju predloga zakona, nemam problem nikakav da kažem da je ova verzija značajna bolja od prethodne i da su mnogi predlozi diskusije, kritike sa javne rasprave, sa sastanka odbora ugrađene u ovaj predlog, ali imam obavezu da istaknem i da je ova nova verzija uglavnom pripremljena u skladu sa primedbama izdavača, onih koje je trebalo zakon da uzdrma. Međutim, nemam ništa protiv, naprotiv, treba njihova mišljenja uzeti u obzir.
Nažalost, problem je što i ova verzija, iako je znatno poboljšana, iako donosi velike pomake u pogledu dostupnosti udžbenika, tu bih naglasio u svim kategorijama učenika i onim socijalnim kategorijama, znači, porodicama gde je teško materijalno stanje, đacima s porodicama nacionalnih manjina i đacima, učenicima sa posebnim potrebama, ima i niz problematičnih rešenja koja neće doprineti poboljšanju kvaliteta udžbenika. Uostalom, od samog starta je problem kvalitet udžbenika. U obrazloženju zakona se kaže da se zakon donosi iz razloga što onaj prethodni iz 2009. godine nije ispunio očekivanja. Liberalizacija izdavaštva, mi imamo 79 izdavača, blizu 2000 knjiga samo u jednoj oblasti obrazovanja, nije rezultovala povećanjem kvaliteta, ali ni ovde nije garancija da će uvođenje novih instrumenata, instituta, liste udžbenika i kataloga udžbenika nešto poboljšati. Recimo, nigde nema u zakonu kako će uvođenje liste i kataloga, što je dramatično promenjeno procentualno u odnosu na prethodnu verziju, uticati na poboljšanje kvaliteta.
Veliki nedostatak, to treba isto istaći, ovog Predloga zakona, to je bilo i u prethodnoj verziji, su velika, preširoka ovlašćenja ministru da svojim podzakonskim aktima uredi pitanja koja bi trebalo realno urediti zakonom.
Pre neki dan je izašao intervju sa našim uglednim ekspertom, a i svetskim ekspertom prof. Ivićem. Tu je dao jednu interesantnu rečenicu. Šta se u stvari desilo? On kaže da je zbog klinča između Ministarstva i izdavača skrenuta pažnja sa ključnih aspekata koji se tiču kvaliteta udžbenika, što je apsolutno tačno. Takođe, ističe da cilj zakonskih rešenja nije da ograničavaju profit, već da nateraju izdavače da trčeći trku za profitom učestvuju u trci za kvalitet. Mislim da je ovo apsolutno tačno. Pažnja apsolutno skrenuta sa krucijalne teme kvaliteta na neke druge teme.
Mi udžbenik vidimo kao moćno sredstvo, alat u procesu učenja i rešenja. Kako konceptualna, tako i ona tehnička, proceduralna, razmatrali smo s obzirom na to koliko doprinose kvalitetu učenja koji ovaj udžbenik treba da podrži, a to su visok kvalitet, različiti modeli udžbenika, pravu podršku u procesu nastave, stalni proces učenja, uredničkih, autorskih timova, ali i recenzenata iz komisija koje rade, partnerstvo, oni koji proizvode knjige, znači autori i urednički timovi i oni koji ocenjuju knjige, transparentnost procedura i predvidivu dostupnost besplatnih učenika siromašnim učenicima. Nažalost, očigledno da je učinjen pozitivan pomak samo u pogledu transparentnosti i dostupnosti udžbenika.
Slede komentari na nekoliko važnih članova, neće biti po redosledu. Izbor udžbenika - član 33. Tu je potpuno pomerena autonomija, znači potpuno je pomeren proces odlučivanja od nastavnika, profesora, jer prvo idu nastavna stručna veća, aktivi, nastavna veća i na kraju odluku donosi direktor, i to opet ništa ne znači ako se ta odluka ne uklopi u onaj procenat, bilo je 15%, sada je 5%. Znači, nemamo tu autonomiju, a razni su profesori, različitih preferencija, stilova, neki su klasičari, vole standardne stilove, a neki su modernijih shvatanja, nove tehnologije, ali i jedni i drugi su dobri, a uostalom razlikuju se i učenici. Tako da je taj izbor veoma važan i autonomija pri izboru. Zalažemo se za rešenje koje poštuje profesionalni izbor svakog nastavnika, naravno i učenika.
Udžbenici, to naglašavamo, mogu biti kvalitetni na različite načine. Problem je što ovaj Predlog zakona predviđa da samo jedan primerak za svaku školsku upravu stigne i teško je onda u nekom pristojnom roku da se taj izbor odluči, pa se čini da će i dalje to biti samo formalno pravo, a da će se udžbenici i dalje birati na osnovu simpatija prema autorima i izdavačima. Znači, to je što se tiče izbora.
Katalog udžbenika - član 17. Znači, uvedena je lista i katalog. Na listu ide sve ono što prođe komisiju, a u katalog samo ono za šta se izjasni. U prvom predlogu je to bilo 15% populacije na nivou Republike. To je očigledno uzet hrvatski model, gde je bilo 10%, koliko smo i mi predlagali u diskusiji da bude, da se smanji sa 15 na 10%, jer bi 15% dramatično smanjilo broj izdavača i broj udžbenika koji bi prošli. To nije bilo prihvatljivo za Ministarstvo. Odjednom sada je to glatko smanjeno na 5%, koliko su tražili izdavači. U redu, to je usvojeno.
Međutim, ne znam šta se time postiže. Jedan dodatni je problem. Tu će dominantnu ulogu igrati velike sredine, veliki gradovi, velike škole, a za male sredine, posebno seoske, imamo 500 sela gde se onaj model nastave izvodi za četiri razreda istovremeno, je problematično, tako da opet imamo, da uslovno kažem, metropolizaciju i u ovom segmentu.
Znači, opet imamo preglasavanje izbora profesora, profesionalnog izbora. Drugo, princip većinskog izjašnjavanja ne znači da su udžbenici najbolji. Ne verujemo da ovo sprečava koruptivne pritiske na škole, sasvim, naravno, ali nas brine što ovo omogućava ulazak nekih drugačijih knjiga na tržište udžbenika, kao i novih smelijih izdavača.
Tu je nejasno ostalo i dalje ono da ako se neki udžbenik, koji je na listi, a ne uđe u katalog, može da se nađe na listi dodatnih sredstava. To je bilo kritikovano, ali nije se promenilo. Jasna je definicija. Ako nešto vredi u uvodu zakona, onda je to definicija udžbenika.
Nije se odustalo od ideje svake četiri godine, što je predugo. Kada bi se to skratilo na jednu godinu, radikalniji predlog izdavača da bude otvoren konkurs, znatno bi se smanjio pritisak na komisije, na recenzente, a i imali bi priliku da lakše dolazimo do inovativnih rešenja, do novih udžbenika. To je takođe bila jedna od ključnih primedbi i nas i izdavača. Verovatno su praktični razlozi protiv ovih rešenja, ali ima i praktičnih razloga za ovo rešenje koje predlažemo.
Imamo ograničen broj kompetentnih stručnjaka. Ako sada ih iskoristimo za komisiju, za listu, itd, videćemo da se dolazi u problem, tim pre što imamo zbog opravdane bojaznosti, zbog korupcije, situaciju da mnogi koji su vrsni u ovoj oblasti nemaju pravo da se bave ovim. Znači, to je ono što se tiče ocenjivanja. O tome ćemo malo više govoriti tokom diskusije. To bi bilo sve.
Samo na kraju da kažem da će poslanička grupa Boris Tadić – Zajedno za Srbiju, Zeleni Srbije i, naravno podrazumeva se, Socijaldemokratska stranka Srbije glasati za ovaj predlog u slučaju da se naš napor, koji smo uložili i predložili 12 amandmana, proceni kao dobar, da se amandmani koji su suštinske prirode usvoje.
Sada kratko da izložim i naše mišljenje u vezi druga dva zakona. Prvo, Zakon o visokom obrazovanju. Nema dileme da treba izaći u susret studentima i univerzitetima, bez obzira što se jasno vidi da se ovim pomera težište protesta, problema iz Nemanjine na Studentski trg, Banovina u Nišu, ne znam u Novom Sadu kako se zvaše taj deo gde je rektorat.
Međutim, apsolutno podržavamo te zahteve i mislim da ovo treba učiniti. Jedina je primedba što smatramo da neki okvir mora da postoji, pa smo sa tim u vezi napravili jedan amandman da postoje osnovna četiri roka i da mogu još dva roka da se ugrade, shodno specifičnostima visokoškolske ustanove i da je rok za to, ne tri meseca, nego 45 dana, kako bi se u oktobar ušlo sa svim aktima visokoškolske ustanove, što je neophodno.
Ukoliko se ne usvoji naš amandman, da budem jasan, da ne ispadne da je ovo neka ucena, glasaćemo zbog studenata i fakulteta, mada su i studenti splasnuli posle prve euforije, mnogi fakulteti su protiv ove odluke, ima razlike između društvenih i prirodnih nauka, neki bi više rokova, neki manje, ali šta da se radi.
Ovo poslednje, vezano za penzionisanje vaspitača, nastavnika i profesora, čudno je da se u situaciji kada usvajamo zakon kojim se legalizuje na neki način otpuštanje, dolazi do racionalizacije u prosveti, mi usvajamo jedan član, brišemo jedan član koji omogućava da se ide u penziju po jednom od osnova, znači, favorizujemo ljude koji su pred penzijom, a to bi moglo veoma lako da relaksira ovaj proces. Znači, ne bi bilo njih hiljadu otpušteno, nego možda 600-700.
Nije mi jasno otkud ova koincidencija da ova dva zakona idu paralelno? Smatramo da ovaj zakon ne treba usvojiti, jer je najlogičnije da ljudi koji su blizu penzije, to je tzv. prirodni odliv, odu i da time relaksiraju situaciju. Ako treba hiljadu, ili 900, kako se u poslednje vreme čuje, da izgubi posao, mnogo će manji pritisak biti i na ministarstvo i na škole i uopšte u Srbiji ako se prirodnim odlivom od 300 do 400 ljudi koji treba da odu po jednom osnovu, 40 godina staža, ili 65 godina života, uz, naravno, ima i onaj uslov, 15 godina staža. Mi ćemo glasati protiv ovog zakona. Hvala na pažnji i nadam se da je ponešto korisno moglo da se čuje u ovoj diskusiji.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar dr Srđan Verbić.

Poštovani poslanici, mislim da tema odnosa ministarstva i privatnih izdavača zaslužuje neku reč više, a to je ono što nisam rekao u uvodnoj reči.
Ono čega treba svi da budemo svesni je da pomak u kvalitetu udžbenika koji imamo u odnosu na 2000. godinu i koji je evidentan, dugujemo pre svega privatnim izdavačima. Povećanje konkurencije na tržištu udžbenika je uticalo na to da se onda i državni izdavač probudi, pa da onda izdanja državnog izdavača budu bolja. Taj deo nikada nije bio sporan, da smo mi poslednjih godina napravili pomak u kvalitetu udžbenika. Možda bi taj pomak bio još i veći, kada bi bila veća sloboda u odlučivanju nastavnika kakav će udžbenik da koriste. Nadam se da mi kroz ovaj predlog zakona zapravo omogućavamo nastavnicima da malo više koriste tu svoju slobodu.
Druga stvar koju treba znati kada su privatni izdavači u pitanju je da su oni u ovom trenutku sasvim svesni svoje uloge i svoje odgovornosti za izdavanje udžbenika na jezicima manjina i drugih niskotiražnih udžbenika. Sami izdavači su ponudili da izdvajanje za udžbenike, niskotiražne udžbenike, bude duplo veće nego što je bilo predviđeno prethodnim zakonom. Dakle, u ovom predlogu zakona svi izdavači izdvajaju 2% od svog prometa za te udžbenike, što je duplo više nego što je bilo. Još jednom naglašavam, što je jako važno – taj predlog je predlog izdavača.
Izdavači znaju koliko je važno da ovim obezbedimo dostupnost udžbenika. Svesni su činjenice da bi njima konkretno bilo teže da sami izdaju sve te udžbenike, pa je lakše da taj deo te odgovornosti za izdavanje preuzme Zavod za udžbenike, ali mi konačno imamo šta da budžetiramo za sledeću godinu kada su niskotiražni udžbenici u pitanju.
Samo da prokomentarišem rečenicu za koju smatram da je više nego pozitivna – ovaj zakon ostvaruje pomak samo u pogledu transparentnosti i dostupnosti. Ako je to „samo“, mi smo više nego zadovoljni.

Zahvaljujem.
Reč ima ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe, narodni poslanik Riza Halimi.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, ja ću ukratko u ime Poslaničke grupe SDA-PDD da iznesem mišljenje o Predlogu zakona o udžbenicima.
Prvo bih počeo sa relacijama i odredbama u svim postupcima koji su ovim zakonom predviđeni, i u pogledu utvrđivanja plana udžbenika i utvrđivanja liste odobrenih udžbenika, kataloga, odobravanje udžbenika od strane ministra, izbora udžbenika po školama, je apsolutno u najvećem delu u pitanju koja je uloga nacionalnog saveta nacionalne manjine. I ovo što je već do sada izneto, shodno određenim situacijama i u Zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja i ovde imamo, tu i tamo, nedorečenosti, ili da kažem sukob sa Zakonom o nacionalnim savetima nacionalnih manjina - da li se daje mišljenje ili je u nivou predloga. Jer, u tom zakonu nacionalnih saveta manjina ipak je prevashodno davanje predloga, a ipak je niži nivo kad se traži samo mišljenje, pa otuda onda ima u praksi problema.
Moram priznati da smo dosta neusaglašenosti sa Zakonom o osnovama sistema obrazovanja već uskladili, jer su ranije bili poprilično oštri sukobi i nedorečenosti. Mislim da i ovde može, preko amandmana, da se usaglase u svakom detalju ili svakoj odredbi gde se takve nedorečenosti ili takvi sukobi pojavljuju.
Ovde se u praksi često javljaju problemi da se ne ide željenom dinamikom u rešavanje veoma zaoštrenog problema obezbeđivanja udžbenika u nastavi na jezicima manjina. Ministar je spomenuo to. Kod određenih manjina su ti problemi blaži, ali ima manjina gde se to javlja u veoma zaoštrenoj formi, verovatno i zbog zakonskih nedorečenosti, zbog nedovoljno kapaciteta nacionalnih saveta nacionalnih manjina, pre svega uz sve nedostatke, ali i odgovarajućih finansijskih sredstava.
Znate, tu se javlja problem i neadekvatne zastupljenosti manjina u Ministarstvu prosvete pa i u ovim drugim najvažnijim organima centralnim koji se tiču rada škola i problematike udžbenika, nastavni program. Mislim na Republički prosvetni savet i na Zavod o unapređivanju nastave.
Zakon o osnovama sistema obrazovanja je čak i predvideo još onom prvobitnom varijantom 2010. ili 2009. godine, kada je usvojen, tada je lepo bilo predviđeno da ima mogućnosti da Republički prosvetni savet ima stalne komisije koje bi se bavile problematikom nacionalnih manjina. Isto je takođe predviđeno za Zavod za unapređivanje nastave da i tu ima odgovarajućih jedinica organizacionih koje bi se bavile tim specifičnostima, a što bi doprinelo da i problem obezbeđivanja udžbenika u celokupnom lancu koji je zakonom predviđen bi bio kvalitetniji kada bi imali i u zavodu i u Prosvetnom savetu adekvatnu zastupljenost, naravno, uz daleko bolju organizovanost i veći kapacitet nacionalnih saveta nacionalnih manjina da se bave ovom problematikom.
Tako da, kao što se vidi u primeru Nacionalnog saveta albanske manjine, bilo je nekih pomaka, bilo je konkretnih rezultata od 2010. godine, ali dinamika je bila spora. Tu ima mnogo još uvek da se radi, kao što ima i kada su u pitanju škole na bošnjačkom jeziku.
Sada je po meni ovde veoma važno kako amandmanima rešiti u trenutnoj verziji zakona problematičan predlog za manjine, kada je u pitanju rok od četiri godine. U onom delu kada ministarstvo po pravilu, kako kaže, objavljuje javni poziv za podnošenje zahteva za odobravanje udžbenika, pa taj četvorogodišnji period sledi onda i u oblast kada treba napraviti listu udžbenika, isto i kod kataloga udžbenika, pa to onda ide još i kod izbora udžbenika, kada nastavničko veće treba da odredi udžbenike s kojima će raditi ta škola, opet je dat period od četiri godine. Šta kada nema nijednog udžbenika? Znači, prođe taj rok, ta prelomna godina kada se to radi i određena manjina ili više tih manjina nema nijednog udžbenika. Šta onda treba? Da čeka četiri godine. Mislim da je to nelogičnost. Mora se napraviti elastičnije rešenje. U ovakvim situacijama moralo bi se predvideti da bude ta mogućnost svake školske godine. To je jedna oblast u tom pogledu.
Zatim, u članu 3. su lepo predviđene sve četiri vrste udžbenika i četiri načina dolaska do udžbenika za škole na jeziku manjina. Ovde je naročito važan ovaj dodatak uz udžbenike. Ja ne znam u Vojvodini da li se na tom planu nešto do sada radilo, ali evo pitam i Bošnjake. Znam kako je kod Albanaca, još nije ništa urađeno. Tu mislim, naravno, na istoriju, na predmete gde se izučava, gde se uči kulturno nasleđe, tradicija i tako redom. U toj oblasti ni programi nisu sačinjeni, pa onda nema ni tog dodatka udžbenika. Ne znam da li je moguće da se to nešto ojača, da se u narednom periodu preko ovog zakona stvarno krene da se ta odredba realizuje.
Sasvim lepo je ovamo predviđeno i to da ima mogućnosti da se dođe do originalnog teksta udžbenika u državi gde manjine žive, ako imaju sposobne ljude da naprave nove udžbenike. Ali, kakva je situacija trenutno? Verovatno je najefikasnije rešenje i ono preko odobravanja udžbenika izdatih u, do sada je bilo u matičnoj državi, a ovde vidim da se koristi termin - izdatih u stranoj državi. Svejedno, uglavnom, samo što su procedure do sada bile veoma duge, birokratske procedure. Samo udžbenik iz Albanije, pre jedno tri do četiri godine, godinu dana je trajalo. Prvo je trebalo da se prevodi, pa ko zna koje druge procedure i godinu dana je prošlo tada za odobravanje bukvara koji je u to vreme bio donacija Ministarstva prosvete Albanije. E sada, tu je važno, po meni, kada bi bilo kadrova unutar Ministarstva, unutar Republičkog saveta prosvete, unutar Zavoda za unapređivanje nastave koji znaju jezike manjina, onda bi to bilo daleko brže i efikasnije. Ali, situacije je trenutno ovakva kakva je.
Sada idemo na ovu varijantu da se prebacuje odgovornost za prevode izdavačima. I tu sam skeptičan. Do sada smo imali, čak znam i probleme koji su se javili sada trenutno sa Nacionalnim savetom Albanaca, da postoji alergija na prevode, iz razloga što su do sada bili veoma loši prevodi, jer su angažovani nestručni ljudi. Angažovani su ljudi koji maltene kao da rade skupštinske materijale ili opštinske materijale. Takvi prevodioci su do sada prevodili udžbenike. Zna se onda od toga šta je bilo. Iz toga su trebala deca da uče. Tako da, mislim da ne bi smelo da se ostane na ovome, bar znajući dosadašnju praksu. Bez obzira što ministar kaže da će se povećati sredstva kada su u pitanju niskotiražni udžbenici, što je uglavnom udžbenik na jeziku manjine, opet bi po meni bilo nedovoljno da se ostavi sva odgovornost na kvalitet prevoda na izdavača. Mora da ima tu svoju ulogu nacionalni savet manjine, kao i ovi drugi prateći neizbežni faktori, i zavod za unapređivanje nastave da ima odgovarajuću ulogu, da ne bi u školama deci stili udžbenici na dosadašnjem nivou kvaliteta, koji smo nažalost imali.
Dakle, ima dosta da se uradi. Ja mislim da je ova poslednja verzija, koja je nama sada stigla, daleko bolja. U celini gledano, zakon je veoma kvalitetan, ali zbog dosadašnje veoma teške prakse kada su u pitanju škole na jezicima manjina i obezbeđivanje udžbenika za škole na jezicima manjina, treba učiniti dodatne napore da bi se učinilo nešto konkretnije da ova dosadašnja veoma loša praksa konačno počne da se popravlja i da u tom planu obezbeđivanja udžbenika cilj koji se postavlja, da svi imaju jednake uslove i jednake šanse za obrazovanje, konačno u narednom periodu zajedno pokušamo i da ostvarimo. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Reč ima narodna poslanica Olena Papuga, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe. Izvolite.