Izvolite ministar Vulin.

Ovde je evidentno reč o elementarnom nepoznavanju socijalne zaštite. Prava iz oblasti socijalne zaštite su dečiji dodatak, roditeljski dodatak, novčana socijalna pomoć, tuđa nega i pomoć, uvećana tuđa nega i pomoć, nadoknade za osobe sa invaliditetom, na primer za prevoz ili nadoknade za boravak u vrtićima, ali tranzicioni fond nije nije deo socijalne zaštite.
Tranzicioni fond se u prošlom, odnosno u još uvek važećem budžetu je imao iznos od 16 milijardi dinara. Mi smo i on je bio usmeren isključivo na otpremnine za radnike iz 534 preduzeća. Do sada smo potrošili 9,4 milijarde dinara. Dakle, više nemamo potrebu za tim novcem i sada smo u ovom budžetu predvideli šest milijardi dinara što smatramo da će biti dovoljno za ove potrebe.
To nema nikakve veze sa socijalnom zaštitom, nikakve, baš nikakve. To je samo na razdelu Ministarstva za rad zato što je ono resorno ministarstvo između ostalog za to. Na osnovu odgovarajućih procedura iz Ministarstva privrede i Agencije za privatizaciju, daje se predlog na koji način će sredstva biti utrošena i posebnom odlukom Vlade ta sredstva se i troše.
Dakle, sa socijalnom zaštitom nemaju apsolutno nikakve veze. Socijalna zaštita nije umanjena ni za jedan jedini dinar.
(Zoran Živković, s mesta: Replika.)

Nema replike. Molim vas, pa nećemo noć provesti ovde.
(Zoran Živković, s mesta: Dva minuta. Pet puta pominjan.)
Molim vas, pa čekaju drugi poslanici.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević, opravdano se ljuti.

Zavhaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, prvo ću da se izvinem zbog ponašanja mog poljoprivrednika i ima poslovica koja glasi – Iz zlih usta ne može nego zla reč izaći.
Takođe, postoji druga poslovica – Da su svemir i ljudska glupost beskonačni.
Za ono prvo nisam siguran, ali za ovo drugo posle izlaganja mog kolege poljoprivrednika sam više nego siguran.
Ovde smo nas dvojica, i jedan je došao iz sela Novi Karlovci, iz poslednje ulice, iz poslednje naseljene kuće, okružen njivama, drugi je došao iz centra Vračara, seljak iz grada, koji je zahvaljujući lažnoj sadnji vinograda iz budžeta uzeo 525.000 evra i kupio stan na Vračaru od pet stotina hiljada evra, čini mi se od jednog uglednog sportiste i reprezentativca.
Šta bih još mogao reći? Na duel mi neće, pobegao je, na poligraf neće, u vojsku neće, da vlada hoće. Tačna je ona poslovica, da onome ko je vladao nad drugima nesnosna je vlast drugoga nad njim. Ta poslovica se ovde ostvarila.
Dolazeći ovde iz njiva, sa sela, pred ovog seljaka iz grada, iz Novih Karlovaca, setio sam se… Ovi neartikulisani krici, poštovani gledaoci, pripadaju bivšem premijeru. Ovo sam ja zaslužio onoga dana kada sam posle ubistva premijera glasao za ovog što je galamio. Ja sam grešnik. Prema tome…
(Dragan Šutanovac, s mesta: Šta je ovo? Da li je ovo budžet?)

Mislite na psovku koju sam čula malopre iz redova klupe? Molim vas, bolje da me ne prozivate u vođenju sednice. Pokušavam da neke nepristojnosti ne čujem.

Gospođo predsedavajuća…

Ja se vama izvinjavam, dobacuju…

Ne mogu oni mudrog čoveka zbuniti, ni uvrediti, a ovo što oni dobacuju govori o njima, a ne o meni. Ne mogu me zbuniti i ja ću nastaviti dalje.
Dolazeći iz svog sela u kome je osnovnu školu završio slavni Dimitrije Ruvarac, za koga verujem da moj kolega poljoprivrednik nije ni čuo, setio sam se njegove poslovice – teška je prazna torba. Ima druga sremačka izreka – teško reduši u praznoj kući. Ima treća izreka koja glasi – teško domaćinu u kući golih zidova. Teška je prazna torba izgleda prosto, ali mi koji smo odrasli na njivi, mi koji nismo u selu Pukovce lažno pelcovali kokoške, da bi seljacima uzeli novac i kokoške posle nekoliko meseci, a budući premijer novac odneo, mi koji smo odrasli na selu znamo šta znači izraz – teška je prazna torba, kada kreneš na put, kada kreneš na njivu, a u torbi nemaš ni alatku, ni novčić, ni komad slanine, ni komad hleba, ni komad luka, a moraš ceo dan da radiš.
Zato je ta čuvena izreka jedna od izreka Dimitrija Mite Ruvarca mene na neki način dirnula i podstakla da iz sela u kome je on završi osnovnu školu večeras po prvi put ustanem iz poštovanja prema budžetu, za koga ne smatram ni da je razvojni, smatram da je domaćinski, zato što je domaćinski. Iz tog razloga sam ustao, mada zbog mikrofona i grla koje me malo boli, to meni predstavlja određene teškoće.
Ovaj budžet dokazuje da je domaćinski iz jednog razloga. Država Srbija živi od svog novca, da javni rashodi po prvi put su pokriveni javnim prihodima. Postoji deficit od 120 milijardi, ali postoji kamata na dug od 140 milijardi, sastavljena u rashodima budžeta i 32 milijarde za otplate dela glavnice duga, što je ukupno 192 milijarde. Kada to oduzmete od deficita, mi u stvari imamo višak prihoda, ali zahvaljujući njihovim drakonskim kamatama i zaduživanju, za čiju glavnicu treba da platimo 662 milijarde ove godine, zahvaljujući tome postoji deficit od 121 milijardu, a u stvari postoji suficit.
Država Srbija ima domaćinski budžet, država živi od svojih prihoda, od prihoda koje ubere od svojih građana. Svugde u svetu, pa i ovde, građani finansiraju svoju državu. Mi koji smo živeli od pluga i struga znamo kako smo došli u ovu situaciju. Dok su nam ruke bile na plugu i strugu, gospoda koja ne znaju kako se novac zarađuje, već samo kako se troši, sa obe ruke su nam ušli u džepove i vadili i vadili dok postavu nisu pocepali, a kada više ništa nije bilo, gospoda koja ne znaju kako se novac zarađuje, već samo kako se troši, rekli su – ako vi ne možete da zaradite koliko mi možemo da potrošimo, mi ćemo vam rasprodati imovinu, mi ćemo vas zadužiti.
Tako se živelo, umesto od zarađenog, živelo se od zaduženog. Njima je glavni proizvod u državi bio dug. Dugom se sve plaćalo. Roba se uvozila. Za tuđi novac, kupovali smo tuđu robu, a onda da bi njihovi prijatelji tajkuni što bolje zaradili, onda su usvojili SSP, sa sadržinom koju nijedna pristupajuća članica nije potpisala. To je bila preterana i prerana liberalizacija, sa kojom su nam naprosto počistili deo prehrambene industrije i deo poljoprivredne proizvodnje. Za tuđi novac se kupovala tuđa roba.
Njihova filozofija je bila – bolje uvesti nego proizvesti. Filozofija – bolje uvesti nego proizvesti, imala je za posledicu – bolje otpustiti nego zaposliti. Iz toga smo izgubili nekoliko stotina hiljada ljudi sa prihodovane strane, zbog gubitka proizvodnje prešli su na rashodovnu stranu. Umesto da budu prihod države, postali su rashod.
Ja sada pitam i sebe i vas, a one sa one strane neću ni da pitam, jer oni neće dobiti odgovor, dobiće izgovor, koliko bi bio budžet puniji da imamo danas 300.000 doprinosa na plate, poreza na plate, doprinosa za penzije, doprinosa za zdravstvo? Koliko bi penzije bile veće? Za 10, 15, 20%.
Najveća galama dolazi od onih koji su najviše krivi. Oni danas pričaju o proizvodnji. Meni je bilo dirljivo kada je jedan pripadnik stranke bivšeg režima počeo da priča o proizvodnji. Kad bih ja pričao o njegovoj proizvodnji, pričao bih nula sekundi, a kada bih pričao o njegovoj potrošnji, pa mogao bih da pričam godinama, mogao bih da pričam. Jedan sadi vinograd, živi na Vračaru. Drugi sadi zgrade, na pašnjacima. Možda očekuje da mu isplatimo podsticaje za sadnju zgrade na pašnjacima.
Pažljivo gledajte ovde gore. Ovde je sazidao i zgradu iznad zgrade, malo mu bilo. Bilo je dirljivo gledati i slušati kako on priča o proizvodnji. Mislim da ga je i Tadži, onaj što šije najskuplja odela, dobro čuo.
Ja verujem u svoju državu, za razliku od njih. Njima ne verujem ništa. Ovaj budžet pokazuje da je Srbija na dobrom putu. Ko je na dobrom putu, brzo će dobiti saputnike. Ovde ima puno saputnika koji veruju u Srbiju koja je na dobrom putu. S druge strane su oni koji se tome ne raduju. Mene to i ne čudi.
Srbija se svakog dana uspravlja. Meni je to drago. Nisam baš zdrav. Država je složen i dugo pravljen, ozbiljan proizvod. Pravi se ciglu po ciglu. Zatekli smo kuću golih zidova, državu bez države, zemlju bez nade, zemlju bez budućnosti za sadašnje i buduće generacije. To je složen proizvod koji se pravi ciglu po ciglu i ova Vlada pravi temelje.
Ja ne znam da li ću dočekati, pošto sam krhkog zdravlja, a i ove neke nezavisne organizacije ili neka tela su me nešto napali, pa ne znam šta mi mogu učiniti. Ne znam da li ću baš dočekati zbog tog krhkog zdravlja i njihovih napada, nezavisnih i nepolitičkih organizacija, ali ako ne dočekam ja znam da ćete vi Srbiju uspraviti.
U toj veri, ja ću izaći iz ove Skupštine zadovoljniji. Kada usvojimo ovaj budžet, proći ću ponosniji između Karađorđa i cara Dušana. Karađorđu ću reći – evo, voždu, seljaci su napravili ovu državu, ovi su je upropastili. Seljaci su napravili državu. Voždu ću reći – evo, ponovo gradimo državu Srbiju. Caru Dušanu ću reći – u Srbiji će ponovo vladati zakoni, a onda ću pored Novih Banovaca, starih Banovaca, gde je rođen Dimitrije Ruvarac, doći u moje Nove Karlovce, gde je završio školu, pa ću onda skočiti do Sremskih Karlovaca, kada usvojimo ovaj budžet, gde je sahranjen, otići na grob i podneti raport – gospodine Ruvarac, torba više nije prazna, Srbija je položila ispit iz prava da postoji.
Dok mi guramo kamen uz brdo, ovi koji navijaju za kamen i koji skaču na kamen da što teže izguramo kamen uz brdo, da bi izvadili Srbiju iz nevolja u koje su je oni gurnuli, poštovani građani, vi odlučite. Neki ih nazivaju izdajnicima. Ja ne mislim da su oni izdajnici. Ja mislim da čak nisu ni neprijatelji koje treba poraziti i zgaziti. To su politički ne istomišljenici i ne dozvoljavam da im niko kaže da su izdajnici. Ja smatram da su oni nesrećnici za koje ne treba glasati, jer, poštovani gledaoci, svaki glas koji date za te nesrećnike vraća njihove grabljive ruke u vaše džepove. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Nada Lazić.
Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, poštovani predsedniče Vlade i ministri, poštovane kolege i koleginice narodni poslanici, nažalost, ja mislim da mi nismo ovde da zabavljamo gledaoce i da konkurišemo nekom rijaliti programu, nego da razmatramo ozbiljne stvari od životnog interesa, upravo za te iste građane, i oni danas iščekuju da čuju šta ćemo mi to danas, odnosno ovih dana odlučiti od čega će im zavisiti život iduće godine.
Ja želim da se osvrnem samo na nekoliko stvari, s obzirom na relativno kratko vreme koje imam. Kolega je spomenuo Nove Banovce, pa ću ja da iskoristim prisustvo i premijera i ministarke životne sredine. Tamo postoji jedna divlja deponija za koju sam ja već dva puta do sada podnosila zahtev za odgovor Ministarstvu i upućena sam da se obratim opštini, odnosno mesnoj zajednici da to pitanje reši. Ta deponija se već uskoro izliva na auto-put i ruglo je, pre svega. Druga deponija je kod Nove Pazove, a treća deponija kod Novog Sada.
Ja ne vidim u ovom budžetu, molim vas da mi pomognete, gde se nalazi zeleni fond koji ste vi u septembru najavljivali da će ove godine biti usvojen i da ćemo konačno krenuti da rešavamo probleme u oblasti zaštite životne sredine?
Isto tako ne vidim, u ovim oblastima koje će biti subvencionisane, da se bilo koja oblast iz oblasti životne sredine nalazi. Očekujem da me, prosto demantujete, možda ja ne vidim dobro u ovih hiljadu stranica.
Druga stvar na koju želim da se osvrnem jeste dopuna Zakona o podsticajima u poljoprivredi i u ruralnom razvoju. Naime, nastavlja se serija nepovoljnih zakonskih propisa po poljoprivrednike, naročito za male nosioce porodičnih gazdinstava, jer ovaj Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o podsticajima u poljoprivredi i ruralnom razvoju predviđa umanjenje subvencija za poljoprivrednu proizvodnju. O tome su već i neke moje kolege govorile, ja želim ipak i da ponovim, s obzirom da poslanička grupa LSV je upravo u ovoj oblasti podnela i amandmane. Tako da se u pogledu podsticaja za biljnu proizvodnju kaže, odnosno predviđenim izmenama, briše se reč – minimalni iznos od 6.000 dinara po hektaru i zamenjuje rečima – do 6.000 dinara po hektaru. Normalno, dalje, i u drugim subvencijama je slična situacija.
Ono na šta želim da skrenem pažnju jeste član 8. U ovom članu 8. se kaže da se isplata vrši po redosledu podnošenja uredno podnetih zahteva, a podnosioci nepotpunih zahteva pozvaće se da dopune dokumentaciju i biće isplaćeni po dopuni istih, pazite na ovu definiciju, ako u trenutku dopune zahteva bude raspoloživih sredstava.
Ove godine, koliko znam, subvencije su bile isplaćene negde do početka maja i ostali zahtevi posle tog datuma nisu više isplaćivani. Mi smatramo da je ovo vrlo opasno, s obzirom da daje prostor za korupciju, odnosno za mogućnost manipulacije, jer onaj službenik koji bude prihvatao zahteve može da zahteva dopunu itd, i da na neki način omogući, kako bi to rekli, našima da dobiju, a neki drugi da ne dobiju. Smatramo da ovako formulisan član to omogućava. Samo ću podsetiti da poljoprivrednici u okruženju imaju najmanje 200 evra po hektaru.
Podsetiću da postoji Strategija poljoprivrede i ruralnog razvoja Republike Srbije, koja je usvojena za period od 2014. do 2024. godine i koja treba da se operacionalizuje sa dva nacionalna programa, a to je Program razvoja poljoprivrede i Program ruralnog razvoja u petogodišnjem trajanju. Međutim, kako ispada, te nacionalne strategije obično služe ili u predizbornim kampanjama ili negde svaki mandat se izrađuju nove strategije koje se najčešće ne realizuju. Te strategije ostaju mrtvo slovo na papiru, jer ih ne prate izvori sredstava koja su neophodna za primenu unutar poljoprivrede. Tako ove godine u budžetu nije ispunjen taj strateški zahtev da najmanje 5% sredstava iz nacionalnog budžeta bude za agrarni budžet namenjeno.
Želim samo da napomenem životne podatke. Naime, postavlja se pitanje – kako će u ovakvim okolnostima poljoprivrednici živeti kada ostare? Imam nekoliko podataka. Od poljoprivredne penzije živi oko 220 hiljada penzionera, a oko 100 hiljada je uskraćeno za to pravo, jer nisu uspeli da navrši potrebni staž od najmanje 15 godina, odnosno one uplate od najmanje 15 godina. Prosečna penzija je oko 11 hiljada dinara, što je ubedljivo najmanje među onih milion 720, 730 hiljada penzionera u Srbiji.
Poseban problem predstavljaju onih 100 hiljada poljoprivrednika koji nisu uspeli da uplate do 15 godina staža, nego su uplaćivali onoliko koliko su imali za pojedine periode, pa tako ima onih koji su uplatili za sedam, devet, 11 godina, a Zakon o penzionom i invalidskom osiguranju ne poznaje kategoriju vraćanja doprinosa ako se ne ostvari pravo na penziju, bez obzira na godina života.
Posebno, recimo, naglašavam poziciju udovica i dece pokojnih penzionera, a njih je oko 25 hiljada. Oni primaju 7,5 hiljada dinara. Postavljam pitanje, ovde smo danas slušali puno procenata, milijarde su samo letele, ko može živeti od ovolike sume? To je ono što građane interesuje – koliko onih sredstava mogu dobiti da bi mogli da prežive?
Moram da naglasim da malo ko uplaćuje doprinos penzioni na selu, jer se vrlo teško živi. Mnogi su prinuđeni da nadniče. Ja lično imam takve primere i u sopstvenoj široj porodici. Zato, ako država ne preduzme nešto, većina zemljoradnika će u starosti postati socijalni slučajevi i opet će doći na šalter države.
Ovde je bilo govora i o velikim ulaganjima. Ja samo želim da naglasim, ako Vlada i Ministarstvo poljoprivrede misli da razvoj poljoprivrede može da se bazira samo na inostranim ulaganjima, onda to nažalost neće biti srpska poljoprivreda, profit neće ostajati ovde, a nažalost veliki broj poljoprivrednika će ili napustiti selo ili će biti tamo obični nadničari i živeti teško. Hvala lepo.