Reč ima ministarka.

Nije sporno da smo mi i sami želeli da rok bude duži. Nije sporno da smo iz Ministarstva finansija dobili određena uputstva i nije sporno i da i dalje sa njima razgovaramo i da se nadamo da ćemo biti u prilici da prihvatimo neki od amandmana koji predlaže produženje roka.
Ali, podvlačim opet, naši poljoprivrednici neće ostati na cedilu. Mi ćemo se oboriti i za one povoljne kredite. Tako da kada smo uopšte i započeli posao mi imamo želju i da ga nastavimo i da ga završimo i u tome ćemo i uspeti.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Milisav Petronijević.

Poštovana predsednice, poštovana ministarko sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, stav poslaničke grupe SPS po predlogu oba ova zakona je izneo moj uvaženi kolega Miletić Mihajlović i ja ću to samo da potvrdim, podržaćemo i jedan i drugi zakon.
Ono što želim to je u nekoliko reči da dam još nekoliko argumenata zbog čega ćemo mi podržati ove zakone. No, pre toga želim da odam priznanje Vladi zbog jednog kvalitetnijeg odnosa u odnosu na ranije prema prirodnim resursima kojima Srbija raspolaže, tom neprocenjivom prirodnom bogatstvu.
Pre samo, ja mislim, mesec dana na sličan način smo govorili kada su takođe veoma važni prirodni resursi bili, geološki resursi, još preciznije - rude i mineralne resursi i tada smo videli kakav je odnos, izoštren odnos Vlade prema prirodnim resursima. I sada, upravo koliko Vlada daje ovom strateškom prirodnom resursu, poljoprivredno zemljištu i ministarstvo govori i izmena zakona koja je danas na dnevnom redu, kada se po prvi put ustanovljava da je poljoprivredno zemljište dobro od opšteg interesa za Republiku koje se koristi za poljoprivrednu proizvodnju i ne može se koristiti u druge svrhe.
Zašto sam ovo pomenuo? Zato da kada Vlada, država kaže da je to dobro od opšteg interesa, da je to prirodno bogatstvo, onda je i izoštren odnos odgovornosti prema tome. Upravo zbog toga sam napomenuo. I zato, upravo Vlada je ponudila rešenja kroz ova dva zakona, pre svega kroz zakon o izmenama Zakona o poljoprivrednom zemljištu, kojima treba da unapredi gazdovanje zemljištem, da doprinese odgovornijem upravljanju, većoj iskorišćenosti ili pre svega razvoju poljoprivrede, kao jednog od najvažnijih privrednih prioriteta.
Upravo to Vlada i čini sa Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o poljoprivrednom zemljištu.
Nekoliko po meni karakterističnih detalja u tom zakonu, malo je bilo reči ovde, ja bih prosto ukazao još jednom da prvi preduslov kako da se reguliše korišćenje poljoprivrednog zemljišta, a ono može da se koristi izdavanjem u zakup, delimičnom prodajom i ne može da se koristi na nelegalni način, prvi preduslov je donošenje godišnjeg programa, zaštite uređenja i korišćenja zemljišta.
Godišnji program zaštite uređenje i korišćenja zemljišta donose opštine jedinice lokalne samouprave, preciznije, dakle, one na čijoj se teritoriji to zemljište nalazi. Šta je ovde novina, veoma važna novina da ne prođe, da kažem tako, da je ne primetimo?
Prvo, što taj godišnji program u sebi treba da sadrži i potpuni potpis svih kategorija zemljišta koje ima i onih koje su izdati, koji nisu izdati, koji se koriste, koji se ne koriste, itd. što je veoma važno upravo iz razloga da ne dođe do uzurpacije, a isto tako, čini mi se da u današnje vreme mi skoro i da nemamo evidenciju precizno tog stanja takvog zemljišta. To je prva stvar važna.
Druga stvar važna je što se tim programom uređuje i šta se izdaje u zakup i koliko se izdaje u zakup, koje površine itd.
Treća stvar, što mislim da je najvažnije, a to je da je ovoga puta izoštrena odgovornost jedinica lokalne samouprave da ga mora doneti, u suprotnom podleže sankciji jer može da ostane bez sredstava iz budžeta ako ne donese.
Mislim da je to dobra mera, jedino što bih sugerisao tu, a to je da se i u tom delu još preciznije utvrdi rok u kome ministarstvo mora da reaguje ako se taj program ne donese da ne bi bilo to otprilike.
Drugo što želim da istaknem jeste da korišćenjem, kako ovaj zakon kaže – zemljište se može koristiti na dva načina, jedan je izdavanje u zakup i drugi je delimična prodaja, i upravo ovaj zakon tako nešto reguliše i ponavljam, reguliše kako ne može da se koristi, a ne može da se koristi uzurpacijom, ne može da se koristi na nelegalan način.
Kada je u pitanju zakup imamo nekoliko kategorija, počev od toga da je i dalje javno nadmetanje prisutno, prvenstvo zakupa, pravo prečeg zakupa, zakup onog zemljišta koje tri godine nije korišćeno kroz besplatno, početna cena nula, besplatno davanje u zakup.
Sve su to kategorije koje regulišu način kako može da se ide u zakup. Ja pripadam onima koji smatraju da izdavanjem kroz prvenstvo zakupa ova država želi da privuče investicije od kojih će svi imati vajde. U ovoj oblasti nema velikih investicija. One se samo obrađuju, te površine i to je to. Ko može da uloži sredstva? Onaj ko ima garanciju da će to biti na duži rok, a sada vidimo da je do 30 godina, koji će moći za to vreme da i on ima isplativost.
Zašto je to nama bitno? Nama je bitno zato što jednostavno rečeno ne može da se bazira samo na primarnoj proizvodnji, da treba da ulažemo u prerađivačke kapacitete, a ko može da ulaže u prerađivačke kapacitete? Veliki investitor. Ko ima vajde od toga? Prvo ima vajde država jer donosi nova radna mesta, donosi nove vrednosti. Ima vajde i mali poljoprivrednik koji može kroz kooperantski odnos koji uspostavi sa njim takođe da poveća svoju proizvodnju.
Nema tu nikakve tajne. Nema tu, taman posla, pljačke. Pljačka je završena kada je bila pljačkaška privatizacija i pljačka će biti završena kada se zaustavi uzurpacija i nelegalno korišćenje tog zemljišta.
Isto tako značajan jedan detalj je kupovina prečeg zakupa. Opet se odnosi na male poljoprivrednike. Zašto? Prelaskom sa ratarske na stočarsku recimo, što treba da mu bude u interesu, on dobija pravo prečeg zakupa. Da ne govorim o onom posebnom pravu kada posle tri godine nekorišćenja može da uđe u zakup i na pet godina besplatno sa početnom cenom nula.
Kada je u pitanju prodaja zemljišta, mislim da je velika stvar što je država omogućila prvi put da se državno zemljište proda, deo državnog zemljišta, ali kome se prodaje? Prodaje se malom poljoprivredniku.
Bile su prisutne u javnosti gomile laži kako će zakon da se donosi da bi se prodala zemlja strancima i šta je znam već kome. Treba javno i jasno reći da je netačno. Zakon zabranjuje prodaju zemlje strancima. Ovaj zakon to ne reguliše. Zakon dozvoljava prodaju zemljišta samo državljaninu Srbije, fizičkom licu, onome ko ima registrovano domaćinstvo, ko je u aktivnom odnosu, koji je najmanje tri godine prijavljen na teritoriji te opštine i to je jasno i to javnosti treba saopštiti. Zašto se njima daje? Onaj ko ima manje 30 hektara da može da kupi to.
Ono sa čim se ja slažem, da je rok otplate od pet godina malo. Mi predlažemo da se taj rok poveća, iz prostog razloga da bismo i na taj način stvorili mogućnost da što veći broj ljudi može da dođe, ali ove kategorije o kojima sam pričao, da dođe do tih površina poljoprivrednog zemljišta.
Dakle, jasno i precizno, malom poljoprivredniku, državljaninu Srbije, fizičkom licu, nema druge prodaje. Ponavljam, nema nikakvih razloga niti mogućnosti i uslova za bilo kakvu pljačku. Pljačka je završena, privatizacija, čuli smo mnogo tih primera da ih ja ne zadržavam.
Samo vrlo kratko kada je u pitanju zaštita zemljišta, moram da kažem samo jednu rečenicu. Mislim da je to zakon koji se prvi put donosi, da se uopšte i u ovom kraju, okolini Srbije, prvi put donosi, a veoma značajno je pitanje, počev od toga da je to neobnovljivo bogatstvo, a veoma ga, da tako kažem, devastiramo na sve moguće načine.
Ovaj zakon ima za cilj od prevencije, preko mera zaštite, do sanacije da spreči degradaciju tog zemljišta. Ja dajem punu podršku tome, odnosno punu podršku predlogu oba zakona koja su danas u proceduri. Hvala lepo.

Reč ima narodni poslanik Gordana Čomić. Izvolite.

Zahvaljujem.
Tri opaske o dva zakona koji su u ovoj jedinstvenoj, odnosno objedinjenoj raspravi. Prva opaska, jedan zakon koji menjamo, Zakon o poljoprivrednom zemljištu, koncentrisan je na to da svo poljoprivredno zemljište nekome damo u zakup ili prodamo. Drugi zakon, Zakon o zaštiti zemljišta propisuje šta se ne sme raditi sa zemljom. Ta dva zakona, ne da ne mogu na istoj sednici, nego ta dva zakona neće moći u realnosti.
U ovoj prvoj opasci, ukratko o tome, o čemu se u stvari radi kada je u pitanju izdavanje u zakup do 30 godina. Izdavanje u zakup do 30 godina ovde ima argumentaciju, doći će investitor i zato što će doći investitor neće više biti moguće da bude tajkuna. Pa, ko će da bude taj investitor? Gradska sirotinja, tri seljaka. Takva vrsta zabluda je nedopustiva pri argumentaciji, ali ja razumem potpuno.
Dakle, dolazi investitor i hoće neposrednom pogodbom 30% jednog atara, 4.000 hektara, 6.000 hektara, 2.000, kako koja opština i kako koji atar u Vojvodini, jer ovo je zakon o poljoprivrednom zemljištu u Vojvodini i to je ogroman problem i za ovo ministarstvo i za ovu ministarku poljoprivrede i za sve druge, pošto mi moramo da imamo, a ne možemo dve agrarne politike. Dakle, ovo je zakon koji se odnosi na zemljište u Vojvodini.
I, dolazi siroma čovek koji hoće da uzme u zakup četiri, pet ili 6.000 hektara. On to dobija tako što ima investicioni plan, biznis plan. Šta radi on sa zemljom, šta se investira na 6.000 hektara? Da li vi stvarno mislite da mi imamo obavezu da zaista progutamo sve vrste potpuno nerealnih obrazloženja? Šest hiljada hektara, šta da radi? Hoće kukuruz da sadi, detelinu, šta će da radi? Nešto će da gradi? Kako će da gradi, ako zemljište nije za gradnju, ako mu Zakon o zaštiti zemljišta ne dozvoljava gradnju? Neće graditi kad dođe Zakon o zaštiti zemljišta, nego za ove dve godine dok se ne završe planovi zaštite zemljišta.
Jel mi stvarno mislimo da je sve super ako ne razložimo tih par argumenata koje ovde čujemo na ono što stvarno jeste? Investitor je onaj kome treba zemlja. Za šta mu treba zemlja? U Vojvodini su rekli za čega je, evo, navežbala sam. Hoće da gradi na toj zemlji. Šta hoće da gradi? Prerađivačku industriju, kakvu ili hoće da gradi stambene jedinice, ili će samo da se bavi poljoprivrednim kulturama.
Ne biva ni jedno, ni drugo, ni treće. Ne biva argument – evo nam zemlje i samo je treba staviti u mogućnost da jedan investitor može da ima do 30% u ataru i onda će i drugi mali, srednji poljoprivrednici imati šansu za razvoj.
Druga opaska je – ništa se ne menja za male i srednje poljoprivrednike ili gazdinstva koji sada zakupljuju zemlju. To nije tačno i nije lepo tim ljudima kazati da se njima položaj ne menja, iz dva razloga. Setva će za tri meseca, šest, zakon će u primenu za šest nedelja, promeniće im se položaj, a nema potrebe da im se obraćamo sa – ništa se vama ne menja, vama će biti još bolje, zato što neposrednom pogodbom, na osnovu biznis plana mi dajemo ministarstvu ili lokalna samouprava, investitoru koji će šta da investira? U zemlju bačku ili banatsku ili sremsku.
I, treća opaska je, kada je reč o Zakonu o zaštiti zemljišta, to je urađeno jako dobro kao Predlog zakona. Ja sam izložila svoje zamerke i pitanja i svoju zabrinutost da taj zakon neće moći biti primenjen. I to je ogroman problem i našeg društva i svih onih na javnim poslovima, što donosimo zakone koji odlično izgledaju na papiru i što ih nemamo primenjnim.
Na istoj sednici menjati Zakon o poljoprivrednom zemljištu tako što na najednostavniji mogući način kažete – sada će u opštinama u Vojvodini 30% atara ići neposrednom pogodbom na osnovu biznis plana i istovremeno imati zakon koji vrlo precizno i dobro definiše šta se o načelima zaštite mora raditi sa zemljištem, svi ćemo da imamo problem. Ono što ja vidim, na žalost i volela bih da nisam u pravu, da će se dogoditi, da ćemo imati devastacije zemljišta dok Zakon o zaštiti zemljišta ne stupi na snagu, pa ćemo onda umesto o prevenciji, o brizi o zemljištu govoriti o remedijacijama.
Sa punom svešću da će Predlog zakona o poljoprivrednom zemljištu na žalost proći u sadržaju kakav je ušao u Skupštinu i kakav je razgovaran, ako možemo da na ovom primeru se dogovorimo da ne pokušamo da na takvim zakonima nikad više da omalovažimo bilo koga ko ima razlog protiv. Pogotovo da pokušamo da izostavimo uvrede o tome da su seljaci u Vojvodini manipulisani, preživali su oni jako mnogo raznih istorijskih faza i teško da može iko da ih manipuliše.
Da li će brojke koje smo podelili ovde zajedno završiti sa 4.780 u Vojvodini i 700 u drugim delovima naše Srbije ili će se videti da je tih porodica 15.000, to je vrlo brzo pred nama. Volela bih da je ministarska u svakom svom argumentu u pravu. Volela bih da ja nisam u pravu, ali juče je ovde bila sednica, na kojoj sam rekla istu rečenicu kada je bilo u pitanju glasanje o tužiocima i nažalost ja sam bila u pravu. Volela bih ne da mi odgovorite nego da nas zajedno realnost u Srbiji uveri da Zakon o zadrugama omogućava da ovih po 6.000 hektara investicija zaista kupe mala, srednja poljoprivredna gazdinstva i volela bih naravno da prestanemo da ljude koji nisu pod krivičnim prijavama, pod istragama ili jesu, da prestanemo da klavećemo u ovoj Skupštini dajući istim tim ljudima ili vrlo sličnim prednost pri zakupu 30% zemljišta u opštinama u Vojvodini. Hvala.

Reč ima ministar Snežana Bogosavljević Bošković.

Poštovana narodna poslanice, slažem se sa vama nije lepo menjati teze. Nije lepo govoriti neistinu. Nije istina da Zakon o izmenama i dopunama Zakona o poljoprivrednom zemljištu je predložen zbog toga da bi Ministarstvo, Vlada ili neko drugi blizak nama svojim prijateljima dodelio do 30% državnog poljoprivrednog zemljišta.
Vi znate i koji su to, pa kažete, tamo neki tajkuni. Ja uporno postavljam pitanje – ko su ti tajkuni? Otkud tajkuni u Srbiji? Ja tajkune zatekla nisam, kao ministar poljoprivrede. Bilo bi zgodno reći to.
Drugo, opet govorite, menjate teze, neposredna pogodba, biznis plan. Pa molim vas, mi smo ozbiljni ljudi, dajte da vidimo gde to u ovom predloženom zakonu piše, pa lepo pročitamo građanima, građani, evo tu i tu piše – neposredna pogodba. Odmah da kažem građanima – nije tačno. Neće biti neposredne pogodbe. Proces će biti transparentan.
Takođe, menjate teze i opet pitanje istine ili neistine. Procenite sami. Kažete – 15.000 porodica, 15.000 gazdinstava to znači, je ugroženo ovim. Pa molim vas, mi smo malo pre pokazali, i evo spremna sam opet da pokažem podatke, gde mi sada u Vojvodini, po osnovu davanja zemljišta u zakup, imamo oko 4.500 gazdinstava. Pa molim vas, treba to reći.
Drugo, vi kažete – donosimo zakon o poljoprivrednom zemljištu Vojvodine. Nije tačno.
Mi donosimo zakon o poljoprivrednom zemljištu kojim regulišemo korišćenje poljoprivrednog zemljišta u državnom vlasništvu.
Država je Srbija, država je i Svrljig i Čačak i Subotica i Novi Sad.
Ja sam pitala vas, ne vas lično, nego kolegu Čanka, da mi kaže kako on misli da napravimo mi zakon koji će da bude na državnom nivou, zakon koji će da reprezentuje interes države u poljoprivrednika da se radi o poljoprivrednom zemljištu, a da on bude posebno za Vojvodinu, posebno za pitanja Zlatiborskog okruga, za neki poseban deo, poseban region Vojvodine.
Da li je to moguće? Nije mi odgovorio, nije mi dao predlog i mi ovo ne radimo jer državno zemljište je državno zemljište. Ono je interes svih građana Republike Srbije, tako da, onih 15.000 porodica apsolutno nije tačno. Apsolutno nije tačno ni to, da će bilo ko ostati bez zemlje od onih koji su bili zainteresovani, jer toliko zemlje imamo da ja ne verujem da će u nekoj doglednoj budućnosti biti to problem.
I kada se uzme da bi ovog momenta svih 30% dali investitorima, pri tom, vi treba da znate da investitori mogu biti i poljoprivrednici.
Kako? Njihova udruženja mogu biti investitori. Zašto da ne budu investitori? Ali oni moraju taj državni resurs da koriste i da u njega ulože da imaju od tog resursa korist i oni mali koji ne mogu da investiraju.
Prosto, želim da kažem da nije lepo mešati teze, da nije lepo govoriti neistine, i pomenuli ste i ovaj zakon o zaštiti zemljišta, u kontekstu ovog zakona, ne znam zbog čega menjate i mešate teze, prosto, ovo je jedna zakon koji govori o zaštiti zemljišta kao neobnovljivog prirodnog resursa, zakon koji će u narednom periodu biti razrađivan kroz uredbe, kroz pravilnike kojim ćemo pokušati da napravimo mrežu zemljišta, njegovog kvaliteta i sastava na području čitave Srbije kako bi se prema tome upravljali u budućnosti.
To je u kontekstu pitanja zaštite životne sredine, a da vas ne podsećam šta smo sve nasledili od nekih pre nas, koje sve probleme u ovoj oblasti.
Kažete da su ova dva zakona u koliziji, a malo pre je neko od poslanika takođe pomenuo, postavio pitanje kako, otkud poljoprivreda i zaštita životne sredine u smislu kako ćemo dozvoliti da se grade velike farme ako će se graditi uopšte, a da to nije u saglasnosti zaštite životne sredine.
Po nekima je pitanje zaštite iznad ovog ekonomskog pitanja i mi bismo sada trebali po tom osnovu da zabranimo veliku proizvodnju, da zabranimo velike projekte, da zabranimo povećanje uopšte obima poljoprivredne proizvodnje.
Ja moram da vas podsetim da smo mi imali sve to u vidu i da se mi odavno pripremamo i ozbiljno radimo i da povećamo obim proizvodnje i da zadržimo i unapredimo kvalitet, ali da zaštitimo životnu sredinu. Vi se dobro sećate da nema godinu dana kada smo ovde govorili o zakonu o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađenja životne sredine. Ovaj zakon je usvojen, on jasno govori o tome ko je sve standarde, koja sva pravila, budući investitori, kada se radi o stočarstvu, moraju da ispune. Za one koji su sada aktivni, farme koje sada rade u Srbiji, bilo u Vojvodini, bilo u bilo kom drugom kraju, one imaju rok da do 2020. godine, pribave integrisanu dozvolu, naravno samo one velike. I tačno je precizirano, veličina farme koja ima obavezu prema integrisanoj dozvoli.
Kada se radi o novim potencijalnim investitorima, oni naravno moraju takođe da prikupe sve dozvole, dakle sve procene uticaja na životnu sredinu, da bi dobili upotrebnu dozvolu. Šta to praktično znači? To znači da ni slučajno ne može da se desi da neka zastarela tehnologija, da neka izbačena tehnologija iz neke zemlje, kako to neki vole da kažu, stigne u Srbiju, jer prosto mi imamo i u tom delu razrađen zakonski okvir i jasna pravila, dakle, kroz zakon koji smo usvojili, a potom su donete i adekvatne, odnosno odgovarajuće uredbe i one tačno kažu, recimo, u svinjarstvu za 2000 svinja i za 30 kg, znači za farmu koja ima više od 2000 svinja mora da se pribavi ta integrisana dozvola.
Želim samo time da kažem da mi prosto želimo sistemski i na jedan celovit, sveobuhvatan način, da rešavamo i pitanja u oblasti zaštite životne sredine i onih 2.200 nasleđenih projekata od starog fonda, ali sve ovo drugo, trudimo se koliko možemo, godinu i po dana je zaista malo da se popravi sve što je upropašćeno ili prosto da se vrati nešto što je bilo pre dve ili tri decenije, ali mi smo, kao i uvek, optimisti, imamo puno energije i verujemo u uspeh i uspećemo. Hvala lepo.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Aleksandra Tomić. Izvolite.

Uvaženi predsedavajući, poštovana ministarko, kolege poslanici, pa Srbija je zemlja velikih potencijala, ali i mnogih propuštenih šansi, sa bogatom, plodnom zemljom, da jednostavno bude zemlja sa bogatim ljudima.
Od 2012. godine, praktično se vodi bitka za to, da imamo bogate ljude na poljoprivrednim zemljištima. Sve ono što je devastirano u proteklim decenijama, da pokuša da se zaustavi u totalni sunovrat, i na određeni način revitalizuje i pokrene kroz određene privredne aktivnosti.
Zašto to govorim? Možda, gospođo ministarka, niste znali da od 2005. godine je usvojena bila tadašnja strategija razvoja poljoprivrede koja je podrazumevala model ubrzane privatizacije, zbog toga što poljoprivredna zemljišta tada koje se nalazilo u javnoj svojini nije bilo dozvoljeno da se proda, ali su se ubrzano prodavali preko Agencije za privatizaciju kompletni agrokombinati. Čuli smo koliki je broj agrokombinata samo u Vojvodini prodat, s tim što zemljište se nikada u knjigama bilansa nije vodilo. Vodili su se samo objekti.
S druge strane, nije se znao ni kapital tih kompanija u potpunosti, zbog toga što zemljište uopšte nije bilo predmet procene kapitala takvih kompanija.
Tako da, sa jedne strane imali ste zabranu prodaje zemljišta, s druge strane imali ste ubrzanu privatizaciju poljoprivrednih kombinata. Sa treće strane, imali ste ubrzanu kupovinu, odnosno tendersku prodaju te zemlje, pogotovo u AP Vojvodini i kada su se prodavali hektari od 300 do 500 evra, a danas vrede od sedam do 15 hiljada evra, čak na tržištu kapitala po hektaru.
Zašto ovo govorimo? Zato što je rezultat svega toga da Srbija godišnje gubi sto miliona evra zbog toga što u zakupu ima svega 30% državnog zemljišta. Znači, 70% državnog zemljišta neko drugi obrađuje, država nema pojma ko se nalazi na tom zemljištu i ne prihoduje to, i normalno je da oni uzurpatori koji imaju interes da koriste državne resurse za nula dinara sigurno da neće biti blagonakloni ovakvom zakonu koji predlažete ovde u Skupštini.
Zakon je ušao u skupštinsku proceduru 5. novembra. Od 5. novembra nekoliko debata se vodilo po pitanju ovog zakonskog predloga. Forum za energetsku politiku Srbije je čak imao prilike da zajedno sa proizvođačima i različitim udruženjima razgovara i na temu kako iskoristiti poljoprivredno zemljište koje se ne obrađuje, odnosno koje nije predmet uopšte niti zakupa, niti eksploatacije za primarnu poljoprivrednu proizvodnju.
Ono što će biti interesantno, dato je i kroz određene amandmane, mislim da su vrlo prihvatljivi, ali ono što cela Srbija treba da zna, da 3,2 miliona hektara se obrađuje u Republici Srbiji, 1,6 miliona hektara je u Vojvodini. Znači, ona druga polovina pripada ostaloj teritoriji Srbije. Prema tome, ovaj zakon treba da važi za celu teritoriju Republike Srbije.
Ono što je važno reći, da 800 hiljada hektara se ne obrađuje. U tih 800 hiljada hektara postoje određeni kapaciteti, potencijali koji mogu da se koriste za energetske svrhe. Zbog čega? Zato što u tih 800 hiljada hektara neki stručnjaci su izvršili određena istraživanja, pa kažu – da može da se proizvede 320 miliona litara biodizela, plus 380 miliona kilograma stočne hrane.
Ono što je bitno još reći, da Srbija gubi na ovaj način ne obrađujući tih 800 hiljada hektara loše zemlje koju niko neće, 200 megavata električne energije i toplotne energije. Znači, mi gubimo praktično toplifikaciju Srbije za dva miliona stanovnika ne korišćenjem 800 hiljada hektara zemljišta.
Zbog toga postoji amandman koji je gospodin Marijan Rističević predložio, to je da se tako devastirano zemljište i ono čak koje niko nije u prethodne tri godine obrađivao i ova Srbija spaljuje sedam miliona kubnih metara slame, da u zakup za nula dinara onim poljoprivrednim gazdinstvima, onim proizvođačima koji žele zaista da se bave biomasom, jer to je jedan od načina kojima poljoprivrednim proizvođačima, pored primarne proizvodnje koji vrše u određenom segmentu ušteda energetskih mogu imati šansu da kroz proizvodnju biomase jednostavno imaju dodatne prihode, ali i pokrenu samim tim i razviju sektor obnovljivih izvora energije i energetsku efikasnost u Srbiji.
Vi ste imali prilike kao ministarka i da u Republici Baden Virtenberg, kada ste bili u poseti, čujete koliko energetskih sela za samo sedam godina je izgrađeno, početo od jednog, a danas postoje 70 energetskih sela upravo na temu proizvodnje biomase.
Ono što je važno reći da ovim zakonom se pre svega na određeni način uvodi red u zemljišnu politiku, da je mnogo prepreka koje je trebalo preći, da proces restitucije se završava ove godine, daje šansu da se jednostavno na određeni način definiše i katastar koji do sada jednostavno nije potpun bio kada su u pitanju poljoprivredne parcele, da se reguliše status poljoprivrednih proizvođača koji su se nalazili u ulozi uzurpatora u ovih 70% koji iznosi oko 580 hiljada hektara, da se strožija politika zavede kada su u pitanju lokalne samouprave i da na određeni način dajete mogućnost malim poljoprivrednim proizvođačima koji će moći da konkurišu za IPARD program, da preko dva hektara jednostavno kroz određeni zakup prikažu da imaju tolike parcele i onda budu u mogućnosti da apliciraju jednostavno za ta bespovratna sredstava. Ukoliko imaju manje parcele od dva hektara kao mali proizvođači, oni nisu u mogućnosti da apliciraju za ta sredstva.
Prema tome, time idete i kroz postupak implementacije SSP-a za poglavlje 2 kada su u pitanju uopšte poljoprivredno zemljište i zaštita kada je u pitanju kvalitet poljoprivrednog zemljišta. Idete u susret unapređenja samog poljoprivrednog sektora, ali idete i u susret razvoju energetike kada su u pitanju obnovljivi izvori energije.
Zbog toga smatramo da ovaj zakon ima tu jednu razvojnu investicionu komponentu i kada gledamo uopšte one koji se bune protiv toga onda je potpuno jasno ukoliko je privatizacija izvršeno od 2005. do 2011. godine na onaj način koji sam vam izložila, a to je zabranom otuđenja, odnosno zabranom opšte zakupa poljoprivrednog zemljišta, a kasnije prodajom poljoprivrednim proizvođačima, odnosno današnjim tajkunima, onda je jasno da nije bilo u interesu da se ovakvo stanje reši.
S obzirom da dajete ovakav predlog zakonski, potpuno je jasno da na transparentan način želite da rešite ovu oblast. Ali treba reći, i treba biti iskren, i treba pročitati kojih četiri kompanije, koja četiri vlasnika danas drže preko 100 hektara poljoprivrednog zemljišta u svom vlasništvu i treba reći da strani investitori drže svega 22 hiljade hektara zemlje.
Znači da četiri i po, skoro pet puta više drže domaći vlasnici. Ti vlasnici su „MK grup“ gospodina Miodraga Kostića, „Delta“ gospodina Miroslava Miškovića, „IM Matijević“ Petar Matijevića i „Irva investicije“ Đorđe Nicović. To su četiri vlasnika, praktično, zemlje koji drže u svom vlasništvu kroz određene kompanije ovo poljoprivredno zemljište.
Sigurno da je njima u interesu da kroz unapređenje i kroz određenu vrstu konkurencije koje će dobiti na ovom tržištu, unapređuju rad poljoprivrede i da ovo zemljište na određeni način kroz primenu novih agro-tehničkih mera pokrenu i nove proizvodne kapacitete, ali ne samo za primarnu proizvodnju nego i prerađivačke.
Potpuno je nejasno zašto se zamenjuju teze kada se govori o biznis planu i kada se govori o tome ko će zakupiti onaj deo od 70% koji je nezakupljen, poljoprivrednog zemljišta, ko će plaćati u budžet 100 miliona evra.
Plaća će novi zakupci, oni koji su ekonomski sposobni da otvore nove proizvodne kapacitete, kada govorimo o primarnoj proizvodnji. Samo oni koji su ekonomski sposobni, kupovina zemljišta a da se ništa ne radi na njoj, jednostavno nije ekonomski danas isplativa, pogotovo kada ćete imati i male proizvođače koji će se baviti sigurno proizvodnjom zdrave hrane, koja je inače na tržištu u zemljama EU uvek za 30% skuplja nego od onih koji se bave konvencijalnom proizvodnjom poljoprivrednih proizvoda.
Prema tome, ono što danas donosi ovaj zakon, praktično donosi jedan novi zamajac u poljoprivredi, u ekonomiji, u prilivu stranih direktnih investicija i zbog toga ovaj zakon treba podržati. Hvala.