Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, ovim članom je regulisano pravo prečeg zakupa koji sada po povoljnijim uslovima imaju naši stočari. Cilj nam je da po jedinici površine napravimo što veći prihod. Umesto ratarskih 1200 do 1500 evra, što je legitimno, za šta se koleginica zalagala, mi želimo kroz stočarstvo da pravimo 2.500 do 3.000 evra po jedinici površine.
Zemljište nije vlasništvo onih koji ga obrađuju. Državno poljoprivredno zemljište je vlasništvo svih građana Republike Srbije, svih onih koji gledaju ovaj prenos i svih koji ne gledaju ovaj prenos.
Mi koji ga obrađujemo smo podložni zahtevu građana da po toj jedinici površine, gde su vlasnici svi građani, a ne mi koji ga obrađujemo, oni od nas zahtevaju da pravimo što veći prihod po jedinici površine i da se usput bavimo i preradom. S toga imamo pravo prvenstva zakupa i pravo prečeg zakupa.
Pravo prečeg zakupa imaju stočari, voćari, povrtari, staklenici, plastenici itd. Pravo prvenstva je samo nadgradnja. Sa jedne strane, nadgradnja, a sa druge strane oročavanje poljoprivrednog zemljišta na 30 godina.
Sada ću reći zašto je nadogradnja. Ako kao stočari napravimo 2.500 do 3.000 evra po hektaru, jer imamo kravu, krava se teli, ima tele, utovimo bika, mi imamo 3.000 evra godišnje, što znači dupli prihod. Pošto meso, mleko i jaja, voće i povrće neko mora da preradi, najmanje što možemo da ostvarimo je šest hiljada evra. Razlika između šest hiljada i 1.200 ili 1.500 evra je 4.500 evra. To su porezi, doprinosi, plate zaposlenima, itd. Taj novac dolazi do penzionera, do javnog sektora. Taj novac utiče da se iz realnih izvora povećaju plate i penzije. Dakle, da proizvodnja bude motor koji će da tera ovu državu napred.
Ja nemam ništa protiv ratara. Možda meni ovaj zakon ne odgovara kao rataru, ali ratari mogu da postanu stočari, a mogu i da se udruže. Zašto pravna lica? Zato što fizička lica ne mogu da zapošljavaju druge ljude. To je veoma teško. Veoma teško mogu da dobiju kredit iz Fonda za razvoj. Zajedno sa IPARD fondom stiču se uslovi da oni naprave akcionarsko društvo, zadrugu. Može da bude više pravnih lica u jednoj lokalnoj samoupravi.
Voleo bih da ovi zakupci, ratari budu i stočari, da naprave svoje zadruge, poljoprivredno-prerađivačke, da ono što proizvedu na njivi prerade u svom prerađivačkom kapacitetu, dopune svoje prihode, uposle svoje članove porodica i otuda pravo prvenstva na 30 godina za investicije koje garantuju zapošljavanje, a takav amandman je već usvojen.
Zašto kažem da je to oročenje? Da su oni, a nisu, oročili na 30 godina u zakup ovo zemljište što su prodali za 50 miliona 300.000 hektara, a od čega je 100 hiljada zadružnog, a 200 hiljada državnog, jer to je u momentu prodaje pretvoreno u državno, mi bi na 30 godina danas imali zakupnina 1,8 milijardi evra i zemljište bi danas vredelo tri milijarde, a oni su ga prodali za 50 miliona, a za 15 godina bi vredelo šest milijardi, što bi bila trećina našeg duga i time bi mogli da servisiramo svoj dug. Znači, to je oročavanje, dobijate prihod koji ne može da bude manji od 200 evra po hektaru, jer to je prosečna cena za naše stočare, a sa druge strane, to zemljište uvećava vrednost protokom vremena. Da su oni to radili, a nisu, mi danas bili bogatiji za tri milijarde, a za 15 godina bi imali šest milijardi u zemljište.
Kako su oni radili? Ja ću da pročitam. Ugovorom sa vinarijom „Živković“ kaže „Zemljište iz člana 1. ovog ugovora daje se u zakup na period od 40 godina“. Do 2052. godine, bez ikakve komisije, bez ikakvog zapošljavanja, bez ikakvog investicionog plana, bez ikakvog programa, bez donje cene zakupa od 200 evra, zakupnina je bila 60 evra po hektaru.
Oni koji su to nama uradili, oni koji su to uradili građanima Srbije danas imaju hrabrosti da ovde prigovaraju onima koji žele da isprave sve te anomalije. Takva politika, a izvinjavam se građanima, može da se opiše samo sa jednom rečenicom – što stražnjici godi, obrazu ne smeta. Hvala.
