Zahvaljujem, gospodine Bečiću.
Hvala vam, gospodine Sertiću, što ste se vratili, pošto imam nekoliko vrlo važnih pitanja u vezi sa ovim zakonima i molim vas da mi na ta pitanja odgovorite na jedan ozbiljan način.
Zakon iz 2013. godine predviđa manje-više sve iste stvari o kojima smo danas slušali da će ovaj zakon doneti, pa vas molim samo da mi odgovorite. Pošto je u tom zakonu postojala obaveza da se do 30. juna 2013. godine sprovedu konkursi za direktora u javnim preduzećima, koliko je konkursa sprovedeno u javnim preduzećima? U koliko javnih preduzeća nisu sprovedeni konkursi i zbog čega ti konkursi nisu sprovedeni? Drugim rečima, ko je kriv što ti konkursi nisu sprovedeni, da li je to vlast koja u tom momentu već godinu i po dana nije bila na vlasti, da li je to neki mrzitelj reformi, Miroslav Mišković, plaćenici, izdajnici, oni koji mrze svoju zemlju, ne znam šta smo već čuli, zavera protiv premijera itd? Tako da, recite nam ko je kriv što u svim javnim preduzećima nisu sprovedeni konkursi za direktore, nego smo i dalje imali direktore koji su tu bili očigledno postavljeni na političkim osnovama?
Drugo, zašto nisu prestala nekontrolisana sponzorstva i donacije u tim javnim preduzećima? To su sve bili ciljevi tog zakona, to je bio najbolji zakon na svetu. Mi, danas od vas čujemo da ste vi 2014. godine nešto skandalozno zatekli, što vam je očigledno ostalo od 2012. godine od ministra Vujovića, nakratko Radulovića, potom i Igora Mirovića. Međutim, vi ste zatekli nešto što su vam ostavili vaši prethodnici iz SNS, što vi kažete, bilo je skandalozno.
Da li je taj Zakon o javnim preduzećima sprečio da razni kumovi, prijatelji, rođaci budu direktori tih javnih preduzeća? Šta raditi u situaciji u kojoj zainteresovanog investitora koji ima sve dozvole nadležnih ministarstava i pozitivno mišljenje svih državnih organa, direktor javnog preduzeća sprečava da investira u jednu zemlju, koji je igrom slučaja baš i kum premijera te zemlje? I, na koji način će ovaj novi zakon to sada da spreči? Zbog čega to zakon iz 2012. godine nije mogao da uradi?
Vi govorite stalno o nekakvom velikom restrukturiranju EPS-a. Molim vas, recite nam koliko je direktora ostalo bez posla u tom EPS-u? Oni su izgubili nekakva radna mesta, jesu li oni otpušteni, jesu li ostali, samo se drugačije zovu? U čemu je razlika? Koliko je ljudi otpušteno iz EPS-a kada pričate o toj nekoj velikoj racionalizaciji?
Generalno, da li vi uopšte znate kako izgleda racionalizacija u javnim preduzećima? Vi ste javna preduzeća na lokalnom nivou istakli kao najveće generatore problema. Vama je verovatno poznat slučaj Vodovoda u Novom Sadu, mi smo sugrađani. Tamo kabinet direktora, gospodine Sertiću, ima 18 zaposlenih.
Služba marketinga u Vodovodu ima 25 zaposlenih. Vodovod ove godine smanjuje broj zaposlenih za 50. Niko od tih ljudi neće ostati bez posla, nego će ostati ljudi koji rade na održavanju vodovodne i kanalizacione mreže, a koje će nakon toga verovatno Vodovod da angažuje preko nekih raznih usluga po ugovoru. Da li vi zaista smatrate da se taj problem rešava na način na koji treba da se rešava ili prosto ljudi u administraciji, ljudi koji su postavljeni politički ostaju i ostaju i ostaju, a oni koji zaista obavljaju poslove iz delatnosti tog javnog preduzeća ostaju bez posla?
Kada je u pitanju ovaj drugi Zakon o Železari, šta bi sa Esmark-om, gospodine Sertiću? Kako smo mi od toga da Vučić pre nego što je završeno bilo šta priželjkuje da to bude Esmark, pa onda počeli, pa se nepovoljno završilo, mi odjednom došli do tajnih ugovora sa nekim misterioznim menadžmentom Esmarka za kog se, podsetiću vas gospodine Sertiću, najavljivalo da će za šest meseci da dovede Železaru do toga da posluje pozitivno?
Na pitanje – šta je bilo sa tim obećanjem? Mi smo čuli da je to udar na država. Kolike su plate tih ljudi koji vode Železaru, gospodine Sertiću? Gde ti ljudi plaćaju porez? S obzirom na to da mi možemo čuti da su njihove plate i do 500.000 evra mesečno, svih zajedno, i pitanje je da li će se uopšte Zakon o platama u javnom sektoru odnositi na javna preduzeća ili će se po običaju odnositi na prosvetare, na lekare, na one ljude koji zaista pošteno rade svoj posao, a ovi po javnim preduzećima će i dalje imati neverovatne prihode i poslovaće na jedan vrlo ne transparentan način?
Kada budete govorili, gospodine Sertiću, molim vas da mi dajete odgovore iz sadašnjeg vremena. Nemojte govoriti o tome šta ste zatekli, jer ste zatekli ono što vam je ostavio Vujović, a Vujović je zatekao ono što mu je ostavio Dinkić koga ste vi postavili nakon toga za ministra finansija. Nemojte kao gospodin Vučić, kako on kaže, ne treba pričati o prošlosti, a pri tome misli da ne treba pričati samo o njegovoj prošlosti, a kada su druge stvari u pitanju samo o prošlosti i priča. Dajte odgovore na ona pitanja, ako možete i da se koncentrišete na današnje vreme, odnosno šta ćete vi da radite, a ne šta je neko drugi radio.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar Željko Sertić.
Izvolite.

Zahvaljujem se na opaski, odnosno na poslednjem vašem komentaru kako treba da odgovorim, jer ako bih počeo o tome šta smo zatekli i šta smo trebali da uradimo, onda bih morao da pitam – šta je to što deceniju gotovo iza nije urađeno u javnim preduzećima i zašto javna preduzeća nisu imala zakon pod kontrolom, koji bi mogao da omogući kontrolu države, kako se zapošljavalo i na koji način je funkcionisano u tim preduzećima i šta je sve došlo?
Rekao sam da neću o tome da pričam, ali ste me podsetili da kažem šta mi to radimo. Prvi odgovor na vaše pitanje, a to je kako će biti izbor direktora definisan, u prethodnom zakonu to nije bilo tako definisano da od 30. juna 2013. godine, mogli su da se objave konkursi, ali nije bilo precizno do kada moraju da se završe. Mi smo sada u ovom zakonu stavili da je rok godinu dana za završetak procesa imenovanja direktora. Dakle, to je jedna potpuno nova obaveza, jedan drugi pogled na politiku i na odnos javnih preduzeća i politike. Mi rizikujemo time da stavite nekoga ko neće svoje rezultate, u onoj meri u kojoj Vlada i država od njega očekuju, da realizuje, ali zato smo uneli i niz drugih mera kako možemo određenim kaznama ili povlačenjem, suspenzijom direktora za ne realizaciju obaveza i poslova da ga kaznimo i na taj način ponovo da vratimo mogućnost da neko dođe na tu poziciju i da radi bolje.
Pitali ste za sponzorstva, zaista ne mogu da vam dam odgovore šta se radilo od 2000-te do 2013. godine, ali mogu da vam kažem šta je ova Vlada, od momenta kada sam postao ministar i kada sam preuzeo Ministarstvo privrede u septembru 2014. godine, uradila. Doneli smo Pravilnik sa 19 tačaka u kojem smo ograničili javna preduzeća i definisali vrlo precizno kakav plan poslovanja moraju da urade za 2015. godinu, zabranili smo kupovinu putničkih automobila bez saglasnosti Vlade, tražili smo smanjenje sponzorskih ugovora za više od 70%, ograničili smo broj ugovora o radu koji može da bude, smanjili smo broj zaposlenih. Dakle, 19 vrlo jasnih, preciznih tačaka. Vlada je usvojila Pravilnik, dostavila svim javnim preduzećima, sva javna preduzeća su dobila na osnovu toga dozvolu, kada su proverene sve te stavke, onda su išle na Vladu.
Na osnovu tog plana, dobili smo projektovano 35 milijardi umanjenja troškova, nego što je to bilo u prethodnom periodu. Za prvih devet meseci prošle godine, u odnosu na troškove koji su planirani, 13% su manji troškovi nego što su bili u poslovnim planovima definisani, a evo za koji dan ćemo imati objedinjene podatke za celu godinu, pa će vrlo lako moći da se ustanovi koliko je koje preduzeće imalo priliku sredstava da potroši i na koji način da radi.
Što se tiče Železare i javnosti ugovora, ponoviću sve ono što sam nekoliko puta rekao. Mi smo se svi ovde zakleli da ćemo govoriti, ne samo istinu, već da ćemo raditi u skladu sa zakonom i da ćemo poštovati zakone Republike Srbije.
U članu 45. Zakona o zaštiti konkurencije eksplicitno piše – zaštićeni podaci nemaju svojstvo informacije od javnog značaja u smislu zakona kojim se uređuje slobodan pristup informacijama od javnog značaja. Dakle, gospodin Šabić je od mene kao ministra tražio da dostavim ugovor koji imamo sa HPK kompanijom organizaciji Transparentnost Srbije. Mene ovaj zakon obavezuje da to ne uradim, jer je Komisija za zaštitu konkurencije, koju je ova Skupština proglasila, dakle, ne Vlada, nije Vlada izabrala Komisiju, nego je Skupština Republike Srbije izabrala Komisiju za zaštitu konkurencije, stručne ljude koji čitaju ugovore, imala pristup svim podacima i Železare i kompanije HPK. Oni su odlučili da taj ugovor, kako se ovde naziva, spada pod zaštićene podatke. Postoji napismeno rešenje. Ako ja kao ministar imam napismeno rešenje da su određeni podaci tajna, ko meni daje pravo da izađem, odnosno da dam nekome te podatke javno na uvid?
Hajde jedanputa da tu priču oko javnosti definišemo u okvire realnog života. Nigde u svetu, nigde ni u EU, gde smo imali po članu 73. SSP obavezu da uvedemo ovaj zakon, ne postoji javnost takve vrste podataka o kojima pričamo ovde kada neka Komisija za zaštitu konkurencije definiše da su određeni podaci izuzeti od Zakona o pristupnosti javnim informacijama. Nemojte da menjamo teme, nemojte da zamenjujemo teze, nego dajte da pričamo konkretno o podacima.
Ne znam podatke, koje ste rekli, za broj zaposlenih u vodovodu, kanalizaciji. Imate gradsku Skupštinu, pa tamo svakako treba da govorite o tome, ali ja sam vam objasnio precizno i jasno šta smo mi ovim zakonom sve učinili da bismo sprečili sve te neprofesionalne i neodgovorne poslove, pre svega lokala, bez obzira o kome se radi, u kom gradu, u kom mestu i na koji način. Naša obaveza je da definišemo politiku prema javnim preduzećima, da bude na profesionalnom nivou i mi to radimo, i mi to činimo. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Gospođo Jerkov, dobili ste samo odgovore na pitanja, tako da nemate pravo na repliku.
Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić.

  Dame i gospodo narodni poslanici, ja ne mogu da se načudim kratkom pamćenju pojedinih kolega ili bezobrazluku pojedinih kolega iz bivšeg režima. Kritikuju, a postavljali su za ministre ljude kojima je to bilo prvo radno mesto, postavljali su za direktore javnih preduzeća i ustanova ljude kojima je to bilo prvo radno mesto. Njihov ministar u hladu Šumarac je napisao zakon da bi imao dodatne prihode u kojima i dan danas uživa. Tako su vladali Srbijom.
Kada je u pitanju kratko pamćenje, drago mi je što sada imamo i zakon koji će da reguliše odnose o sticanju prava svojine na zemljištu i objektima „Sertida“. Stalno se spominje nekakav ugovor sa kompanijom koja sada vodi poslove „Sertida“.
Gospodine ministre, drago mi je da je ovaj zakon u proceduri i to iz više razloga. Konačno ćemo na mnoge nezakonite radnje koje su se dešavale za vreme DOS-ove Vlade koju je predvodila DS da stavimo tačku. Obećavali su i sada obećavaju transparentnost i javnost u radu i traže i postavljaju pitanja – ko upravlja, kolika mu je naknada itd.
Gospodine ministre, da li znate da je „Sartid“ privatizovan u „Sablji“ za vreme vanrednog stanja, bez prenosa sednica Narodne skupštine? Gospodine ministre, da li znate da je mesno-nadležni sud za vođenje stečajnog postupka „Sartida“ Privredni sud u Požarevcu? Gospodine ministre, da li znate da je DOS-ova Vlada predvođena Demokratskom strankom i sada milionima njihovih klonova izmestila mesnu nadležnost Privrednog suda u Požarevcu i prebacila u Beograd? Znate zašto? Da bi se tajno potpisao ugovor o prenosu imovine „Sartida“ na „US Steel“, jer to nijedan sudija u Privrednom sudu u Požarevcu nije hteo da potpiše'?
Koleginica se smeje, ali posle potpisivanja ugovora i završetka stečajnog postupka nad „Sartidom“, znači sada je privatna kompanija nije više u stečaju, tadašnji direktor Agencije za sanaciju, stečaj i likvidaciju banaka otpisuje dugove „Sartida“ odnosno „US Steel“ kada je kupio preduzeće, kupio je dugove, retroaktivno otpisuje i to prema sledećim bankama „Invest banka“, „Beogradska banka“ i JU banka, iznosu od milijardu i 200 miliona dolara. To je danas nešto malo više od 3% BDP.
Imali su još da država preuzima na sebe da otplati dugove „Sartida“ prema austrijskoj banci, „Austrija bank“, nekim nemačkim bankama i drugim inostranim poveriocima u iznosu od 350 miliona dolara. To je još 1% BDP i malo više.
Da se vratimo na taj famozan sporazum oko Er-Srbija. Čija je Er-Srbija? Nije „Etihadova“. Pripada ovoj Vladi i ovoj državi i pre nego što je došao „Etihad“ i pre nego što smo imali strateškog partnera, imali smo gubitaša, a Aerodrom „Nikola Tesla“ nije imao ni dinara profita. Sada oni kukaju i plaču, što umesto nule imamo profit i deo tog profita koristimo da vratimo dugove koje su oni napravili. Kolika to maramica treba za takve krokodilske suze?
Ali, na primeru „Sartida“ se vidi njihova prava briga za državu i za građane zato što po privatizaciji „Sartida“ i stečaja morali su da otpišu sledeće, javna preduzeća, potraživanja prema „Sartidu“ odnosno prema „US Steel“, i to „Elektroprivreda Srbije“, „Železnice Srbije“ i „Dunav osiguranje“. Tako su vladali.
Sada mogu da vam spominju godine, problem sa „Sartidom“ je sledeći – neko ga je kupio za male pare, eksploatisao dok mu je odgovaralo. Mi smo prihvatili sve ranije obaveze da vratimo, a kada mu to više nije odgovaralo, jer ga je kupio maltene za džabe, vratio nam ga je za jedan evro. Kada saberemo zalihe sirovina, zalihe gotovih proizvoda, oduzmemo od 35 miliona evra za koliko je prodat „Sartid“ i oduzmemo za kredite koje smo zatekli u „Sartidu“, tačno dolazimo do nule. Do nule u koju nisu uračunate milijardu i 200 miliona dolara otpisa domaćih banaka, 350 miliona dolara stranih banaka, koje su građani Srbije vratili, i potraživanje prema EPS-u, „Železnicama“ i „Dunav osiguranju“. Tako su vodili državu.
Njima nije bio problem kao vama da se borite drugu godinu da ni jedno preduzeće u restrukturiranju ne ode u stečaj, nego da pokušate da nađete strateškog partnera. Nisu ni trepnuli. Taj režim DOS-a predvođen Demokratskom strankom, nisu ni trepnuli da „Sartid“ stave u stečaj, da bi napravili jedan ovakav marifetluk, gde je država izgubila 4,5% BDP. Sada se čudim otkud ta tolika briga za državna preduzeća, kada više nisu u vlasti, jer su pokazali kako o njima brinu dok su bili na vlasti.
Kada je u pitanju Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji, što ne kažem da je referentna kamatna stopa bila veća za vreme DOS-ove vlasti, jer to su oni malo vodili, Koštunica, malo DS, ne znam jedno „s“ se nekako gubilo stvaralo, dodavalo, oduzimalo, kako je kad kome trebalo, a ne vidim razliku između njih, kamata pre donošenja ovog zakona bila je niža nego referentna kamata Narodne banke za vreme njihove vlasti na poreska dugovanja.
Znate kako su to obračunavali, 0,2% dnevno-komfornom metodom. Da objasnim šta to znači, 0,2% na dug vam obračunam danas, a onda pripišem glavnici sutra i ponovo okamaćujem. Tako su zatvarali srpska preduzeća i gušili srpsku privredu. Sada neće da podrže zakon gde je kamata na poreski dug 4,25% na osnovu referentne kamatne stope Narodne banke. Kada imate tako nisku referentu kamatnu stopu Narodne banke to je rezultat toga koliko strani i domaći investitori imaju poverenje u vašu privredu i državu. Zato su mogli samo da sanjaju na 4,25% nego su je dizali na 16% da bi banke i oni zarađivali koliko je god moguće više.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Goran Bogdanović.

  Hvala gospodine predsedavajući.
Poštovani narodni poslanici, poštovani ministri, ne znam da li posle diskusije gospodina Arsića smem uopšte da pominjem javna preduzeća i da li uopšte smemo da diskutujemo o celoj toj priči.
Kada donosite u dve godine dva zakona, mislio sam da će u ovaj zakon biti bar uvedena profesionalizacija i uticaj političkih partija u izboru direktora. Pošto imam vrlo malo vremena i moje kolege su dosta toga rekle, samo konkretno da kažem, navešću samo neke delove ovog zakonskog predloga koji su po nama problematični.
Posebno član 17. ovog zakonskog predloga koji isključuje profesionalizaciju nadzornog odbora, jer će u njemu sedeti samo jedan nezavisan član, gospodine ministre od njih pet. Logično bi bilo da se sa ovom praksom prekine i da se ujedno uvede kriterijum ko sve može da bude član nadzornog odbora ili da se ili da se utvrde kriterijumi ko ne može da bude član nadzornog odbora, posebno kada je u članstvu neke političke organizacije tj. politička podobnost onih koji se biraju na takve funkcije. To bi podrazumevalo profesionalizaciju. Svi ćemo svesni kako će Vlada postupati i o tome ne treba trošiti reči.
Što se tiče člana 18. stavovi 3. i 4. mi mislimo, tu smo podneli i amandmane, da je premalo pet godina radnog iskustva u struci tj. tri godine radnog iskustva iz delokruga javnog preduzeća.
Takođe, za nas je problematičan i član 32. Poseban problem predstavljaju članovi komisije za sprovođenje javnog konkursa za izbor direktora. Vlada po ovom predlogu bira tri člana od njih pet i to na period od tri godine. tako da ćemo imati jedan koji će imati izvršnu ulogu u izboru direktora javnih preduzeća. Ko garantuje nezavisnost i nepristrasnost ovog organa? U predlogu zakona se nigde ne pominje da oni ne mogu da budu članovi stranke, što automatski dovodi do mogućnosti da se to dešava i da opet imamo partijski izbor direktora kao što sam rekao na početku.
Što se tiče, ovog što gospodin, pošto mi vreme ističe, što je gospodin Babić govorio, mislim da nije korektno u najmanju ruku, spominjati 2004. godinu, posebno kada ni DS nije bila na čelu, pogotovo imena pojedinih članova upravnog odbora, ja ću ga samo ispraviti, Dušan Petrović nije bio 2004. godine član upravnog odbora „Srbijavode“, nego Petar Petrović, a vi vidite ko je taj. Takođe, nije korektno pominjati nečije supruge, nečiju porodicu, itd, itd. Mislim da ova Skupština ne treba da služi za takvu vrstu razgovora.
Što se tiče Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, mislim da ovde postoji, po nama, problematičnost posebno člana 2, 4. i 5, jer nije potpuno jasno zašto se uvodi predaja stvari kao osnov za namirivanje poreskog dugovanja.
To znači da ako ne mogu da platim recimo nekakav porez, da ću moći da dam svoj automobil, svoj televizor itd. Prosto ne znam šta će raditi oni sa tim? Ko će se time baviti i prodavati? Meni je to malo, ajde da upotrebim možda jednu grubu reč, nebulozno i ja se plašim da se iza ovoga svega krije neka, moram da kažem, loša namera, jer nisu propisani nikakvi kriterijumi, već je to ostavljeno političkoj volji Vlade da to reguliše svojim aktom.
Koliko imam još vremena?

Gospodine Bogdanoviću, imali ste dva minuta, a govorite četiri minuta.
Da li je to dovoljno?

Ja se zahvaljujem gospodine Bečiću. Hvala puno.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar. Izvolite.