Prema tome, član 64a nema nikakve veze sa idejom da se bolje izda poljoprivredno zemljište. Kao što sam rekao, poljoprivredno zemljište je resurs. On mora da se koristi na efikasan način. To mora da se da u zakup po najboljim cenama, kakav investicioni program, kakve komisije, kakva čuda, dase adekvatna početna cena i nakon toga se počne sa licitacijom koja je javna. Na njoj mogu da učestvuju kvalifikovani ponuđači. Pobeđuje onaj ko dobije najveću cenu. Socijalna politika se vodi na drugom mestu, zaštita domaćeg tržišta, ako treba da se vodi, vodi se na drugom mestu, a ne kroz ovaj zakon.
Šta je suština ovog Predloga zakona? Suština je da se kroz ovakav postupak investiranja u zakup poljoprivrednog zemljišta nemoguća konstrukcija. To zemljište da tajkunima koji su po dobroj volji trenutne vlasti, da oni to uzmu na 30 godina i da za pet, šest, sedam godina kada će država početi da prodaje to zemljište i strancima, oni da prodaju strancima, a ne država. To je nedopustiva stvar.
Zbog toga vas molim da shvatite taj aspekt ove priče. Možda vi nemate tu nameru, možda ste pošli iz najboljih namera, ali će se ovakvim rešenjem da napravite prostor nekoj budućoj vlasti ili ovoj istoj vlasti u budućnosti da to zloupotrebi na najgori mogući način.
Prema tome, kaže se 200.000 hektara su van zakupa, to je zemlja koja se ne obrađuje. Zašto? Država mora da obrađuje tu zemlju, ako nije u zakupu država treba da je obrađuje ili lokalna samouprava. Kako? Tako što ćete imati jednog čoveka u opštini koju će da organizuje proizvodnju na tom zemljištu koje nije u zakupu. Znači, može da kupi seme, može da iznajmi mehanizaciju ili firmu koja će to da radi, može da nađe trgovačku kuću koja će da prodaje proizvode. Vi se hvalite time da 200.000 hektara ili se žalite, pa stvar se ne rešava tako, neka napravi država agenciju koja će se baviti obradom državne zemlje koja nije u zakupu ili neka to bude po opštinama i time rešavate sve, neka se proizvodi sa toga što država radi, neka to budu proizvodi koji idu u državne rezerve, robne rezerve.
To su načini kako da rešite ovo pitanje o kome sada govorimo, a ne da pravimo jedan galimatijas svega i svačega, te se rešava i socijala, gde se rešava i zakup i stranci i domaći i tajkuni, to je haos, ovo je 21. vek. Ovo što piše u ovom zakonu koji ste vi i nasledili, zakon treba da se menja potpuno. Država mora da kaže – izdaje se državno zemljište pod tim i tim uslovima, bez komisija, bez podzakonskih akata, da se zna na koji način. Ako treba da se zaštite domaći mali poljoprivrednici, stavite to u zakon, kažite, oni mogu da dobiju za 15% ili 10% manju cenu, po manjoj ceni od licitirane. To je način kako da se uposli sva ta zemlja, a ne da se hvatamo na to da su ljudi pošteni i da neće biti zloupotrebe.
