Hvala, uvaženi predsedavajući.
Gospodin Babić je izneo jedan dobar primer kako su se u Srbiji kupovala preduzeća i koja je to cena bila. Ovaj primer da nešto kupite za jedan evro, a da pri tome zalihe postoje u šećeru ili u nekoj drugoj robi od pet-šest miliona, zaista jeste skandalozan. To je samo odnos vlasti u to vreme prema državi i prema građanima Srbije.
Gospodin Babić je lepo rekao da je možda gospodin Jovičić, misleći na mene, imao pet evra da plati za to preduzeće, nažalost, ja sam tada imao 14 godina i imao sam možda i 15 evra u kasici prasici, ali očigledno postoje oni koji nemaju ni toliko, pa im se mora omogućiti da u Srbiji kupe nešto za jedan evro. To je sramota.
Danas, kada želimo da konačno popišemo imovinu naše zemlje, da znamo šta to imamo u našem vlasništvu, da omogućimo da neki ljudi koji su tu već pet, deset godina, šest godina, nije ni važno koliko, to mogu da dobiju u svoju svojinu, vi nas optužujete. Ali, ako vidimo po tim analizama ko je u tim nekretninama, odnosno tim stanovima, poslovnim prostorima, pa to su većinom ljudi koji su postali možda neko i nešto jer su dobili nešto u vaše vreme. Mi samo želimo da napravimo sistem i da konačno znamo čime raspolažemo kao zemlja, da konačno Srbija ima od toga prihod.
Nemojte držati predavanja kada ste sijaset kompanija ili državnih preduzeća kupovali u bescenje, rasprodali imovinu, radnike isterali na ulicu, a onda ta ista preduzeća gurnuli u stečaj. Tako ste se ponašali. Vi ste menjali Zakon o stečaju, sve ste menjali kako je vama odgovaralo, a mi danas sve zakone koje usvajamo, usvajamo ih samo u jednom cilju i u jednoj nameni, a to je da konačno napravimo sistem u našoj zemlji i da znamo čime raspolažemo i koje vlasnik toga u krajnjoj istanci.