Zahvaljujem se, predsedavajući.
Najpre moram da izrazim jedno iznenađenje kad sam čuo da narodni poslanik skreće pažnju da ne treba neko da učestvuje u raspravi, naročito neko ko zaista ne treba da učestvuje u raspravi, jer to nisam baš najbolje razumeo o čemu se radi. Ali, u svakom slučaju, smatram da s punim kapacitetom svaki narodni poslanik ima i pravo i mogućnost da učestvuje u raspravi, što i ja sada činim.
Skrećem pažnju da su mehanizmi zaštite od navodnog opreza ovde već postojeći i da ih ne treba ni u kom slučaju afirmisati, a naročito ne u smislu bojazni da može da dođe do nekih zloupotreba. Čak suprotno, uveren sam da će se i podzakonskim aktima dodatna pitanja, koja možda ovde nisu obuhvaćena, regulisati daleko sistematičnije. Međutim, ono na šta želim da skrenem pažnju, jeste da se malo vratimo hronološki unazad. Ako ćemo već da govorimo o mehanizmima zaštite i da govorimo o tome na koji način se sprečavaju zloupotrebe, hajde onda da pođemo od nečega što nam treba predstavljati iskustvo, naročito za ovakav zakon, zato što su u pitanju zadruge i to zemljoradničke zadruge.
Podsetiću samo da je zbog nedostatka dobrih zakona, reformskih zakona, loše kadrovske politike, loše organizovanosti, od marta 2010. do oktobra 2011. godine ugašeno 170 zemljoradnički zadruga. Ponavljam, jedan jako kratak period u samo jednoj jedinoj godini, 2010. godina. Zašto? Zato što nismo imali dobra sistemska rešenja. Zato što nismo imali dobru zakonsku regulativu, koju sada ustrojavamo i sa kojom sada afirmišemo zadruge na najbolji mogući način.
Drugi apsurd koji je u tom vremenskom periodu postojao jeste nepostojanje tzv. zadružne imovine. Ono što je predstavljalo apsurd jeste činjenica da ni vlasnici imovine nisu bili ni zadrugari ni zadruge. Zašto? Zbog toga što se u katastru upravo u periodu 2009, 2010. i 2011. godine knjižila društvena imovina. Sada vas pitam – kako je moguće da se knjiži društvena imovina i upisuje društvena imovina kad je to imovina po difoltu imovina zadruge, a, 2006. godine smo društvenu svojinu eliminisali, Ustavom.
Dakle, društvena svojina nije postojala, ali mi smo 2009, 2010. i 2011. godine, imali društvenu imovinu kao zadružnu imovinu. Paradoks, koji jednostavno nije smeo da postoji, ali je postojao. Sledeća činjenica na koju ukazujem zarad građana, odnosi se na Vojvodinu, i na ovo sam dužan iz političkog principa da ukažem, jer smo juče ovde u Skupštini imali tirade koje su se vezivale za Zakon o poljoprivrednom zemljištu, neću se udaljavati od teme. Pa smo imali ovde ponašanje narodnih poslanika koji odudara od svake mere normalnog i da ne kažem, kultivisanog ponašanja narodnih poslanika, sa nagoveštajima odnedavnog hapšenja, i mnogo čega drugog.
Šta se dešavalo u toj istoj Vojvodini? Osamdeset pet posto zemljšta koje je trebalo da bude zemljište zemljoradničkih zadruga nije bilo knjiženo na zemljoradničke zadruge. Da podsetim samo, da je u celoj Srbiji od 2000. godine do 2010. godine uništeno negde otprilike 1000 i nešto zadruga, uništeno. Zašto? Zbog toga što je to uništenje zadruga determinisao Zakon o privatizaciji, koji je donet nakon 2000. godine. Donet je u vremenskom periodu kada SPS čak nije ni podržavala bilo koju vladu kao što je bila podržana vlada Vojislava Koštunice.
Statistički podatak ukazuje da je negde oko 800 zadruga osnovano u Srbiji, od toga blizu 700 u Vojvodini. Četiristo zadruga je osnovano u kratkom periodu u Vojvodini i to negde otprilike 2010, 2011. godina. Od tih 400 zadruga, postavlja se pitanje koliko posluje, koliko funkcioniše, koliko radi? Zbog čega su osnovane? Da li su osnovane kao mrtvo slovo na papiru, ili ne. Ovo su podaci. Ovo su činjenice koje su proverljive.
Sada se postavlja pitanje da li se trebalo boriti za te iste zemljoradnike, naročito one tzv. sitne zemljoradnike koji su svoja prava i interese trebali da realizuju u okviru zadružnih udruženja i zadruga i na taj način omogućiti njihovo i poslovanje i pospešivanje poljoprivredne proizvodnje i svega ostalog, na čemu se sada kroz neku političku propagandu i marketing insistira.
Ponukan svime što se juče dešavalo, zarad građana, ove činjenice su nepobitne i moraju se izneti. Zbog nedostatka zadružne revizije, a u ovom zakonu, imamo institut zadružne revizije, nije sprovedena kontrola nijedne od ovih 400 zadruga u Vojvodini. Nijedne. Kako se onda uopšte moglo postaviti pitanje postojanja tolikih zadruga?
Neću govoriti o privatizacijama koje su opšte poznate u javnosti, kako su završile, gde su sada te zadruge, gde je njihova imovina, ko sa njom sada raspolaže, neću govoriti o tajkunizaciji, neću govoriti o bilo čemu drugom, što je opštoj javnosti poznato, ali se dešava u tom periodu. I, onda će neko juče da dođe ovde da kritikuje Zakon o poljoprivrednom zemljištu, a ne pozivajući se na odredbe nekada apsurdnog zakona koji je uslovilo, a nije menjan, sve ovo o čemu ja pričam, i Zakona o privatizaciji i tada važećeg Zakona o zadrugama.
Na kraju, moram da podsetim da je 2010. godine, bez obzira da li građani sada spavaju ili ovo gledaju, veoma bitna činjenica, prihod od zadruga, govorim o svim zadrugama, bio je 1,3 miliona dinara. gubici 1,8 miliona dinara, a od 2005. godine do 2010. godine 50% zadruga je iskazalo gubitak za svaku godinu.
Zato uvaženi ministre, ove činjenice i ovi podaci ukazuju na to da mi sada nećemo prozvati bilo koga na hapšenje, da nećemo ni u kom slučaju govoriti rečnikom kojim je ovde juče govoreno, ali zato vas podržavamo u donošenju zakon koji vraća poverenje u zadrugarstvo. Zemljoradničke zadruge sam pomenuo kao nešto što je ekvivalent lošeg, čak nakaradnog.
Zbog toga sve ono što je ovde uneto u zadružna pravila, sve što je sistemski rešeno, samo kod građana i onih koji su opredeljeni ka zadrugarstvu, može da pospeši razmišljanje da će ovaj zakon doprineti da se poljoprivreda više ne devastira, da se ne devastiraju sela, da se mali ili sitni proizvođači udružuju, da im zadruge servisiraju potrebe, da preko zadruga ostvaruju svoje ciljeve, i onda ćemo uspeti u nečemu što je i cilj Vlade Republike Srbije. Ja vam se zahvaljujem.