Poštovane dame i gospodo, neophodno je, ja mislim, našu pažnju ozbiljno usmerimo ka našem amandmanu na član 138, koji se tiče tačke 1) stava 1.
Evo šta piše u tom delu ovog člana Predloga zakona – u radni odnos u Ministarstvo ne može se primiti lice, pa ide tačka 1), protiv koga se vodi krivični postupak za krivična dela koja se gone po službenoj dužnosti.
Mi smo naveli tri dobra argumenta. Zašto sadržina ove tačke može da bude problematična? Napisali smo da je ova odredba neprihvatljiva sa stanovišta jednog od osnovnih pravnih principa jedne države koja počiva na načelu vladavine prava, a naša država, ako čitamo naš Ustav, svi to znamo ovde, na osnovu sadržine člana 3. Ustava, počiva na načelu vladavine prava i najvažnijeg principa Krivičnog prava, da se svako smatra nevinim, dok se ne dokaže suprotno.
Šta se dešava poštovana gospodo? Mi kada prihvatimo ovakvu odredbu u članu 138, onda mi kao da smo presudili jednom čoveku. Pročitao sam obrazloženje, na primer Ministarstva, zašto ne može da se prihvati naš amandman.
U obrazloženju piše – amandman se ne prihvata zbog toga što lice protiv kojeg se vodi krivični postupak uoči zasnivanja radnog odnosa u Ministarstvu, ne može biti primljeno u radni odnos zato što postoji mogućnost da u postupku bude osuđeno na izdržavanje kazne zatvora.
Nama se činilo da takva odredba predstavlja narušavanje nekih prava, a naročito pretpostavke nevinosti za neka lica koja su suočena sa nekom vrstom gonjenja. Naravno, razmišljao sam, pa da li, pošto ipak ako postoji osnovana sumnja da neko može da završi tamo, kako da zasnuje. Ali, kao što ste se vi pozivali tokom rasprave ovde kada smo govorili o nasilnicima u stanu, u kući, da postoje neke pravne pretpostavke koje ne smemo da povređujemo bez obzira na našu empatiju prema onome drugome. Na zabrinutost oko toga kako će da se ponaša, pa i ovde ministre Stefanoviću, moramo da vodimo računa o nekim principima, o nekim pretpostavkama koje se tiču velikog načela vladavine prava. To najpre moramo ovde da vrednujemo. Hvala.