Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre, kolege poslanici, ja ću u svojoj današnjoj diskusiji pažnju posvetiti Zakonu o javnim preduzećima.
Čitajući obrazloženje koje smo dobili jasno je da novi zakon uvodi određene novine i privredna društva koja su od strateškog značaja za Republiku Srbiju u kojima Republika Srbija ima najmanje 25% osnovnog kapitala društva, a za šest meseci biće utvrđeno koja su to društva, kako će biti regulisana osnivačka prava istih.
U potpunosti je jasno da je ovim zakonom zakonodavac želeo da ograniči osnivače da se na lokalnom nivou nekontrolisano ne bi osnivala javna preduzeća, a dešavalo se vrlo često da se dobit tih preduzeća uplaćivala jednom preduzeću kao osnivaču, a ne budžetu Republike, autonomne pokrajine ili jedinice lokalne samouprave.
Evidentne su izmene za izbor direktora javnih preduzeća, njihova profesionalizacija, a sve u cilju povećanja personalne i kolektivne odgovornosti. Pooštreni su i kriterijumi za izbor nadzornog odbora javnih preduzeća, kako u pogledu radnog iskustva, tako i po pitanju njihove odgovornosti. Sada se od direktora zahteva donošenje dugoročnog i srednjoročnog plana, poslovne strategije i razvoja datog javnog preduzeća, kao i sprovođenje te strategije. Ovim se postiže realnije planiranje indikatora poslovanja, tako da je mnogo lakše pratiti operativnost poslovanja javnog preduzeća. Nema promena, godišnji programi poslovanja za javna preduzeća su 1. decembar tekuće za narednu godinu, a ona koja se finansiraju iz budžeta 15 dana od dana usvajanja akta o budžetu.
Sve izmene i dopune programa moguće je vršiti isključivo ako su u pitanju strateške izmene ili su jako bitno izmenjene okolnosti poslovanja. Visina kaznenih odredbi upućuje na konstataciju da se ovim Predlogom zakona povećava stepen kontrole u poslovanju javnog preduzeća. Akcenat ovog zakonskog predloga je u što efikasnijem planiranju poslovnih aktivnosti, unapređenje korporativnog upravljanja, transparentnost u poslovanju i poštovanje rokova za dostavu zakonom propisanih dokumenata.
Što se tiče pojedinih zakonskih predloga, istakla bih da se ovim novim zakonom predviđaju od člana 15. do 53. organi javnog preduzeća, način imenovanja, razrešenje i opis posla. Kako bi ispunili zakonom propisanu veću transparentnost u radu, predviđeno je da na internet stranici objave radne biografije članova nadzornog odbora, izvršnih direktora, organizacionu strukturu, godišnji, odnosno trogodišnji program poslovanja, godišnji finansijski izveštaj sa mišljenjem revizora i druge informacije od značaja za javnost.
Programom ekonomskih reformi Vlada se opredelila za uvođenje profesionalizacije u poslovanju javnih preduzeća koja će ostati pod državnom kontrolom, uz izmeštanje socijalne politike iz javnih preduzeća u sistem socijalne zaštite, kao i postepeno smanjivanje državnog udela u privredi.
U prethodnom periodu velika budžetska izdvajanja odnosila su se na pomoć državnim i javnim preduzećima. Plan je da se u narednom periodu smanjuje učešće, tako da u 2018. godini ne prelaze 0,5% BDP.
U cilju sprečavanja nastanka novih i realizacije postojećih fiskalnih rizika uvedena je bolja kontrola i praćenje poslovanja javnih preduzeća i pristupilo se restrukturiranju tri velika javna preduzeća – EPS, „Srbijagas“ i „Železnica Srbije“. Upravo zbog toga nam je potrebna unapređena regulativa u oblasti poslovanja javnih preduzeća.
Istakla bih direktne pozitivne efekte novog zakona. Odredbe zakona se primenjuju na sve oblike organizovanja koji obavljaju delatnost od opšteg interesa. Osnivač je dužan da obezbedi da se delatnost obavlja u kontinuitetu. Osnivač javnog preduzeća daje saglasnost na određene akte, organi javnog preduzeća su direktor i nadzorni odbor. Izvršni odbor više ne postoji. Precizirani su i pooštreni kriterijumi za izbor direktora i članove nadzornog odbora, kako u pogledu radnog iskustva, tako i odgovornosti. Proširena je odgovornost direktora. Direktor ne može imati zamenika i procedura za izbor direktora je jasnije uređena.
Indirektne koristi od ovog novog zakona jesu transparentnost u radu i savesnost organa upravljanja i poslovodstvo u obavljanju poverenih poslova. Zakon ima primenu na javna preduzeća, ali ne podstiče stvaranje novih privrednih subjekata. Što se tiče samog donošenja zakona, zainteresovane strane imale su priliku da se izjasne o ovom zakonu. Ministarstvo privrede je predstavilo zakon 30. decembra 2015. godine u Privrednoj komori Srbije, tekst zakona je postavljen na sajtu Ministarstva privreda, a postojao je poseban mejl na koji su zainteresovane strane mogle da šalju svoje primedbe, sugestije i komentare.
Koristim priliku da se u nastavku svoje diskusije dotaknem regionalnih javnih preduzeća, kao primer će mi poslužiti Javno komunalno preduzeće regionalni centar za upravljanje otpadom „Duboko“ iz Užica, koje je osnovano 2005. godine, od devet lokalnih samouprava, dva grada i sedam opština.
Svojevremeno je upravni odbor ovog preduzeća 26. decembra 2012. godine konstatovao da u tada važećem zakonu ne postoji odredba koja utvrđuje postojanje, status i funkcionisanje javnog preduzeća sa više osnivača, lokalnih samouprava, pa je čak tražio i zvanično tumačenje od resornog ministarstva.
Jako je važno znati po kojoj se proceduri biraju članovi nadzornog odbora, posebno u situaciji kada imate devet osnivača. Bilo je i naknadnih urgencija, još u februaru 2013. godine, ali sva ova pitanja su ostala i dalje otvorena i protekom vremena dobijaju na težini i složenosti i to ne samo zbog primene, nego i zbog otežanih uslova poslovanja.
U situaciji kada su transferi sredstava od strane republike ograničeni prema lokalnim samoupravama, tako da će mnogi, pa i ovo preduzeće, sredstva potrebna za realizaciju svojih projekata obezbediti iz međunarodnih finansijskih, Vladinih, ili nevladinih institucija i organizacija. Za dobijanje ovakvih sredstava neophodna je usklađenost potencijalnog korisnika sa propisima Republike Srbije i taj uslov ovo preduzeće za sada ne ispunjava.
Imam bojazan da će ova neusklađenost sa Zakonom o javnim preduzećima direktno da se odrazi na uspešno i održivo poslovanje ovako osnovanog i organizovanog preduzeća koje promoviše regionalni princip, kao jedan od evropskih standarda.
Javnim preduzećima dat je rok od godinu dana da donesu dugoročne i srednjoročne planove, poslovne strategije i razvoja. Dobra strana ovog zakona je da će se nastaviti jačanje organizacione jedinice za praćenje javnih preduzeća u Ministarstvu privrede, koje će biti zadužena za korporativnu strategiju i upravljanje, kao i poslovnu efikasnost javnih preduzeća.
Nakon ovako duge i iscrpne rasprave, koju smo, zaista danas vodili i ministri i narodni poslanici, dakle ja ću zbog svega iznetog u danu za glasanje, sa kolegama iz poslaničkog kluba SNS podržati ovaj zakonski predlog. Hvala.

Zahvaljujem, gospođo Đoković.
Reč ima narodna poslanica Ivana Stojiljković, a neka se pripremi narodna poslanica Milanka Jevtović Vukojčić. Izvolite gospođo Stojiljković.

Zahvaljujem predsedavajući, uvaženi ministre, sa saradnicom, dame i gospodo narodni poslanici i ja ću se kao i većina govornika pre mene, pre svega osvrnuti na Zakona o javnim preduzećima.

Drago mi je što ovaj zakon nema nekih velikih primedbi, ali i ja bih želela, evo danas da podržim inicijativu da se reguliše status regionalnih javnih preduzeća, čiji je osnivač dve ili više lokalnih samouprava. Kao što smo već više puta čuli, a nije na odmet da pomenemo ponovo da ima takvo preduzeće u Užicu, znači radi se o regionalnom centru za upravljanje otpada „Duboko“.

Ono što je jako bitno reći, to je da ovakva preduzeća pružaju usluge građanima, a nisu prepoznata kao pravni subjekti, kao pravna lica. Dakle, princip finansiranja i odlučivanja kod njih je utvrđen njihovim osnivačkim aktom, odnosno njihovim ugovorom koji je potpisan, konkretno kod regionalne deponije „Duboko“ i između devet lokalnih samouprava.

Ono što je jako bitno to je što su oni nama sami dostavili, a to je da oni nisu mogli ovaj akt da usaglase sa zakonom koji je bio na snazi, koji još uvek jeste na snazi od 2012. godine, a oni se boje da to neće moći da učine ni dalje i da će biti u problemu, naročito kada je njihovo finansiranje u pitanju zato što postoje za dobijanje sredstava od međunarodnih a i od samih vladinih institucija pre svega je uslov ta zakonska usaglašenost. Ono što je jako bitno napomenuti jeste da ovo neće biti usamljeni primer. Mi smo usvajajući pre neki dan Zakon o upravljanju otpadom naveli da će se otvarati mnogo ovakvih regionalnih preduzeća gde će se udruživati više lokalnih samouprava, pa prosto bi negde onda i postojala potreba da se ovaj problem reši. Nadam se da će ministarstvo izaći u susret, ako ne ovim zakonom, usvajajući neke od predloženih amandmana, onda sigurno nekim novim zakonom ili podzakonskim aktom.

Što se tiče samog zakona o javnim preduzećima, vrlo često smo mogli da slušamo analize da loši rezultati javnih preduzeća upravo su rezultat lošeg upravljanja i da javna preduzeća su vodeći problem srpske privrede, posebno oni gubitaši. Nadamo se negde da i onaj zakon od 2012. godine do sada i ovaj posebno, koji je na višem stepeniku će ove primedbe ostavljati za nama i niko od nas ne misli da će se to preko noći rešiti,jer preko noći nije ni nastao ovaj problem.

Dakle, poenta je menjati svest i odgovornost rukovodstva. Toga smo svi mi svesni, naročito oni koji rade u javnim preduzećima, da se pre svega mora promeniti svest i odgovornost kako rukovodstva, tako i svih zaposlenih. Zatim treba primeniti dobra iskustva upravljanja iz privatnog sektora, kao i to da se javna preduzeća oslobode socijalnih i političkih uticaja. Novina ima mnogo zato što je više od pola odredbi izmenjeno. Naravno to nisu neke ogromne izmene, ali su svakako značajne da bi ovaj zakon bio što bolje primenjiv na terenu.

Ono što je jako bitno, moj uvaženi kolega Zoran Babić je naveo tri cilja, ja bih navela četiri. Malo su drugačija, ali sigurna sam da su negde usaglašeni, to su da ovaj zakon ima za cilj profesionalizaciju rada, zatim povećanje efikasnosti upravljanja, transparentnost i kontrolu poslovanja.

Profesionalizacija rada će se postići time što su uvedeni pooštreni uslovi za izbor članova nadzornih odbora. Neću ponavljati, o tome smo puno puta slušali kakvi su uslovi i naravno za izbor direktora. Ono što je cilj jeste minimalan uticaj stranaka i socijalne politike. Znači radi se na depolitizaciji javnih preduzeća.

Što se tiče samog povećanja efikasnosti upravljanja, ovde se ukida izvršni odbor i direktoru se daje mogućnost izbora izvršnih direktora i tu će se samim tim ostvariti personalizacija odgovornosti. Dakle, više nema prenošenja odgovornosti na nekog drugog. Sama transparentnost će se dobiti kratkoročnim i dugoročnim planovima koji će biti obavezni, koji će morati da se redovno dostavljaju u ministarstvu i naravno kvartalnim izveštajima koji će biti dostupni na internetu.

Što se same kontrole poslovanja tiče, radiće se na pooštravanju već postojećih kazni, ali će one biti značajno pooštrene i biće jedan dobar preduslov da se vrši dobra kontrola primene ovog zakona.

Dakle, primenom ovog zakona pre svega država bi trebala da štiti svoju imovinu i da ona ostane vlasnik, sve dok se ne stvore adekvatni uslovi da privatizacija bude najpovoljnija po našu državu. Dakle, ukoliko se poveća vrednost preduzeća i na taj način mi ih činimo privlačnijim za investitore ili za neke nove partnere, ali naravno da se onda radi o nekoj zdravoj privatizaciji.

Naravno iz svih ovih razloga koje sam navela i iz svih drugih razloga koje smo čuli o drugim predlozima zakona, podržaćemo sve predloge u danu za glasanje. Hvala.

Reč ima Milanka Jevtović Vukojičić.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre sa saradnicom, kolege poslanici i poslanice, poštovani građani Srbije, pred nama se danas u Narodnoj skupštini nalaze zakoni iz tri oblasti. To su privredni zakoni, ekonomski zakoni i zakoni iz oblasti javnog zdravlja i zaštite od zaraznih bolesti stanovništva.

Ono na šta ću staviti akcenat to su zakoni koji se odnose na privrednu delatnost. Zašto? Zato što je 2016. godina od strane Vlade Republike Srbije proglašena za godinom preduzetništva, zato što ova Vlada na čelu sa svojim premijerom Aleksandrom Vučićem od svog osnivanja od 27. aprila 2014. godine i pored velikih neprilika koje je u samom startu imala, tu pre svega mislim na elementarnu nepogodu koja se zadesila,uložila ogromne napore na uspostavljanju adekvatnog pravnog okvira koji je preduslov za privlačenje kako domaćih tako i stranih investicija. Takođe, svakodnevno ulaže ogromne napore kako bi se privreda Republike Srbije oporavila a svi znamo da samo privrednim i ekonomskim oporavkom Republike Srbije život svakog našeg građanina može biti bolji.

U tom smislu najpre želim da se osvrnem na zakon o javnim preduzećima zato što se donošenjem ovog zakona postiže nekoliko i te kako značajnih ciljeva, pre svega prvi cilj koji se postiže zakonom o javnim preduzećima to je efikasnost, drugi cilj je ekonomičnost i izdvajanje socijalne politike i socijalne zaštite iz javnih preduzeća. To je profesionalizacija javnih preduzeća, pre svega rukovodećih ljudi, nadzornog odbora, izvršnih direktora, direktora. Zatim, to je korporativno upravljanje koje podrazumeva stalno usavršavanje kako direktora tako i članova nadzornog odbora, stalno sticanje novih znanja, novih iskustava, novih veština u korporativnom upravljanju, ali naravno i primenu dobrih iskustava i dobrih primera nekih drugih privrednih subjekata ili iz okruženja ili iz zemlje ili na kraju krajeva iz inostranstva.

Ono što želim takođe da istaknem, to je da je ovaj zakon pre svega precizan i apsolutno jasan u svakom svom članu i u svakom svom segmentu.

Pre svega želim da naglasim da su taksativno navedeni uslovi koje direktor mora da ispunjava. Taksativnim navođenjem tih uslova akcenat se stavlja na njegovu odgovornost i na naravno na prethodno radno iskustvo i to u okviru visoke struke, u okviru fakultetskog obrazovanja. To je radno iskustvo do pet godina i naravno radno iskustvo od tri godine na poslovima koji su direktno povezani sa poslovima na koje se postavlja, sa tim poslovima koje javno preduzeće obavlja, da nam se ne bi dešavalo kao što se dešavalo dugi niz godina unazad da na čelo javnih preduzeća dođu partijski ljudi, dođu ljudi bez jednog jedinog dana radnog iskustva.

Naravno da je ova Vlada opredeljena da i na čelo javnih preduzeća, čija jedna od funkcija treba da bude naravno i povećanje prihodovne strane budžeta ili Republike Srbije ili AP ili jedinice lokalne samouprave, u zavisnosti od toga ko je osnivač tog javnog preduzeća, a samo sa stručnim ljudima koji imaju radnog iskustva, sa ljudima koji imaju znanje, sa ljudima koji imaju viziju kako politiku preduzeća treba da unaprede, samo tako javna preduzeća mogu donositi i profit u nadležne budžete.

Naravno, javna preduzeća, pre svega moraju da budu servisi građanima i to dobri servisi građanima, i svi zaposleni u javnim preduzećima na čelu sa direktorima moraju da budu svesni da su tu pre svega da unapređuju poslovanje preduzeća, ali da budu na usluzi građanima koji su korisnici njihovih usluga.

Ono što takođe želim da istaknem to su i drugi zakoni naravno. Želim da pohvalim zalaganje Vlade, vašeg ministarstva na stvaranju preduslova što se tiče Železare Smederevo. Već ste istakli da je u pitanju pet hiljada zaposlenih radnika, ali ono što decenijama prethodni režim nije izvršavao, ova Vlada je rešena da otpočne, znači da ide ubrzanim koracima napred, to je pitanje uređenja imovine. To je pravnim rečnikom nazvano prethodno pitanje koje mora da bude rešeno na adekvatan, celovit i potpun način, kako bi Republika Srbija krupnim koracima išla napred. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Predrag Mijatović.
Izvolite.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.
Gospodine ministre, žao mi je što ministar zdravlja sa svojim saradnicima nije tu jer sam hteo da na kraju svog izlaganja iznesem i neke svoje sugestije i pitanja ministru zdravlja, ali verovatno da neki viši razlozi u pitanju i da zbog toga gospodin ministar nije prisutan.
Naime, ja ću se iz celog ovog seta zakona osvrnuti samo na Zakon o javnom zdravlju.
Zakon o javnom zdravlju predstavlja najbolji način za sveobuhvatno uređivanje značajnih društvenih pitanja iz oblasti zdravstva. Od zakona koji je donet 2009. godine do sada nismo se bavili ovim delom zdravstvene zaštite. Dosadašnji Zakon o javnom zdravlju nije predvideo da se javno zdravlje sprovodi o svim politikama, te je bilo neophodno donošenje novog zakona radi usklađivanja sa 10 prepoznatih ključnih oblasti delovanja javnog zdravlja koji su preporuke Regionalne kancelarije Svetske zdravstvene organizacije za Evropu.
Navešću samo neke od njih – nadzor nad zdravljem i blagostanjem populacije, zaštita zdravlja uključujući i bezbednost životne i radne sredine, kao i hrane, odgovor na opasnosti po zdravlje i vanredne situacije, promocija zdravlja, prevencija bolesti, njihovo rano otkrivanje, obezbeđivanje kompletnih javnih zdravstvenih kadrova itd.
U dosadašnjem registru propisa u RS ima preko 170 propisa koji se indirektno ili direktno odnose na javno zdravlje, kao što su zakoni, uredbe, pravilnici, odluke, naredbe i uputstva. Svi ovi propisi mogu se svrstati u više kategorija, kao što su zdravstvena zaštita, zdravstveno osiguranje, zaštita stanovništva od zaraznih bolesti, sanitarni nadzor, kvalitet, ispravnosti životnih namirnica, uslovi za proizvodnju i promet životnih namirnica i zakonodavstvo u vezi sa vodom i vazduhom.
U svim evropskim zemljama postignut je konsenzus da je ključna uloga države u zaštiti interesa javnog zdravlja i uključivanje svih neophodnih učesnika u aktivnosti i implementacije, jednozdravstvenih intervencija, kao i finansiranja jednozdravstvenih usluga.
Takođe, bačen je akcenat na ciljeve koji se odnose na zalaganje za promociju zdravlja, prevenciju pojedinih oboljenja od značaja za čitavo čovečanstvo, odgovarajuće mehanizme za uključivanje zajednice i intenziviranje istraživanja u oblasti javnog zdravlja, a naročito zdravstvene zaštite pojedinih populacionih grupa, kao što su stari, siromašni i izbeglice.
Još jedan cilj EU je da se postigne ravnoteža između standarda koje želi javnost zemalja članica i onoga što se može postići kroz nacionalne jednozdravstvene politike.
Zakon o javnom zdravlju koji danas prezentuje Vlada RS može se definisati kao skup legalnih odnosa, prava i dužnosti pomoću kojih država obezbeđuje uslove za zdravlje stanovništava i ograničava autonomiju, privatnost, vlasništvo i druge legalno zaštićene interese pojedinaca sa ciljem očuvanja i promocija zdravlja zajednice.
Da bismo ovaj zakon usaglasili sa međunarodnim dokumentima, prvenstveno su definisani nosioci aktivnosti u sprovođenju javnog zdravlja u RS, kao što su instituti i zavodi za javno zdravlje, zatim formiranje nacionalnog saveta za javno zdravlje i telo za koordinaciju Evropske zdravstvene politike koje vodi ministar zdravlja.
U daljem usavršavanju ovog zakona doneće se i podzakonska akta za razvoj kadrova za delovanje u oblasti javnog zdravlja, kao što su studijski programi u smislu master javnog zdravlja i maste zdravstvenog menadžmenta.
U drugom delu svog izlaganja osvrnuću se na najznačajnije izmene zakona. Član 1. ovog zakona bavi se oblašću delovanja javnog zdravlja, zatim, planiranja nadležnošću i sprovođenjem aktivnosti u vezi sa očuvanjem i unapređenjem zdravlja stanovništva. To je takođe i cilj ovog zakona za ostvarivanje javnog interesa za očuvanje zdravlja stanovništva.
Članom 3. definisana su načela javnog zdravlja kao što su nadzor nad zdravljem i blagostanjem populacije, odgovor na opasnosti po zdravlje i vanredne situacije, bezbednost životne i radne sredine, kao i hrane, rano otkrivanje, sprečavanje i suzbijanje bolesti.
Članovi 4. do 11. bave se definisanjem nosioca u oblastima delovanja javnog zdravlja, kao što su instituti i zavodi, kao i njihovim aktivnostima. Velika novina u odnosu na dosadašnji Zakon o javnom zdravlju definisana je u čl. od 12. do 15. kojim se određuje društvena briga za javno zdravlje na nivou Republike Srbije, AP i jedinice lokalne samouprave.
Članom 16. predviđeno je obrazovanje Nacionalnog saveta za javno zdravlje, kojim će se unaprediti saradnja nadležnih organa, organizacija i učesnika u sistemu javnog zdravlja.
Na kraju, kako je i preporučeno dokumentima EU, u članu 19. precizirana je odgovornost države za javno zdravlje i zdravlje stanovništva kroz budžet Republike Srbije i organizacija zdravstvenog osiguranja. Donošenjem novog Zakona o javnom zdravlju rešiće se mnoge regulative koje se odnose na oblast izvan sistema zdravstvene zaštite, kao i sa ključnim oblastima delovanja i javnog zdravlja.
Na kraju sam hteo još jednu stvar da dodam, a to je, koliko mi je i poznato, da Ministarstvo zdravlja radi na krovnom Zakonu o zdravstvenoj zaštiti, koji nam je apsolutno neophodno potreban, jer u zakonu koji je od 2000. godine u Zakonu o zdravstvenoj zaštiti, od 2000. do 2012. godine, doneseni su veći broj propisa i uredbi koji su na neki način generisali kriminal u zdravstvu. Ne kažem, da me pogrešno ne razumete, nisu ti propisi i te promene bile kriminalne, ali su dozvoljavale na neki način i stimulisale na neki način da su ljudi koji su tome skloni i kriminalizovali zdravstveni sistem.
Još jedna stvar na kojoj se radi, a što je apsolutno neophodno uraditi, a to je da se privatne zdravstvene ustanove apsolutno inkorporiraju u zdravstveni sistem Republike Srbije i da se razmotri dvojnost u radu. Mislim da ta dvojnost, gde je lekarima, odnosno i zdravstvenim radnicima dozvoljena da u istom trenutku rade i u državnoj ustanovi i u privatnim ordinacijama, predstavlja jedan veliki generator kriminalnih delatnosti u zdravstvu. Hvala lepo.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik dr Mileta Poskurica.

Dame i gospodo iz Ministarstva, koleginice i kolege narodni poslanici, baš neću moći da adresujem svoje upite povodom zakona o kojem želim da govorim, ali svejedno, izneću nekakve svoje vizure o Zakonu o zaštiti zaraznih bolesti.

Ja mislim da je to zakon koji je trebalo, kao i što stoji u obrazloženju, na neki način izmeniti, budući da je već 10 godina postojao zakon koji je pred nama kao važeći i važiće još dok se ne donesu podzakonska akta koja prate zakon koji sada treba da usvojimo. To je zakon koji je, naravno, bitan za sve građane Srbije i možda na najširi način pokazuje značaj dobrog sistema zdravstvene zaštite, budući da pruža sigurnost građanima i sigurnost društvu za slučaj masovnih epidemija zaraznih bolesti, za koje neke nismo u stanju ni da prepoznamo kakvu bi razmeru mogle da imaju, poput ovoga što se sada dešava sa Zika virusom, gde sada vidimo na delu jednu specifičnu vrstu populacije, a koliko će još vremena proći dok se stavi na listu, a mi preko Evropske agencije to usvojimo, prihvatimo, stavimo na našu listu i tako vreme može da prođe, a i da razvijemo sisteme i metodologiju prepoznavanja onih bolesti koje su od izazova za naciju u celosti.

Naravno, najmanje to treba sumnjati u okolnostima vrlo širokog spektra kretanja, velikog mobinga, mobilizacije kretanja u tom smislu građana, čak i građana Srbije koji mogu danas ili sutra biti ovde ili onde, a zakon predviđa nekakve mere i nekakva rešenja koja bi trebalo da spreče da importujemo takve situacije, takve vektore, prenosioce na naš teren, a potencijalno naravno i obolele građane, pa da ih i merama koje su i ranije bile u zakonu predviđene - karantinom, merama lečenja, prevencije, a pre svega dobrog epidemiološkog ispitivanja izolujemo, lociramo i zaustavimo potencijalni rizik.

Dakle, krenuo bih od toga što bi bila neka opšta definicija, gde u članu 2. u 37. tačci govorimo o pojmovima koji se koriste u ovom zakonu. Jedan je pojam definicija slučaja. Sada bih pitao, da imam koga tu relevantnog, zašto, to bi bila moja sugestija, se nije ovo razradilo malo detaljnije i ušlo u predlog zakona, jer je to nešto po čemu se ravna postavljanje dijagnoze, ocena njene sigurnosti i pouzdanosti da li je verovatnoća postojanja zarazne bolesti visoko izražena ili je potpuno sigurna itd? Tu se razrađuju kriterijumi kroz epidemiološka, klinička i laboratorijska ispitivanja i ocenjuje stepen verovatnoće da zarazno oboljenje postoji.

To je važno zato što u narednom stavu 4. vidimo da kod pokušaje definicije zarazne bolesti četiri-pet tačaka imamo i, moram priznati, ja s tim nisam preterano familijaran, jer sam ipak lekar somatske medicine i kliničar. Ne mogu baš do kraja da razumem načine mogućnosti ovakvog definisanja nekakve zarazne bolesti. To ovim načinom, kako u nekim tačkama predloga stoji, bi se mogla definisati neka masovno zarazna bolest, recimo, ili zarazno oboljenje u slučaju MBH agresije, ili u slučaju čak i masovne, recimo, nezarazne bolesti u slučaju nekakve nuklearne eksplozije u susedstvu, gde vi prebiranjem informacija iz okoline možete saznati potencijalno rizični događaj za zdravlje stanovništva. Ili se negde stavlja već apozicija da se radi o zaraznoj bolesti koju na određen način nekakvih delovanjem treba potvrditi.

Mislim da bi bilo jednostavnije da je uključeno ono što u zakonu inače postoji, a verujem da će se negde naći ovih 14 akata koje Vlada predlaže, koje predlagač zakona namerava da donese unutar 12 meseci. Kada se ta definicija slučaja uradi, sve će onda biti jasnije, znaćemo šta za dijagnozu znači, kako se postavlja, kojim putem i šta to sve ide. Ova mi sada tačka 4. deluje kao neka šire razrađena epidemiološka anketa kojom se dođe do toga da li je neko, a nikada kao klinički dokaz epidemiološka anketa nije sama po sebi dovoljna, bez laboratorijske potvrde da neka zarazna bolest postoji.

To znači i dalje ono što sam našao kao još jedan upit za sebe, a to je da neke bolesti iz sadašnje liste koja je ovde stavljena i na drugi način koncipirana, poziva se na to rešenje o tzv. definiciji slučaja, pa je drugačije aranžiran skup zaraznih bolesti koje se trebaju prijaviti, prepoznati, prijaviti kao dijagnostikovane ili kao sumnjive itd. Dakle, tu nema ni mononukleoze, nema mebijaze, nema šuge, nema varičele itd. Takve stvari su ranije postojale. Da li to znači da u onoj praksi evropskoj iz 2012. godine, koju mi usvajamo i unosimo u tekst, to sada više tu nije uneto, ili ostaje ona tačka, famozna tačka proširenja mogućnosti, da proširimo listu onoga što nama nije jasno?

Posebna zdravstvena pitanja su bolničke infekcije. Mi se ne susrećemo iako se pominje, makar sa okvirnom definicijom bolničke infekcije moraju biti vezane sa terminom, datumom. Biće podzakonski akt u koji će sigurno to morati da se donese, ministar će ga potpisati, doneće ga neki stručni tim, ali moramo nešto bar okvirno imati, unutar dva dana, tri dana, a to može biti nekad i do godinu dana ako je reč o nekakvim endoprotezama, ako je reč o nekakvim operacijama unutrašnjih organa da se nešto prijavi kao bolnička infekcija. Dakle, nekakav osnovni okvir koji bi bio od značaja da bismo razumeli, jer ovde navodimo i zakon o kome je kolega govorio ranije, govorimo o tom zdravstvenom prosvećivanju. Pa, ako to radimo, onda moramo u tom zdravstvenom prosvećivanju već u zakonu imati osnov da kažemo – da znate, ako se neka infekcija, bolest pojavi unutar tri dana od dana prijema bolesnika, po definiciji pripada, recimo, intrahospitalnoj infekciji. Da li je to intrahospitalna denoova ili intrahospitalna recivantna infekcija? Ode kući, vrati se, razboleo se, a ustanovi se da je to neki infektivni vezan za sredinu.

Dakle, neke osnovne odrednice su možda mogle da prođu. Nije to bilo ni vreme ni mesto da se interveniše amandmanima, budući da bi to u priličnoj meri bio veliki broj amandmana, možda bi menjalo duh zakona, možda zakonopredlagaču to i ne bi bilo po volji, ali bismo možda mogli da čujemo neko od objašnjenja ili će to sve konačno objasniti podzakonski akti koje želimo tu da, odnosno koje moramo da bi ovaj zakon stupio na snagu unutar godine dana dovedemo u red.

Hteo bih kod opštih mera samo da se osvrnem na jedno, a sada već može biti anegdotsko pitanje. Da li će mere deratizacije koje se provode na brodovima, promaći će ako se pažljivo ne čita zakona, pretpostavljam putničkih brodova, za druge teretne brodove koji prevoze hranu važiće verovatno inspekcijski nadzor drugih službi, drugih ministarstava, podrazumevati da inspektor kad proveri brod i onaj mu postavi vlasnik broda, turističkog broda, verovatno se na to odnosi, međunarodna putovanja kaže, da je urađena deratizacija i onda se inspektor uveri da je urađena deratizacija? Kako se to uveri? Koliko traje inspekcija jednog broda da bi vi videli da li ima tamo pacova ili nema, hoćete raditi deratizaciju ili nećete? Dakle, uveri se i izda mu uverenje da je to pregledano i da ne treba.

Govorim o tome budući da su usluge koje su inače za deratizaciju, osim državnog sektora, predviđene i za privatna, fizička lica i pravna lica. To su vrlo skupe usluge, pa i za stan da uradite dezisekciju običnu, to je dosta skupa usluga. Da li će tu možda biti potencijalno mesto korupcije? Znamo, bio nam je tu inspektor, da dosta koruptivnog ponašanja postoji na nivou inspekcije i to je vrlo moguće. Danas inspektor može sa kesom da uđe u apoteku i, da ne bi dalje preturao papire, uzme lepo šta mu treba da uradi kod zubara, neku protetsku uslugu itd.

Dakle, to je jedno mesto gde će dobro da košta, sigurno te vlasnike brodova, ako oni donesu iz neke druge evropske države potvrdu, a mi smo potpisnik te konvencije i pratićemo je, imati potvrdu da je deratizacija urađena, da je validna neko vreme. Mislim bar neki otklon da se vremenski znalo koliko to pokriva potvrda koju ima, a ne samo ima – nema, a to da li ima ili nema, utvrdiće samo inspektor. Recimo, to su neke od mojih nejasnoća bile.

U pogledu prijavljivanja zaraznih bolesti, bilo je dobro da se razradi onaj čuveni član o definicijama da bi znali šta je uopšte. Pojavljuju se i sumnje na neke bolesti, kao i dokazane pojedine bolesti se sigurno moraju prijavljivati i to je u nadležnosti epidemiologa. Jasno, ko će ovo bolje razumeti i bolje uraditi nego ja. Još samo jedan komentar, već sam pri kraju vremena za koje smo se interno dogovorili da ispoštujemo.

Zdravstveni nadzor i karantin. Lepo će „Batut“ da uradi, da izvesti koja je država zemlja od rizika, u koju će naši građani da budu. To je sasvim u redu, izvestiće ministarstvo, verovatno ministarstvo ili nekim drugim načinom komunikacije će znati carinski organi, pa će se na carinama znati kako će putnik u aranžmanu neke male privatne agencije ili nekakve druge, ličnom aranžmanu, putujući po svetu, biti sačekan na carini u onoj opštoj kontroli, gde su se ljudi već izmiksovali u carinskim prolazima ili izmiksovali avionima, da se sam prijavi, da bude prepoznat kao takav. Mislim da će ovaj deo verovatno podržati, neki pravilnik će razraditi da bismo izbegli i te potencijalne, što je inače jako teško izbeći sada izbeći, takve nove zarazne bolesti, virusne prirode koje se šire koje je teško predvideti zbog dužine inkubacije i sličnosti sa mnogim drugim banalnim virusnim bolestima, da budu kao takvi prepoznati, a ozbiljna se odgovornost predviđa za kompletnu zajednicu, ne samo za pojedinca, koji je eventualno bio izložen riziku.

To sam mislio da istaknem, a hteo bih da pozdravim, što je konačno i ovde izmena koju smo uradili, o Zakonu o imunizaciji, u zakon konačno ušlo pravo obaveze roditelji, staratelji da svoju decu imunizuju i da odluku o tome da neće biti imunizovano, može doneti samo stručno telo, dakle lekar, odnosno posebna komisija, ako je reč o nekoj produženoj kontra-indikaciji. Hvala vam.

Zahvaljujem, profesore Poskurica.
Reč ima narodni poslanik dr Boban Birmančević.
Izvolite.