Reč ima narodna poslanica Jovana Jovanović.

Hvala poštovana predsednice.
Moje prvo pitanje je upućeno predsedniku Vlade, gospodinu Aleksandru Vučiću, a pitanje glasi – kada će konačno i on, a i ostali članovi Vlade početi redovno da odgovaraju na pitanja narodnih poslanika, onih narodnih poslanika koji su ih i birali da budu članovi ove Vlade.
Podsećam da su oni dužni u skladu sa članom 206. Poslovnika da odgovore narodnim poslanicima u roku od osam dana, a u izuzetnim slučajevima u roku od 30 dana.
Drugo pitanje je upućeno ministru kulture i informisanja, gospodinu Tasovcu. Isto pitanje smo postavili REM, a to je – da li je on upoznat sa tim da je neko vršio pritisak na članove REM da se izaberu ovi članovi upravnih odbora koji su izabrani u dva javna medijska servisa Upravni odbor RTS i Upravni odbor RTV?
Želim da pitam ministra Tasovca i – da li je upućen da se u Upravnom odboru RTS sada nalazi i Ljiljana Đurđevac koja je jedna od ozloglašenih novinarki iz perioda Miloševićevog režima i koja je pritom stalno zaposlena u REM?
Da li možda ministar Tasovac zna šta je preporučila estradna umetnica i učesnica jednog od rijalitija Zorica Šujica, da postane članica Upravnog odbora RTS? To je ona ista gospođa koja u svojim medijskim nastupima govori kako bi bilo dobro da Srbija liči na rijaliti, koja u svim svojim medijskim nastupima hvali premijera Republike Srbije.
Želim da pitam ministra Tasovca i – da li zna kako je moguće da jedna od savetnica u kabinetu predsednika Republike Srbije, gospodina Tomislava Nikolića takođe postane članica Upravnog odbora RTS?
Na kraju – šta je to preporučilo za člana Upravnog odbora RTV Ištvana Teremija, referenta prodaje u građevinskoj firmi, a nisu izabrane neke ugledne ličnosti kao što su Srbijanka Turajlić, Boško Jakšić, Slobodan Stupar, Rade Zelenović itd? Umesto ovih kandidata sa prestižnim biografijama, kao što ste mogli da čujete izabrane su osobe sa problematičnom prošlošću ili osobe koje su nepoznate stručnoj javnosti. Kada se uporedi ko je izabran, a ko nije izabran u ove upravne odbore, jasno je da je upravni odbor angažovan kako bi se sačuvao monopol vladajuće stranke u javnom servisu, naročito sada kada znamo da ćemo imati i republičke i pokrajinske a i lokalne izbore.
U međuvremenu, takođe jedna članica REM-a izrazila je sumnju u ne regularnost samog postupka izbora članova Upravnog odbora i zahtevamo zbog toga odgovor i podsećamo da članove regulatornog tela za elektronske medije bira Narodna skupština Republike Srbije i da je ono dužno da polaže račune narodnim poslanicima. Oni se bave pitanjima od javnog interesa i ne mogu iza kulisa i bez obrazloženja donositi ovakve sramne odluke. Hvala vam.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Miletić Mihajlović.
Muamer Bačevac, vi ste govorili? Je li to ostalo tako u sistemu? Izvucite karticu, molim vas. Hvala.
Izvolite gospodine Mihajloviću.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, moje pitanje je vezano za finansiranje nacionalnih saveta nacionalnih manjina, te zato je pitanje upućeno ministru državne uprave i lokalne samouprave, odnosno ministarski Kori Udovički.
Naime, finansiranje nacionalnih saveta nacionalnih manjina je regulisano Zakonom o nacionalnim savetima nacionalnih manjina i u članu 114. definisano je da su sredstva za finansiranje rada nacionalnih saveta, da se obezbeđuje iz budžeta Republike Srbije, iz budžeta Autonomne Pokrajine i budžeta jedinice lokalne samouprave, iz donacija i ostalih prihoda.
Sledeći član 115. govori o tome koja je visina sredstava iz javnih izvora koja se obezbeđuje za finansiranje delatnosti nacionalnih saveta i da se određuju za svaku godinu Zakonom o budžetu Republike Srbije, odnosno odlukama o budžetu Autonomne Pokrajine i odlukama jedinica lokalne samouprave kada se donose lokalni budžeti.
Ovo je ujedno i pitanje, ali skrećemo i pažnju, kao poslanička grupa SPS na nedovoljnu definiciju onoga što je odredba ili stav koji reguliše finansiranje nacionalnih saveta iz budžeta lokalnih samouprava. Naime, sredstva koja se određuju iz lokalnih samouprava raspoređuju se u skladu sa odlukom nadležnog organa lokalne samouprave nacionalnim savetima koji predstavljaju nacionalne manjine, koje u stanovništvu jedinice lokalne samouprave dostižu najmanje 10% od ukupnog broja stanovnika.
Rekao bih da tu postoje različite prakse. Možda je ovo pitanje manje problematično, manje bolno u Vojvodini, mada iz razgovora sa kolegama poslanicima iz Vojvodine, a koji su iz redova nacionalnih manjina, iskazuje se da lokalne samouprave u nejednakoj meri ispunjavaju svoju obavezu, a da u ostalim delovima Srbije čak imamo mnogo drastičnije slučajeve, da neke lokalne samouprave uopšte ne ispunjavaju svoju obavezu da finansiraju delatnost nacionalnih saveta. Tako na primer u istočnoj Srbiji od 19 opština u kojima postoji Vlaška nacionalna manjina samo četiri opštine su ispunile svoje obaveze u nekom iznosu minimalnom za finansiranje Vlaškog nacionalnog saveta za 2015. godinu.
Previđa se u organima lokalne samouprave da i predstavnici manjine su stanovnici tih lokalnih samouprava, da i oni treba da zadovolje neke svoje interese, naročito u oblasti kulture, oblasti obrazovanja, oblasti obaveštavanja, odnosno informisanja i službene upotrebe jezika i na takav način, ostvarivanjem tih manjinskih prava, zapravo budu u ravni sa pravima većinskog naroda.
Dakle, ova odredba zakona samo deklarativno obavezuje lokalne samouprave, ali ne definiše, ne postoji instrument koji do kraja to će učiniti.
Kroz finansijske izveštaje koje nacionalni saveti dostavljaju ministarstvu može se videti u kojoj meri lokalne samouprave ispunjavaju i zato bi tražio izveštaj od strane ministarstva na koji način su se lokalne samouprave odnosile prema ovom pitanju, a sa druge strane skrećemo pažnju da u narednom periodu…

Vreme.

… kada budu izvršene izmene i dopune ovog zakona, ovo pitanje se preciznije definiše i reguliše. Zahvaljujem.

Reč ima dr Marko Atlagić.

Poštovana predsednice, DS vlada u Vojvodini nažalost evo već 15 godina. Za vreme vlade DS Vojvodina je od lokomotive razvoja Srbije postala poslednji vagon u siromašnoj kompoziciji.
Poljoprivredni giganti su na severu Srbije zahvaljujući DS i Bojanu Pajtiću uništeni i ruinirani. Poljoprivreda Vojvodine je na izdisaju, a vojvođanska sela se gase, seljaci su prepušteni sami sebi. Takvo stanje poštovani građani Vojvodine je neodrživo. Putevi novca iz raskošnih pokrajinskih fondova Bojana Pajtića veoma su sumnjivi, ali sa poznatim destinacijama. Sve to govori o Bojanu Pajtiću.
Govori o tome da on mora da ode sa političke scene Srbije i to što pre. On je toga veoma svestan, ali je zato veoma opasan. Njegove optužbe zadnjih dana na račun Vlade Srbije i predsednika Vlade su u funkciji očuvanja tragova nepočinstva i krađe iz džepova građana Vojvodine.
Bojan Pajtić još nije odgovorio na pitanje građana Vojvodine vezano za zloupotrebe u poslovanju „Razvojne banke Vojvodine“, Fonda za kapitalne investicije, Fonda za razvoj Vojvodine, „Tesla banke“ u Zagrebu?
Pajtić još nije odgovorio na pitanje – na kojem se njegovom računu nalazi 156 miliona dinara namenjenih nikad izvedenoj obnovi dvorca „Heterlend“ u Bečeju, a koji je trebao da služi deci sa posebnim potrebama?
Pajtić još nije odgovorio na pitanje građana Vojvodine – gde su dva miliona dinara koje su funkcioneri DS pokrali u Alibunaru od izbeglica?
Pajtić još nije odgovorio na pitanje građana Vojvodine – gde je milion evra pokradenih od zemljotresa u Kraljevu?
Pajtić još nije odgovorio na pitanje građana Srbije – gde su tri miliona dinara što su DS funkcioneri pokrali od poljoprivrednika u Adi?
Pajtić još nije odgovorio na pitanje građana Vojvodine – šta je sa onih 400 hiljada evra koje je „Metals banka“ po njegovom nalogu poklonila Đorđu Balaševiću za film koji nikada građani nisu videli?
Poštovani građani, ovako su Pajtić i Tadić uništavali našu Vojvodinu i Srbiju. Uništili su našu prošlost, budućnost, uništili su sadašnjost, budućnost dece naše, ali ako ostanu bar jednu godinu na vlasti u Vojvodini uništiće i naše korene.
Postavljam pitanje državnom tužiocu – ima li elemenata za gonjenje Bojana Pajtića?
Drugo pitanje postavljam u vezi Dragana Šutanovca zato što je on 2010. godine platio nadogradnju softvera za VMA 850 hiljada evra, a to je čak, poštovani građani, četiri puta više nego što je taj kompjuterski program koštao kada je kupljen.
Milionsko popravljanje softvera proglašeno je za vojnu tajnu, a posao završen bez javnog konkursa, poziva, direktnom pogodbom.
Dragan Šutanovac je kao ministar odbrane prilikom nabavke mobilnog sistema radio- relejnih veza preko „Jugohemije“ na kursnim razlikama oštetio budžet Srbije za 200 miliona dinara. Dragan Šutanovac je kao ministar odbrane dodelio svom najboljem prijatelju Babcu državne poslove od 156 miliona dinara. U vremenu od 2008. do 2010. godine Dragan Šutanovac je kao ministar odbrane potpisao nekoliko desetina ugovora sa firmom u kojoj je Šutančev najbolji drug Babac bio direktor.
Dragan Šutanovac je po odlasku sa mesta pomoćnika, verovali ili ne, ministra policije 2002. godine uzeo otpremninu od 12,5 hiljada evra, iako nije smeo da radi u državnim organima dve godine po zakonu. Međutim, već posle dva meseca, mesec i po do dva zaposlio se u jednu firmu, ali otpremninu nije vratio.
Za vreme Dragana Šutanovca kao ministra odbrane mnoge parcele, mnogi objekti su rasprodavani, uništavani vojni i darovani prijateljima, zato treba ispitati otkuda bivšem ministru velika imovina, a pogotovo zgrada na pašnjaku kod Hrama Svetog Save u Beogradu. Postavljam pitanje državnom tužiocu, ima li elemenata za gonjenje Dragana Šutanovca?
Kao narodni poslanik SNS pozivam Bojana Pajtića i Dragana Šutanovca da ponesu ostavke kako bi mogao da protiv njih podignem optužnicu te da ih predam najvećem sudu u zemlji, sudu građana Republike Srbije, da ih osude na prvim izborima i pošalju na smetlište političke istorije u političku prošlost iz koje se na sreću građana Republike Srbije nikada više neće vratiti u politički život Vojvodine i Srbije. Očekujem da će se vrlo brzo naći tamo gde im je mesto. Pozivam državnog tužioca da vidi ima li elemenata za krivično gonjenje navedena dva narodna poslanika. Hvala vam.

Hvala vam.
Obaveštavam vas da su danas sprečeni da sednici prisustvuju Borisav Kovačević i prof. dr Branko Đurović.
Nastavljamo rad i prelazimo na zajednički načelni pretres o predlozima zakona iz tačaka 4. i 5. dnevnog reda.
Saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da su pozvani da današnjoj sednici prisustvuju: dr Rasim Ljajić, potpredsednik Vlade i ministar trgovine, turizma i telekomunikacija, Tatjana Matić, Stevana Nikčević, Vesna Kovač i Lukrecija Đerić, državni sekretari u ministarstvu, Sava Savić, Jovan Stojić i Renata Pindžo, pomoćnici ministra trgovine, Dušica Đorđević i Nebojša Vasiljević, viši savetnici u ministarstvu i Jelena Prekić i Milan Vojvodić, samostalni savetnici u Ministarstvu trgovine, turizma i telekomunikacija.
Molim poslaničke grupe ukoliko to već nisu učinile da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.
Saglasno članu 157. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine otvaram zajednički načelni pretres o: - PREDLOGU ZAKONA O OGLAŠAVANjU I PREDLOGU ZAKONA O INFORMACIONOJ BEZBEDNOSTI.
Da li predstavnik predlagača dr Rasim Ljajić, potpredsednik Vlade i ministar trgovine, turizma i telekomunikacija želi reč? Izvolite ministre.

Dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite mi da vrlo kratko dam osnovne razloge, ciljeve, kao i suštinu dva zakonska predloga o kojima danas raspravljamo.
Što se tiče Zakona o oglašavanju, važeći zakon je donet pre deset godina i sasvim sigurno i sami ste svedoci da mnoge odredbe važećeg zakona su prevaziđene, a mnoge stvari su se u međuvremenu dogodile i kad govorimo o praksi i kada govorimo o propisima i u zemlji, ali i kad govorimo o direktivama, odnosno regulativi unutar zemalja EU.
Prema tome, to jeste osnovni razlog da se ovaj zakon donosi. Dakle, mnoge odredbe su u potpunosti prevaziđene, a sa druge strane moramo da idemo u susret novim trendovima koji su se pojavili. Godinu dana nakon što je ovaj zakon donet, doneta je i direktiva EU o obmanjujućem i uporednom oglašavanju i samim tim derogirane su mnoge odredbe postojećeg Zakona o oglašavanju. Tada kada je zakon donet u Srbiji skoroniko nije čuo za fejsbuk ili druge društvene mreže, digitalizacija je u regionu tek bila u povoju i tada su se tek mogle naslutiti, zapravo predvideti mogućnosti pametnih telefona. Sve to jesu razlozi zašto idemo sa novim zakonskim rešenjima.
Sa druge strane, rekao sam, da uskladimo i harmonizujemo naše zakonodavstvo u ovoj oblasti sa standardima EU. Tu sam spomenuo direktivu iz 2006. godine, a takođe i preporuku iz 2014. godine o zaštiti maloletnika od onlajn igara na sreću. Ovo je istina preporuka, ali smo je mi ugradili u odredbe ovog zakonskog predloga.
Ono želimo da postignemo ovim zakonom je pre svega da zaštitimo potrošače od objanjujućih i vrlo često lažnih poruka koje ih mogu navesti na pogrešnu kupovinu, odnosno da donesu odluku o nekoj kupovini i s druge strane suština zakona jeste da se obezbedi fer i tržišna utakmica među svim učesnicima na tržištu, drugim rečima da sprečimo nelojalnu konkurenciju i zato smo ugradili ove odredbe o uporednom oglašavanju o kojima ćemo nešto kasnije reći par reči.
Treća stvar koja se ovim zakonom postiže, to je da obezbedimo instrumente, alate odgovarajućim inspekcijama da bi mogle da kontrolišu i vrše nadzor nad primenom ovih zakonskih odredbi. Vrlo ću kratko i neću se osvrtati na ceo zakon već samo na one delove koje smo izmenili i koje se bitno razlikuju od važećeg Zakona o oglašavanju.
Jedna od ključnih novina tiče se oglašavanja alkoholnih pića. Srbija je do sada imala podelu alkoholnih pića na vino i pivo sa jedne strane i druga alkoholna pića sa druge strane. Nigde ni u jednoj evropskoj zemlji nemate takvu vrstu podele alkoholnih pića. Analizirajući zakonodavstvo u zemljama EU došli smo do podele alkoholnih pića koja postoji u mnogim od tih zemalja iako tu nema jedinstvenog standarda, dakle, po ovom zakonu sva alkoholna pića se dele na ona koja sadrže manje od 20% alkohola i ona koja sadrže preko 20% alkohola. To je sada u dobroj meri usaglašeno sa regulativom u mnogim zemljama, dakle, ne unutar EU jer nema standarda, već smo uporedo posmatrali kako je ta podela izvršena i na taj način smo se približili nekim rešenjima koja postoje u zakonodavstvima zemalja EU.
Shodno tome do sada smo imali situaciju da je dozvoljeno bilo reklamiranje piva i alkohola od 18 časova do 6 sati ujutru, a po ovom zakonskom predlogu imaćemo mogućnost da se alkoholna pića do 20% alkohola reklamiraju od 18 časova do 6 sati ujutru, a za alkoholna pića od preko 20% alkohola moći će da se reklamiraju od 23 sata do 6 sati ujutru. Takođe, novina je, po prvi put smo omogućili da se alkoholna pića mogu reklamirati i u štampanim medijima. Izuzetak su časopisi, magazini koji su namenjeni deci i maloletnicima, znači, u tim časopisima neće biti moguće reklamirati alkoholna pića.
Sigurno je da će ovde biti dilema oko ovog zakonskog predloga ali tu smo se rukovodili nekim uporednim iskustvima. Svega šest zemalja u Evropi ne dozvoljava u potpunosti reklamiranje alkoholnih pića u štampanim medijima, od toga samo Norveška u potpunosti zabranjuje da u drugih pet zemalja su našli neka rešenja koja su približna ovim našim rešenjima koja sada predlažemo u ovom zakonu.
Druga novina tiče se, a to sam već spomenuo, odredaba o obmanjujućem i uporednom oglašavanju, ona su postojala i u važećem zakonskom predlogu, ona su sada ovde preciznije definisana i u potpunosti inkorporirana iz direktive EU. Dakle, obmanjujuće oglašavanje je zabranjeno, što je potpuno i logično, jer se odnosi na ono oglašavanje koje dovodi u zabludu kupca, odnosno potrošača prilikom kupovine određene robe ili usluga. Takođe, uporedno oglašavanje je zabranjeno zato što može da identifikuje ili konkurenta, odnosno njegovu robu ili uslugu. Prema tome, zabranjeno je ono uporedno oglašavanje koje omalovažava robu, uslugu, konkurentan na tržištu.
Naravno, predviđena je sudska zaštita u ovim slučajevima, dakle, da svako pravno ili fizičko lice moći će da podnese tužbu nadležnom sudu i da traži zabranu takve reklame ukoliko se pojavi. Čak je ostavljena i mogućnost da i pre objavljivanja te reklame, ukoliko se poseduju informacije da će biti objavljena, da se donese odluka da takva reklama ne može biti emitovana.
Takođe, novina je i oglašavanje na otvorenom prostoru koje je opet postojalo u važećem zakonskom rešenju ali ovde definišemo preciznije da se radi o isključivoj nadležnosti lokalnih samouprava, da oni donose podzakonski akt koji bliže određuje uslove, način oglašavanja na otvorenom prostoru, znači, putem bilborda, panoa. Prihod od takvih usluga ide direktno lokalnim samoupravama.
Takođe ovim zakonom definišemo i internet oglašavanje opet po prvi put, svakako to se odnosi na sadržaj one poruke iz koje nedvosmisleno može da se izvuče zaključak da se roba koja se prodaje ili usluga da je namenjena kupcima, odnosno potrošačima u Srbiji.
Za internet oglašavanje, manje – više, važe sve odredbe ovog zakona o oglašavanju, prema tome dozvoljeno je reklamiranje alkoholnih pića sa sadržajem alkohola do 20%, dok je zabranjeno reklamiranje duvana i cigareta i alkoholnih pića koje sadrže preko 20% alkohola.
Novina je da se ukida reklamiranje elektronskih cigareta, i za reklamiranje elektronskih cigareta, važe iste odredbe kao i za zabranu reklamiranje duvana i cigareta uopšte, i da se na ovaj način u potpunosti poštuju odredbe Konvencije saveta Evrope i direktiva EU.
Takođe, ovim zakonom po prvi put regulišemo oglašavanje igara na sreću, i ovo oglašavanje je moguće ali je ograničeno da se može reklamirati u elektronskim medijima i bioskopima od 21.00 do 06.00 časova ujutru, da je takođe zabranjeno oglašavanje na sreću na otvorenom prostoru ukoliko su udaljeni panoi ili bilbordi 100 metara bliže, zapravo 100 metara od škole, predškolske ustanove, zdravstvene ustanove ili ustanove za maloletnike.
Takođe, ovaj predlog vodi računa o sadržaju oglasne poruke, zabranjeno je da se igre na sreću tretiraju kao društveno poželjne, zabranjeno je da se u sadržaju poruke emituju vesti o tome da na ovlašćenim ili neosnovanim šansama za dobitak u tim igrama na sreću i tome će se strogo voditi računa s obzirom da je bilo i te kako velikih zloupotreba.
Na sličan način se definiše i oglašavanje nagradne igara koje nisu igre na sreću ukoliko priređivač na jasan način nedvosmisleno ukaže na uslove i visinu nagrada koje daje, vrstu nagrade koju daje.
Ovde je bilo najveći broj pritužbi u ranijem periodu. Dešavalo se da gledalac se javi da učestvuje u nekoj nagradnoj igri i da mu onda operater postavi pitanje koje uopšte nije istaknuto na ekranu i ovakvi slučajevi će sad biti sankcionisani.
Takođe, davanja izjava o zdravstvenim i nutritivnim svojstvima pojedinih proizvoda biće zapravo omogućeno samo ukoliko je zasnovano na odgovarajućem naučnom nalazu, ovo je takođe oblast gde je bilo i te kako velikih zloupotreba.
Postoji čitava jedna glava odnosno poglavlje u zakonu koje je bukvalno preuzeto od Zakona o elektronskim medijima, odnosi se dakle na oglašavanje u elektronskim medijima i to se odnosi i na oglašavanje u programima koji se reemituju. Tu nema nikakvih novina, dakle na zakon koji je donet prošle godine, dakle mislim na Zakon o elektronskim medijima.
Što se tiče kaznenih odredbi one nisu pooštrene u odnosu na važeći zakon, već su samo usaglašene sa zakonom o prekršajima.
Ono što jeste važno, definisana nadležnost pojedinih organa, dakle, nad primenom ovog zakona, tako da je Ministarstvo trgovine nadležno za nadzor, kada se radi o štampanim medijima i internet oglašavanju, da je republičko telo za elektronske medije, nadležno za nadzor kada govorimo o oglašavanju, odnosno reklamiranju u elektronskim medijima, a da su jedinice lokalne samouprave nadležne za reklamiranje na otvorenom prostoru.
Verujem da ovaj zakon u velikoj meri sadrži sve odredbe koje na neki način ispravljaju anomalije iz prethodnog zakona.
Rekao sam već da samo ugradili sve ono što će harmonizovati naše zakonodavstvo u ovoj oblasti sa EU, odnosno standardima u EU. Biće potrebno doneti dva podzakonska akta nakon donošenja ovog zakona, jedan koji donosi ministarstvo nadležno za poslove trgovine, kada govorimo o upozoravajućoj poruci kada se radi o reklamiranju alkohola i alkoholnih pića i drugi podzakonski akt koje donose lokalne samouprave, a odnosi se na oglašavanje, na otvorenom prostoru.
Zakon počinje da važi, da se primenjuje tri meseca od stupanja na snagu. Stavili smo ovaj rok tri meseca, s obzirom da postoje već ugovorene obaveze između oglašivača i medija i nastojali smo da se ništa ne prekine u tim važećim ugovorima i da damo vremena da se prilagode novim zakonskim rešenjima.
Što se tiče zakona o informacionoj bezbednosti, po prvi put se ova oblast uređuje, a do sada je postojalo osam zakona koji su tretirali oblast informacione bezbednosti i tu je Krivični zakonik, Zakon o elektronskim komunikacijama, Zakon o elektronskom potpisu, Zakon o elektronskom dokumentu, Zakon o tajnosti podataka, Zakon o internet kriminalu koji je samo regulisao one oblasti, koja se tiče sankcionisanja krivičnih dela, a koja nastaju upotrebom interneta.
Prema tome, potpuno različiti zakoni koji su ovu oblast delimično regulisali i mi sada nastojimo da donesemo jedan krovni zakon, zakon koji će ići u korak sa trendovima koji postoje i velikim izazovima koji se javljaju u ovoj oblasti i to je ključni razlog za donošenje ovog zakona.
Drugi razlog je uobičajeno, kada se prilagođavamo i pridružujemo EU, usklađivanje i harmonizacija sa standardima EU. Mi smo ovde u potpunosti usaglašeni sa strategijom bezbednosti, IKT sistema što je doneto prošle godine, takođe smo usaglašeni sa direktivom koja će tek da bude usvojena u EU, a koja se odnosi na mrežu i na informacionu bezbednost i odredbe te direktive već smo inkorporirali u tekst ovog zakona.
Međutim, ključni razlog zašto se ovaj zakon donosi je činjenica da se pojavljuju veliki izazovi na polju informacione bezbednosti, da svakim danom sve više postajemo svesni značaja ove oblasti i da svakim danom postajemo svesni ranjivosti naših uređaja koje koristimo, sistema koje koristimo, softvera i da ovo potaje jedan globalni problem.
Ne suočavamo se ni sa čim posebno u odnosu na ono sa čime se suočavaju druge zemlje. Hakerski napadi su više postala pravila, nego incidenti.
Godine 2007. Estonija je kao vodeća zemlja u oblasti informacionog društva, bila blokirana dve nedelje sajber napadom, a pre dve godine je takođe zabeležen pokušaj napada na nuklearnu elektranu u Južnoj Koreji, sajber napad, na kompaniju „Soni“, preko hiljadu američkih kompanija u poslednje dve godine je prijavilo incidente i napade hakera i da svi ti izazovi su uticali na to da mora da se pronađe jedan sistemski odgovor na probleme koji nastaju na polju informacione bezbednosti.
Naravno, Srbija nije nikakav izuzetak u tome, i sami ste svedoci, jer pre dve godine imali smo hakerski napad na sajt Uprave za digitalnu agendu, pre dve godine napad na sajt SPC, napad na sajt Agencije za privatizaciju, napad čak i na sud u Nišu, hakerskim napadom.
Prema tome, Srbija se suočava sa istim izazovima sa kojima se suočava i savremeni svet, a 2013. godine prema podacima MUP bilo je 855 krivičnih dela iz oblasti visoko tehnološkog kriminala, a 2014. godine taj broj je pao na 780 napada, krivična dela koja su registrovana.
Problem je što nije do sada postojala nikakva obaveza bilo kog organa državnog i institucije da prijavljuje te incidente i mi više govorimo o opasnosti na osnovu onoga što dobijamo u medijima, što se pojavi u štampi i ne postoji nikakav jedinstveni registar svih tih incidenata i napada koji se pojavljuju u IKT sistemima u našoj zemlji. Naravno da su ti sistemi do sada funkcionisali svaki za sebe, nije bilo koordinacije, bilo je sistema koji su odlično zaštićeni kao što je bankarski sektor, kao što je Sektor telekomunikacije i tu su postignuti manje-više najveći standardi u oblasti zaštite od rizika.
Drugi sistemi, kao što sam rekao su individualno zaštićeni sa više ili manje uspeha, ali nikakve koordinacije, nadzora nije u tom pogledu bilo, niti obaveza da se incidenti koji se dešavaju, prijavljuju.
To je zapravo ključni razlog zašto donosimo ovaj zakon, on bi trebalo da omogući tri stvari da se ostvare, to je da se definišu mere zaštite od bezbednosnih rizika u IKT sistemima.
Drugo, da se ustanovi odgovornost pravnih lica koji upravljaju tim sistemima i treća stvar, da se utvrde koji su to nadležni organi koji su nadležni za sprovođenje mera zaštite.
Ono što je ključno pitanje na koje sisteme ovaj zakon odnosi? Biće utvrđena, i zato zakon predviđa, jasna lista, Vlada će utvrditi jasnu listu svih sistema na koje se on odnosi, ali u svakom slučaju da će se zakon odnositi na informaciono-komunikacione sisteme koji su od posebnog značaja jer rade poslove ili obavljaju delatnosti koje su od opšteg interesa za širu zajednicu i čije bi narušavanje bezbednosti prouzrokovalo ogromnu štetu i za državu i za društvo.
Tri su grupe tih sistema. Prvo, to su organi javne vlasti. Dakle, organi državne uprave, razne agencije, sudovi, tužilaštva. Takođe, to su jedinice lokalne samouprave. Prema tome, na sve te sisteme će se odnositi primena ovog zakona.
Druga grupa sistema odnosi se na one koji obrađuju posebno osetljive podatke. Dakle, radi se o podacima o nacionalnoj pripadnosti, verskoj pripadnosti, rasnoj pripadnosti, o medicinskim podacima. Dakle, u svim onim slučajevima gde bi otkrivanje tih podataka moglo da ugrozi privatnost pojedinca.
Treća grupa sistema odnosi se na one koji obavljaju delatnost od opšteg interesa. To su sistemi koji se bave proizvodnjom, distribucijom, transportom električne energije, sistemi koji se bave proizvodnjom i preradom uglja, sistemi koji se bave preradom nafte i naftnih derivata, to su sistemi koji se bave elektronskim komunikacijama, vojnom opremom, zdravstvenom zaštitom.
Na sve te sisteme će se odnositi odredbe ovog zakona, kao i na različite finansijske institucije, banke, štedionice, osiguravajuće kuće, berze. Prema tome, ovo je čitava lepeza institucija, ali će ona biti definisana vrlo jasno odlukom Vlade, svaka institucija pojedinačno.
Šta je njihova obaveza? Njihova obaveza svih ovih institucija je da donesu akt o bezbednosti kojim se određuju jasne mere zaštite svih tih sistema. Mora postojati odgovarajuće lice, rukovodilac koji će se baviti zaštitom, uslovno rečeno u svojoj kući, to će biti neka vrsta vatrogasne službe koja će reagovati u slučaju incidenata ili hakerskih napada na ove sisteme. Oni se moraju kontrolisati i zapravo podnositi izveštaj o proveri bezbednosti svih ovih sistema.
Što se tiče nadležnih organa, ovde ne postoji jedinstveni nadležni organ, ne postoji nigde ni u drugim zemljama. Postoji više organa koji su nadležni za različite poslove. Ministarstvo nadležno za poslove informacionog društva ima izvršna ovlašćenja kada govorimo o nadležnostima, jer će inspekcijski organi biti u okviru ovog ministarstva, i inspekcija će moći da vrši kontrolu svih ovih sistema o kojima sam govorio, da li je donet ovaj akt o bezbednosti, da li se primenjuju mere zaštite, da li se rade na vreme provere, i ukoliko se ne poštuju odredbe ovog zakona ili se ne radi ovo što je predviđeno zakonom, inspekcija će moći da podnosi i prekršajne prijave.
Drugo telo ili organ nadležan za sprovođenje ovog zakona, odnosno za mere zaštite koje će biti sprovedene, biće u okviru RATEL-a. Radi se o nacionalnom centru za prevenciju i zaštitu od bezbedonosnih rizika. Ono nema izvršna ovlašćenja, i to moram da kažem da je u javnoj raspravi bilo polemike da li ovom telu dati i izvršna ovlašćenja.
Problem je bio što ni u jednoj zemlji nacionalni CERT nema ta ovlašćenja koja su zatražena tokom javne rasprave. Ovo telo nadgleda, ovo telo upozorava, vodi računa o mogućim incidentima koji mogu da se dogode. Ono što će biti glavna nadležnost, da ono sarađuje sa drugim sličnim telima koji postoje u drugim zemljama, jer ovi incidenti se retko dešavaju samo u jednoj zemlji. Mi imamo situaciju da praktično svi ti incidenti se čak, i često se, istovremeno događaju na teritoriji više zemalja.
Takođe treće telo koje će biti uspostavljeno to je CERT republičkih organa koji će se baviti, vršiti poslove koji se odnose na zaštitu od incidenata u IKT sistemima republičkih organa.
Ono će imati nešto operativnije nadležnosti i funkcije od ovog nacionalnog CERT koji će biti u okviru Ratel. I četvrto telo, to će biti u okviru Ministarstva odbrane, dakle organ nadležan za bezbednost i zaštitu od kompromitujućeg elektromagnetskog zračenja.
Kao kruna svih tih tela ili organa, imaćemo i telo za koordinaciju poslova informacione bezbednosti u koji će biti uključena sva ova tela, uključujući takođe i MUP, Ministarstvo spoljnih poslova, Ministarstvo pravde, zatim Generalni sekretarijat Vlade, predstavnike službi bezbednosti. To će biti kao što mu ime kaže, bukvalno telo za koordinaciju koje će razmenjivati informacije i predlagati aktivnosti i mere za zaštitu od bezbedonosnih rizika u različitim sistemima.
Šta je suština ovog zakona? Vrlo kratko. Dakle, cilj koji želimo da postignemo sa ovim zakonom jeste da se poveća nivo zaštite i bezbednosti u informaciono-komunikacionim sistemima u zemlji. Kada se to postigne, to znači i veću zaštitu ljudskih prava, to znači i zaštitu privatnosti, to znači zaštitu pojedinca.
Drugi cilj koji ovim zakonom postižemo, to je da podignemo svest institucija, organa, posebno građana o opasnosti koje postoje ukoliko ne zaštitimo dovoljno informaciono-komunikacione sisteme.
To su dva ključna cilja koji ovaj zakon postiže. Biće potrebno da donesemo čak 11 podzakonskih akata nakon donošenja ovog zakona, da bi on u punoj meri mogao da bude implementiran i svakako implementacija samog zakona je mnogo teži posao nego što je njegovo donošenje ovde u Skupštini.
Spremni smo da tokom rasprave i u načelu i rasprave o amandmanima prihvatimo sve one amandmane, sugestije, predloge koje će poboljšati ovaj zakonski predlog. Hvala.