Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik dr Muamer Bačevac.

Uvaženi ministre, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici i narodne poslanice, pred nama je danas jedan odličan zakon, sveobuhvatan začin, zakon koji je, kao što vidite, dugo pripreman i verovatno kruna u radu ovog ministarstva koje ću sada na početku zaista pohvaliti, kao i samog ministra, bio je veoma radan i vispren. Mi u Sandžaku, kao i u Tutinu i u Novom Pazaru i u Sjenici smo ga vrlo, vrlo često viđali i sa njim sarađivali.
Naravno, da tu ima i naših dobrih osobina, jer mi zaista imamo puno uspešnih sportista i gajimo jedan sportski duh i drago mi je što Ministarstvo sporta prepoznaje i što zaista puno ulaže u ovaj kraj, što se tiče infrastrukture i truda i da imamo još puno toga zaista da radimo.
Novi zakon koji je pred nama je unapredio onaj stari zakon iz 2011. godine i verovatno sve one manjkavosti i njegove nedoslednosti, slabosti koje su se dokazale je nadogradio. Pre svega, najbitniju stvar koju je zadržao i unapredio, što je očigledno jeste, projektno finansiranje, to je onaj ugaoni kamen koji je i doprineo jednom boljitku u sportskim aktivnostima u našoj državi. Drago mi je što je ministar sa svojim saradnicima to prepoznao i što je nadgradio element ovog zakona u tom smislu.
Naravno da ja, kao lekar, znam vrednost sporta, sportske aktivnosti i to je opšte poznata stvar i to je, mi kažemo zdravlje jednako sport je pre svega danas dominantno i danas očiglednije nego bilo kada pre. Sadašnji način života, manjaka sportske aktivnosti, manjak aktivnosti radne, loše navike, u smislu loše ishrane, uzimaju danak danas u celom svetu, pre svega u modernom svetu, a videli smo da su brojke kod nas još pogubnije.
Moram da kažem da, na jednom običnom primeru vidimo koliko gojaznost i sadašnji način života, znači neaktivnost, su danas uzele epidemijski mah. Samo u Americi se nedeljno otkrije 10 hiljada novih slučajeva dijabeta, samo zbog povećanog trenda gojaznosti. Biti gojazan znači imati metabolički sindrom, znači dobiti dijabetes, znači imati kardio-vaskularnu bolest. Onaj podatak koji vidimo, iz ovog vašeg obrazloženja, da jedan polovina stanovništva Srbije ima neki vid hipertenzije, je zabrinjavajuća, a jedini lek i jedino poboljšanje, jedini napredak možemo ostvariti kroz fizičku aktivnost. To će biti rekreativni sport, to će biti brzo hodanje, kako kažu taj „bris vok“ i to je sve ono što ovaj zakon pokušava da unapredi i da instalira u neke zakonske odredbe, za koje se mi moramo mnogo potruditi da vratimo u život.
Vidimo koliko građani Srbije malo posvećuju pažnje rekreaciji, rekreativnom sportu i to je nešto što je pogubno u odnosu na podatak iz EU. Mnogo je dobrih stvari, pre svega kvalitetan način kojim se želi vratiti sport u škole, ustanoviti sportske navike u mlade ljude, insistirati na jednom psiho-fizičkom kvalitetnom razvoju, potom razviti jedan kolektivni duh, duh solidarnosti, pa i „fer pleja“, što ja mislim sve ono što nedostaje nama kao društvu. Zbog toga je ovaj zakon jako bitan.
Imamo pomake u evidentiranju i danas kada, nadam se da ćemo usvojiti ovaj zakon, to je očigledno, nakon njegovog usvajanja imaćemo jedinstvene registre, svi ćemo znati na koji način i koliko imamo sportskih organizacija, klubova i svih onih udruga koja se bave sportskim aktivnostima.
Naravno, neću ulaziti u mehanizme, dobro je to što će iz APR-a sve ići nazad u Ministarstvo i svi će dobiti, praktično jedan kvalitetan registar.
Novi zakon se bavi, vidimo i decom, posebnu pažnju posvećuje deci, u projektnom finansiranju, 15% projekata moraju da se odnose na decu i posvećeni su dečijem sportu. Dobra su i ona ograničenja, da 15% iz samog tog projekta ne sme ići van samog projekta za ne projektne stvari i to su sve odlična i kvalitetna rešenja. Vidim da je zaista radilo dosta kvalitetnih pravnika, koji je usko specijalizovan za ovu oblast, neki kragujevački profesori su dali značajan doprinos, što je jako bitno. Znači, imali ste sluha za profesiju i za ljude koji se ovim bave celog života.
Izuzetno kvalitetna stvar je što, evo navešću, zdravstveni predlog za maloletna lica obavezan je jednom godišnje i pokriva se iz zdravstvenog fonda. To je krucijalna stvar. Mi smo imali na nesreću dosta loših iskustava. Mi znamo šta može ta hronična opstruktivna kardio-patija kada je neprepoznata da dovede iznenadnih smrti u mladih ljudi, pa čak i u sportista koji su jako aktivni i to ovakvo jednogodišnji pregled u ustanovama koji će biti besplatan za decu je zaista nešto što je odlična stvar i što je kvalitet ovog predloga.
Osiguranje sportiste od strane kluba je obavezno. Jako je dobar predlog i to što je uveden postupak sticanja odobrenja za obavljanje poslova stručnog osposobljavanja, postojeće kontrole. Naravno, svi oni koji se bave odgojem sportskim moraće na neki način da se licenciraju što je jako dobra stvar. Vi ste spomenuli da ćete insistirati na besplatnom sportu, dostupnom za sve. Dobra je naravno, dobar deo ovog predloga jeste i to što ne sme nikako biti ta članarina basnoslovno velika i mi je svodimo u neke normalne mere i neke normalne okvire.
Naravno, dobro je i to što neto dobit u tekućoj godini koji ostvari neko sportsko privredno društvo, a daje ovaj zakon i mogućnost da određena sportske udruge budu i privredna društva, da 70% od ukupne dobiti se ponovo investira i ponovo vrati u ulaganje u samo društvo, znači, mi i dalje vrtimo „cirkulus viciozus“, pokušavamo da zadržimo taj profit u samom sportu.
Pošto je zakon zaista obiman i sveobuhvatan moram da kažem da on ima i određenih mesta o kojima valja diskutovati. Na primer iz predloga je izbačena dosadašnja odredba da osuđivani za krivično delo ne mogu biti članovi, mogu biti sada članovi zastupnici. Jedna stvar koju ja vidim ovde, dobru nameru verovatno i jeste dobro, pogotovo ako mi dolazimo iz malih sportova, a ja dolazim iz malog sporta kao i vi ministre, ali ovde vidim da je određeno i to je jedan od glavnih novina u ovom zakonu da jednoj organizaciji iz oblasti sporta autonomna pokrajina ili regionalna zajednica, odnosno lokalna samouprava ne može od ukupnog sportskog budžeta prebaciti više od 20%. To ima svoju kvalitetnu dimenziju. Međutim, još jednom treba porazmisliti o ovom procentu. Još jednom treba razmisliti o ovom predlogu.
Tradicija sporta u različitim delovima Srbije je različita. Imamo neke krajeve koji baštine tradiciju i određene sportske aktivnosti i određene klubove. Na primer, rukomet u Nišu, boks u Novom Pazaru, potom fudbal u nekim krajevima i tako dalje. Mislim da je trebalo ovde naći neki medijum i dozvoliti i lokalnim samoupravama koje najbolje znaju svoje potrebe na lokalu da i oni delimično učestvuju u ovoj preraspodeli jer nije isto ulaganje u fudbalski klub, u razvoj fudbalskog kluba i u neki manji sport.
Znam da je vaša želja dobra, a to je da podjednaku šansu dajete razvoju u svim sportovima. Ovo je nešto gde treba proći između sile i haribde i naći nekakv medijum. Bojim se da ovaj procenta neće to obezbediti. U svakom slučaju ja želim da pohvalim vaš dosadašnji rad i rekao sam da se u Novom Pazaru mnogo uradili na sportskoj infrastrukturi. Mi smo završili velelepni stadion koji ima sada 12.000 mesta i Novi Pazar igra u super ligi. Napravili smo praktično preokret i pravili još puno sportskih struktura.
Pre svega, završili smo sportsku sajamsku ustanovu „Pendik“. Mi smo ovde čuli da u Tutinu od 2002. godine nije završena nekakva sportska hala i mi kada smo došli na vlast u Novom Pazaru, imali smo nezavršene objekte, ruinirane objekte, objekte koji su prikazivani da su rađeni, a svašta je sa tim donacijama i sa tim novcima činjeno.
Međutim, sposobnošću lokalne samouprave i našim kvalitetnim odnosom sa državom Srbijom, mi smo uspeli da završimo većinu od tih objekata.
Sportsko-sajamska ustanova „Pendik“ koju ste vi videli, koja je velelepna i koja pokriva jednog superligaša u muškoj odbojci, svi drugi sportovi manje su tu, to je stecište, to je i vikend stecište svih građana koji se bave sportom, mi smo uspeli da završimo stranim donacijama.
Hala „Pendik“ je najvećim delom izgrađena donacijom naših prijatelja, naših građana, naših sunarodnika, iz Republike Turske i drugim donacijama i naravno uz pomoć Republike Srbije.
Šta hoću da kažem? Hoću da kažem da mnogo udela u tome što u Tutinu i Sjenici nisu završeni ovi objekti, ima i njihova nesposobna, reći ću i kontraverzna lokalna samouprava i da je najbolji primer grad Novi Pazar sa svojom vlašću, kako može i na koji način kvalitetno da se jednim ličnim angažmanom, kvalitetnim vođenjem grada, dobrim odnosom sa Republikom Srbijom i na kraju dobrim odnosom sa samim Ministarstvom sporta, mnogo toga učini na infrastrukturi u samom gradu.
Samo 16 imamo sportsko-rekreativnih centara, manjih za rekreativno bavljenje sportom u samom gradu, to smo napravili u zadnje dve – tri godine unazad. Stavljamo još uvek te novce u stadion, tri stadiona koja su pripremljena za vrhunsku obuku sportista, itd, mogao bih mnogo da nabrajam jer je zaista SDP od kako je na vlasti u Novom Pazaru, u kvalitetnom dijalogu sa Republikom Srbijom, puno učinio na infrastrukturi.
No, da se vratim na zakon. Mi ćemo zakon svakako podržati, zakon je odličan. Još jednom se vama zahvaljujem na jednom dobrom angažmanu, mogu da kažem kao poslanik da sam zadovoljan vašim radom, da ste vi jedan od ministara koji je verovatno zahvaljujući jednoj želji, mladosti i jednoj borbenosti koju verovatno crpite iz vašeg sportskog duha, puno toga pokazao, veliku želju, i puno toga učinio na samom terenu.
Nadam se da ćete nas i dalje podržavati. Vi znate da mi imamo i atletski stadion koji smo započeli. To će biti najveći atletski stadion na Balkanu, jer to zaslužuju atletičari iz Novog Pazara, reprezentativci Srbije. Svi znaju Amelu, svi znaju Asmira, itd. I to je radio grad, i tu znate koliko smo imali puno problema, ali koliko smo pokazali upornosti zahvaljujući jednoj zaista i vašoj upornosti i saradnji, uspeli da uđemo u ovaj projekat i to je način na koji treba da se mi političari određujemo prema ovim strukturama.
Još jednom, hvala vam što ste pripremili ovakav zakon i mi ćemo iz SDP ovaj predlog podržati u celini. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar Vanja Udovičić. Izvolite.

Želim da vam se zahvalim na pohvalama koje ste izneli i na svim konstruktivnim predlozima koje ste dali kroz amandmane, ali više ćemo o tome pričati u raspravi u pojedinostima.
Ono što na početku želim da kažem, da napravim malu korekciju, ono što je zadržano u članu 33. jeste da osuđena lica ne mogu da budu u upravi sportskih organizacija. Čisto da se ne stekne pogrešan utisak, vrlo pazimo i vodimo računa kada je reč o svim osuđenim licima i zaštiti sporta od svega negativnog.
Ja vam čestitam na partnerskom odnosu koji ste uveli u izgradnju sportske infrastrukture i svega onoga što ste uradili. I sami ste spomenuli atletski stadion koji smatramo jednim od kapitalnih projekata i Vlade Republike Srbije i celokupne Srbije, jer nije samo on bitan za atletičare iz Novog Pazara, već iz celog regiona i celokupnog okruženja. Ako neko područje ima kapacitet za vrhunski uspeh u atletici, onda jeste sigurno Novi Pazar, što ste i pokazali sa vrhunskim sportistima i sportskim rezultatima.
Ja očekujem da ćemo sredinom g odine, čak i ranije, u naredna dva meseca, čim krene toplije vreme i stvore se uslovi, krenuti u izgradnju druge faze stadiona i da ćemo ove godine, kao što smo i rekli, završiti atletski stadion u Novom Pazaru.
Kao što sam i rekao, želja nam jeste da stignemo do svih krajeva Srbije. Prošle godine smo otvorili trim stazu u Novom Pazaru. Želimo da damo mogućnost da građani mogu besplatno da se bave sportom, da ne gradimo objekte koji za cilj imaju samo da nameću određenu obavezu građanima, već strateški smo se opredelili da gradimo otvorene terene, multifunkcionalne terene, da gradimo trim staze, da gradimo mesta koja će okupljati građane, a koja za cilj neće imati plaćanje termina i otimanje para od građana.
Hvala vam što ste prepoznali i značaj sporta kao preduslov za zdravu naciju i upravo smo mnogo pažnje posvetili odredbama koje za cilj imaju zdraviju naciju. U mnogome smo proširili odredbe koje detaljnije uređuju i predškolski sport i školski i univerzitetski, ali i rekreativni sport. Naravno da podatke koje ste izneli vi i raniji narodni poslanici jesu zabrinjavajući. Upravo zbog toga želimo da promenimo klimu, da promenimo atmosferu u društvu i da motivišemo ljude da se bave rekreacijom, da se bave sportom. Da pokušamo da se borimo sa onim gorućim problemima koji tište sve nas a ponajviše i našu omladinu, jer kada se iznesu ovakvi podaci, onda oni apsolutno jesu zabrinjavajući, nešto na šta ne smemo da žmurimo i da okrećemo glavu, već nešto sa čime treba da se suočimo i da se borimo protiv toga.
Kada pogledamo da je svako peto dete gojazno ili da je procenat deformiteta kod dece toliko uvećan, kriva kičma, ravna stopala, sve ono što proizilazi od ne bavljenjem rekreacijom, pa onda i sportom, onda sa takvim problemom i te kako treba da se suočimo i da pokušamo da ga rešimo. Upravo za cilj odredbe koje smo spomenuo imaju da smanje taj procenat deformiteta.
Moram da napomenem da u poslednje dve godine mnogo veći broj dece je obuhvaćen školskim sportom. Nikada veći, jer kada date cifru od 149.700 dece koji su obuhvaćeni u sistemu školskog sporta je ohrabrujući podatak, ali sigurno da on može da se unapredi. Nećemo stati u unapređenju i u unapređenju kvaliteta i funkcionisanja školskog sporta, ali u većem obuhvatu broja dece jer znamo da uvek može više i uvek može kvalitetnije.
Baš zbog ovog problema koji sam spomenuo, moramo i kroz sistem školskog sporta, univerzitetskog, ali sada po prvi put i predškolskog ne sporta, nego bavljenje fizičkim aktivnostima, jer ne možemo da kažemo za decu koja su u predškolskim ustanovama da mogu da se bave sportom.
Upravo želimo da se na jedan odgovoran način borimo sa tim negativnim efektima jer sa jedne strane jako je lepo kada pričamo o broju osvojenih medalja i kada pričamo o svim tim rezultatima koji su naši profesionalni sportisti uradili, ali moramo da vodimo brigu o našoj deci, jer kada uzmete podatak da kod nas 60% građana nedeljno ni jedan sat nije provelo vežbajući, nije imalo nikakav vid aktivnosti, onda moramo da utičemo na sve nas, jer nismo uvek neko na koga se ta deca ugledaju i koga ta deca posmatraju.
Mislim da po tom podatku smo među prvima, ali nismo među prvima, ali u gornjoj granici u Evropi. Time moramo da se pozabavimo jer živimo u vremenu gde je televizor, mobilni telefon, tablet, zamenjuje sve ono što se nekada radilo na terenima ispred zgrade, jer danas deca umesto da izađu ispred zgrade da igraju košarku, tu istu košarku igraju preko igrica na svojim tabletima i telefonima.
Upravo zbog toga smo i u najvećoj meri obuhvatili kroz zakon odredbe koje za cilj imaju i povećanje broja ljudi u rekreativnom sportu.
Još jednom, zahvaljujem se na podršci. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima Olena Papuga.

Hvala predsednice.
Ministre Udovičiću, saradnici Ministarstva za sport, kao prvo, hoću da vas na neki način pohvalim zato što ste sve sugestije od Pokrajinskog sekretarijata za sport i pokrajinske sekretarke Marinike Tepić usvojili i što ste bili u jako dobroj komunikaciji u svoj toj izradi konačnog Predloga zakona o sportu.
Prvo mali osvrt na to da je Predlog zakona o sportu još u nekoj fazi nacrta, kada je predstavljen na javnoj raspravi širom Srbije, pa i u Novom Sadu, u organizaciji je Pokrajinskog sekretarijata za sport i omladinu, nudio rešenja koja ne samo da su narušavala Zakon o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine, time i pokrajinsku autonomiju, a time i ništa manje nadležnosti jedinica lokalne samouprave u celoj Republici i tada ponuđena rešenja bila su u suprotnosti sa nizom drugih zakonskih propisa.
Zato i kažem da je dobro što ste prihvatili sve te sugestije koje se odnose na nadležnosti u sportu, a odnose se na nadležnosti u AP Vojvodini. Konkretno, nadzor koji je trebalo da vrši Ministarstvo preko republičkih sportskih inspektora bio je definisan na taj način da je Pokrajinski sekretarijat za sport i omladinu, ali i sve jedinice lokalne samouprave, dakle, sve opštine i gradove, sveo na organizacionu jedinicu resornog ministarstva. Šta više, republičke sportske inspektore Ministarstva promovisao je u republičke, u budžetske inspektore, državne revizore, pa i ministre, dajući im protivzakonita ovlašćenja da nadziru i realizuju programe, projekte i ugovore preko kojih se zadovoljavaju potrebe i interesi građana u oblasti sporta u našoj pokrajini i jedinicama lokalne samouprave.
Zadirući direktno u nadležnosti upravnog nadzora i nadležnosti drugih ministarstava i organa državne uprave, tom odredbom je predviđeno bilo da republički sportski inspektori vrše nadzor nad izvršnim organima čiji je osnivač Skupština AP Vojvodine nad izvornim poslovima koji se finansiraju iz budžeta AP Vojvodine i još više da republički sportski inspektor novčano kažnjava pokrajinske i lokalne izvršne organe, dajući mu na taj način protivzakonitu nadležnost drugostepenog organa i ovlašćenja ministra. Time se potpuno derogiraju nadležnosti teritorijalnih autonomija i lokalne samouprave u oblasti sporta i svode se na izvršioce ministarstva, gde republički inspektor ministarstva povremeno i sa ovlašćenjima ministarstva nadzire svaki posao resornih, autonomnih i lokalnih organa. Da ne bude zabune, i one su pod nadzorom, ali stručnim i zakonskim nadzorom, te za poslove, odnosno pod nadzorom budžetske inspekcije i DRI, a ne republičkog sportskog inspektora. Dakle, dobro je što se na ovo reagovalo.
Takođe, ističemo da je obim izvornih nadležnosti i poslova u oblasti sporta optimalan, netaknut u odnosu na dosadašnja ovlašćenja, što takođe cenimo kao objektivni odnos prema potrebama Vojvođana u oblasti sporta, naročito u daljem opremanju i izgradnji sportske infrastrukture kojom Vojvodina može da se podiči za svaku granu sporta, posebno olimpijskih, imajući u vidu da veliki broj olimpijaca jesu upravo ponikli u vojvođanskim klubovima, prepoznati, godinama stipendirani od Pokrajinskog sekretarijata za sport i omladinu, još dok su bili juniori i kadeti, jer je ovaj naš vojvođanski sekretarijat jedini u državi koji stipendira juniore i kadete, upravo u tom prelomnom uzrastu, u toj dobi kada naši perspektivni sportisti odlučuju hoće li se profesionalno dalje baviti sportom i da li će im to biti zanimanje.
Trenutno se najtrofejniji sport u zemlji kajak-kanu, njime se mahom takmiče deca ponikla u vojvođanskim klubovima. Oba Marka, i Novaković i Dragosavljević, bili su prepoznati i stipendirani još kao mali u Vojvodini. Ivana Španović, osim što nas raduje što je pokrajinska Vlada njoj, kao i svim atletskim reprezentativcima Srbije, još dok su imali svetske medalje, pružila krov nad glavom i prvu zatvorenu atletsku dvoranu u zemlji. Ona, kao i Mihail Dudaš, višebojac, olimpijac, ostali su verni vojvođanskim klubovima.
Za nas Vojvođane možda staro, a za neke i novo ime – Anja Crevar je 15-godišnja plivačica, koja dolazi iz Pančeva, a nije mogla da joj se obezbedi staza za plivanje, pa joj je Pokrajinski sekretarijat za sport i omladinu pomogao i pored stipendije obezbedio zakup staze na bazenu Taš u Beogradu. Borislava Perić Ranković proglašena je za najbolju paraolimpijku stonoteniserku sveta. Zatim, tu dolazi rvački prvak, takođe iz Vojvodine, olimpijac Davor Štefanek, i da ne nabrajam sve druge sportiste olimpijce koji su potekli iz Vojvodine, a nekim svojim zalaganjem im je Pokrajinski sekretarijat za sport i omladinu pomogao da napreduju i da se opredele za svoj životni put.
Ono što bih za Vojvodinu htela da naglasim je razvoj školskog sporta, koji prepoznaje ovaj zakon. Neće sva deca biti vrhunski sportisti, neće se uopšte ni takmičiti, a njih je najviše, oni su zapravo svi, osim 1% populacije, koja pripada vrhunskom sportu. Zbog tih preko 97% dečaka i devojčica čiji je obuhvat najveći u obaveznim osnovnim školama, Pokrajinski sekretarijat za sport i omladinu sprovodi jedinstvenu u zemlji Strategiju razvoja školskog sporta u AP Vojvodini, koju su jednoglasno podržali svi poslanici i pozicije i opozicije u Skupštini AP Vojvodine i čiji su delovi i mere aktivnosti, ciljevi, takođe prepoznati u ovom zakonu.
Tako školski sport ima svoje značajno mesto u ovom novom zakonu, daje mogućnost školama da se novim sportskim programima i sadržajima dobije status organizacije i da budu uvažavane za nove programe po Zakonu o sportu.
Pokrajina je sačinila prvu temeljnu bazu podataka o stanju školske sportske infrastrukture i školskog sporta uopšte u AP Vojvodini, bazu koja dalje služi upravo onome, pa se tako težište kapitalnih ulaganja Pokrajinskog sekretarijata za sport i omladinu ulaže u školske sportske objekte, a bazu je o svemu ovome dostavila Ministarstvu na uvid. Na osnovu te baze i novih podataka da 103 osnovne škole u opštinama i gradovima u Vojvodini ima fiskulturnu salu, Pokrajinski sekretarijat za sport i omladinu obezbedio je za sve ove 103 škole neophodnu sportsku opremu i rekvizite. Preko 100 škola je dobilo svlačionice, toalete itd.
Ono što bih još htela da pohvalim, a vi ste na to isto obratili pažnju i pohvalili to, da je od 2014. godine Vojvodina, odnosno Pokrajinski sekretarijat vratio SOŠOV posle 25 godina u sistem školskih takmičenja u Republici Srbiji, i uspelo je. Dakle, SOŠOV je Pokrajinski sekretarijat za sport i omladinu vratio na velika vrata. Održan je u Somboru 2014. godine, uz učešće 3.000 đaka i njihovih profesora kao nezaboravni sportski vikend drugara i vršnjaka, kakvi su bili i svi oni koje je SOŠOV negovao pre mnogo godina, a onda je naprosto prestao, izbrisan je iz školskog sporta i sistema školskih sportskih takmičenja, a to je bilo 1989. godine.
Treba znati da je SOŠOV sportska školska olimpijada omladine Vojvodine, prva školska olimpijada u Evropi. Njen model su preuzele potom i druge evropske države, a Srbija ju je 1989. godine ugasila. To za Vojvodinu, koja je takođe bila prva, zahvaljujući profesoru Đorđu Natoševiću, uvela fizičko vaspitanje kao obavezan predmet još 60-ih godina 19. veka. Zbog obećavajućeg tretmana školskog sporta kao prioriteta i sportske nacionalne strategije i zakona, u čijem su pisanju učestvovali predstavnici sekretarijata i Pokrajinski sekretarijat za sport i omladinu je podržao ovaj tekst zakona.
Takođe, hoću da obratim pažnju na zdravstvene preglede. Jedna od bitnijih stvari na koje je Pokrajinski sekretarijat za sport i omladinu ukazao, a na koju je Ministarstvo takođe pozitivno reagovalo i izborilo se da Ministarstvo zdravlja to podrži, jesu lekarski pregledi. Naime, još 2013. godine, Pokrajinski sekretarijat za sport i omladinu dao je veliki značaj zdravstvenim pregledima dece u sistemu, ne samo klubskog sporta, već i školskog sporta. Problem sa obaveznim utvrđivanjem zdravstvene sposobnosti među učenicima u velikoj meri onemogućava šire učešće dece u školskom sportu, što je jedan od osnovnih ciljeva i interesa države na svim nivoima. Troškovi ovih lekarskih pregleda koji ne spadaju u primarnu zdravstvenu zaštitu padaju na teret roditelja, što ih u velikoj meri odvraća od toga da svoje dete i dalje usmeravaju na bavljenje sportom. Na taj način, ideja afirmacije školskog sporta, koja podrazumeva da bavljenje sportom u školi bude besplatno, pada na prvom koraku.
Sigurni smo da u interesu unapređenja i očuvanja zdravlja učenika, kao i razvoja školskog sporta, potrebno je pronaći pravu meru i kompromisno rešenje koje, s jedne strane, neće dodatno opterećivati roditelje učenika koji žele da se bave školskim sportom, a s druge strane pokazati konkretnu brigu države za zdravlje učeničke populacije.
Ovaj Predlog zakona o sportu uvažio je i sve ove iznete argumente Pokrajinskog sekretarijata za sport i omladinu i možemo reći da ponuđeno rešenje da za decu do 14 godina svi zdravstveni i sportski pregledi besplatni, odnosno ulaze u režim redovnog ili vanrednog sistematskog pregleda, jedan od najvećih benefita ovog zakona.
Rad sa decom. Zadršku smo izrazili prema rešenju koje ovaj predlog zakona daje u odnosu na rad sa decom. Naime, ukoliko smo se opredelili da nam rad sa decom bude dragocen, te u tom smislu insistiramo na obrazovanju i visokom obrazovanju. Sadašnji zakon dozvoljava rad sa decom do 14 godina samo sportskim stručnjacima sa višom ili visokom stručnom spremom. Zašto se sada pojavljuje opcija stručnog osposobljavanja za poseban rad sa decom, odnosno zašto spuštamo već utvrđene standarde? S obzirom na specifičnost rada sa decom i u najosetljivijim fazama njihovog razvoja i neophodnost stručnosti u svim segmentima trenažnog procesa, ovo rešenje moglo bi da unazadi kvalitet rada sa decom. S druge strane, kolege koji su profesori fizičkog vaspitanja, koji su četiri do pet godina ulagali u sebe bez ikakvih problema drže nastavu.
Podsetiću vas da je osnovna škola obavezna, obuhvat školske dece u Srbiji je skoro 97%, što znači da im kroz ruke prođu skoro svi nadareni, manje sposobni, gojazni, pothranjeni, neuhranjeni, deca iz inkluzivnih škola i sa različitim problemima, da su sadržaj tih sportskih grana koje su u programu vrlo zahtevni, od usvajanja osnovnih elemenata do prikaza sastava, razmatranja taktike itd.
Ako kojim slučajem trener radi u nekom klubu treba da ima licencu i tu nastaju ozbiljni problemi. Vrlo često i za najužu licencu mora da se prolazi određena edukacija bez ikakvog stručnog opravdanja. Licenciranje je zamišljeno kao permanentno usavršavanje koje važi za sve saveze i koji žele da napreduju i imaju rezultat neophodno i logično bez zakonske obaveze, a nije licenciranje novi prostor za punjenje budžeta. U tom smislu i u ovom Predlogu se ne vide jasna rešenja, osim da u okviru sticanja licence može da se istovremeno i stručno osposobi kadar, što svakako nije usavršavanje.
To su možda naše zamerke. Amandmane nismo davali iz nekog razloga, jer je postojala dobra komunikacija i zakon je na neki način napravljen po meri Pokrajinskog sekretarijata za sport. Pošto dolazimo iz Vojvodine pa znamo kako to sve tamo funkcioniše, ali možda u tim našim zamerkama, ako imaju neki drugi poslanici svoje amandmane, eto možete ih usvojiti da bi ovaj zakon bio još bolji.

Reč ima ministar Vanja Udovičić..

Želim da vam se zahvalim i da potvrdim da je saradnja sa Pokrajinskim sekretarijatom za omladinu i sport izuzetno partnerska i da u svemu pokušavamo zajedno da rešavamo probleme, pogotovo kada je u pitanju školski sport i ono što ste danas rekli.
Imao sam priliku da vodim sve javne rasprave i da sedim od početka do kraja i da raspravljam. Javna rasprava u Novom Sadu je trajala preko devet sati. I želeo sam upravo i svojim prisustvom i vođenjem te iste javne rasprave da dobijemo u svim delovima Srbije sve one neophodne informacije koje za cilj imaju unapređenje ovog sistema. U najvećoj meri vidim da imate neke od konstruktivnih ideja, te pojedine ideje nalaze se u amandmanima, tako da ćemo, kada budemo razgovarali o amandmanima, detaljnije obrazlagati rešenja koja ste i sami spomenuli i te konstruktivne ideje. Hvala vam na tome.
Ono što ste spomenuli jeste da smo prihvatili određene sugestije i na tim javnim raspravama. Moram da kažem da one nisu imale za cilj da ugroze autonomiju, nego smo prihvatili samo da ne bi došlo do zabune, jer više pravnika pa drugačije i čitaju određene odredbe, pa smo odmah i na javnoj raspravi, kroz direktan dijalog, rekli da želimo da prihvatimo da bi stvar bila kristalno jasna, da bi se razumela na prvo čitanje, pogotovo ljudi iz sistema sporta, da ne bude zabune, sa određenim rešenjima koja bi dovela i do ugrožavanja autonomije, što apsolutno nije naš cilj. Kao što sam rekao, Pokrajinski sekretarijat za omladinu i sport smatramo izuzetno velikim partnerom u rešavanju određenih problema.
Želim da napomenem, pošto ste i vi spomenuli, stipendiranje perspektivnih sportista. Republika u 2015. godini je stipendirala 359 sportista sa 105 miliona dinara i smatramo taj podatak izuzetno kvalitetnim i ohrabrujućim, jer želimo da vodimo brigu o onim sportistima koji će tek možda nastupiti ili od kojih se smatra da su naši najveći talenti. Kada uzmemo sadašnje osvajače medalja, kada uzmemo sve one koji danas u najsjajnijem svetlu predstavljaju Republiku Srbiju, pa mogu da kažem i na svom ličnom primeru, sam sam bio dobitnik te stipendije, pa mogu da kažem koliko je meni bila značajna u tom periodu, pogotovo kada sam u kategorizaciji bio proglašen za perspektivnog sportistu, onda ne možete da osporavate značaj tih sredstava i značaj takve odluke da se stipendiraju ti sportisti.
Time želimo da pošaljemo i poruku roditeljima da vodimo brigu o sportistima i kada oni nisu na evropskom i svetskom tronu, da prepoznajemo one koji će biti najbolji. Spomenuli ste Anju, kao možda najperspektivniju plivačicu u ovom trenutku Republike Srbije, i upravo takve sportiste stipendiramo i upravo takve sportiste prepoznajemo jer od njih očekujemo najviše. Želimo da pokažemo da ne želimo da prihvatimo lovorike naših sportista kada ostvare rezultate, već ih prepoznajemo sa 17, 18 godina, u najranijem dobu i pratimo ih kroz njihov razvoj, kroz finansiranje programa, jer želimo da imaju sve uslove koji su neophodni da bi mogli da se finansiraju i da ne razmišljaju o tim trivijalnim stvarima o kojima se ponekad ne razmišlja.
Hvala vam još jednom na konstruktivnim idejama i razmotrićemo vaše sugestije i pričaćemo na tu temu u danu koji je predviđen za amandmane. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Žika Gojković.

Poštovana predsednice, poštovani ministre sa saradnicima, dame i gospodo poslanici, svi zainteresovani građani koji nas danas gledaju, želim da se zahvalim na početku gospodinu Udovičiću, tačnije da čestitam na sjajnoj organizaciji Evropskog prvenstva u vaterpolu, gde je država pokazala da i te kako zna da prati rezultate koje sjajni naši sportisti godinama postižu. Ova organizacija je samo pokazatelj da se i u teškim situacijama i u teškoj krizi, u kojoj se država godinama nalazi, uvek može organizovati jedan sjajan sportski događaj koji je za pohvalu celoj državi i koji stvara marketing, ne samo za Srbiju i grad Beograd, nego za ceo naš narod.
Slušajući malopre uvaženu koleginicu iz LSV, stekao sam utisak da mi danas raspravljamo o zakonu koji je Sekretarijat za sport i omladinu AP Vojvodine napravio. Uvek sam govorio, kada sam imao priliku da govorim, o potrebi da na čelu Ministarstva za sport i omladinu bude čovek, mlad čovek koji je bio sportista, koji je ostvarivao sjajne rezultate, a ne neko ko će se baviti politikanstvom i koristiti sport. Nažalost, kao što je u svim lokalnim samouprava i mnogim drugim regiona, gde se sport i finansiranje sporta isključivo koriste da bi se prikupljali jeftini politički glasovi i da bi se koristili za političke kampanje.
Na čelu Ministarstva za sport imamo čoveka koji je uspeo da se izbori za veća finansijska sredstva i smatram da je ovo ministarstvo vrlo često nepravedno potcenjivano i kada je u pitanju budžet i kada su u pitanju mnoge druge teme i sfere u društvu koje ovo ministarstvo može da unapredi.
Verovatno ćemo se svi složiti oko toga da je ovo jedan dobar zakon, čak bi se usudio reći da ovde danas i u ovoj raspravi da će biti malo i začuđujuće da nema onih teških tonova i da je ovo nešto što je bilo potrebno našoj državi.
Dotakao sam se, kažem, Sekretarijata za sport i omladinu ne kao nečega što je pozitivno, već nešto što je negativno, ali o tome ću govoriti malo kasnije kada se dotaknem finansiranja sporta i pokazati ko je u stvari razlika kako ne treba, a kako treba raditi kada je u pitanju odnos prema sportu.
Zbog onih ljudi sportskih radnika koji nas gledaju, ja ću samo pokušati da se skoncentrišem na nekoliko važnih stvari iz ovog zakona iako je sam zakon dovoljno jasan i dobar, ali imajući u vidu situaciju da mnogi ljudi ipak ne znaju sve o tome, pokušaću da definišem samo nekoliko dobrih, dobrih stvarno, tema iz ovog zakona.
Pored zabrane diskriminacije koja je i do sada bila propisana na najoštriji način, vrši se usklađivanje sa novo donetim propisima i na nacionalnom i na međunarodnom nivou u ovoj oblasti, a povećava se posebna odgovornost svih koji rade sa decom i svi oblici zlostavljanja, zloupotrebe i nasilja, eliminišu se i najoštrije sankcionišu, što je naravno sjajno.
Kako je osnovni cilj da sport ne bude privilegija dece bogatih, već dostupan svojoj deci, predviđa se da ubuduće zdravstveni pregledi za decu od šest do 14 godina budu besplatni kada se obavljaju u zdravstvenoj ustanovi ili u Zavodu za sport i medicinu sporta. Obuhvaćen je obaveznim zdravstvenim osiguranjem čime će se s jedne strane rasteretiti budžet roditelja, a sa druge strane podići kvalitet tih pregleda.
Kako bi se sprečio loš trend da se posebno sa decom, ali generalno i sa svim sportistima zaključuju doživotni menadžerski ugovori čime sportisti, a posebno deca postaju neka vrsta vlasništva drugih, uvodi se da ugovori o posedovanju sa menadžerima mogu da se zaključe na najviše dve godine, da ti ugovori moraju da budu overeni u skladu sa zakonom koji su obavezni elementi tih ugovora, a kada se zaključuju sa decom moraju za taj ugovor da daju saglasnost oba roditelja.
Kako su danas transferi u sportu vrlo popularni i tranzit dece iz manjih ka većim sredinama, u klubovima vrlo je aktivan, kao iz naše zemlje u inostranstvo, da bi se deca sačuvala od svega negativnog što nosi njihov odlazak od roditelja uvodi se da ti transferi iz kluba u klub u zemlji su dozvoljeni samo pod vrlo strogim kriterijumima što je takođe jako dobro, koji između ostalog podrazumevaju da je detetu obezbeđen adekvatan nastavak školovanja, iskrena zdravstvena zaštita, smeštaj i sve ostalo. Posebno potenciranje na školovanju, jer mnogi, nažalost sportisti, treneri, pa čak i treneri koji treba da su pedagozi da bi od dece postigli što veće rezultate u drugi plan stavljaju njihovo školovanje.
Međunarodni transferi maloletnih sportista su zabranjeni osim u posebnim slučajevima i po kriterijumima i uslovima utvrđenim međunarodnim sportskim pravilima, a pored toga upravo zbog značaja ovog pitanja i sprečavanja svega negativnog što može da donese po dete.
S druge strane, kako bi se zaštitili klubovi uvodi se da su svi ugovori kojima neko stiče isključivo ekonomska prava kluba pri budućim transferima sportiste, ništavni. Daje se mogućnost da se zdravstveni pregledi obavljaju u zdravstvenim službama što uključuje po prvi put i privatnu praksu, umesto da sada samo u zdravstvenim ustanovama.
Kada je reč o ugovorima između sportiste i kluba ili sportskog stručnjaka i kluba, novina koja se uvodi je da ubuduće ugovor i sve izmene i dopune ugovora moraju da bude overene u skladu sa zakonom, a da li će biti i registrovani u Savezu to se ostavlja savezima da utvrde svojim pravilima, do sada je bio uslov da se ugovor smatra važećim, bilo da je registrovano u Savezu, pa je u slučaju spora to, vrlo često bilo zloupotrebljavano, što je malo poznato.
Znači, postala je značajna siva zona u sportu gde ili nije bilo ugovora ili su oni bili fiktivni ili aneksi uopšte nisu registrovali ili se nisu plaćali porezi i doprinosi na te ugovore, što je naravno u jednom momentu dovelo do toga da čitav niz ljudi iz kriminalnog miljea se upravo pojavljuje kao društveno sportski radnici, upravo koristeći ovakve rupe u zakonu.
Pored toga registrovali su se samo osnovni ugovori na minimalne iznose, a aneksima koji se nisu registrovali, najčešće su se zapravo ugovarali realni iznosi, pravo obaveza između sportiste i kluba.
Želja je, koliko sam uspeo da primetim, da se to ubuduće spreči, da se zaštite sportisti, da imaju radni staž kada prestanu da se bave sportom, a ne da budu prepušteni sami sebi posle karijera, bez ikakvog traga da su išta u životu radili. Znači da imaju adekvatnu zdravstvenu zaštitu i da ostvare pravo na penziju što do sada je bilo samo u retkom broju slučajeva.
Opšti režim zakona kojim se regulišu radni odnosi, ovim zakonom je kao „leks specijalis“ za sport prilagođen realnim potrebama i specifičnostima sporta. Kako su sportisti danas savremeni gladijatori, to često možemo da čujemo, ostalo se pri opredeljenju da se osiguravaju samo vrhunski sportisti obavezno, jer nakon sagledavanja uvažen je stav većina klubova da bi u ovom momentu osiguranja svih sportista bio preveliki finansijski namet za njih, ali novina koja se uvodi je da svaki sportista koji nije osiguran od strane kluba za vreme nastupa za reprezentaciju mora da bude osiguran od strane nadležnog Saveza, i o ovome ću malo kasnije govoriti kada budem govorio o lokalnim samoupravama i njihovim mogućnostima da poboljšaju stanje u sportu.
Dobro je to što se uvodi jedinstveni vizuelni identitet naše reprezentacije. Da reprezentacije ne bude više kao šareni karavan, kao što je to bio slučaj vrlo često u kojem dominiraju sponzorske reklame sa kojima su naši reprezentativci kao bukvalno hodajući bilbordi pa grb i zastava gotovo da se i ne vide od raznih reklama. Ono što svi znaju, a malo se eksponira to je da naš sport godinama unazad na ključnim funkcijama ima 30 do 40 ljudi, što je jedan od ključnih problema našeg sporta.
Ono što ne da da se sistem unapredi i otvori da bi ga iskorenili za ubuduće je da se uvodi da jedan čovek može da obavlja samo jednu funkciju u sportu. Ako to može u politici, ne vidim razlog zašto ne i u sportu. Pored pooštravanja normi kojima se reguliše ko ne može biti član uprave i zastupnik sportske organizacije povećava odgovornost članova organa organizacije u oblasti sporta uvođenjem dužnosti sa njih, jer se želi da se više funkcija u sportu i članstvo u organima ne tretiraju samo kao beneficije, već prilika da se doprinese nešto zajednici.
Da bi se sprečilo da se ubuduće forma udruženja građana i kluba zloupotrebljava, uvode se jasna pravila pod kojim uslovima se koristi naziv klub i forma udruženja građana. Samo oni koji su u sistemu takmičenja i nadležnosti saveza mogu u svom nazivu koristiti naziv klub, teretane, razne škole sporta i svi oni koji se bave sportskim aktivnostima, odnosno pružanjem usluga u sportu, ali ne da bi se takmičili u sistemu prepoznatom od strane saveza kojima je prvenstveni cilj sticanje dobiti, ne mogu koristiti reč klub u svom nazivu i moraju da rade u formi privrednog društva.
Kako bi se izjednačio položaj udruženja u oblasti sporta sa ostalim udruženjima, što do sada nije bio slučaj, uvodi se mogućnost da klub koji je osnovan kao udruženje može neposredno da obavlja jednu privrednu delatnost po jasnim pravilima, samo jednu da nije pretežna i da je upisana naravno u registar.
Bitna novina je i davanje mogućnosti da ukoliko klub ne može da nastavi sa radom iz bilo kog razloga, da može da ponudi jedinici lokalne samouprave da ga preuzme sa svim pravima i obavezama koje ima. Na taj način se transformiše u sportsko privredno društvo.
Režim sportske arbitraže takođe je važno pitanje. Prilagođen važećem opštem režimu i potrebama koja je primena važećeg Zakona o sportu pokazala, a bitna novina koju uvodimo jeste mogućnost osnivanja jednog stalnog arbitražnog suda od strane Olimpijskog komiteta Srbije, Sportskog saveza Srbije, nadležnih saveza, što bi zapravo predstavljalo jedan veliki korak ka unapređenju sportske arbitraže u Srbiji, zbog značaja koji ona ima za sport.
Dolazimo i do najvažnije stvari, ima jako puno onoga čega bi se mogli dotaći u raspravi i prikazati kao pozitivnim, ali ono što je možda i najvažnije jeste pitanje finansiranja u sportu.
Kada je u pitanju finansiranje u sportu ostaje pri konceptu programskog, odnosno projektnog finansiranja, s tim da se osnovni problem da se sredstva sa nivoa lokala dele bez kriterijuma. Poražavajuća je statistika koliko lokala nema pravilnik o finansiranju ili ima, ali je apsolutno neusklađen sa zakonom, kao i činjenica da u ogromnoj većini, gotovo 90% lokalnog budžeta za sport dobije vrlo često jedan klub. U buduće se sprečava tako što se uvodi da nijedna organizacija u oblasti sporta i to kako od republike tako i do pokrajine i lokala ne može da dobije više od 20% od ukupnog budžeta opredeljenog za sport.
Gospodine ministre, znam da vrlo često imate raznorazne zahteve kada su u pitanju razne sredine, da su vrlo često ti zahtevi nerealni i da se vrlo često mnogi oslanjaju da će ministarstvo nešto napraviti, ili da će to učiniti Sekretarijat za sport i omladinu, ja mislim daje vrlo važno ko nam sedi u lokalnim savezima, pogotovo u sportskim savezima, u gradovima i na koji način se oni odnose, kako se ti ljudi odnose prema sportu i sportistima.
Kao primer bih naveo grad iz kojeg ja dolazim i Sportski savez grada Sombora, čiji sam predsednik, koji je i pre ovog nacrta novog Zakona o sportu radio na prioritetima navedenim u Strategiji o sportu i realizuje programe od 2010. koji se upravo bave svim onim stvarima koje su prioritetne u nacrtu ovog Zakona o sportu.
Navešću samo neke od programa. To su besplatna školica sporta za decu od tri do šest godina, za decu od dve do četiri godine koja vežbaju sa roditeljima, besplatne škole sportova u saradnji sa sportskim udruženjima i članicama saveza, besplatna rekreacija za žene u gradu Somboru u naseljenim mestima, besplatna rekreacija uvodi se za sve građane, besplatna rekreacija uvodi se za osobe sa motoričkim oštećenjima i terapijsko plivanje, program - stop nasilju u školama i sve programe, što je najvažnije, realizuju stručna lica.
Moram napomenuti da su u Somboru tačno regulisana finansiranja u oblasti sporta kroz javne konkurse, kriterijume, pravilnike i kategorizacija sportova gde je sve javno, transparentno i usaglašeno sa nacionalnom strategijom i pravilnicima i gde su se našla sredstva za stipendiranje najperspektivnijih sportista za trenerske nadoknade.
Za ono što smo uradili u prošloj godini, i ponosan sam na ljude sa kojima radim, Sportski savez grada Sombora je dobio najprestižniju Majsku nagradu kao najbolji sportski savez u Srbiji, ali ovo ne želim da govorim da bih isticao niti sebe niti sportski savez koji predstavljam, već želim reći kakav je način da se ozbiljno bavimo sportom. Jedini način je izbacivanje bilo kojeg vida politikanstva iz sport. Sport treba vratiti sportistima i kao predsednik udruženja prvo i osnovno što sam uradio, a to je da sam izbacio sve ljude iz politike, žargonski rečeno, računajući sebe, iz svih komisija, gde je u pitanju ili dodela finansijskih sredstava, ili kada je u pitanju dodela termina raznim klubovima.
O tome odlučuju isključivo najbolji treneri, najbolji sportisti u gradu i danas jednostavno nemamo problema kao što smo imali nekad.
Vratiću se na primer, na ono o čemu smo govorili, o čemu je govorila moja uvažena koleginica i poštovana koleginica Papuga, kada je u pitanju Sekretarijat za sport i omladinu. Smatram da je taj sekretarijat upravo pokazatelj kako politikanstvo deluje u sportu. Dovoljno je samo da svi odete na sajt Sekretarijata za sport i omladinu i pogledate kako se dele finansijska sredstva iz tog sekretarijata. Tačno ćete videti baze gradova i opština gde određena stranka ima određena uporišta gde se dele ogromna finansijska sredstva i gde nema apsolutno nikakvih kriterijuma kada su u pitanju sportski rezultati.
Naravno, uvek možete izdvojiti iz tih oblasti nekog dobrog sportistu, nekog dobrog trenera i reći – evo mi pomažemo sport tamo. Tvrdim da je ovo klasičan primer politikanstva u sportu. Sombor grad od kada je dobio Majsku nagradu nije dobio ni jedan jedini dinar od Sekretarijata za sport i omladinu. Tačno sam znao da po političkoj liniji nećemo dobiti ta finansijska sredstva iako smo konkurisali isključivo za programe samo za decu i programe za osobe sa invaliditetom. Sve ukupno, ta finansijska sredstva su iznosila milion i po dinara, nismo dobili ni jedan jedini dinar.
Dobijali su svi oni drugi koji su podobni. Recimo, milioni su izdvajani za neke banatske šore, milioni su izdvajani za razne sredine odakle se crpe glasovi kada je u pitanju određena politička pozicija, milioni su davani za, nećete verovati, to sam prvi put čuo, iako sam bivši sportista, da postoji tenis glavomet i da se i za to izdvajaju finansijska sredstva, a da recimo ne možemo da izdvojimo za osobe sa invaliditetom i decu ometenu u razvoju. To je strašno.
Naravno, grad Sombor je prepoznao sport kao vrlo važan segment našeg društva i uspeo je da neutrališe ovakav jedan nedomaćinski, na prvom mestu, nedomaćinski odnos prema sportistima i Pokrajini i to je još jedan ključni primer da je jako važno koga birate kada postavljate na funkcije.
Za razliku od vas, tamo je osoba koja se uopšte nikada nije potvrdila u sportu, verovatno, kako to vole ljudi da kažu, loptu je videla samo na televiziji i nažalost, takve osobe jesu sklone politikanstvu i vrlo često donose loše sportu i svima onima koji žive od tog malog sportskog dinara.
Kako je objektivno moguće da jedan sport ima značaja za Pokrajinu ili lokal, a da na nivou Republike nema takav značaj. Uvodi se mogućnost da Pokrajina i lokal naprave svoje kategorizacije sportova prateći samo kriterijume, a ne kategorizaciju Republike, što je naravno dobro, jer se time otvara mogućnost da Pokrajina i lokal finansiraju i one sportove koji za njih imaju značaj iako možda nemaju na nivou Republike ili je na nivou Republike značaj tog sporta manji.
Otvara se mogućnost osnivanja nacionalnog fonda za razvoj sporta od strane Republike kao budžetskog fonda, koji bi se finansirao iz budžeta i svih drugih izvora, prvenstveno s ciljem stvaranja mogućnosti za nove izvore finansiranja sporta, gde bi se sredstva transparentno ulagala i trošila prvenstveno za razvoj rekreacije i podsticanja bavljenja sportom svih građana, a posebno dece, omladine, žena i osoba sa invaliditetom, s tim da i Pokrajina i lokal mogu da osnuju ovakve fondove u okviru svojih nadležnosti i za potrebe na svojoj teritoriji.
Puno je toga dobro, kao što sam već rekao, u ovom zakonu. Ovo je jedan od zakona koji ne treba puno hvaliti. Mislim da treba samo upoznati i građane i one koji malo manje su zainteresovani za ovo koliko je ovo dobro za našu decu na prvom mestu, a i za zdravlje nacije.
Treba dodati i to da se uvodi obaveza donošenja četvorogodišnjeg plana za razvoj od strane nadležnih saveza, što je takođe dobro jer se dosta toga radilo stihijski u našem sportu i bili su uglavnom rezultati prepušteni interesovanju jednog malog broja ljudi oko sportiste i njegove porodice.
Uvodi se novčana nagrada za sportske ekipe iz sportova prve kategorije, koja osvaja najviša evropska i svetska odličja, kako bi se motivisali klubovi da postižu rezultate i nagradili i prepoznali značaj trofeja, koje osvajaju naši klubovi.
Predlaže se da se privatizacija u sportu uredi posebnim zakonom. To je jedna od ključnih tema u sportu o kojoj ćemo ubuduće raspravljati.
Ovaj zakon, naravno, ne može da u potpunosti definiše kada je u pitanju privatizacija sporta i dotiče se samo u nekim temama i segmentima. To je nešto što nas čeka i što je neminovno posle ovog zakona.
Novina koja se takođe uvodi jeste i u delu…