Poštovana predsednice Narodne skupštine, uvaženi ministre Antiću sa saradnicima, poštovane kolege, poštovani građani Srbije, na član 4. podneo sam amandmane gde se u tački 3. člana 4. kaže – ruda bakra i zlata, a ja sam podneo amandman da bi trebalo da stoji – ruda bakra i ostalih plemenitih metala (zlato, srebro, paladijum, platina), pod tačkom 4. – rude olova i cinka, i mislim da smo zaboravili i rudu nikla.
Dalje, u tom članu podneo sam i amandman da se izvoz strateških sirovina iz stava 2. ovog člana u obliku robne rude van granica Republike Srbije nije dozvoljena. Izvoz koncentrata strateških sirovina je dozvoljen uz saglasnost Vlade Republike Srbije, osim koncentrata bakra koji će se prerađivati u Srbiji. Moguće je izvoziti koncentrate radi uslužne prerade, kao i koncentrate sa povećanim stepenom štetnih primesa radi uslužne prerade, uz prethodnu saglasnost prerađivača u Srbiji i Vlade Republike Srbije.
Naime, hteo sam da kažem da naši potencijali, naši prerađivački kapaciteti ne budu zaštićeni apriori, nego jednostavno da imamo mehanizme sa kojima možemo da delujemo, da i mi možemo da se ponašamo tržišno, ali i da u određenim trenucima i to tržišno ponašanje može da bude narušeno.
O čemu pričam? Pričam o tome da je normalno da koncentrati koje proizvedemo u Srbiji, za koje imamo prerađivačke kapacitete, treba metale da dobijemo u našim prerađivačkim kapacitetima, i zlato, kao što je bilo do sada, damo u NBS.
Predvideo sam i izvoz koncentrata u dva slučaja – kada naši prerađivački kapaciteti nisu u mogućnosti da apsorbuju taj koncentrat i da treba da sirovina ne stoji zarobljena, da može da se preradi, ali da ide samo na preradu u inostranstvo, odakle bi se ponovo vratili metali u Srbiju, a iz te prerade dobijenih metala zlato opet dalo NBS.
Treća mogućnost, kada postoji mogućnost da u sadržajima koncentrata postoji više štetnih materija, kao što su arsen, kao što je olovo, višak cinka, kao što je s druge strane kadmijum, kao što je živa, da i u tim slučajevima naša tehnologija nije kadra, a na uštrb zaštite životne sredine, da i takve koncentrate damo onim tehnologijama u svetu koje mogu to da prerade, a koncentrate, odnosno prerađene metale ponovo vratimo u Republiku Srbiju.
Objašnjenje za to je da jednostavno, gledajući ceo zakon, ne možemo da kontrolišemo preradu u inostranstvu koje je predviđeno ovim zakonom. Član 159. tačka 2. stav 4. kaže da se naplaćuju sirovine od 5% neto prihoda topioničkog iskorišćenja. Ko će topioničko iskorišćenje da kontroliše u inostranstvu? Topioničko iskorišćenje je razlika između prodajne cene, koju nam niko neće reći, i cene troškova topljenja, rafinacije, pretovara itd. Znači, tih naših 5% su imaginarni, što se inostranstva tiče.
Predlažem da se koncentrati u količini koji mogu da budu prerađeni kod nas prerade, a da ostali koncentrati idu na preradu u inostranstvo. Ako nemamo prerađivačke kapacitete za neke koncentrate, moguće je da neke koncentrate i izvezemo, ali ne sa naplatom neto prihoda iz topioničke prerade. Naime, to treba da se naplaćuje pre izlaska iz zemlje i da se utvrdi sadržaj bakra, sadržaj zlata, sadržaj platine, sadržaj srebra i na to da se naplati pre izlaska, tamo gde nemamo prerađivačke kapacitete.
Mi smo spremni za tržišnu utakmicu, ali se samo bojimo da nam to tržište ne ugroze na način, ako ovo ne formulišemo dovoljno dobro, i jednostavno posluže se slobodom koju su dobili ovde da mogu da izvezu i koncentrate i rudu i skuplje, nego što to mi možemo da radimo da bi naše prerađivačke kapacitete doveli u problem.
Nadam se da, pošto vidim da ovaj amandman nije prihvaćen u celosti, osim ovog dela gore gde je bakar i zlato, odnosno olovo i cink, da bi ako već ovde nije moglo, zakasnilo se, nije se reagovalo, na neki način da se ta oblast mora regulisati nekim podzakonskim aktima, jer jednostavno dovešćemo u problem funkcionisanje, odnosno dovešćemo u problem stratešku sirovinu i ona koja je kod nas strateška sirovina neće tog trenutka, jednog trenutka biti, jer će jednostavno tom strateškom sirovinom rukovoditi neko drugi. Hvala vam.
