Reč ima narodni poslanik Blagoje Bradić.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća.
Gospođo ministre, uvažene koleginice i kolege, poštovani građani Srbije, danas raspravljamo, ovo je četvrti sat, o dva zakona – Predlog zakona o prevozu putnika u drumskom saobraćaju i Predlog zakona o prevozu tereta u drumskom saobraćaju. To su dva zakona sa po 200 strana koja smo dobili, moram da ponovim, gospođo ministarka, u subotu. Ja sam to dobio u osam sati. Imali smo nešto više od 24 sata, preko hiljadu strana materijala, obrazloženja, zakona, da svi pročitamo, što verujem da su svi iz skupštinske većine uredno uradili. Danas razgovaramo u načelu o zakonima koji su jako bitni.
Kao što reče gospođa Mihajlović u jednom kratkom obraćanju, ali konciznom, da su ovo prvo usaglašavanja, a onda zakoni koji treba da, ono što sam ja razumeo iz vaše diskusije, a i diskusije većine kolega iz skupštinske većine, nešto što treba da uvede red u sivu ekonomiju, nešto što treba dodatna sredstva da da republičkom budžetu i nešto što treba da bude na dobrobit građana Republike Srbije. Naročito ako imamo u vidu odredbe zakona koje jasnije preciziraju dobijanje dozvola, licenci i svega onoga o čemu je danas bilo reči. Trudiću se da ne ponavljam ono što su pričale kolege iz moje poslaničke grupe, opozicioni poslanici, ali i pozicioni poslanici, tako da ću dati samo par sugestija za ono što mislim da je jako bitno.
Gospođa ministarka je rekla da je inspekcija uradila preko 9.000 kontrola u proteklom periodu, da je preko 57% kontrolisanih bilo bez dozvole za rad, bez tih odobrenja, što znači da su radili na crno i da je to velika šteta za budžet. Dobro je što je to korigovano, ali mislim da je suština da ti koji su radili na crno, a koji su sada uvedeni, pretpostavljam, u normalne tokove, će morati da ispune uslove da bi mogli da se bave javnim prevozom, odnosno bezbednost putnika je prioritet pored punjenja budžeta. Ovde je bilo cifri od 30, 100 miliona, ne znam ni ja koliko, manjka evra u budžetu. Ne znam kako smo to uspeli da izračunamo. Ako su našli da je to sto miliona, verovatno su za toliko podigli dohodovnu stranu budžeta. To je posao finansija, a ne vas u vašem ministarstvu, gospođo Mihajlović.
Ono što je mene zaintrigiralo i što mislim da bi trebali da prihvatite i da izmenite u ovom zakonu jeste starost vozila kod registracije privrednog subjekta koja ne sme da bude veća od 23 godine. Podsetio bih vas i vaše saradnike, sa 20 godina vozilo ide u kategoriju old tajmera, znači postaje nešto što je raritet i što dobija na ceni. Mi govorimo o javnom prevozu. Znam da EU može da propisuje da ljude 23 godine i 25 godina, ali mi smo ti koji možemo u našoj zemlji da propišemo da to bude mnogo manje.
Mi smo amandmanski delovali, jer mislim da će se kolege sa mnom složiti da je bezbednost putnika pre svega na prvom mestu i da mi trebamo u javnom prevozu da ograničimo starost vozila kako bi povećali mogućnost tj. povećali sigurnost putnika, bar kada je kvalitet vozila u pitanju, jer prevoz putnika, nije socijalno, to je ekonomska kategorija i tom delatnošću se bave oni koji mogu da se bave, a ne koji žele da se bave. Tako da ako gledamo prevoz putnika i njihovu sigurnost stavimo ispred svega, onda bi trebali da budu što mlađa vozila u javnom prevozu, bilo da je to gradski, međumesni ili prigradski saobraćaj.
Ono što bi trebalo u daljem periodu da razmišljate to je da zakonom regulišete, recimo, da u gradskom prevozu budu, ne znam, autobusi koji toliko i toliko imaju emisiju ugljen-dioksida, da moraju da budu niskopodni, da moraju da budu i ovakvi i onakvi da imaju pristup za invalide i to nije nešto što treba da naiđe na osudu, to treba da ima podršku. Mi propisujemo uslove za ono što koriste naši sugrađani. Znači, ne treba ići niz dlaku, kako to narod kaže, prevoznicima, da sa što manje para mogli da rade posao ovako odgovoran, nego da oni koji su sposobni za tu utakmicu, normalno u tržišnoj utakmici mogu i da zarade, ali da samo oni koji su sposobni za tu utakmicu mogu da se bave javnim prevozom.
O tome kako ćemo da glasamo, ne bih se sada izjašnjavao, zavisi od toga kako ćete prihvatiti naše amandmane, bar za one na koje mi dajemo akcenat. Ali bih ispravio mog kolegu da pored „Niš Ekspresa“ radi „Lekom“ i „Ćurdić“ prevoz „Đudić“ transport. Vi znate da je to jedna od bitnih stvari u medijskom nebu Srbije, jer to je tender koji je bio na pet godina, vredan šest milijardi, najskuplji tender u gradu i da je tu se digla neka prašina, ali da ne prejudiciramo stvari, sačekaćemo da istražni organi kažu šta imaju o tome. Ja vam se zahvaljujem.

Hvala.
Ministar ima reč. Izvolite.

Daleko od toga da sve ono što predložite je za osudu. Naravno da nije, pogotovo kada govorimo o godištu i o bezbednosti. Dakle, kada govorimo o bezbednosti putnika, odnosno tehnički ispravnim vozilima gde će se putnici voziti. Dakle, postoje tehnički pregledi. Ukoliko tehnički pregled ne prođe, ne može nikada dobiti dozvolu za dalji rad, što je određeno Pravilnikom o tehničkom pregledu Ministarstva unutrašnjih poslova.
Evropska unija, između ostalog, ne određuje godište, niti starost, gde je 1993. godine uzeta iz Sporazuma „Interbus“ koji smo mi stavili. Već sa ovim sada stavljanjem godišta 1993. mi ćemo isključiti iz saobraćaja 23% prevoznika, jer oni ne mogu da ispune ovu obavezu godišta 1993. godine.
Sa druge strane, ukoliko bismo još podigli, da budemo potpuno iskreni, još bi više sklonili naše domaće prevoznike i napravili prolaz kako god sad ovo zvučalo za strane prevoznike. Mi hoćemo da učinimo da vozila koja ovde prevoze putnike budu bezbedna tako što moraju da prođu tehnički pregled. Ako ne prođu nema dozvole i nema prevoza putnika. Što ne znači da godište može da opredeli da li je to bezbedno ili ne, ali kažem vam, već sada sa ovim godištem koje ćemo staviti 1993. 23% prevoznika neće moći da obavljaju prevoz putnika. Hvala.

Reč ima poslanica Gordana Čomić. Izvolite.

Zahvaljujem.
Moj glas za i za Predlog zakona o prevozu tereta i Predlog zakona o prevozu putnika u drumskom saobraćaju i taj glas - za ne toliko zbog dobrih rešenja, nego zbog toga što su oba ova zakona ilustracija, dokaz, paradigma kako u stvari menjamo sve u našem društvu i državi zato što smo deo evropskih integracija. I retko je koji zakon tako ilustrativan i tako ga lako prikazati kao ove koji se tiču drumskog saobraćaja iz vrlo jednostavnih činjenica, proverljivih. U Srbiji drumski saobraćaj je 75%, 80% prevoza ukupnog u EU nije, naprotiv.
Znači, u EU vam drumski saobraćaj ne predstavlja ono što predstavlja Srbiji i vi hoćete, mi hoćemo da imamo Predlog zakona kojim ćete urediti sve takav da je on usaglašen na nivou zemalja članica, pri čemu imate sasvim drugačiji kontekst nego što imaju zemlje članice. To su evropske integracije, šta god da uzmete. U ovom slučaju to je jasno jer većina nas je videla kako se vrši prevoz tereta i putnika. U razvijenim zemljama EU nema onoga što vidimo na našim drumovima, pogotovo da im spomenemo recimo konjske zaprege. Toga ima po našim drumovima. Nije vezano naravno za drumski saobraćaj, ali govorim kao primer.
To je ključni razlog zašto sam i do sada svaki put glasala za zakon koji treba da menja kontekst u kojem se mi nalazimo. Nije dobro da nam 80% ukupnog prevoza i tereta bude drumski saobraćaj. Da bismo mogli da pravimo odluke o tome kako ćemo razvijati saobraćaj uopšte, železnički, rečni i slično, moramo da imamo propis koji će jasno definisati šta su standardi u drumskom saobraćaju sa željom i nadom da i bude svedeno na ono što je saobraćaj u zemljama EU.
Pojedinačna rešenja, o kojima je ovde bilo govora, ja mogu samo da se nadam da će stvarno uz sva podzakonska akta biti u roku i potpuno neuobičajeno moje insistiranje da podzakonska akta na osnovu Rezolucije o zakonodavnoj aktivnosti Narodne skupštine iz juna 2013. godine ulaze zajedno sa Predlogom zakona. Ja na tome insistiram i svaka primedba da ne znamo kako će izgledati podzakonski akt, drage dame i gospodo, ne znate ni kako će izgledati zakon. U ovoj Skupštini samo jedan zakon je iz Skupštine izašao onakav kakav je ušao i taj nije bio dobar. Svaki zakon koji u Skupštinu uđe, izađe promenjen. Dobro je za sve nas da se naučimo da poštujemo rezoluciju i da podzakonska akta ulaze sada. Dobro je za Vladu. Kada vam to kaže neko ko ne podržava Vladu, to kažem zato što podržavam promene koje treba da se dogode u zemlji tako da će biti podzakonskih akata.
U tom smislu, čula sam, ako sam dobro čula, komentar da se rok od dve godine predviđen predlozima zakona, smanjuje na godinu i po, neobično za mene, ostavite dve godine. Ostavite dve godine, nećemo stići. Ja sam vrlo rada kratkim rokovima provociram, stavljam pozitivnu energiju svima onima koji treba da rade, ali je oblast na koju treba da se primeni ovi zakoni takva i tolika da je moja procena da ćemo za godinu i po dana imati samo puno pravo svih onih koji kažu – pa što niste ostavili dve godine nego ste stavili za godinu i po. No, vaš izbor i vaša odluka. Ja se nadam da je procena bila dobra.
Sa željom da bude primene ovih zakona, ja bih volela da od razloga zbog kojih ću glasati za oba predloga zakona, da ostane među nama kao tema za budući dijalog šta u stvari radimo – usvajamo zakone, tako da nam zakoni kreiraju i realnost, ne obrnuto. To su evropske integracije, težak, mukotrpan, zahtevan posao, ali jedini mogući i zato moj glas za uspeh takvog posla. Hvala.

Zahvaljujem.
Da vidim ko je još ostao na listi – Dragan Todorović nije tu, Aleksandar Martinović neće da govori.
Listu smo zaključili.
Da li se neko javlja po članu 96. Poslovnika?
Reč ima mr Jovan Marković.

Poštovani građani Srbije, poštovana ministarko, poštovane kolege narodni poslanici, želja mi je da i u ovih preostalih nekoliko desetina minuta pokušam da ubedim i ministarku i njene saradnike u dobre namere koje smo imali kada smo predlagali amandmane, da ovih nekoliko tema koje se tiču predloga amandmana bar dobro razmislite o njima i da ih možda usvojite, da uzmete kao ozbiljno nešto što jeste stvar možda i znanja i iskustva i dobre namere, sve zajedno u isto vreme, kako biste poboljšali predloge zakona.      
Rekao sam da u startu mislim da nije dobro da ministarka, posle argumenata koje sam izneo, sa minut i 25 sekundi obrazlaže ovako značajne i ovako važne zakone, koji se tiču ne samo prihoda i rashoda ove države i ovog ministarstva, nego se tiču života i sudbina mnogo ljudi, mnogo firmi, mnogo onih koji su u prethodnih više godina zavisili od uspešnog ili neuspešnog rada nekih preduzeća. Da li su oni lokalnog karaktera, regionalnog, državnog, ali je hiljade ljudi u prethodnih više godina zavisilo od sudbine i rada mnogih preduzeća.
Dakle, ako ministarka danas obrazlaže zakone minut i 25 sekundi, onda dolazimo u ovu atmosferu da o jednom zakonu koji ima 200 strana, o drugom zakonu koji ima 200 strana, o kojima smo imali vremena da raspravljamo, odnosno da se upoznajemo sa njima samo nekoliko desetina sati, znači dva dana, ako imamo takvu atmosferu, onda dođemo do ovog da nema dijaloga, da se pokušava da se sve vreme ono što govori opozicija ili amandmani ili predlozi ili diskusije na neki način nipodaštava i da kažete da to nije važno.
Znam da će deo moje diskusije odmah ući u taj začarani krug istraživanja odgovornosti i krivice, da vi onda meni kažete – da, vi ste krivi za nešto što je bilo pre nas, nije bilo zakona. Onda ja vama kažem – ne, to je posledica 90-ih godina itd. Nije to tema i nije to cilj. Zaista imamo nameru da o temama o kojima govorimo damo pun doprinos, da se nešto pozitivno i desi.
Prvo, što se tiče Zakona o prevozu tereta u drumskom saobraćaju, ponovo se vraćam na član 6, da još jednom podelim sa vama neke svoje dileme i razmišljanja. Znači, član 6. u svom drugom i trećem stavu kaže – licenca za prevoz je neprenosiva, osim u slučaju statusnih promena, spajanja i pripajanja domaćeg privrednog društva.
Moje pitanje i ono što je pokušaj vezano za amandman koji smo dali, jeste da se posle reči: „pripajanja“ dodaju reči: „i nasledstva u prvom naslednom redu“. Šta to znači? Znači, moje pitanje vama je sledeće. Ako je vlasnik određene firme, tj. kompanije koja ima, recimo, 100 kamiona, otišao u penziju i hoće da prepiše 50 kamiona sinu, a 50 kamiona ćerki, ili 80 jednom detetu, a drugom 20, postavlja se pitanje – da li i jedno i drugo dete posle nasleđivanja tih kamiona ili nepokretnosti imaju pravo da naslede i licence, dozvole i sve drugo što im pripada, ili nemaju? To je odgovor koji treba da mi date.
Što se tiče prevoza putnika, otvoriću tri teme. Mislim da je član 41. Zakona, poštovana ministarko, jako važan. On se tiče predloga koji se odnosi na tačku 3. Evo, pokušaću i da pročitam član, pa ćemo da porazgovaramo o tome. Znači, licenca za pružanje staničnih usluga izdaje se sa rokom važenja od pet godina. Licenca za pružanje staničnih usluga izdaje se privrednom društvu, drugom pravnom licu ili preduzetniku ako ima: 1) poslovni ugled, 2) sedište na teritoriji Republike Srbije, 3) u vlasništvu autobusku stanicu koja ispunjava uslove propisane ovim zakonom i propisima donetim na osnovu ovog zakona.
Pokušaću na primeru Užica da vam objasnim koliko je važan ovaj amandman gde mi predlažemo da se pored termina vlasništvo unese i termin zakon. Zbog čega? Svi znate da je u Užicu osamdesetih godina i ranije, ali i devedesetih firma „Raketa“, koja se bavila i prevozom putnika i prevozom robe, odnosno tereta, bila jedna od najboljih firmi na prostoru bivše Jugoslavije koja se bavila tim poslovima. Došle su sankcije, došli su ratovi, došli su problemi i od preduzeća koje je zapošljavalo od 600 do 800 radnika, „Raketa“ je počela da propada, počeli su otkazi, nema posla itd, itd. Došli smo do perioda kada je u privatizaciji 2001, 2002. i 2003. godine „Raketa“ promenila vlasnika. Vlasnik koji je kupio akcije uložio je silan novac.
Dakle, posle nekoliko godina, kada ste mogli da vidite autobuse koji su pohabani, koji su pokvareni, koji su nebezbedni, počeli su da se pojavljuju autobusi u gradu koji su ispunjavali sve veoma velike standarde i uslove i svi smo mislili da je rešenje problema i građana i zaposlenih u „Raketi“ na pomolu. Zbog problema u funkcionisanju nekih drugih firmi, taj vlasnik koji je kupio „Raketu“ je na kraju došao u situaciju da proglasi stečaj. Jedna po jedna firma je počela da propada i tako je i „Raketa“ došla u problem. Izgubili smo prevoz i negde 2005/2006. godine došlo je do kulminacije tih problema.
Poštovana ministarko, ukazujem na taj problem da je jako važno, a o tome sam govorio i u načelnoj raspravi, da se Ministarstvo uključi i da pomogne lokalnim upravama po pitanju izbora prevoznika, po pitanju raspisivanja tendera, po pitanju zaštite građana u svakom smislu, pa i bezbednosti kvaliteta prevoza, da se ne bi dešavale ovakve stvari kao što su se dešavale u Užicu. Znači, u tom trenutku kada „Raketa“ propada oko 500 ljudi ostaje bez posla, a građani ostaju bez prevoza. Ako nemate rešenje da ili na lokalnom ili na regionalnom nivou imate prevoznika koji rešava probleme, onda imaju probleme pre svega građani i dolazite u situaciju da ne možete da funkcionišete. Grad u tom trenutku povlači određene poteze, raspisuju se tenderi, ali nemate kvalitetnu ponudu da se zadovolje potrebe.
Dakle, mislim da kolege poslanici i pozicije i opozicije razumeju o čemu govorim, jer se takva situacija u tom periodu dešava i u Kragujevcu i u Šapcu i u Valjevu i u Novom Pazaru i u Vranju i u mnogom drugim mestima. Znači, u tom trenutku mi ne možemo da raspišemo bilo kakve tendere jer nemate bilo koga u okruženju koji može da vam zadovolji neke potrebe. Da ne govorim šta se dešava u Požegi, Bajnoj Bašti, Čajetini i ostalim mestima gde je „Raketa“ ranije funkcionisala. Desilo se sticajem okolnosti da su firme „Zlatan Rajzen“ i „Gaga“, koje su iznikle iz „Rakete“, koje su preuzele određen broj ljudi itd, počele malo po malo da jačaju, počele su malo po malo da ostvaruju tu svoju ulogu, počele su da zajedno sa lokalnom upravom rešavaju probleme.
Dalje, desilo se da je grad Užice uspeo upravo zbog toga što smo želeli da imamo monopol nad linijama, peronima i stanicom. Mi smo određen deo potraživanja koji smo imali od „Rakete“ za građevinsko zemljište itd. stavili na jednu stranu, uložili smo još nešto novca i kupili smo autobusku stanicu, odnosno deo autobuske stanice. Država je bila vlasnik perona i dela autobuske stanice i mi smo iz tog razloga mogli da raspisujemo tendere.
Poštovana ministarko, mislim da je u redu da me bar vi ispratite, da me čujete o čemu pričam, jer je tema važna i odnosi se na hiljade ljudi, nije samo vezano za Užice i za ove probleme, pa je red da me čujete.
Znači, od tog trenutka razni modeli raspisivanja tendera su postojali i bilo smo prinuđeni da vlasništvo stanice, koje smo ostvarili 2007. godine, stavimo na raspolaganje i u funkciju ljudi koji su vršili prevoz.
Pokušali smo i raspisivali smo tendere na pet godina, sa raznim modelima i tražili smo sigurnost i za građane i za prevoznike, a u ovom slučaju to je bio „Zlatan Rajzen“. Firma je godinama funkcionisala, jačala, bila je u interesu i ljudi i zajednice, nebrojeno prevoza invalidnih lica, penzionera, sportskih klubova, raznih udruženja itd, potrebe se nisu brojale. Došli smo u situaciju da je ta firma jačala. Kažem, imala je sigurnost, i ona i grad.
Vremenom, sada dolaze neki drugi vetrovi, raspisuju se neki drugi tenderi, dolazite u situaciju da lokalne uprave lutaju, prvo imaju jedan koncept, raskidaju ugovore ili poništavaju, bez pravnog osnova. Sada je veliki problem u gradu Užicu što je posle raspisanog tendera posao dobila firma iz Bečeja. Ako nastavimo ovo što mi je drugo i treće važno, o čemu hoću da pričam, ne znam kakva je bila konkursna dokumentacija, ali dolazimo u situaciju, ako vi insistirate na tome da se kao uslov za licencu, a kasnije za ponudu kaže da će starost autobusa biti 23 godine, pitanje je da li lokalna uprava može da raspiše drugačiji tender i da traži autobuse koji su po potrebi ljudi, koji imaju kvalitet. Mi smo u amandmanu predložili da autobusi ne budu stariji od 12 godina. Ako ta firma iz Bečeja dolazi na tržište, a vi insistirate i dalje da jedan autobus znači jedan zaposleni, to znači da će u Užicu 80 ljudi ostati bez posla u sledećih mesec-dva dana. Na stranu to što postojeći prevoznik ima ugovor do februara, a ovde se planira da se novi ugovor primenjuje od oktobra. Na stranu mnoge druge stvari, 80 ljudi ostaje bez posla.
Namerno sam hteo da napravim tu hronologiju. Ostalo je 90-ih godina 500-600 ljudi bez posla, pa onda 300 i nešto ljudi je bilo u nekim drugim reformama, kasnije, opet, u nesigurnosti, zaposleni nisu zaposleni, prijavljeni – nisu prijavljeni, itd, itd. Sada dolazimo do toga da će ponovo ljudi biti otpuštani.
Ako ne budete ispoštovali naše amandmane, samo u Užicu odmah imate problem. Vlasnik stanice je grad Užice, u zakupu sa firmom „Zlatan Rajzen“. Kako će firma koja iz Bečeja eventualno dođe u Užice ispuniti uslove da može da koristi autobusku stanicu kada je zakupac neko drugi? Znači, u ovom slučaju, oni ne ispunjavaju uslove. Da ne pričam o tome da oni ne ispunjavaju uslove što nemaju ni servis, što nemaju nikakve druge uslove koji se ovim zakonom predviđaju. Ako nastavite da insistirate na tome da jedan autobus koji je star 23 godine bude element u ponudi, kako mislite da lokalne uprave onda mogu da traže kvalitet za svoje građane za prevoz?
Mi smo taman došli do toga da smo ojačali firme, i „Zlatan Rajzen“ i „Gaga“, da mogu da funkcionišu, da ispunjavaju sve uslove i potrebe građana i sada neko, a vidim da su to pojedinci, sa svojim nekim kalkulacijama, potpuno urušavaju taj koncept i dovode u problem desetine i stotine radnika koji će opet biti u neizvesnosti i opet biti bez posla. Opet će građani Užica imati autobuse od 20 godina na ulicama i biće sve u redu.
Moja dilema se dalje tiče postupanja lokalnih uprava i ono što mislim da treba da zavredi vašu pažnju, ako imate ovakve zakonske predloge, ako imate lokalne uprave koje nisu kadre i nisu osposobljene da rešavaju ovakve probleme, ministarstvo se mora uključiti. Morate čuti i predstavnike vlasti i predstavnike firmi koje su radile, morate uvažiti očigledno okolnosti koje jesu važne za ljude, a ne donositi samo zakone i praviti se da je sve u redu, a na terenu će biti propast.
Ako sam vas pohvalio za kaznenu politiku i smatram da će ove mere doprineti da se siva ekonomija, odnosno svi oni koji su do sada bili u sivoj zoni poslovanja u ovoj oblasti eliminišu, ja vas molim da i ovih nekoliko stvari bude predmet vašeg interesovanja i da u ovih nekoliko dana, koliko je to moguće, izbegnemo sve ove probleme koji su tu.
Nije samo u pitanju puka priča o tome da li ima 100 miliona evra dobiti u sivoj zoni, pa će to ući u nečiji budžet, da li gradski, da li republički. Ovde nije samo tema ni to da li će biti prihoda za lokalne uprave od zakupa ili ne znam čega. Ovde se nameće osnovno pitanje – nekoliko stvari suštinski remeti funkcionisanje sistema i građani, ne samo Užica nego čitave Srbije, opet to podvlačim, će vrlo brzo doći u problem sa primenom ovog zakona.
Znači, ako i dalje ostanemo u neizvesnosti koja se tiče i autobusa i godine starosti, kao i broja ljudi koji će biti zaposleni u tim firmama, i ako dalje budemo ostali na tome da se ne zna da li može da bude vlasništvo ili zakup na prostorima, tvrdim, a za Užice sam potpuno siguran, da će i u drugim gradovima Srbije doći do velikih problema.
Bio sam svedok da upravo zbog tog nepoštovanja kontinuiteta na mnogim poslovima i na mnogim projektima u gradu na kojima smo radili dolaze neki ljudi koji imaju neke svoje posebne uglove viđenja, neke svoje vizije i urušavaju ono što je postignuto.
Pozivam vas da na ovom primeru Užica, gde se sada, isključivo po nekim ličnim i partijskim interesima, dovodi firma iz Bečeja, razmislite koliko je to dobro i koliko će taj model ugroziti funkcionisanje prevoza i sistema i u drugim gradovima. Nemojte da firme koje su uspešne, koje su u poslednjih više godina, opet kažem, van politike, van svega, ojačale, koje su bile na raspolaganju građanima, koje su uspele da prevaziđu mnoge probleme, sada bacimo ponovo pod tepih, da bacimo u neke probleme i da građane, pre svega gradova, dovedemo u probleme. Njih pre svega interesuje kvalitet prevoza i cena.
Malo pre sam otvorio temu i pitanje – ako biste pomogli lokalnim upravama da se kroz određene izmene članova ovog zakona uveže sistem, ako lokalna uprava potpiše ugovor o prevozu sa određenom firmom, da i javna preduzeća i ustanove i zdravstveni centar i škole itd, imaju obavezujuću ulogu, da se ponovo vratimo na iskustvo i modele 80-ih i 90-ih godina, da se sklapaju ugovori o prevozu radnika, dece, itd. Nama se dešava da u poslednjih 15-ak godina imamo plaćanje iz budžeta lokalnih uprava, državnih institucija, za ugovore o prevozu radnika, a ljudi paralelno putuju svojim autima, kombi prevozom itd, isplaćuje se novac na ruke i onda imate sivu zonu poslovanja.
U 80-im godinama, ako imate ugovor lokalne uprave za prevoz sa nekom firmom, to znači i da škole i zdravstvene institucije i svi ostali moraju da ispoštuju te ugovore i da svoje radnike uključe sa ugovorima o prevozu sa tim preduzećima. Ako to imamo, ako imamo uključivanje penzionera, ako imamo uključivanje privrede, onda ćemo eliminisati i sivo tržište. To je način kako se rešavaju problemi.

Prošlo je 20 minuta. Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Ivana Stojiljković. Izvolite.

Zahvaljujem, predsednice.
Uvažena ministarko sa saradnicima, moram za kraj da kažem da je zaista bilo zadovoljstvo danas učestvovati u ovoj načelnoj raspravi, zato što nije baš čest slučaj da se i opozicija i pozicija usaglase oko jednog ovako ozbiljnog zakona i ne mislim da je to zato što idemo ka Evropskoj uniji, svakako da to jeste razlog, ali ne mislim da je to i jedini osnov zato što će te vrste promena da se dese, nego zato što je ovaj zakon pripremljen jako ozbiljno, zato što je stručno pripremljen i zato što će zaista doneti brze rezultate, a naravno i sve ostalo, to usaglašavanje sa propisima EU.
Meni je jako žao što se na kraju pomenuo i moj grad Užice u kome, nažalost, bilo je problema ove vrste. Ja sam imala prilike da pričam sa stručnim licima iz ministarstva, baš o tom problemu, koji su rekli da je bilo tada ovakvog zakona u Užicu se ovo ne bi desilo tada kada je „Raketa“ propala i kada je takvo saobraćajno preduzeće koje je moglo još uvek dobro da radi, nije prosto moglo da se da nekom drugom na raspolaganje ili na zakup, ili da se nađe neko drugo rešenje, nego je otišlo u stečaj.
Naravno, šta se i kasnije dešavalo, o tome sada ne bih, ali svakako bih pričala o tome da jesam za to da naša lokalna saobraćajna preduzeća imaju, u nekom smislu prednost. Meni je isto žao što u nekom smislu prednost. Meni je isto žao što naši prevoznici lokalni „Zlatan Rajzen“ ili „Gaga“ nisu dobili tender, ali prosto grad se morao negde pridržavati pravila o javnim nabavkama i da to ispoštuje. Naravno, ukoliko postoji sumnja da je nešto neregularno za to postoje nadležne institucije. Ja stojim čvrsto iza toga da to uvek treba i da se odradi.
Ono što bih takođe želela da kažem jeste da su, malopre na neki način, malo teške optužbe bile da su to nečiji partijski interesi, dolazim iz vladajuće partije u Gradu Užicu. Moj interes to nije. Moj bi interes bio da su naši prevozni dole uzeli te linije. To ovako najiskrenije kažem i pretpostavljam da će kroz neko vreme možda i na nekom novom tenderu se ta greška ispraviti.
U svakom slučaju ovaj zakon, ono što može da se kaže, jeste pokazatelj jedne dobre stručnosti, jedne jako radne i vredne grupe koja je ovo odradila, jer urađeno je u interesu svih i u interesu preduzetnika, odnosno prevoznika i u interesu korisnika ovih prevoza i u interesu države, koja je negde najviše gubila ovim nelegalnim prevozom, tako da ono što mene raduje jeste da je ovaj problem, odnosno ova oblast negde prepoznata kao jedan živ organizam koji se menja, koji prosto ovakve vrste problema koje je kolega napominjao, negde će ovakvim dobrim rešenjima zakona moći možda u svakodnevnim nivou da se rešavaju, tim podzakonskim aktima i naravno o fleksibilnošću koju je ostavio ovaj zakon.
U svakom slučaju, još jednom sve pohvale i zavaljujem vam se na dobroj raspravi.