PRIVREMENE STENOGRAFSKE BELEŠKE
(neredigovane i neautorizovane)
REPUBLIKA SRBIJA
NARODNA SKUPŠTINA
Osma sednica Drugog redovnog zasedanja
01 Broj 06-2/510-15
2. dan rada
09.12.2015
Beograd
Sednicu je otvorila: Maja Gojković
Sednica je trajala od 10:15 do 02:15
OBRAĆANJA
Srpska napredna stranka
Maja Gojković
Srpska napredna stranka
| Predsedava
Hvala.
Reč ima narodni poslanik Milan Krkobabić. Izvolite.
Reč ima narodni poslanik Milan Krkobabić. Izvolite.
Partija ujedinjenih penzionera, poljoprivrednika i proletera Srbije – Solidarnost i pravda
Milan Krkobabić
Partija ujedinjenih penzionera Srbije
Gospođo Gojković, gospodine predsedniče Vlade, gospodo ministri, uvaženi narodni poslanici, meni je žao što predsednik Vlade danas nije bio na početku ovog zasedanja i što kolege predstavnici opozicije nisu imali pravu mogućnost da u dosadašnjem izlaganju ukažu na sve ono na šta su mislili. Nadam se da će oni u nastavku izlaganja imati i dodatnu inspiraciju i dodatne argumente da ovo njegovo izlaganje podvrgnu detaljnoj analizi.
Što se mene lično tiče, ovo pojašnjenje je bilo adekvatno i tu se slažem sa gospodinom Draganom Markovićem, nedostaje nam malo običnih reči, malo jasnijih činjenica, preciznih brojeva i pojašnjenja.
Ako se vratimo na treći kvartal prošle godine, stopa rasta je negativna, čini mi se, ako se ne varam, minus 3,7, a sad već pričamo o stopi rasta između 0,5 i 1. Dobro je da je predsednik Vlade ovde pred nama svima, nadam se da ćemo to svi i upamtiti, rekao – stopa rasta iduće godine 2%. To je veoma bitno, dobro je čuti i ja hoću da mu verujem.
Ceo proces fiskalne konsolidacije ili posao fiskalne konsolidacije je urađen, on je iza nas. Deficit je i ovim budžetom u očekivanim okvirima, negde oko 3%. To je nešto što je prihvatljivo i daje za puno opravdanje merama koje smo preduzeli.
Ja bih ovde rekao par rečenica veoma bitnih za građane Srbije. Vode se polemike, umanjili smo jedan deo plata, umanjili smo jedan deo penzija, da li je moglo da se uradi, gospodo narodni poslanici, gospodo članovi Vlade, nešto drugo? Da li je moglo u tom kratkom vremenskom periodu da se povuče nešto slično, ali na nekoj drugoj strani? Razmišljao sam, domišljao, slušao, učestvovao u raspravama, ali sam ubeđen da nije bilo drugih kratkoročnih mera koje su mogle biti povučene.
Znači, privremeno smanjenje plata jednog dela i privremeno smanjenje penzija, građani Srbije to moraju da znaju, bilo je nužno. Zbog čega? Ovde nije bilo u pitanju da li su penzije male ili velike, da li će rasti ili neće rasti. Ključno pitanje za one koji žive od toga je zapravo bilo ono obično, jednostavno pitanje – hoće li biti penzija ili ih neće biti? To je bilo ključno pitanje.
Rast od 1,2%, dosta mi je čudno. Hajde, razumem političku borbu, to je potpuno normalno. Da li je potrebno analizirati da li je 1,2 znatno ili neznatno? Naravno da je neznatno, ali ovde je procenat u drugom planu. Ključ svega je da je to potvrda da smo stali i da su i plate sa povećanjem i do 4%, a i onaj deo penzionera sa tih simboličnih jedan koma nešto, zaštićene, da su redovne i da su sigurne. To je osnovno. Sve drugo je kratkoročna dnevna politizacija. Ona neće doneti nikom dobro, ni nama ovde, ni političkim partijama, a ni građanima Srbije.
Ponavljam, najveći je broj građana Srbije, njih 60%, mislim na penzionere, koji su izuzeti od ovog smanjenja. To je dobro. Njih 40% su trpeli ovo smanjenje, ali trpeli su ga da sutra mogu da znaju da su te penzije redovne, da su sigurne i da će ovog meseca i idućih meseci apsolutno sigurno poštar zazvoniti na njihova vrata. Onaj ko ne živi od toga, njemu i nije mnogo stalo do toga. Mi danas u Srbiji imamo kao posledicu loše privatizacije, 24 promašene, da ne nabrajam, stotine hiljada ljudi koji su ostali bez posla. Da li mislite da ti ljudi danas razmišljaju da li su im plate porasle ili nisu? Naravno da ne razmišljaju, oni danas više i nemaju te plate. Na isti način su i ovi penzioneri mogli da dođu u poziciju, da više apsolutno ne brinu o tim penzijama.
Zbog toga, mere koje su preduzete, jasno ponavljam još jednom, definitivno pokazuju da smo bili u pravu, mi iz poslaničke grupe PUPS, ja lično u svim svojim nastupanjima, kad smo se opredelili da podržimo ovakav sistem fiskalne konsolidacije. Da li je ova konsolidacija smanjenja penzija i plata reforma? Da li su to sve reforme? Naravno da nisu. Reforme jesu sređivanje stanja, ali reforme jesu i izvođenje odgovornosti. Ali, ovo je bio prvi korak za sprovođenje reformi u Srbiji, prvi nužan korak. Drugi nije postojao.
Naravno, postavlja se pitanje, mi danas ovde ako sumiramo ove rezultate za prethodnu godinu, ako sumiramo deficit, projektovali smo ga na, čini mi se, slobodno ću izneti cifru, negde 191 milijardu, a očekujemo negde 120. To znači da smo odradili neke stvari, napravili smo pomake. Za ovu godinu, odnosno za sledeću predviđamo deficit negde 121 milijardu. Siguran sam, ako uzmemo isti princip pravljenja ovog budžeta kao i prošlogodišnjeg, taj konzervativni pristup, princip opreznosti, da će taj deficit biti ispod ovoga.
Sada ono na šta je predsednik Vlade posebno ukazao pažnju, to su ta dva izazova. To je racionalizacija tog javnog sektora i to je ovih 17 – 18 preduzeća. Ja sam zadovoljan sa ovim što sam čuo da postoje i rezerve od tih 100 – 105 miliona evra, koje mogu da se pojave i da budu upotrebljene za to.
Naravno, slažem se sa vama, gospodine predsedniče, da je RTB Bor nama neophodan. Neophodan je istočnoj Srbiji, tu nema nikakve dileme. Daćemo pare. Mene interesuje jedna druga stvar, da li sve što činimo u RTB Boru činimo na pravi i valjan način? Da li ljudi koji tamo rade valjano troše ovaj novac koji smo im davali i koji ćemo im dati? To je ključno pitanje.
Što se tiče subvencija, spadam u one ljude koji su veoma oprezni prema njima, pogotovo paušalno. U redu, daćemo ovde ili onde. Vidim da smo se danas raspravljali, nekom je bitnija poljoprivreda, nekom su bitniji putevi, nekom su bitniji privredno-poslovni sistemi, ali hajde da svaki pojedinačan slučaj sagledamo u celosti kada rešimo da damo taj novac. Dobro ste ovo danas rekli, hajde da vidimo, i dali ste primere, šta smo prošle godine uradili sa tim parama, kako su iskorišćene. Nisam baš siguran da su iskorišćene na pravi način. Tu se kriju rezerve i zato sam uvek oprezan kada se govori o subvencijama.
Javna preduzeća, bitan segment, uvažene kolege narodni poslanici, nekad su bila garant socijalnog mira, slažemo se. Tu su kolege iz SPS dugotrajnije, oni to znaju, šta je socijalni mir, ali danas ona prete da postanu generator socijalnih nemira. Kad kažem „generator socijalnih nemira“ - jer količina gubitaka koju ona akumuliraju ozbiljno ugrožava privredni razvoj ove zemlje. Javna preduzeća, krupna velika javna preduzeća koja poseduje država Srbija i onih, čini mi se, gospodine ministre Sertiću, 600 na lokalu, posluju i ovako i onako.
Često čujem tezu, pogotovo iz redova nekih opozicionih predstavnika, kaže – uzeli ste javnim preduzećima dividendu pa sad ne mogu da se razvijaju. Loša teza, gospodo. Svaki vlasnik kapitala, bilo štednje - traži kamatu, bilo akcija - traži dividendu, bilo zemljišta - traži rentu i država, kao vlasnik, mora da participira u dobiti. To javno preduzeće, pogotovo ako je tržišno pozicionirano, ono mora da ostvaruje dobit. Taj osnovni čin, profitabilnost, uz rast i razvoj te korporacije, podrazumeva se, deo te dobiti je potpuno normalno da ide u budžet Republike Srbije.
Imali smo slučaj „Lutrije Srbije“. Ja sam izgleda jedini zapamtio jednu stvar koju ste vi rekli, vi ćete verovatno ponoviti, da, čini mi se, slovačka lutrija, možda nisam dobro čuo, ubacuje u slovački budžet, čujte me pažljivo, 200 miliona evra. Srpska ubacuje nulu. Gde kazino gubi, sem u Srbiji? Ja ne znam gde gubi. Moguće, ali to nije toliko mnogo. EPS u nekim drugim zemljama ubacuje znatna sredstva u budžet dotičnih zemalja. Od deset najvećih svetskih korporacija koje baziraju na Hongkonškoj i Njujorškoj berzi, pet su u vlasništvu država i one pune budžete tih država. Ljudi, pa ne pravi neko korporaciju da bi zapošljavao radnike, to moramo da raščistimo. Cilj korporacije je profitabilnost, rast i razvoj i treći, naravno, elemenat – korporativna društvena odgovornost.
Zašto ovo govorim? Upravo ta velika javna preduzeća, od EPS-a, „Srbijagasa“, „Puteva“, sa smanjenjem gubitaka u narednoj godini, pomoći će ukupni privredni oporavak ove zemlje. Navodimo primer Nacionalnog avio-prevoznika. Od gubitaša dobili smo kompaniju koja solidno posluje. Meni je zadovoljstvo da ona čak ima i nulu. Zamislite kad bi sva javna preduzeća u Srbiji imala samo pozitivnu nulu - ne bi bilo ni smanjenja dela plata, ni penzija, niti bilo koje brige, i lekari i prosvetari ima li bi dovoljne plate. To su osnovne stvari na kojima mi moramo da radimo u idućoj godini.
Ponavljam još jednom, tu je Ministarstvo privrede, Ministarstvo finansija, rezultate javnih preduzeća, po meni, oni moraju da prate maltene dnevno. Praksa je sada da mi dajemo izveštaje tromesečno, i to je dobro, ali podaci koji se sumiraju, po meni, gospodine ministre Sertiću, malo kasne. Mi danas raspravljamo, recimo, o poslovanju u prošloj godini, evo, završismo i ovu. Svaki direktor javnog preduzeća, evo, kolega Ćirić je ovde, mora da zna već sad kakav će mu rezultat biti iduće godine, a danas je koji - polovina decembra meseca. Ako ti danas ne znaš, na kraju decembra, kakav ćeš rezultat imati – pa, šta radiš, gde si, čime se baviš? Moramo da podsetimo neke ljude kojima smo poverili ključnu bitnu funkciju, da ih podsetimo gde su i kakav su rezultat dužni da prave.
Osvrnuo bih se i na lokalne samouprave. I one su generatori gubitaka, veliki. Nemojmo da se lažemo. Nedavno sam pratio podatak da jedna Danska, koja je približno Srbiji, svela je broj lokalnih samouprava sa 1.000 na 98. Pazite, sa 1.000 na 98. Da li je potrebno Srbiji 600 javnih preduzeća na lokalu? Imamo tri nesretne opštine dole, nemoj neko da se naljuti, nesretne, u smislu izvornih prihoda, koje imaju po nekoliko javnih preduzeća, kao da jedno ne može da obavi osnovnu funkciju zbog koje je formirano za sve tri opštine. Da vidimo šta su to njihovi izvorni prihodi i ko zaslužuje da se nazove lokalnom samoupravom. Da vidimo malo te kriterijume. Po meni, tu je bitan rezervoar ušteda.
Na kraju, rekli ste – investicije. Otkad znam za sebe, slušam da bi Srbiji bilo sjajno, evo, tri milijarde kad bi ušlo, kaže, godišnje, to bi bilo sjajno. Te tri milijarde nekako ne ulaze. Ulazi milijarda, ulazi milijarda i po stranih investicija. Moj apel ministru finansija, to je njegova oblast, šta je sa finansijskim tržištem? Šta je sa tržištem kapitala? Šta je sa investicionim bankarstvom? Šta su i gde su učesnici na tom tržištu? Da vidimo ko to ima slobodna novčana sredstva, ko je spreman da ih ponudi na strani ponude i ko je spreman da ih uzme na strani tražnje. Hajde da oživimo finansijsko tržište. Nema privrednog oporavka, gospodine ministre, bez života na jednom takvom tržištu, slažete se sa mnom, ne možete da se ne složite. Mi smo to gurnuli u zapećak.
Preko osam milijardi građani Srbije štede u našim bankama. Na te uložene devize oni dobijaju simboličnu kamatu. Hajde da pokrenemo, da stvorimo ambijent, gospodine ministre Sertiću, da ti naši građani, da ti naši ljudi koji štede i veruju u te banke da će im dati sad već mizerne kamate povuku ta sredstva i krenu u sopstveni posao. Hajde da im stvorimo takav ambijent sa novim zakonom o socijalnom preduzetništvu, sa novim zakonom o zadrugama, da oni krenu u sopstvenu privrednu aktivnost. Nemojmo samo da čekamo da nam dođe neko sa Istoka, iz Kine, da nam neko dođe sa Zapada ili iz Emirata. Doći će oni onda kada zaključe da imaju interes za tako nešto. Naš interes nije i njihov interes.
Ne zaboravimo, kada govorimo i o subvencijama, uvek sam govorio, kada ih dajemo, da prvenstveno to pokušamo da damo našim privrednim subjektima. Dajmo našim ljudima koji pokreću biznis, omogućimo im da zaposle radnike. Zbog čega? Iz prostog razloga, gospodo narodni poslanici, svaka strana kompanija izvlači dobit iz ove zemlje, tu nema nikakve dileme, izvlači dobit. Cilj poslovanja je dobit. Dajmo naše domaće privredne subjekte dovedimo u poziciju da mogu da rade, dajte mu i stimulans da mogu da zaposle nove dodatne ljude.
Uz sve ove napomene koje sam izneo, poslanička grupa PUPS će podržati ovaj predloženi tekst budžeta. Da li je on razvojni, da li je socijalni, da li je restriktivan, da li nije, neka svako bira pridev koji voli i želi da čuje. Za mene je bitno da ono što smo prošle godine projektovali uspeli smo ove da ostvarimo. Kada me pitaju – kada će biti bolje, moj odgovor je – dobro je, ljudi, da nije gore. Najteže je stati i ispraviti stvar. Sada, da li ćemo krenuti napred ne zavisi samo od Vlade, zavisi od svih nas pojedinačno, od naše spremnosti da krenemo napred.
Želim vam uspeh u radu. Zahvaljujem.
Što se mene lično tiče, ovo pojašnjenje je bilo adekvatno i tu se slažem sa gospodinom Draganom Markovićem, nedostaje nam malo običnih reči, malo jasnijih činjenica, preciznih brojeva i pojašnjenja.
Ako se vratimo na treći kvartal prošle godine, stopa rasta je negativna, čini mi se, ako se ne varam, minus 3,7, a sad već pričamo o stopi rasta između 0,5 i 1. Dobro je da je predsednik Vlade ovde pred nama svima, nadam se da ćemo to svi i upamtiti, rekao – stopa rasta iduće godine 2%. To je veoma bitno, dobro je čuti i ja hoću da mu verujem.
Ceo proces fiskalne konsolidacije ili posao fiskalne konsolidacije je urađen, on je iza nas. Deficit je i ovim budžetom u očekivanim okvirima, negde oko 3%. To je nešto što je prihvatljivo i daje za puno opravdanje merama koje smo preduzeli.
Ja bih ovde rekao par rečenica veoma bitnih za građane Srbije. Vode se polemike, umanjili smo jedan deo plata, umanjili smo jedan deo penzija, da li je moglo da se uradi, gospodo narodni poslanici, gospodo članovi Vlade, nešto drugo? Da li je moglo u tom kratkom vremenskom periodu da se povuče nešto slično, ali na nekoj drugoj strani? Razmišljao sam, domišljao, slušao, učestvovao u raspravama, ali sam ubeđen da nije bilo drugih kratkoročnih mera koje su mogle biti povučene.
Znači, privremeno smanjenje plata jednog dela i privremeno smanjenje penzija, građani Srbije to moraju da znaju, bilo je nužno. Zbog čega? Ovde nije bilo u pitanju da li su penzije male ili velike, da li će rasti ili neće rasti. Ključno pitanje za one koji žive od toga je zapravo bilo ono obično, jednostavno pitanje – hoće li biti penzija ili ih neće biti? To je bilo ključno pitanje.
Rast od 1,2%, dosta mi je čudno. Hajde, razumem političku borbu, to je potpuno normalno. Da li je potrebno analizirati da li je 1,2 znatno ili neznatno? Naravno da je neznatno, ali ovde je procenat u drugom planu. Ključ svega je da je to potvrda da smo stali i da su i plate sa povećanjem i do 4%, a i onaj deo penzionera sa tih simboličnih jedan koma nešto, zaštićene, da su redovne i da su sigurne. To je osnovno. Sve drugo je kratkoročna dnevna politizacija. Ona neće doneti nikom dobro, ni nama ovde, ni političkim partijama, a ni građanima Srbije.
Ponavljam, najveći je broj građana Srbije, njih 60%, mislim na penzionere, koji su izuzeti od ovog smanjenja. To je dobro. Njih 40% su trpeli ovo smanjenje, ali trpeli su ga da sutra mogu da znaju da su te penzije redovne, da su sigurne i da će ovog meseca i idućih meseci apsolutno sigurno poštar zazvoniti na njihova vrata. Onaj ko ne živi od toga, njemu i nije mnogo stalo do toga. Mi danas u Srbiji imamo kao posledicu loše privatizacije, 24 promašene, da ne nabrajam, stotine hiljada ljudi koji su ostali bez posla. Da li mislite da ti ljudi danas razmišljaju da li su im plate porasle ili nisu? Naravno da ne razmišljaju, oni danas više i nemaju te plate. Na isti način su i ovi penzioneri mogli da dođu u poziciju, da više apsolutno ne brinu o tim penzijama.
Zbog toga, mere koje su preduzete, jasno ponavljam još jednom, definitivno pokazuju da smo bili u pravu, mi iz poslaničke grupe PUPS, ja lično u svim svojim nastupanjima, kad smo se opredelili da podržimo ovakav sistem fiskalne konsolidacije. Da li je ova konsolidacija smanjenja penzija i plata reforma? Da li su to sve reforme? Naravno da nisu. Reforme jesu sređivanje stanja, ali reforme jesu i izvođenje odgovornosti. Ali, ovo je bio prvi korak za sprovođenje reformi u Srbiji, prvi nužan korak. Drugi nije postojao.
Naravno, postavlja se pitanje, mi danas ovde ako sumiramo ove rezultate za prethodnu godinu, ako sumiramo deficit, projektovali smo ga na, čini mi se, slobodno ću izneti cifru, negde 191 milijardu, a očekujemo negde 120. To znači da smo odradili neke stvari, napravili smo pomake. Za ovu godinu, odnosno za sledeću predviđamo deficit negde 121 milijardu. Siguran sam, ako uzmemo isti princip pravljenja ovog budžeta kao i prošlogodišnjeg, taj konzervativni pristup, princip opreznosti, da će taj deficit biti ispod ovoga.
Sada ono na šta je predsednik Vlade posebno ukazao pažnju, to su ta dva izazova. To je racionalizacija tog javnog sektora i to je ovih 17 – 18 preduzeća. Ja sam zadovoljan sa ovim što sam čuo da postoje i rezerve od tih 100 – 105 miliona evra, koje mogu da se pojave i da budu upotrebljene za to.
Naravno, slažem se sa vama, gospodine predsedniče, da je RTB Bor nama neophodan. Neophodan je istočnoj Srbiji, tu nema nikakve dileme. Daćemo pare. Mene interesuje jedna druga stvar, da li sve što činimo u RTB Boru činimo na pravi i valjan način? Da li ljudi koji tamo rade valjano troše ovaj novac koji smo im davali i koji ćemo im dati? To je ključno pitanje.
Što se tiče subvencija, spadam u one ljude koji su veoma oprezni prema njima, pogotovo paušalno. U redu, daćemo ovde ili onde. Vidim da smo se danas raspravljali, nekom je bitnija poljoprivreda, nekom su bitniji putevi, nekom su bitniji privredno-poslovni sistemi, ali hajde da svaki pojedinačan slučaj sagledamo u celosti kada rešimo da damo taj novac. Dobro ste ovo danas rekli, hajde da vidimo, i dali ste primere, šta smo prošle godine uradili sa tim parama, kako su iskorišćene. Nisam baš siguran da su iskorišćene na pravi način. Tu se kriju rezerve i zato sam uvek oprezan kada se govori o subvencijama.
Javna preduzeća, bitan segment, uvažene kolege narodni poslanici, nekad su bila garant socijalnog mira, slažemo se. Tu su kolege iz SPS dugotrajnije, oni to znaju, šta je socijalni mir, ali danas ona prete da postanu generator socijalnih nemira. Kad kažem „generator socijalnih nemira“ - jer količina gubitaka koju ona akumuliraju ozbiljno ugrožava privredni razvoj ove zemlje. Javna preduzeća, krupna velika javna preduzeća koja poseduje država Srbija i onih, čini mi se, gospodine ministre Sertiću, 600 na lokalu, posluju i ovako i onako.
Često čujem tezu, pogotovo iz redova nekih opozicionih predstavnika, kaže – uzeli ste javnim preduzećima dividendu pa sad ne mogu da se razvijaju. Loša teza, gospodo. Svaki vlasnik kapitala, bilo štednje - traži kamatu, bilo akcija - traži dividendu, bilo zemljišta - traži rentu i država, kao vlasnik, mora da participira u dobiti. To javno preduzeće, pogotovo ako je tržišno pozicionirano, ono mora da ostvaruje dobit. Taj osnovni čin, profitabilnost, uz rast i razvoj te korporacije, podrazumeva se, deo te dobiti je potpuno normalno da ide u budžet Republike Srbije.
Imali smo slučaj „Lutrije Srbije“. Ja sam izgleda jedini zapamtio jednu stvar koju ste vi rekli, vi ćete verovatno ponoviti, da, čini mi se, slovačka lutrija, možda nisam dobro čuo, ubacuje u slovački budžet, čujte me pažljivo, 200 miliona evra. Srpska ubacuje nulu. Gde kazino gubi, sem u Srbiji? Ja ne znam gde gubi. Moguće, ali to nije toliko mnogo. EPS u nekim drugim zemljama ubacuje znatna sredstva u budžet dotičnih zemalja. Od deset najvećih svetskih korporacija koje baziraju na Hongkonškoj i Njujorškoj berzi, pet su u vlasništvu država i one pune budžete tih država. Ljudi, pa ne pravi neko korporaciju da bi zapošljavao radnike, to moramo da raščistimo. Cilj korporacije je profitabilnost, rast i razvoj i treći, naravno, elemenat – korporativna društvena odgovornost.
Zašto ovo govorim? Upravo ta velika javna preduzeća, od EPS-a, „Srbijagasa“, „Puteva“, sa smanjenjem gubitaka u narednoj godini, pomoći će ukupni privredni oporavak ove zemlje. Navodimo primer Nacionalnog avio-prevoznika. Od gubitaša dobili smo kompaniju koja solidno posluje. Meni je zadovoljstvo da ona čak ima i nulu. Zamislite kad bi sva javna preduzeća u Srbiji imala samo pozitivnu nulu - ne bi bilo ni smanjenja dela plata, ni penzija, niti bilo koje brige, i lekari i prosvetari ima li bi dovoljne plate. To su osnovne stvari na kojima mi moramo da radimo u idućoj godini.
Ponavljam još jednom, tu je Ministarstvo privrede, Ministarstvo finansija, rezultate javnih preduzeća, po meni, oni moraju da prate maltene dnevno. Praksa je sada da mi dajemo izveštaje tromesečno, i to je dobro, ali podaci koji se sumiraju, po meni, gospodine ministre Sertiću, malo kasne. Mi danas raspravljamo, recimo, o poslovanju u prošloj godini, evo, završismo i ovu. Svaki direktor javnog preduzeća, evo, kolega Ćirić je ovde, mora da zna već sad kakav će mu rezultat biti iduće godine, a danas je koji - polovina decembra meseca. Ako ti danas ne znaš, na kraju decembra, kakav ćeš rezultat imati – pa, šta radiš, gde si, čime se baviš? Moramo da podsetimo neke ljude kojima smo poverili ključnu bitnu funkciju, da ih podsetimo gde su i kakav su rezultat dužni da prave.
Osvrnuo bih se i na lokalne samouprave. I one su generatori gubitaka, veliki. Nemojmo da se lažemo. Nedavno sam pratio podatak da jedna Danska, koja je približno Srbiji, svela je broj lokalnih samouprava sa 1.000 na 98. Pazite, sa 1.000 na 98. Da li je potrebno Srbiji 600 javnih preduzeća na lokalu? Imamo tri nesretne opštine dole, nemoj neko da se naljuti, nesretne, u smislu izvornih prihoda, koje imaju po nekoliko javnih preduzeća, kao da jedno ne može da obavi osnovnu funkciju zbog koje je formirano za sve tri opštine. Da vidimo šta su to njihovi izvorni prihodi i ko zaslužuje da se nazove lokalnom samoupravom. Da vidimo malo te kriterijume. Po meni, tu je bitan rezervoar ušteda.
Na kraju, rekli ste – investicije. Otkad znam za sebe, slušam da bi Srbiji bilo sjajno, evo, tri milijarde kad bi ušlo, kaže, godišnje, to bi bilo sjajno. Te tri milijarde nekako ne ulaze. Ulazi milijarda, ulazi milijarda i po stranih investicija. Moj apel ministru finansija, to je njegova oblast, šta je sa finansijskim tržištem? Šta je sa tržištem kapitala? Šta je sa investicionim bankarstvom? Šta su i gde su učesnici na tom tržištu? Da vidimo ko to ima slobodna novčana sredstva, ko je spreman da ih ponudi na strani ponude i ko je spreman da ih uzme na strani tražnje. Hajde da oživimo finansijsko tržište. Nema privrednog oporavka, gospodine ministre, bez života na jednom takvom tržištu, slažete se sa mnom, ne možete da se ne složite. Mi smo to gurnuli u zapećak.
Preko osam milijardi građani Srbije štede u našim bankama. Na te uložene devize oni dobijaju simboličnu kamatu. Hajde da pokrenemo, da stvorimo ambijent, gospodine ministre Sertiću, da ti naši građani, da ti naši ljudi koji štede i veruju u te banke da će im dati sad već mizerne kamate povuku ta sredstva i krenu u sopstveni posao. Hajde da im stvorimo takav ambijent sa novim zakonom o socijalnom preduzetništvu, sa novim zakonom o zadrugama, da oni krenu u sopstvenu privrednu aktivnost. Nemojmo samo da čekamo da nam dođe neko sa Istoka, iz Kine, da nam neko dođe sa Zapada ili iz Emirata. Doći će oni onda kada zaključe da imaju interes za tako nešto. Naš interes nije i njihov interes.
Ne zaboravimo, kada govorimo i o subvencijama, uvek sam govorio, kada ih dajemo, da prvenstveno to pokušamo da damo našim privrednim subjektima. Dajmo našim ljudima koji pokreću biznis, omogućimo im da zaposle radnike. Zbog čega? Iz prostog razloga, gospodo narodni poslanici, svaka strana kompanija izvlači dobit iz ove zemlje, tu nema nikakve dileme, izvlači dobit. Cilj poslovanja je dobit. Dajmo naše domaće privredne subjekte dovedimo u poziciju da mogu da rade, dajte mu i stimulans da mogu da zaposle nove dodatne ljude.
Uz sve ove napomene koje sam izneo, poslanička grupa PUPS će podržati ovaj predloženi tekst budžeta. Da li je on razvojni, da li je socijalni, da li je restriktivan, da li nije, neka svako bira pridev koji voli i želi da čuje. Za mene je bitno da ono što smo prošle godine projektovali uspeli smo ove da ostvarimo. Kada me pitaju – kada će biti bolje, moj odgovor je – dobro je, ljudi, da nije gore. Najteže je stati i ispraviti stvar. Sada, da li ćemo krenuti napred ne zavisi samo od Vlade, zavisi od svih nas pojedinačno, od naše spremnosti da krenemo napred.
Želim vam uspeh u radu. Zahvaljujem.
Srpska napredna stranka
Maja Gojković
Srpska napredna stranka
| Predsedava
Predsednik Vlade, izvolite.
Srpska napredna stranka
Aleksandar Vučić
| predsednik Republike Srbije
Uz zahvalnost vama, gospodine Krkobabiću, na podršci, želeo bih samo nešto da kažem, pošto smo prihvatili, nevezano za to što moramo da otplatimo stare dugove za vojne penzionere, za njih 57 - 60.000, dakle, mi smo prihvatili da je to bila greška države 2007, 2008. godine i tadašnjeg ministra odbrane. To znači da je za tih 60.000 za nekih 6% uvećana penzija.
Ono što je veoma važno i pokušaću da budem konkretan, oko RTB Bora ne znam šta bih vam rekao. Vrlo su teški uslovi i teško je napraviti dobar rezultat sa ovakvom cenom bakra u svetu.
Toliko je teško to napraviti, a kada to imate, onda imate i nervozu i nezadovoljstvo ljudi, a državi se samo gomilaju dugovi. Mi danas ne možemo, da budemo iskreni, ni da prodamo, ni da privatizujemo RTB. Ja sam razgovarao u Americi sa najmoćnijim hinjovim kompanijama, ali oni zatvaraju rudnike bakra, kao što se zatvaraju čeličane. Ne znam da li imate informaciju da su Košice 50% spustili svoju proizvodnju, a 15% ljudi otpuštaju. Dakle, čeličana koja je važnija od naše, upravo zbog cene čelika koja je na najnižem istorijskom nivou, kao i cena bakra, kao i cena nafte, kao i mnoge druge probleme koje imamo upravo zbog toga, naročito u prodaju sirovina u kojima smo mi kao zemlja bogati.
Nisam siguran da to na najbolji mogući način koristimo, ali nisam siguran ni da ne koristimo. Dakle, prosto, za nas je teška situacija, i potreban nam je strateški partner, ne možemo da ga nađemo. Neću da prihvatam to kao neuspeh Vlade, i zato sam rekao prema svima - super, pomozite nam ako možete. Ja vam kažem – ne može, jer ne možete da nađete nikog u svetu ko će u ovom trenutku da uđe u to iz prostog razloga što su takvi uslovi na tržištu i što je tako i toliko teška situacija.
Dakle, to su naši realni i objektivni problemi sa kojima ćemo da se suočavamo. Zato sam rekao da taj deo o kojem je govorio Fiskalni savet razumem, jer kad počnu svi da govore – e, 17 preduzeća niste završili. Pa, vi ste ih završili tako što ste ih uništili, ne govorim o vama, nego o onima koji takve primedbe daju. Vi ste ih završili, uništili ste ih u prethodnih 15, 20 ili ne znam, koliko godina. Ostalo je onda nekome da to gleda šta će, kako i na koji način da nam popravi.
Što, da nam niste ostavili Železaru koja je mogla da radi, ili u kojoj je sve cvetalo od posla? Što, da nam niste ostavili stočni fond i krave koje su progovorile, toliko im je dobro bilo. Pa, ništa od toga nam niste ostavili. Neko je mora svim tim da se bavi i neko danas mora da rešava te probleme da bi Srbija mogla, kao što sam rekao, da bude moderna i normalna zemlja.
Vi ste rekli da se daje novac i našim investitorima. Daje se, Milane, daje se i rađe ga i lakše dajemo našim ljudima nego strancima, ali hajde da postavimo stvari objektivno. Stranci lakše donose tržište koje nije samo tržište Srbije, već tržište zapadne Evrope, tržište Evro-Azijske unije, Rusije, Belorusije, Kazahstana i Jermenije. Takođe i Turska, i Turci dolaze sve više i dobrodošli su u našu zemlju, pre svega zbog evropskog tržišta. Nadam se da će sada u još većem obimu dolaziti u Srbiju zbog Ruskog tržišta.
Ne radujemo se ničim problemima u odnosima. Naprotiv, svuda se trudimo da ih napravimo da to budu najbolji mogući odnosi i da mi utičemo koliko možemo da se tenzije smire. Ali, vam sada kažem doći će nam više od stotinu kompanija iz Turske naredne godine zato što imaju ugovorenu proizvodnju i ugovorenu prodaju na ruskom tržištu, više ne mogu to da rade iz Turske. Pitanje je dana kada će to Rusi da zaustave sa nekim drugim zemljama koje su bliske Turskoj, a za Srbiju znaju da im je sigurna. To opet zavisi od nas da to završimo.
Što se tiče domaćih ljudi, mi imamo probleme sa garancijom, probleme sa empielovima, ljudi koji ne razumeju, to su nenaplativi krediti. To je ono iz prošlosti gde smo uzimali kredite koje banke ne mogu da naplate i zato našim preduzećima traže posebne koleterale, da traže dodatne garancije. Mi ćemo svakome ko ponudi iste uslove, čak i nešto slabije uslove od domaćih kompanija, da pružimo mnogo više nego što ćemo da pružimo strancima. To, nažalost, Milane, jednostavno nije slučaj.
Mi se i dalje suočavamo sa tim samoupravnim genom, gde svakoga dana moramo da objašnjavamo da mi čuvamo neka mesta i da neko čeka da mu neko pozvoni na vrata, da mu neko da posao. Jer, kod nas ne postoji razvijeni preduzetnički duh. Najčešća primedba koju svi mi u kampanji čujemo je – e, pa ja čekam posao, završio sam to. Zašto ga čekaš? Da li ti je zabranjeno da osnuješ kompaniju? Nikad lakše. Treba ti 24 sata. Ni toliko. Uradi, ali kod nas je dobar posao samo onaj koji je u državnoj svojini, samo ako radite nešto u državi, ako je nešto u javnom sektoru, e, onda nam je to zagarantovano.
Suština privrede i napredne ekonomije je u privatnom sektoru, u tome da se rizikuje. Mnogi kažu da su Amerikanci uspeli zato što oni koji su dolazili iz Irske, pre svega, ali i Poljske, Nemačke, Holandije, svih naših evropskih zemalja, da su to ljudi koji su imali taj „riski džin“, i da su i danas zato i danas imaju najuspešniju ekonomiju upravo zbog toga.
Mi smo sebe, tamo 50-ih, 60-ih godina, uspeli smo da uništimo taj preduzetnički duh, 90-oh smo uspeli da uništimo radne navike, i ono što danas radimo je kuknjava svakodnevna. Svaki dan je samo možemo li da zaplačemo i hoće li država negde da reaguje. Ne može država da reaguje na sve. Kada se budemo naučili, kada budemo napadani zbog toga što je država reagovala i nekome pomagala, jer za to je morala od nekoga da uzme novac, tada će Srbija biti neuporedivo uspešnija nego danas.
I oko toga, ja ne volim da se udvaram nikome, te neću da iskoristim to ni za dodvoravanje vama ni za dodvoravanje narodu, niti bilo kome drugom, za ljude koji govore, jer u Srbiji nikada nije bilo dobro. U Srbiji nikada nikome nije bilo bolje. Uvek smo pričali o tom boljem, još od 1804. godine, od početaka stvaranja moderne srpske države i nikad nam nije bilo dobro i nikad nam nije bilo bolje. A bogami bilo je, nekad je bilo lošije, nekad je bilo bolje.
Mada ću da vam kažem da mislim da je mnogo bolje iako to još svi ljudi nisu osetili. Neki će da osete manje, neki će da osete više. Stanje javnih finansija je stabilno. Naše javne finansije u odnosu na brlog koji smo nasledili, danas predstavlja apoteku. Uspeli smo privredu da pokrenemo i da od minusa i od prognoze sa minusom od jedan, minus jedan i po, da dođemo do plus jedan, a kažem vam u naredne četiri godine nijednom nećemo biti ispod plus dva posto.
To su velike stvari za jednu zemlju. Ako sagledate broj kilometara koji smo napravili auto-puta, ono što će uslediti u 2016. godini i što ćemo da završimo do marta 2017. godine samo u auto-putu je to gotovo 200 kilometara. Pa, računajte da vam prosečno kilometar auto-puta košta ne manje od sedam, osam miliona evra, negde i mnogo više. Negde je to naravno i manje, ali je prosečno svakako iznad osma, deset miliona evra. Pa, kad otvorite 30 kilometara onda znajte, hajde ovo je bila lakša deonica, ali kada otvorite 30 kilometara Požega – Preljine, to košta 300 miliona i preko 300 miliona evra. To su ogromni novci koje država daje, koje država izdvaja. To je ogroman napredak, samo što to mnogi ne žele da vide, zato što je važnije da se živi u nekakvom rijalitiju i samo da govorite loše stvari.
Znači, moći će neko da govori šta god hoće, ali će imati konkretne rezultate koje ne može da izbriše. Zato kažem, stanje u državi je mnogo bolje. Da li su svi građani to osetili? Pa, nisu. Da li će to uvek svi da osete? Pa, neće, taj boljitak će uvek da osete oni najvredniji, oni koji su najstrpljiviji, oni koji su najmarljiviji, najradniji i uvek će biti uspešniji od nekih drugih i to nema nikakve sumnje. To je narodni kapitalizam, to je život. Nikad nisu svi bili isti i za uravnilovku, valjda smo taj nivo preskočili negde 60-ih godina prošlog veka.
Da li ima još nepravde? Ima je. Možemo li još mnogo toga da ispravimo? Možemo i hoćemo. Da li će ljudima u 2016. godini biti bolje nego u 2015. godini? Sad to nesumnjivo mogu da vam kažem, ne sumnjivo, jer ako smo uspeli da prosvetnim radnicima za 4% podignemo plate, da isplatimo jedan posto u jednokratnom davanju, pa tog jednokratnog davanja biće i u 2016. godini. Nema nikakve sumnje, kad god vidimo da smo napravili uštedu, to ćemo da uradimo.
Krajem sledeće godine, a prošlo je već više od dve godine aranžmana sa MMF i onda sve možemo da sagledamo i možemo jednostavnije i slobodnije da planiramo naše rashode. To je suština, mi uspevamo i svi vide to. Da li mislite da je neko u MMF-u lud? Mislite da je neko u EU lud? Mislite da je neko u Svetskoj banci lud? Pa, ti ljudi su puni samo reči hvale. Puni su reči hvale i puni su reči priznanja za našu zemlju. Mislite li, kao što reče Dragan Marković da Kinezi, lako, onako bezveze rekli – sedi ti Vučiću pored kineskog premijera.
Da vam otkrijem da budete ponosni na svoju zemlju. Estonski premijer, pošto smo imali više tih prijema različitih na mnogo mesta smo išli. Ja sam bio fasciniran onom industrijskom zonom, industrijskim parkom u Sužou koji sam video, to ćemo pokušati u Srbiji da napravimo. Nešto su Kinezi u Belorusiji napravili, mi ćemo pokušati to ovde da napravimo mnogo bolje i sa snažnijim kineskim kompanijama.
Šta se dešava tamo? Kada idete sa kineskim premijerom ili sa kineskim predsednikom, nigde se ne guram uvek idem među poslednjima, ulazim u te prostorije i jedan divan čovek, mladi estonski premijer, Toni Ruivas, je rekao – kada oni idu gde ko seda, on je rekao – ne znam ko će da sedne sa ove jedne strane, ali ovde svakako ostavite mesta za Srbiju i za Vučića. Ne zbog Vučića, nego zbog Srbije, Srbija je to mesto zaslužila. Srbija je to zaslužila zato što ti ljudi vide ekonomske pokazatelje. Pogledajte šta EU kaže u svom izveštaju o ekonomskim reformama. Same su to reči hvale, vrlo konkretne, ali mnogo teškog rada je pred nama i ovi rizici sa tih 17 preduzeća nisu ni malo mali. Tu nam je potrebna pomoć svakoga, dobrodošao je svako ko može da pomogne, ali mi verujte znam da je to teško i gotovo nemoguće za nas da to dobro i lagano rešimo, jer se svih ovih meseci trudimo da to napravimo i vidimo sa kakvom mukom i teško ide. Neki su to očas posla uništili, a potrebne su vam godine da promenite, popravite i unapredite.
Dakle, smatram da je jasno da je Srbija na dobrom, vrlo dobrom putu. Smatram da svi vide da je stanje u državi neuporedivo bolje zato sam molio za stabilnost prošle godine, moliću za stabilnost i 2016. godine. Zato sam posebno zahvalan svim građanima Srbije, zato sam zahvalan vama Milane, zahvalan sam penzionerima, zahvalan sam svima, jer su ti ljudi razumeli, uprkos ne lakog života, neće biti lak ni za dve godine, ali će biti bolji nego danas.
Pokazali su trpeljivost i strpljenje i ozbiljnost i odgovornost. Pokazali su da razumeju šta je država i na tome sam zahvalan svim građanima ove zemlje, jer samo tako smo uspeli da napravimo ove bolje rezultate i samo tako ćemo u narednih pet godina imati mnogo bolje rezultate.
Naučio sam jednu stvar, na Dalekom istoku, ne planirajte pet meseci unapred. Ja zato nisam hteo da fasciniram Srbiju i da uzmemo tih 105 miliona evra i da vam kažem, ej ljudi, pa naš deficit je skoro pa nepostojeći za 2015. godinu, nego sam rekao, nemojte da nam plaćate, ostavite to za teške dane, ostavite nam to za teže dane, što nijedan političar nije do sada nije radio u Srbiji, što niko nikada nije radio.
To nije srpska navika. To jeste ono što pripada protestantskom etosu, kako god da okrenete. Mislim da to jesu pozitivne i dobre stvari koje se u Srbiji dešavaju i mislim takođe da, ako o ozbiljnim stvarima razgovaramo, po prvi put godinu dana imamo ozbiljne rasprave o rastu BDP, o fiskalnom deficitu i naučićemo razliku između neto PDV i bruto domaćeg PDV. Mnogo toga ćemo još da naučimo, ali time ćemo da vaspitavamo i obučavamo sve ljude u Srbiji koji će na mnogo stručniji način moći da sagledavaju i budžete i sve ono o čemu smo danas razgovarali.
Dakle, pošto se stiče utisak u javnosti da malo pomažemo domaće kompanije, pomažemo mnogo, ali ne može da bude pomoć, daj nam pare, ali da te pare ne vratimo. Ne možete da dobijete pomoć, a da ne date kolaterale i garancije da će taj posao da bude obavljen. Kada date PKC novac, oni imaju obavezu da zaposle taj i taj broj ljudi i toliko plata da isplaćuju i imaju kontrolore, teške ljude koji to kontrolišu, mi to kontrolišemo i oni te obaveze ispunjavaju.
To radi isto i „Džonson elektrik“, to radi svako kome damo novac. Tu smo imali nekih problema, ali ne velikih, Sertiću, gotovo su svi ispunjavali svoje obaveze, poslednji ugovori, gotovo su apsolutno svi ispunjavali svoje obaveze.
Ranije je to bilo i ovako i onako, bez prevelike kontrole, ali poslednje godine ili dve, nemamo nikakvih problema sa tim. Dakle, koja god od srpskih kompanija taj novac želi, te subvencije želi, dobro došli, ali vi morate da garantujete da mi nismo bacili taj narodni novac i mi hoćemo i nama nije problem da damo narodni novac, ali hoćemo da nam to vratite kroz zapošljavanje ljudi. Hoćemo da nam to vratite kroz tržište koje ste obezbedili na Zapadu ili Istoku.
Hoćemo da nam to vratite kroz to što ćete da radite u narednih pet ili šest godina, a ne došao sam, uzeo novac i posle godinu dana sve otpustio i više nemam šta da radim. To je suština. Ovo nije sve odgovor vama, ja sam vama zahvalan na razumevanju, na podršci vašoj političkoj partiji, na podršci koju pružaju svi penzioneri Srbije, koji odlično razumeju šta je država, a šta odgovornost i ozbiljnost, ali ovo su argumenti.
Kao što vidite, uvek od silnih najava, od nekada nekorektnog istupanja, od nekada poziva na mržnju obično ne ostane ništa, zato što rad pobeđuje. Rad ne možete da pobedite. Rad i energija što uvek pobeđuju i ja sam zato zahvalan i vama i svim ljudima koji su u tome učestvovali.
Ono što je veoma važno i pokušaću da budem konkretan, oko RTB Bora ne znam šta bih vam rekao. Vrlo su teški uslovi i teško je napraviti dobar rezultat sa ovakvom cenom bakra u svetu.
Toliko je teško to napraviti, a kada to imate, onda imate i nervozu i nezadovoljstvo ljudi, a državi se samo gomilaju dugovi. Mi danas ne možemo, da budemo iskreni, ni da prodamo, ni da privatizujemo RTB. Ja sam razgovarao u Americi sa najmoćnijim hinjovim kompanijama, ali oni zatvaraju rudnike bakra, kao što se zatvaraju čeličane. Ne znam da li imate informaciju da su Košice 50% spustili svoju proizvodnju, a 15% ljudi otpuštaju. Dakle, čeličana koja je važnija od naše, upravo zbog cene čelika koja je na najnižem istorijskom nivou, kao i cena bakra, kao i cena nafte, kao i mnoge druge probleme koje imamo upravo zbog toga, naročito u prodaju sirovina u kojima smo mi kao zemlja bogati.
Nisam siguran da to na najbolji mogući način koristimo, ali nisam siguran ni da ne koristimo. Dakle, prosto, za nas je teška situacija, i potreban nam je strateški partner, ne možemo da ga nađemo. Neću da prihvatam to kao neuspeh Vlade, i zato sam rekao prema svima - super, pomozite nam ako možete. Ja vam kažem – ne može, jer ne možete da nađete nikog u svetu ko će u ovom trenutku da uđe u to iz prostog razloga što su takvi uslovi na tržištu i što je tako i toliko teška situacija.
Dakle, to su naši realni i objektivni problemi sa kojima ćemo da se suočavamo. Zato sam rekao da taj deo o kojem je govorio Fiskalni savet razumem, jer kad počnu svi da govore – e, 17 preduzeća niste završili. Pa, vi ste ih završili tako što ste ih uništili, ne govorim o vama, nego o onima koji takve primedbe daju. Vi ste ih završili, uništili ste ih u prethodnih 15, 20 ili ne znam, koliko godina. Ostalo je onda nekome da to gleda šta će, kako i na koji način da nam popravi.
Što, da nam niste ostavili Železaru koja je mogla da radi, ili u kojoj je sve cvetalo od posla? Što, da nam niste ostavili stočni fond i krave koje su progovorile, toliko im je dobro bilo. Pa, ništa od toga nam niste ostavili. Neko je mora svim tim da se bavi i neko danas mora da rešava te probleme da bi Srbija mogla, kao što sam rekao, da bude moderna i normalna zemlja.
Vi ste rekli da se daje novac i našim investitorima. Daje se, Milane, daje se i rađe ga i lakše dajemo našim ljudima nego strancima, ali hajde da postavimo stvari objektivno. Stranci lakše donose tržište koje nije samo tržište Srbije, već tržište zapadne Evrope, tržište Evro-Azijske unije, Rusije, Belorusije, Kazahstana i Jermenije. Takođe i Turska, i Turci dolaze sve više i dobrodošli su u našu zemlju, pre svega zbog evropskog tržišta. Nadam se da će sada u još većem obimu dolaziti u Srbiju zbog Ruskog tržišta.
Ne radujemo se ničim problemima u odnosima. Naprotiv, svuda se trudimo da ih napravimo da to budu najbolji mogući odnosi i da mi utičemo koliko možemo da se tenzije smire. Ali, vam sada kažem doći će nam više od stotinu kompanija iz Turske naredne godine zato što imaju ugovorenu proizvodnju i ugovorenu prodaju na ruskom tržištu, više ne mogu to da rade iz Turske. Pitanje je dana kada će to Rusi da zaustave sa nekim drugim zemljama koje su bliske Turskoj, a za Srbiju znaju da im je sigurna. To opet zavisi od nas da to završimo.
Što se tiče domaćih ljudi, mi imamo probleme sa garancijom, probleme sa empielovima, ljudi koji ne razumeju, to su nenaplativi krediti. To je ono iz prošlosti gde smo uzimali kredite koje banke ne mogu da naplate i zato našim preduzećima traže posebne koleterale, da traže dodatne garancije. Mi ćemo svakome ko ponudi iste uslove, čak i nešto slabije uslove od domaćih kompanija, da pružimo mnogo više nego što ćemo da pružimo strancima. To, nažalost, Milane, jednostavno nije slučaj.
Mi se i dalje suočavamo sa tim samoupravnim genom, gde svakoga dana moramo da objašnjavamo da mi čuvamo neka mesta i da neko čeka da mu neko pozvoni na vrata, da mu neko da posao. Jer, kod nas ne postoji razvijeni preduzetnički duh. Najčešća primedba koju svi mi u kampanji čujemo je – e, pa ja čekam posao, završio sam to. Zašto ga čekaš? Da li ti je zabranjeno da osnuješ kompaniju? Nikad lakše. Treba ti 24 sata. Ni toliko. Uradi, ali kod nas je dobar posao samo onaj koji je u državnoj svojini, samo ako radite nešto u državi, ako je nešto u javnom sektoru, e, onda nam je to zagarantovano.
Suština privrede i napredne ekonomije je u privatnom sektoru, u tome da se rizikuje. Mnogi kažu da su Amerikanci uspeli zato što oni koji su dolazili iz Irske, pre svega, ali i Poljske, Nemačke, Holandije, svih naših evropskih zemalja, da su to ljudi koji su imali taj „riski džin“, i da su i danas zato i danas imaju najuspešniju ekonomiju upravo zbog toga.
Mi smo sebe, tamo 50-ih, 60-ih godina, uspeli smo da uništimo taj preduzetnički duh, 90-oh smo uspeli da uništimo radne navike, i ono što danas radimo je kuknjava svakodnevna. Svaki dan je samo možemo li da zaplačemo i hoće li država negde da reaguje. Ne može država da reaguje na sve. Kada se budemo naučili, kada budemo napadani zbog toga što je država reagovala i nekome pomagala, jer za to je morala od nekoga da uzme novac, tada će Srbija biti neuporedivo uspešnija nego danas.
I oko toga, ja ne volim da se udvaram nikome, te neću da iskoristim to ni za dodvoravanje vama ni za dodvoravanje narodu, niti bilo kome drugom, za ljude koji govore, jer u Srbiji nikada nije bilo dobro. U Srbiji nikada nikome nije bilo bolje. Uvek smo pričali o tom boljem, još od 1804. godine, od početaka stvaranja moderne srpske države i nikad nam nije bilo dobro i nikad nam nije bilo bolje. A bogami bilo je, nekad je bilo lošije, nekad je bilo bolje.
Mada ću da vam kažem da mislim da je mnogo bolje iako to još svi ljudi nisu osetili. Neki će da osete manje, neki će da osete više. Stanje javnih finansija je stabilno. Naše javne finansije u odnosu na brlog koji smo nasledili, danas predstavlja apoteku. Uspeli smo privredu da pokrenemo i da od minusa i od prognoze sa minusom od jedan, minus jedan i po, da dođemo do plus jedan, a kažem vam u naredne četiri godine nijednom nećemo biti ispod plus dva posto.
To su velike stvari za jednu zemlju. Ako sagledate broj kilometara koji smo napravili auto-puta, ono što će uslediti u 2016. godini i što ćemo da završimo do marta 2017. godine samo u auto-putu je to gotovo 200 kilometara. Pa, računajte da vam prosečno kilometar auto-puta košta ne manje od sedam, osam miliona evra, negde i mnogo više. Negde je to naravno i manje, ali je prosečno svakako iznad osma, deset miliona evra. Pa, kad otvorite 30 kilometara onda znajte, hajde ovo je bila lakša deonica, ali kada otvorite 30 kilometara Požega – Preljine, to košta 300 miliona i preko 300 miliona evra. To su ogromni novci koje država daje, koje država izdvaja. To je ogroman napredak, samo što to mnogi ne žele da vide, zato što je važnije da se živi u nekakvom rijalitiju i samo da govorite loše stvari.
Znači, moći će neko da govori šta god hoće, ali će imati konkretne rezultate koje ne može da izbriše. Zato kažem, stanje u državi je mnogo bolje. Da li su svi građani to osetili? Pa, nisu. Da li će to uvek svi da osete? Pa, neće, taj boljitak će uvek da osete oni najvredniji, oni koji su najstrpljiviji, oni koji su najmarljiviji, najradniji i uvek će biti uspešniji od nekih drugih i to nema nikakve sumnje. To je narodni kapitalizam, to je život. Nikad nisu svi bili isti i za uravnilovku, valjda smo taj nivo preskočili negde 60-ih godina prošlog veka.
Da li ima još nepravde? Ima je. Možemo li još mnogo toga da ispravimo? Možemo i hoćemo. Da li će ljudima u 2016. godini biti bolje nego u 2015. godini? Sad to nesumnjivo mogu da vam kažem, ne sumnjivo, jer ako smo uspeli da prosvetnim radnicima za 4% podignemo plate, da isplatimo jedan posto u jednokratnom davanju, pa tog jednokratnog davanja biće i u 2016. godini. Nema nikakve sumnje, kad god vidimo da smo napravili uštedu, to ćemo da uradimo.
Krajem sledeće godine, a prošlo je već više od dve godine aranžmana sa MMF i onda sve možemo da sagledamo i možemo jednostavnije i slobodnije da planiramo naše rashode. To je suština, mi uspevamo i svi vide to. Da li mislite da je neko u MMF-u lud? Mislite da je neko u EU lud? Mislite da je neko u Svetskoj banci lud? Pa, ti ljudi su puni samo reči hvale. Puni su reči hvale i puni su reči priznanja za našu zemlju. Mislite li, kao što reče Dragan Marković da Kinezi, lako, onako bezveze rekli – sedi ti Vučiću pored kineskog premijera.
Da vam otkrijem da budete ponosni na svoju zemlju. Estonski premijer, pošto smo imali više tih prijema različitih na mnogo mesta smo išli. Ja sam bio fasciniran onom industrijskom zonom, industrijskim parkom u Sužou koji sam video, to ćemo pokušati u Srbiji da napravimo. Nešto su Kinezi u Belorusiji napravili, mi ćemo pokušati to ovde da napravimo mnogo bolje i sa snažnijim kineskim kompanijama.
Šta se dešava tamo? Kada idete sa kineskim premijerom ili sa kineskim predsednikom, nigde se ne guram uvek idem među poslednjima, ulazim u te prostorije i jedan divan čovek, mladi estonski premijer, Toni Ruivas, je rekao – kada oni idu gde ko seda, on je rekao – ne znam ko će da sedne sa ove jedne strane, ali ovde svakako ostavite mesta za Srbiju i za Vučića. Ne zbog Vučića, nego zbog Srbije, Srbija je to mesto zaslužila. Srbija je to zaslužila zato što ti ljudi vide ekonomske pokazatelje. Pogledajte šta EU kaže u svom izveštaju o ekonomskim reformama. Same su to reči hvale, vrlo konkretne, ali mnogo teškog rada je pred nama i ovi rizici sa tih 17 preduzeća nisu ni malo mali. Tu nam je potrebna pomoć svakoga, dobrodošao je svako ko može da pomogne, ali mi verujte znam da je to teško i gotovo nemoguće za nas da to dobro i lagano rešimo, jer se svih ovih meseci trudimo da to napravimo i vidimo sa kakvom mukom i teško ide. Neki su to očas posla uništili, a potrebne su vam godine da promenite, popravite i unapredite.
Dakle, smatram da je jasno da je Srbija na dobrom, vrlo dobrom putu. Smatram da svi vide da je stanje u državi neuporedivo bolje zato sam molio za stabilnost prošle godine, moliću za stabilnost i 2016. godine. Zato sam posebno zahvalan svim građanima Srbije, zato sam zahvalan vama Milane, zahvalan sam penzionerima, zahvalan sam svima, jer su ti ljudi razumeli, uprkos ne lakog života, neće biti lak ni za dve godine, ali će biti bolji nego danas.
Pokazali su trpeljivost i strpljenje i ozbiljnost i odgovornost. Pokazali su da razumeju šta je država i na tome sam zahvalan svim građanima ove zemlje, jer samo tako smo uspeli da napravimo ove bolje rezultate i samo tako ćemo u narednih pet godina imati mnogo bolje rezultate.
Naučio sam jednu stvar, na Dalekom istoku, ne planirajte pet meseci unapred. Ja zato nisam hteo da fasciniram Srbiju i da uzmemo tih 105 miliona evra i da vam kažem, ej ljudi, pa naš deficit je skoro pa nepostojeći za 2015. godinu, nego sam rekao, nemojte da nam plaćate, ostavite to za teške dane, ostavite nam to za teže dane, što nijedan političar nije do sada nije radio u Srbiji, što niko nikada nije radio.
To nije srpska navika. To jeste ono što pripada protestantskom etosu, kako god da okrenete. Mislim da to jesu pozitivne i dobre stvari koje se u Srbiji dešavaju i mislim takođe da, ako o ozbiljnim stvarima razgovaramo, po prvi put godinu dana imamo ozbiljne rasprave o rastu BDP, o fiskalnom deficitu i naučićemo razliku između neto PDV i bruto domaćeg PDV. Mnogo toga ćemo još da naučimo, ali time ćemo da vaspitavamo i obučavamo sve ljude u Srbiji koji će na mnogo stručniji način moći da sagledavaju i budžete i sve ono o čemu smo danas razgovarali.
Dakle, pošto se stiče utisak u javnosti da malo pomažemo domaće kompanije, pomažemo mnogo, ali ne može da bude pomoć, daj nam pare, ali da te pare ne vratimo. Ne možete da dobijete pomoć, a da ne date kolaterale i garancije da će taj posao da bude obavljen. Kada date PKC novac, oni imaju obavezu da zaposle taj i taj broj ljudi i toliko plata da isplaćuju i imaju kontrolore, teške ljude koji to kontrolišu, mi to kontrolišemo i oni te obaveze ispunjavaju.
To radi isto i „Džonson elektrik“, to radi svako kome damo novac. Tu smo imali nekih problema, ali ne velikih, Sertiću, gotovo su svi ispunjavali svoje obaveze, poslednji ugovori, gotovo su apsolutno svi ispunjavali svoje obaveze.
Ranije je to bilo i ovako i onako, bez prevelike kontrole, ali poslednje godine ili dve, nemamo nikakvih problema sa tim. Dakle, koja god od srpskih kompanija taj novac želi, te subvencije želi, dobro došli, ali vi morate da garantujete da mi nismo bacili taj narodni novac i mi hoćemo i nama nije problem da damo narodni novac, ali hoćemo da nam to vratite kroz zapošljavanje ljudi. Hoćemo da nam to vratite kroz tržište koje ste obezbedili na Zapadu ili Istoku.
Hoćemo da nam to vratite kroz to što ćete da radite u narednih pet ili šest godina, a ne došao sam, uzeo novac i posle godinu dana sve otpustio i više nemam šta da radim. To je suština. Ovo nije sve odgovor vama, ja sam vama zahvalan na razumevanju, na podršci vašoj političkoj partiji, na podršci koju pružaju svi penzioneri Srbije, koji odlično razumeju šta je država, a šta odgovornost i ozbiljnost, ali ovo su argumenti.
Kao što vidite, uvek od silnih najava, od nekada nekorektnog istupanja, od nekada poziva na mržnju obično ne ostane ništa, zato što rad pobeđuje. Rad ne možete da pobedite. Rad i energija što uvek pobeđuju i ja sam zato zahvalan i vama i svim ljudima koji su u tome učestvovali.
Srpska napredna stranka
Maja Gojković
Srpska napredna stranka
| Predsedava
Reč ima narodni poslanik Dejan Radenković.
Socijalistička partija Srbije
Dejan Radenković
Socijalistička partija Srbije
Poštovani predsedniče Vlade, uvaženi ministri, dame i gospodo narodni poslanici, ja ću kao ovlašćeni predstavnik SPS od ove objedinjene rasprave se posvetiti najbitnijem zakonu, Predlogu zakona o budžetu Republike Srbije.
Ako se nešto može zaključiti iz budžeta i analize budžeta koja je sadašnja skupštinska većina usvajala, možemo da kažemo da to nije trotinet i da ga možemo lako zaustaviti i okrenuti ga u drugom smeru, bez ikakvih ozbiljnih posledica.
Vođenje javnih finansija jedne ozbiljne države, koja je kao takva priznata u svetu, počevši od EU, MMF, Svetske banke, Rusije, Kine i mnogih drugih zemalja i organizacija, a posebno ozdravljenje javnih finansija, nije proces koji se može desiti u jednom budžetskom ciklusu.
Naprotiv, ako zaista želimo da jednom zauvek izađemo iz problema, potrebno je da doziramo korake, tako da smanjujemo rashode, a ne da zaboravimo ljude i tako da povećavamo prihode, a da ne ubijemo privredu.
Neophodno je da stimulišemo produktivne aktivnosti, ali da ne gurnemo u propast grane koje se nalaze u velikom problemu.
Mi iz SPS možemo reći da je ovaj predlog budžeta pokazatelj, da je jedan veliki brod javnih finansija, u poslednje dve godine, prvo usporio put u lošem pravcu, a potom je krenuo da se lagano okreće, a da nakon usvajanja i dobre realizacije ovih budžeta, prvi put možemo videti kako se brod umesto ka santama leda kreće u mirno i u sigurno more.
Pored već, svima vidljivog zaokreta od visokih budžetskih deficita, ovaj budžet jasno pokazuje još dve stvari.
Prvo, napuštene su prakse da se budžetske projekcije prave na osnovu nerealnih i netačnih projekcija i pretpostavke.
Budžetsko planiranje za 2016. godinu, kao i za 2015. godinu, zasnovan je na realističnim, a ne na željenim i optimističnim pretpostavkama. U tom svetlu smo ove godine preskočili tradicionalne rebalanse, kao što možemo svi da vidimo, čak smo izbegli i one rebalanse koji su bili tehničke prirode. To nam govori da, ne samo realistično planiramo, nego da pored dobrog planiranja, imamo i odgovarajuće poteze u realizaciji rashoda. To se odnosi, kako na prikupljanje poreskih i neporeskih prihoda, tako i na i na držanje rashoda pod kontrolom.
Uostalom, priznanja za ovu oblast nam stižu od institucije koja je veoma zainteresovana za naš budžet, ne zato što voli ovu skupštinsku većinu i ovu Vladu, nego zato što brine o poveriocima naše zemlje i njihovim interesima.
Kada vam MMF kaže da su postavke realne, a realizacija ohrabrujuća, onda ta ocena dolazi od nekoga ko nema i jedan politički ili bilo koji razlog da nam ulepšava stvarnost.
Drugo, budžet za 2016. godinu nam daje vrlo detaljan prikaz strukture prihoda i rashoda. Način na koji se finansira otplata, glavnica i deficit, kao i alternative, kada je reč o finansiranju. Detaljnost i transparentnost su bile i ostala naša opredeljenja uz realno očekivanje, budući da nemamo razloga, da krijemo i jednu brojku u budžetu.
U 2016. godini planirali smo, koristeći prilično konzervativne procene. Dakle, pretpostavljamo da će stopa rasta BDP biti 1,8%, a da će doći do laganog ubrzanja i inflacije u odnosu na 2015. godinu, tačnije da će se ona sa neuobičajeno niskog nivoa, čak i za standarde evro zone, pomeriti u opseg koji će omogućiti da inflacija da određeni stepen fleksibilnosti finansijskom sektoru, a samim tim, i realnoj ekonomiji.
Naravno, ovde govorimo o lepoj situaciji da nam se primarni ciljevi monetarne politike kreću u rasponima od jedan do 3%, čime je Srbija konačno, možemo reći, ušla u red država sa pristojnom monetarnom politikom.
Takođe, kada je reč o kretanju BDP moguće je da će rezultati biti i bolji, ali za sada ostavljamo lepa očekivanja po strani jer budžet mora biti donesen na osnovu, donekle, restriktivnijih pretpostavki. Da ne ispadne da isključivo hvalimo sami sebe, nezavisna tela državne uprave, koja su dala svoje predloge i projekcije, sam predlog Vlade čiji smo deo, moram istaći da je i jedan deo koji je težak za sve nas, koji znamo da je srce na levoj strani, je da predlog budžeta podrazumeva smanjenje rashoda na plate.
Drugim rečima, u narednoj godini se planira smanjenje broja zaposlenih u javnom sektoru, jer je smanjenje plata nešto što nema previše smisla, kada je javni sektor u pitanju.
Ako javni sektor posmatramo u svetlu motivacije zaposlenih, ali i u svetlu mogućnosti da u iste priučimo kvalitetne ljude, naredne godine broj zaposlenih će biti smanjen više nego što je prirodan odliv usled penzionisanja i dobrovoljnog napuštanja javnog sektora.
Kao što smo očekivali, negde imamo višak, a negde imamo manjak. Kada se sve sabere i oduzme, mi u principu smo očekivali da imamo višak. Izazov koji stoji pred onima koji će sprovoditi reformu je da dođu do odgovora kada se brojevi pretvaraju u konkretne pozicije koje nisu potrebe, a postoje, i kako se dolazi do konkretnih osoba za čijim radom više nema potrebe.
Poslanička grupa SPS, ovde još jednom ističe da svaka racionalizacija mora značiti vrlo merljive kriterijume učinka i vrlo jasne sistematizacije koje su napisane da bi se došlo do najboljih kadrovskih rešenja, a ne da bi se došlo do rešenja koja će biti plod trulih kompromisa.
Ako budemo otpustili one koji su na marginama i koji nemaju zaleđe bilo kog tipa, žrtvujući performanse i esencijalni osećaj za socijalnu pravdu, a zaštitili one koji imaju podršku koja nije bazirana na učinku, nećemo ništa uraditi. Javni sektor nije trošak sam po sebi, pa da ga treba u zavisnosti od problema koje imamo, smanjivati ili povećavati. Javni sektor je servis privrede i građana koji ima određene troškove, da bi tu ulogu mogao da vrši.
Ukoliko se sve svede na seču, mi nećemo postići osnovnu svrhu, a to je da smanjimo troškove uz istovremeno podizanje kvaliteta usluga. Ako prigrlimo slabosti, loše prakse, a samo smanjimo troškove ti troškovi će nam se pojaviti na nekim drugim mestima jer privreda i građani neće dobiti adekvatne i kvalitetne usluge kakve su im potrebne.
Primera imamo mnogo, počevši od toga da li je građanima bolje da čekaju nekoliko sati u redovima za dokumenta, da plaćaju agencije za te njihove usluge i da to urade umesto njih ili da plaćamo zaposlene koji se time bave. Da li je bolje da imamo zaposlene u nauci ili da nemamo podršku privredi iz ovog sektora? Da li nam je bolje da uštedimo na održavanju pa da nam se škole i bolnice raspadaju? Da li nam je potrebno da koristimo metod slabijih učinaka pa da nam onda bolnice i škole budu neadekvatno čiste? Sve to deluje, na prvi pogled, banalno. Niko ne bi pomislio da je namera zakonodavca da se igra sa indikatorima uspeha, ali praksa pokazuje da su se najbolje namere mogle izroditi u vrlo lošoj praksi.
Mi smo malo duže od većine stranaka na srpskoj političkoj sceni. Pravili smo greške i dobre poteze i ne bi želeli da se sadašnje racionalizacije pretvore u političku osvetu i da ljude u javnom sektoru neko gleda kao simpatizere ove ili one političke opcije.
Ako ponovo uđemo u iskušenje da koristimo političke kriterijume kao standarde merenja nečijih učinaka nećemo mnogo toga pametno uraditi. Uporedo sa javnom upravom čekaju nas još neke promene zaposlenosti u firmama koje su predviđene za stečaj. Reč je o preduzećima koja kroz godine restrukturiranja nisu izašle na zelenu granu, i pored napora koji su uložile vlade u kojima su bili predstavnici svih stranaka, koji maltene, sede danas u Narodnoj skupštini.
Imaćemo pritiske na javne finansije po ovom osnovu, sredstva su planirana, naravno, a ne možemo da kažemo da se to neće desiti pri planiranju ni u 2017. godini.
S druge strane, pitanje je da li želimo preduzeća koja će generisati profit budžetske prihode i nova zdrava radna mesta ili ćemo gledati stalno unazad. Na srednji rok nam je bolje da ostvarimo uslove da ljudi koji sada imaju fiktivna radna mesta dobiju stvarna radna mesta i da platu zarađuju tako što će zadovoljiti potrebe građana Srbije i zemalja gde će ta preduzeća izvoziti svoju robu i usluge, umesto da gledaju u budžet i narodne poslanike, u manjoj meri, a gotovo svakog meseca u pravcu Vlade Republike Srbije.
Bilo bi lepo da možemo prvo da stvorimo nova radna mesta, da potom rešimo problem restrukturiranja, ali to znate svi da nije moguće. Sredstva za to smo, kao društvo potrošili u vreme kada su oni koji su vodili ekonomsku politiku ove zemlje, smatrali da je najbolja politika guranje problema pod tepih.
Kako bilo, račun se na kraju opet plati, a računa za pogrešne odluke uvek plate građani Srbije, a političku cenu za takve greške obično plaćaju oni koji nisu greške napravili. Mi se trudimo da naše greške, koje će se svakako desiti, budu što manje, da bi prekinuli nezdravu praksu prenošenja troškova loših odluka budućim generacijama, pa makar mi sami platili političku cenu.
Predlogom budžeta za 2016. godinu planirani su i novi neporeski prihodi. Svojevremeno je to podrugljivo opisano kao javne finansije koje se baziraju na oktanima i maliganima.
Trošarine, tj. akcize predstavljaju za evropske prilike značajan deo ukupnih budžetskih priliva, ali sa druge strane, njihov procentualni iznos u prodajnoj u prodajnoj ceni roba i usluga na koje se plaćaju je ispod evropskog.
Naš problem je što uvek nismo na nivou razvoja gde bi mogli da više prihodujemo od PDV i poreza na dobit, a u konsolidovanom budžetu i od poreza na dohodak i na imovinu. Naravno, ne kroz nerazumno visoko oporezivanje nego kroz širenje i stvaranje ekonomski jake poreske baze koja rado plaća jer može dobro da zaradi u Srbiji i vidi da se državni novci troše na način koji je na ponos svima nama.
Reći ovakvu konstataciju je samo pre nekoliko godina bilo patetično i neiskreno. Danas nam izgleda to kao da je nešto opipljivo i što će se desiti u godinama koje dolaze. Brod o kome sam pričao na početku će se do tada okrenuti. Deficit će postati naša prošlost, a javni dug će početi da pada.
Subvencije. Ne znam, subvencije i dalje ostaju značajan deo budžeta. Poljoprivredne subvencije ne možemo smanjivati posebno, jer je deo njih često socijalne prirode, a drugi deo je podrška našim poljoprivrednicima u utakmici sa konkurentima koji imaju još izdašniju podršku. Mi nismo izmislili ovakav sistem. To su uradile zemlje koje su mnogo moćnije od nas i tu nemamo previše izbora. Imamo strateška preduzeća koja su primaoci subvencija. Jedno koje će u 2016. godini dobiti poslednju turu subvencija i jedno koje je tradicionalni primalac subvencija.
I u vazdušnom i u šinskom saobraćaju vidimo napredak, ali je ovde zaokret postepeniji i dugoročniji, ali se dešava nešto. Nastavićemo sa podsticajem investitora, ali ćemo nastaviti da unapređujemo kontrolu koja je od nepostojeće postala vrlo ozbiljna, a projekti vrlo fokusirani sa precizno definisanim kriterijumima i institucijama koje su sposobne da vrše praćenje.
Ne možemo čekati još nekoliko godina dok se brod zaokrene i dobije punu brzinu jer zemlje u našem okruženju su odavno taj proces uradile. Ne možemo i zbog ljudi koji će ostati privremeno zbog posla.
Moramo naći načina da otvorimo nova radna mesta i da dođemo do novih tehnologija i tržišta. Za razliku od nekih ranijih politika, ako ste domaći investitor, niste više diskriminisani u ovoj otadžbini od skoro.
Dugoročno opredeljenje je da subvencije budu prelazno rešenje, za sada nemamo uslove da to režemo sekirom i da sečemo sekirom, ali imamo sve uslove da merimo, pratimo i pažljivo selektujemo.
Usko povezano nešto sa subvencijama o čemu bih u narednom delu pričao su i državne investicije. Ove godine možemo da vidimo da smo štedeli, možda i više nego što se nekima čini da treba. Razlog je bio jasan, bilo je bolje malo zakasniti sa projektima, nego po običajima koji su postojali u prošlosti, a to moramo da kažemo, mnogo obećati, mnogo započeti, a iznad svega mnogo kasniti u plaćanju.
U narednoj godini ćemo investirati više i znamo da bez infrastrukture nema dinamičnog razvoja naše zemlje. Mnogo nas izazova čeka, toga smo svi svesni. Moraćemo vrlo brzo da rešimo stalni problem prebacivanja lopte sa jednog na drugi nivo vlasti, bilo da je to pokrajina ili da su to opštine. Nema brzih rešenja ni u ovoj oblasti.
Kada budemo uravnotežavali naše javne finansije, biće sve lakše da se pošteno podele poslovi i prihodi u vertikalnoj podeli odgovornosti. Čak i kada naš dug krene da pada, visi nam Damoklov mač porasta kamatnih stopa nad vratom. Toga nismo svesni, ali zato je bitno da adekvatno prepakujemo naše dugove, što i činimo i refinansiramo to isto na srednji rok što povoljnije. Nije isto da li je dug od 80% BDP-a pri prosečnoj kamatnoj stopi od 3% ili od 5%, na primer. Razlika, verovali ili ne, može da bude celokupno investiranje u infrastrukturi jedne godine.
Naravno, mnogo je i lepih očekivanja. Kada budemo imali uravnotežene finansije, moći ćemo razmišljati o ovoj razumnoj stavki. Otvoriće se perspektive smanjenja poreskih stopa i proširenja poreskih osnovica. Moći ćemo da gledamo celokupnu sliku i da iz tog holističkog pregleda imamo i odgovarajuće strategije politike i mere koje u ovom trenutku još uvek nisu realna opcija.
Dame i gospodo, ja bih samo na samom kraju rekao da SPS podržava ovaj Predlog budžeta, jer nas on nedvosmisleno vodi u pravcu koji je naš dugoročni cilj i cilj svih onih koji vide Srbiju kao uređenu i prosperitetnu državu. Ja vam se zahvaljujem na pažnji.
Ako se nešto može zaključiti iz budžeta i analize budžeta koja je sadašnja skupštinska većina usvajala, možemo da kažemo da to nije trotinet i da ga možemo lako zaustaviti i okrenuti ga u drugom smeru, bez ikakvih ozbiljnih posledica.
Vođenje javnih finansija jedne ozbiljne države, koja je kao takva priznata u svetu, počevši od EU, MMF, Svetske banke, Rusije, Kine i mnogih drugih zemalja i organizacija, a posebno ozdravljenje javnih finansija, nije proces koji se može desiti u jednom budžetskom ciklusu.
Naprotiv, ako zaista želimo da jednom zauvek izađemo iz problema, potrebno je da doziramo korake, tako da smanjujemo rashode, a ne da zaboravimo ljude i tako da povećavamo prihode, a da ne ubijemo privredu.
Neophodno je da stimulišemo produktivne aktivnosti, ali da ne gurnemo u propast grane koje se nalaze u velikom problemu.
Mi iz SPS možemo reći da je ovaj predlog budžeta pokazatelj, da je jedan veliki brod javnih finansija, u poslednje dve godine, prvo usporio put u lošem pravcu, a potom je krenuo da se lagano okreće, a da nakon usvajanja i dobre realizacije ovih budžeta, prvi put možemo videti kako se brod umesto ka santama leda kreće u mirno i u sigurno more.
Pored već, svima vidljivog zaokreta od visokih budžetskih deficita, ovaj budžet jasno pokazuje još dve stvari.
Prvo, napuštene su prakse da se budžetske projekcije prave na osnovu nerealnih i netačnih projekcija i pretpostavke.
Budžetsko planiranje za 2016. godinu, kao i za 2015. godinu, zasnovan je na realističnim, a ne na željenim i optimističnim pretpostavkama. U tom svetlu smo ove godine preskočili tradicionalne rebalanse, kao što možemo svi da vidimo, čak smo izbegli i one rebalanse koji su bili tehničke prirode. To nam govori da, ne samo realistično planiramo, nego da pored dobrog planiranja, imamo i odgovarajuće poteze u realizaciji rashoda. To se odnosi, kako na prikupljanje poreskih i neporeskih prihoda, tako i na i na držanje rashoda pod kontrolom.
Uostalom, priznanja za ovu oblast nam stižu od institucije koja je veoma zainteresovana za naš budžet, ne zato što voli ovu skupštinsku većinu i ovu Vladu, nego zato što brine o poveriocima naše zemlje i njihovim interesima.
Kada vam MMF kaže da su postavke realne, a realizacija ohrabrujuća, onda ta ocena dolazi od nekoga ko nema i jedan politički ili bilo koji razlog da nam ulepšava stvarnost.
Drugo, budžet za 2016. godinu nam daje vrlo detaljan prikaz strukture prihoda i rashoda. Način na koji se finansira otplata, glavnica i deficit, kao i alternative, kada je reč o finansiranju. Detaljnost i transparentnost su bile i ostala naša opredeljenja uz realno očekivanje, budući da nemamo razloga, da krijemo i jednu brojku u budžetu.
U 2016. godini planirali smo, koristeći prilično konzervativne procene. Dakle, pretpostavljamo da će stopa rasta BDP biti 1,8%, a da će doći do laganog ubrzanja i inflacije u odnosu na 2015. godinu, tačnije da će se ona sa neuobičajeno niskog nivoa, čak i za standarde evro zone, pomeriti u opseg koji će omogućiti da inflacija da određeni stepen fleksibilnosti finansijskom sektoru, a samim tim, i realnoj ekonomiji.
Naravno, ovde govorimo o lepoj situaciji da nam se primarni ciljevi monetarne politike kreću u rasponima od jedan do 3%, čime je Srbija konačno, možemo reći, ušla u red država sa pristojnom monetarnom politikom.
Takođe, kada je reč o kretanju BDP moguće je da će rezultati biti i bolji, ali za sada ostavljamo lepa očekivanja po strani jer budžet mora biti donesen na osnovu, donekle, restriktivnijih pretpostavki. Da ne ispadne da isključivo hvalimo sami sebe, nezavisna tela državne uprave, koja su dala svoje predloge i projekcije, sam predlog Vlade čiji smo deo, moram istaći da je i jedan deo koji je težak za sve nas, koji znamo da je srce na levoj strani, je da predlog budžeta podrazumeva smanjenje rashoda na plate.
Drugim rečima, u narednoj godini se planira smanjenje broja zaposlenih u javnom sektoru, jer je smanjenje plata nešto što nema previše smisla, kada je javni sektor u pitanju.
Ako javni sektor posmatramo u svetlu motivacije zaposlenih, ali i u svetlu mogućnosti da u iste priučimo kvalitetne ljude, naredne godine broj zaposlenih će biti smanjen više nego što je prirodan odliv usled penzionisanja i dobrovoljnog napuštanja javnog sektora.
Kao što smo očekivali, negde imamo višak, a negde imamo manjak. Kada se sve sabere i oduzme, mi u principu smo očekivali da imamo višak. Izazov koji stoji pred onima koji će sprovoditi reformu je da dođu do odgovora kada se brojevi pretvaraju u konkretne pozicije koje nisu potrebe, a postoje, i kako se dolazi do konkretnih osoba za čijim radom više nema potrebe.
Poslanička grupa SPS, ovde još jednom ističe da svaka racionalizacija mora značiti vrlo merljive kriterijume učinka i vrlo jasne sistematizacije koje su napisane da bi se došlo do najboljih kadrovskih rešenja, a ne da bi se došlo do rešenja koja će biti plod trulih kompromisa.
Ako budemo otpustili one koji su na marginama i koji nemaju zaleđe bilo kog tipa, žrtvujući performanse i esencijalni osećaj za socijalnu pravdu, a zaštitili one koji imaju podršku koja nije bazirana na učinku, nećemo ništa uraditi. Javni sektor nije trošak sam po sebi, pa da ga treba u zavisnosti od problema koje imamo, smanjivati ili povećavati. Javni sektor je servis privrede i građana koji ima određene troškove, da bi tu ulogu mogao da vrši.
Ukoliko se sve svede na seču, mi nećemo postići osnovnu svrhu, a to je da smanjimo troškove uz istovremeno podizanje kvaliteta usluga. Ako prigrlimo slabosti, loše prakse, a samo smanjimo troškove ti troškovi će nam se pojaviti na nekim drugim mestima jer privreda i građani neće dobiti adekvatne i kvalitetne usluge kakve su im potrebne.
Primera imamo mnogo, počevši od toga da li je građanima bolje da čekaju nekoliko sati u redovima za dokumenta, da plaćaju agencije za te njihove usluge i da to urade umesto njih ili da plaćamo zaposlene koji se time bave. Da li je bolje da imamo zaposlene u nauci ili da nemamo podršku privredi iz ovog sektora? Da li nam je bolje da uštedimo na održavanju pa da nam se škole i bolnice raspadaju? Da li nam je potrebno da koristimo metod slabijih učinaka pa da nam onda bolnice i škole budu neadekvatno čiste? Sve to deluje, na prvi pogled, banalno. Niko ne bi pomislio da je namera zakonodavca da se igra sa indikatorima uspeha, ali praksa pokazuje da su se najbolje namere mogle izroditi u vrlo lošoj praksi.
Mi smo malo duže od većine stranaka na srpskoj političkoj sceni. Pravili smo greške i dobre poteze i ne bi želeli da se sadašnje racionalizacije pretvore u političku osvetu i da ljude u javnom sektoru neko gleda kao simpatizere ove ili one političke opcije.
Ako ponovo uđemo u iskušenje da koristimo političke kriterijume kao standarde merenja nečijih učinaka nećemo mnogo toga pametno uraditi. Uporedo sa javnom upravom čekaju nas još neke promene zaposlenosti u firmama koje su predviđene za stečaj. Reč je o preduzećima koja kroz godine restrukturiranja nisu izašle na zelenu granu, i pored napora koji su uložile vlade u kojima su bili predstavnici svih stranaka, koji maltene, sede danas u Narodnoj skupštini.
Imaćemo pritiske na javne finansije po ovom osnovu, sredstva su planirana, naravno, a ne možemo da kažemo da se to neće desiti pri planiranju ni u 2017. godini.
S druge strane, pitanje je da li želimo preduzeća koja će generisati profit budžetske prihode i nova zdrava radna mesta ili ćemo gledati stalno unazad. Na srednji rok nam je bolje da ostvarimo uslove da ljudi koji sada imaju fiktivna radna mesta dobiju stvarna radna mesta i da platu zarađuju tako što će zadovoljiti potrebe građana Srbije i zemalja gde će ta preduzeća izvoziti svoju robu i usluge, umesto da gledaju u budžet i narodne poslanike, u manjoj meri, a gotovo svakog meseca u pravcu Vlade Republike Srbije.
Bilo bi lepo da možemo prvo da stvorimo nova radna mesta, da potom rešimo problem restrukturiranja, ali to znate svi da nije moguće. Sredstva za to smo, kao društvo potrošili u vreme kada su oni koji su vodili ekonomsku politiku ove zemlje, smatrali da je najbolja politika guranje problema pod tepih.
Kako bilo, račun se na kraju opet plati, a računa za pogrešne odluke uvek plate građani Srbije, a političku cenu za takve greške obično plaćaju oni koji nisu greške napravili. Mi se trudimo da naše greške, koje će se svakako desiti, budu što manje, da bi prekinuli nezdravu praksu prenošenja troškova loših odluka budućim generacijama, pa makar mi sami platili političku cenu.
Predlogom budžeta za 2016. godinu planirani su i novi neporeski prihodi. Svojevremeno je to podrugljivo opisano kao javne finansije koje se baziraju na oktanima i maliganima.
Trošarine, tj. akcize predstavljaju za evropske prilike značajan deo ukupnih budžetskih priliva, ali sa druge strane, njihov procentualni iznos u prodajnoj u prodajnoj ceni roba i usluga na koje se plaćaju je ispod evropskog.
Naš problem je što uvek nismo na nivou razvoja gde bi mogli da više prihodujemo od PDV i poreza na dobit, a u konsolidovanom budžetu i od poreza na dohodak i na imovinu. Naravno, ne kroz nerazumno visoko oporezivanje nego kroz širenje i stvaranje ekonomski jake poreske baze koja rado plaća jer može dobro da zaradi u Srbiji i vidi da se državni novci troše na način koji je na ponos svima nama.
Reći ovakvu konstataciju je samo pre nekoliko godina bilo patetično i neiskreno. Danas nam izgleda to kao da je nešto opipljivo i što će se desiti u godinama koje dolaze. Brod o kome sam pričao na početku će se do tada okrenuti. Deficit će postati naša prošlost, a javni dug će početi da pada.
Subvencije. Ne znam, subvencije i dalje ostaju značajan deo budžeta. Poljoprivredne subvencije ne možemo smanjivati posebno, jer je deo njih često socijalne prirode, a drugi deo je podrška našim poljoprivrednicima u utakmici sa konkurentima koji imaju još izdašniju podršku. Mi nismo izmislili ovakav sistem. To su uradile zemlje koje su mnogo moćnije od nas i tu nemamo previše izbora. Imamo strateška preduzeća koja su primaoci subvencija. Jedno koje će u 2016. godini dobiti poslednju turu subvencija i jedno koje je tradicionalni primalac subvencija.
I u vazdušnom i u šinskom saobraćaju vidimo napredak, ali je ovde zaokret postepeniji i dugoročniji, ali se dešava nešto. Nastavićemo sa podsticajem investitora, ali ćemo nastaviti da unapređujemo kontrolu koja je od nepostojeće postala vrlo ozbiljna, a projekti vrlo fokusirani sa precizno definisanim kriterijumima i institucijama koje su sposobne da vrše praćenje.
Ne možemo čekati još nekoliko godina dok se brod zaokrene i dobije punu brzinu jer zemlje u našem okruženju su odavno taj proces uradile. Ne možemo i zbog ljudi koji će ostati privremeno zbog posla.
Moramo naći načina da otvorimo nova radna mesta i da dođemo do novih tehnologija i tržišta. Za razliku od nekih ranijih politika, ako ste domaći investitor, niste više diskriminisani u ovoj otadžbini od skoro.
Dugoročno opredeljenje je da subvencije budu prelazno rešenje, za sada nemamo uslove da to režemo sekirom i da sečemo sekirom, ali imamo sve uslove da merimo, pratimo i pažljivo selektujemo.
Usko povezano nešto sa subvencijama o čemu bih u narednom delu pričao su i državne investicije. Ove godine možemo da vidimo da smo štedeli, možda i više nego što se nekima čini da treba. Razlog je bio jasan, bilo je bolje malo zakasniti sa projektima, nego po običajima koji su postojali u prošlosti, a to moramo da kažemo, mnogo obećati, mnogo započeti, a iznad svega mnogo kasniti u plaćanju.
U narednoj godini ćemo investirati više i znamo da bez infrastrukture nema dinamičnog razvoja naše zemlje. Mnogo nas izazova čeka, toga smo svi svesni. Moraćemo vrlo brzo da rešimo stalni problem prebacivanja lopte sa jednog na drugi nivo vlasti, bilo da je to pokrajina ili da su to opštine. Nema brzih rešenja ni u ovoj oblasti.
Kada budemo uravnotežavali naše javne finansije, biće sve lakše da se pošteno podele poslovi i prihodi u vertikalnoj podeli odgovornosti. Čak i kada naš dug krene da pada, visi nam Damoklov mač porasta kamatnih stopa nad vratom. Toga nismo svesni, ali zato je bitno da adekvatno prepakujemo naše dugove, što i činimo i refinansiramo to isto na srednji rok što povoljnije. Nije isto da li je dug od 80% BDP-a pri prosečnoj kamatnoj stopi od 3% ili od 5%, na primer. Razlika, verovali ili ne, može da bude celokupno investiranje u infrastrukturi jedne godine.
Naravno, mnogo je i lepih očekivanja. Kada budemo imali uravnotežene finansije, moći ćemo razmišljati o ovoj razumnoj stavki. Otvoriće se perspektive smanjenja poreskih stopa i proširenja poreskih osnovica. Moći ćemo da gledamo celokupnu sliku i da iz tog holističkog pregleda imamo i odgovarajuće strategije politike i mere koje u ovom trenutku još uvek nisu realna opcija.
Dame i gospodo, ja bih samo na samom kraju rekao da SPS podržava ovaj Predlog budžeta, jer nas on nedvosmisleno vodi u pravcu koji je naš dugoročni cilj i cilj svih onih koji vide Srbiju kao uređenu i prosperitetnu državu. Ja vam se zahvaljujem na pažnji.
Srpska napredna stranka
Maja Gojković
Srpska napredna stranka
| Predsedava
Zahvaljujem.
Reč ima potpredsednik Vlade Ivica Dačić.
Reč ima potpredsednik Vlade Ivica Dačić.
Socijalistička partija Srbije
Ivica Dačić
| Ministar spoljnih poslova
Hvala.
Nisam se javio nikome da repliciram. Hteo sam da dodam nešto onome o čemu je premijer govorio malopre.
Naravno da je donošenje budžeta jedan od najvažnijih događaja tokom godine. Uostalom, i posledice neusvajanja budžeta su jasne, ali budžet nije samo ekonomski zakon. Budžet je i vreme i mesto i prilika da se raspravlja o sveukupnoj politici Vlade. U tom smislu, ja bih zaista želeo da dodam da u ovoj eri dnevno-političkih gafova i lažnih afera, mi gubimo iz vida ono što smo u suštinskom i strateškom smislu uspeli da dobro uradimo u ovoj godini.
Ja zato želim da posebno podcrtam dva pitanja koja su osnova svih pohvala koje dobijamo u međunarodnoj zajednici. Jedno je pitanje monetarne i fiskalne reforme, ekonomske reforme, a drugo je pitanje spoljno-političke pozicije naše zemlje. Zato bih želeo posebno da istaknem da je u ovoj godini ostvareno nekoliko istorijskih koraka koji će ostati zapisani u istoriji naše zemlje. Prvo je pitanje glasanja u Savetu bezbednosti vezano za Srebrenicu. Rusija je stavila veto, neko će reći, ali ta ista Rusija nije stavljala veto ranije.
Takođe, uspeli smo da ostvarimo pobedu UNESKO. Takođe, Srbija je uspešno predsedavala OEBS-om i kao što znate, prošle nedelje je bila diplomatski centar sveta i Evrope. I ne samo to, nego smo uspeli da uštedimo u organizaciji ove konferencije, trećinu planiranih para smo uštedeli. Umesto 17 miliona evra, koliko je bilo planirano od strane Švajcarske prošle godine, mi smo imali planirano tri miliona, od čega smo potrošili dva, a organizovali smo uspešniju konferenciju nego prošle godine.
Takođe, i 14. nas čeka otvaranje poglavlja. Premijer je imao veoma uspešne posete SAD, Nemačkoj, Rusiji, Kini. U vreme migrantske krize, koja još traje, imali smo, po mom mišljenju, diplomatsku pobedu nad Hrvatskom, kada je ona pribegla zatvaranju i blokiranju i blokadi granice.
Takođe, za vreme ovih možda nešto više od godinu dana, samo još jedna država na svetu je dodatno priznala jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova i Metohije.
Hoću da vam kažem da smo sve to uspeli da uradimo sa najmanje para koje je Ministarstvo spoljnih poslova u poslednjih 10 godina dobilo od države. Ja se ne žalim i želim da pohvalim ministra. Ja sam možda jedan od retkih koji se ne žali i mislim da treba još da smanjimo to.
Samo ću da vam pokažem kako je to nekada izgledalo. Za sledeću godinu ministar Vujović je planirao da naše ministarstvo dobije oko 55 miliona evra. Ako tome oduzmete nama pridodatu dijasporu, koja je više od milion evra, to je nešto više od 53 miliona evra. Godine 2007. kada je bila Vlada Koštunice, Ministarstvo spoljnih poslova je imalo 70 miliona evra. Godine 2008. kada je bila Vlada Koštunica-Tadić-Dinkić, Ministarstvo spoljnih poslova je imalo 100 miliona evra, danas ima 53, odnosno imaće sledeće godine.
Podsetiću, mi smo duplo manje para uspeli da postignemo sve ovo što sam vam malopre nabrojao. A, 2008. godine sa 100 miliona evra doživeli smo najveći mogući diplomatski poraz, a to je jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova.
Hoću da kažem da nije sve u parama, sve je u politici, kakvu politiku vodite. Zato želim sve poslanike da podsetim da budžet nisu samo brojke, nego je i politika.
Želim takođe da kažem da je od ovih 53 miliona evra, nešto više od 13 miliona evra je svega za ministarstvo ovde u zemlji. Ostalo je sve za diplomatsko-konzularna predstavništva, a te 2008. godine za Ministarstvo spoljnih poslova u zemlji je bilo izdvojeno 42 miliona, a ove godine, sledeće će biti 13 miliona, znači, tri puta manje. Neće biti kupovani novi automobili za diplomatsko-konzularna predstavništva, i po prvi put posle donošenja Zakona o spoljnim poslovima, mislim, možda se varam, ali čini mi se da je tako, jer to je osnovna primedba naših diplomata, da nemaju zdravstveno osiguranje tamo u tim zemljama gde rade i mi imamo zbog toga velike troškove, po prvi put ćemo sada i u okviru ovako smanjenih sredstava obezbediti sredstva za zdravstveno osiguranje naših zaposlenih u inostranstvu.
Hoću da kažem da se sve može kad se hoće, ali nema ništa bez dobre politike. Ja zato želim svima da kažem – ostavite brojke po strani, rezultati koje smo ostvarili na političkom planu, ne samo po brojkama, nego i na političkom planu su takvi da zaista ja kao predsednik SPS i čovek koji je na čelu koalicije sa JS i PUPS želim da iskažem da sam ponosan zbog rezultata koje smo ostvarili ne samo u ovoj Vladi, nego i ono što smo radili od 2012. godine.
Ako premijer pita šta da se uradi sa Borom, pa ja se sećam, svojevremeno je DS, kada je obilazila Bor, govorila - što ne proizvodite nameštaj? Da li je tako bilo? Ako se dobro sećam.
(Dušan Petrović, s mesta: Kada?)
Posle 2000. godine. Doduše, ne mogu da se setim, mnogo vas se izmenjalo.
(Dušan Petrović, s mesta: Kako se zvao premijer?)
Mislim da je to bio prvi tadašnji premijer. Zoran Đinđić, tako je.
Ako već mislite da ne smem da izgovorim to ime. Ja sigurno nisam učestvovao u organizaciji atentata na njega i poštujem to što je radio, ali nemam razloga da kažem da nije rekao to što je rekao. Kada je išao u obilazak tog kraja, pitali su ga šta ćemo sa borskim kombinatom, on je rekao - proizvodite nameštaj ili nešto drugo ili kikiriki, zaboravio sam šta je bilo.
Kada je reč o „Telekomu“, želim samo da posavetujem premijera, ako ima potrebe da ga posavetujem. Svaka stvar se u Srbiji politizuje. Milošević je prodao „Telekom“ devedesetih godina. Svi koji su ga napadali tada su ga ponovo kupili posle 2000. godine i zaradili na „Telekomu“, Srbija je zaradila na „Telekomu“.
Kada sam bio u Vladi sa Tadićem, Tadić je hteo da proda „Telekom“, ali nije uspeo da postigne dobru cenu, a sada vidim da je DS protiv prodaje „Telekoma“. Prema tome, pustite vi šta pričaju političari. Šta je dobro za Srbiju to treba da se uradi. Šta je najbolje za Srbiju, jer političari se menjaju i zavisi da li ste na vlasti ili ste u opoziciji, u ovom trenutku. Tada je „Telekom“ bio i jači i imao veći profit, a hteli ste da prodate „Telekom“. Ja sam bar jedan od onih koji ima dugo političko sećanje i pamćenje, mada je ova skupština otupela svoju polemičku žaoku, jer kada smo bili u republičkoj skupštini nekako smo bili svi bliže, odnosno onoj bivšoj republičkoj skupštini…
(Marijan Rističević, s mesta: Ovo je republička.)
Dobro, ovo je bila nekada savezna skupština, pa atmosfera koja ne daje polemiku, ponekada je malo dosadno biti, nemate sa kim da polemišete, ali ja sam spreman za polemiku.
Ja ne gledam svoj odnos sa svojim koalicionim partnerima po dnevno političkim temama, nego po suštinskim. Šta imate da zamerite na politiku Vlade Srbije, kada je reč o evropskim integracijama, o odnosima sa velikim silama, o spoljno političkom položaju zemlje? Ja, ne samo da nemam šta da zamerim, nego želim da čestitam svima na rezultatu, jer smo uradili mnogo za ovu zemlju i za ovaj narod. Hvala vam.
Nisam se javio nikome da repliciram. Hteo sam da dodam nešto onome o čemu je premijer govorio malopre.
Naravno da je donošenje budžeta jedan od najvažnijih događaja tokom godine. Uostalom, i posledice neusvajanja budžeta su jasne, ali budžet nije samo ekonomski zakon. Budžet je i vreme i mesto i prilika da se raspravlja o sveukupnoj politici Vlade. U tom smislu, ja bih zaista želeo da dodam da u ovoj eri dnevno-političkih gafova i lažnih afera, mi gubimo iz vida ono što smo u suštinskom i strateškom smislu uspeli da dobro uradimo u ovoj godini.
Ja zato želim da posebno podcrtam dva pitanja koja su osnova svih pohvala koje dobijamo u međunarodnoj zajednici. Jedno je pitanje monetarne i fiskalne reforme, ekonomske reforme, a drugo je pitanje spoljno-političke pozicije naše zemlje. Zato bih želeo posebno da istaknem da je u ovoj godini ostvareno nekoliko istorijskih koraka koji će ostati zapisani u istoriji naše zemlje. Prvo je pitanje glasanja u Savetu bezbednosti vezano za Srebrenicu. Rusija je stavila veto, neko će reći, ali ta ista Rusija nije stavljala veto ranije.
Takođe, uspeli smo da ostvarimo pobedu UNESKO. Takođe, Srbija je uspešno predsedavala OEBS-om i kao što znate, prošle nedelje je bila diplomatski centar sveta i Evrope. I ne samo to, nego smo uspeli da uštedimo u organizaciji ove konferencije, trećinu planiranih para smo uštedeli. Umesto 17 miliona evra, koliko je bilo planirano od strane Švajcarske prošle godine, mi smo imali planirano tri miliona, od čega smo potrošili dva, a organizovali smo uspešniju konferenciju nego prošle godine.
Takođe, i 14. nas čeka otvaranje poglavlja. Premijer je imao veoma uspešne posete SAD, Nemačkoj, Rusiji, Kini. U vreme migrantske krize, koja još traje, imali smo, po mom mišljenju, diplomatsku pobedu nad Hrvatskom, kada je ona pribegla zatvaranju i blokiranju i blokadi granice.
Takođe, za vreme ovih možda nešto više od godinu dana, samo još jedna država na svetu je dodatno priznala jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova i Metohije.
Hoću da vam kažem da smo sve to uspeli da uradimo sa najmanje para koje je Ministarstvo spoljnih poslova u poslednjih 10 godina dobilo od države. Ja se ne žalim i želim da pohvalim ministra. Ja sam možda jedan od retkih koji se ne žali i mislim da treba još da smanjimo to.
Samo ću da vam pokažem kako je to nekada izgledalo. Za sledeću godinu ministar Vujović je planirao da naše ministarstvo dobije oko 55 miliona evra. Ako tome oduzmete nama pridodatu dijasporu, koja je više od milion evra, to je nešto više od 53 miliona evra. Godine 2007. kada je bila Vlada Koštunice, Ministarstvo spoljnih poslova je imalo 70 miliona evra. Godine 2008. kada je bila Vlada Koštunica-Tadić-Dinkić, Ministarstvo spoljnih poslova je imalo 100 miliona evra, danas ima 53, odnosno imaće sledeće godine.
Podsetiću, mi smo duplo manje para uspeli da postignemo sve ovo što sam vam malopre nabrojao. A, 2008. godine sa 100 miliona evra doživeli smo najveći mogući diplomatski poraz, a to je jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova.
Hoću da kažem da nije sve u parama, sve je u politici, kakvu politiku vodite. Zato želim sve poslanike da podsetim da budžet nisu samo brojke, nego je i politika.
Želim takođe da kažem da je od ovih 53 miliona evra, nešto više od 13 miliona evra je svega za ministarstvo ovde u zemlji. Ostalo je sve za diplomatsko-konzularna predstavništva, a te 2008. godine za Ministarstvo spoljnih poslova u zemlji je bilo izdvojeno 42 miliona, a ove godine, sledeće će biti 13 miliona, znači, tri puta manje. Neće biti kupovani novi automobili za diplomatsko-konzularna predstavništva, i po prvi put posle donošenja Zakona o spoljnim poslovima, mislim, možda se varam, ali čini mi se da je tako, jer to je osnovna primedba naših diplomata, da nemaju zdravstveno osiguranje tamo u tim zemljama gde rade i mi imamo zbog toga velike troškove, po prvi put ćemo sada i u okviru ovako smanjenih sredstava obezbediti sredstva za zdravstveno osiguranje naših zaposlenih u inostranstvu.
Hoću da kažem da se sve može kad se hoće, ali nema ništa bez dobre politike. Ja zato želim svima da kažem – ostavite brojke po strani, rezultati koje smo ostvarili na političkom planu, ne samo po brojkama, nego i na političkom planu su takvi da zaista ja kao predsednik SPS i čovek koji je na čelu koalicije sa JS i PUPS želim da iskažem da sam ponosan zbog rezultata koje smo ostvarili ne samo u ovoj Vladi, nego i ono što smo radili od 2012. godine.
Ako premijer pita šta da se uradi sa Borom, pa ja se sećam, svojevremeno je DS, kada je obilazila Bor, govorila - što ne proizvodite nameštaj? Da li je tako bilo? Ako se dobro sećam.
(Dušan Petrović, s mesta: Kada?)
Posle 2000. godine. Doduše, ne mogu da se setim, mnogo vas se izmenjalo.
(Dušan Petrović, s mesta: Kako se zvao premijer?)
Mislim da je to bio prvi tadašnji premijer. Zoran Đinđić, tako je.
Ako već mislite da ne smem da izgovorim to ime. Ja sigurno nisam učestvovao u organizaciji atentata na njega i poštujem to što je radio, ali nemam razloga da kažem da nije rekao to što je rekao. Kada je išao u obilazak tog kraja, pitali su ga šta ćemo sa borskim kombinatom, on je rekao - proizvodite nameštaj ili nešto drugo ili kikiriki, zaboravio sam šta je bilo.
Kada je reč o „Telekomu“, želim samo da posavetujem premijera, ako ima potrebe da ga posavetujem. Svaka stvar se u Srbiji politizuje. Milošević je prodao „Telekom“ devedesetih godina. Svi koji su ga napadali tada su ga ponovo kupili posle 2000. godine i zaradili na „Telekomu“, Srbija je zaradila na „Telekomu“.
Kada sam bio u Vladi sa Tadićem, Tadić je hteo da proda „Telekom“, ali nije uspeo da postigne dobru cenu, a sada vidim da je DS protiv prodaje „Telekoma“. Prema tome, pustite vi šta pričaju političari. Šta je dobro za Srbiju to treba da se uradi. Šta je najbolje za Srbiju, jer političari se menjaju i zavisi da li ste na vlasti ili ste u opoziciji, u ovom trenutku. Tada je „Telekom“ bio i jači i imao veći profit, a hteli ste da prodate „Telekom“. Ja sam bar jedan od onih koji ima dugo političko sećanje i pamćenje, mada je ova skupština otupela svoju polemičku žaoku, jer kada smo bili u republičkoj skupštini nekako smo bili svi bliže, odnosno onoj bivšoj republičkoj skupštini…
(Marijan Rističević, s mesta: Ovo je republička.)
Dobro, ovo je bila nekada savezna skupština, pa atmosfera koja ne daje polemiku, ponekada je malo dosadno biti, nemate sa kim da polemišete, ali ja sam spreman za polemiku.
Ja ne gledam svoj odnos sa svojim koalicionim partnerima po dnevno političkim temama, nego po suštinskim. Šta imate da zamerite na politiku Vlade Srbije, kada je reč o evropskim integracijama, o odnosima sa velikim silama, o spoljno političkom položaju zemlje? Ja, ne samo da nemam šta da zamerim, nego želim da čestitam svima na rezultatu, jer smo uradili mnogo za ovu zemlju i za ovaj narod. Hvala vam.
Srpska napredna stranka
Igor Bečić
Srpska napredna stranka
| Predsedava
Zahvaljujem se, gospodine Dačiću.
Gospodin Šutanovac želi reč. Po kom osnovu?
(Dragan Šutanovac, s mesta: Replika.)
Po kom osnovu, gospodine Šutanovac?
(Dragan Šutanovac, s mesta: Pomenuta je DS, Zoran Đinđić.)
Imate pravo na repliku, zbog pominjanja DS.
Izvolite.
Gospodin Šutanovac želi reč. Po kom osnovu?
(Dragan Šutanovac, s mesta: Replika.)
Po kom osnovu, gospodine Šutanovac?
(Dragan Šutanovac, s mesta: Pomenuta je DS, Zoran Đinđić.)
Imate pravo na repliku, zbog pominjanja DS.
Izvolite.
Demokratska stranka
Dragan Šutanovac
Demokratska stranka
Zahvaljujem.
Gospodine Dačiću, rekli ste da se političari menjaju, ali vi se očigledno ne menjate. Imate smo jedan cilj, a to je da sedite tu gde sedite i da govorite najlošije o onima koje ste najviše hvalili.
Dakle, ako pričate o „Telekomu“, trebate javnosti da kažete da ste vi prodali Telekom, a da je DS otkupila nazad „Telekom“. Kada pričate o OEBS-u, trebate da kažete da ste predsedavali OEBS-om zahvaljujući ministru spoljnih poslova iz DS, koga, na vašu čast, niste pozvali da prisustvuje sednicama OEBS-a.
Kada pričate o tome šta je nasleđeno i koliko ste srećni što ste u Vladi od 2012. godine, da vas podsetim, vi ste ovim građanima Srbije ostavili 12 neisplaćenih plata 2000. godine, 12 neisplaćenih penzija, pardon, 16 meseci socijalnih davanja, 18 penzija penzionerima, 250 miliona evra deviznih rezervi, 20 evra prosečnu platu u Srbiji, a ostavili smo, 20 evra, 40 maraka, 380 evra. Sa tih 250 miliona evra deviznih rezervi ostavili smo 11,5 milijardi. Sa 14,5 milijardi duga ostavili smo 15,7, a sada je 26. Ako neko u ovoj Skupštini ne treba da priča o prošlosti, to ste upravo vi, gospodine Dačiću i niko drugi.
Ja vas molim još jednu stvar, nemojte više spominjati Zorana Đinđića. Nemojte u inostranstvu se hvaliti kako ste ga poznavali, a ovde da pričate neistine. Ako premijer Vučić se trudi i danas da citira Zorana Đinđića, govoreći kada nam je bilo dobro, a svi smo slušali taj govor, nemojte vi da govorite protiv Zorana Đinđića.
Gospodine Dačiću, rekli ste da se političari menjaju, ali vi se očigledno ne menjate. Imate smo jedan cilj, a to je da sedite tu gde sedite i da govorite najlošije o onima koje ste najviše hvalili.
Dakle, ako pričate o „Telekomu“, trebate javnosti da kažete da ste vi prodali Telekom, a da je DS otkupila nazad „Telekom“. Kada pričate o OEBS-u, trebate da kažete da ste predsedavali OEBS-om zahvaljujući ministru spoljnih poslova iz DS, koga, na vašu čast, niste pozvali da prisustvuje sednicama OEBS-a.
Kada pričate o tome šta je nasleđeno i koliko ste srećni što ste u Vladi od 2012. godine, da vas podsetim, vi ste ovim građanima Srbije ostavili 12 neisplaćenih plata 2000. godine, 12 neisplaćenih penzija, pardon, 16 meseci socijalnih davanja, 18 penzija penzionerima, 250 miliona evra deviznih rezervi, 20 evra prosečnu platu u Srbiji, a ostavili smo, 20 evra, 40 maraka, 380 evra. Sa tih 250 miliona evra deviznih rezervi ostavili smo 11,5 milijardi. Sa 14,5 milijardi duga ostavili smo 15,7, a sada je 26. Ako neko u ovoj Skupštini ne treba da priča o prošlosti, to ste upravo vi, gospodine Dačiću i niko drugi.
Ja vas molim još jednu stvar, nemojte više spominjati Zorana Đinđića. Nemojte u inostranstvu se hvaliti kako ste ga poznavali, a ovde da pričate neistine. Ako premijer Vučić se trudi i danas da citira Zorana Đinđića, govoreći kada nam je bilo dobro, a svi smo slušali taj govor, nemojte vi da govorite protiv Zorana Đinđića.