Momenat.
Član 107, član 108.
Želite li da glasamo o povredi oba člana, 107. i 108.? (Da.)
Zauzeli ste sada dva.
Da vidimo ko još?
Marijan Rističević, povreda Poslovnika.
(Boško Obradović, s mesta: Replika.)
U Poslovniku piše ovako. Znači, davno smo počeli da radimo, ja vas sve molim da proučavate Poslovnik i da ne vičete na mene svaki put kad hoću da vodim sednicu po Poslovniku.
Znači, prednost uvek ima povreda Poslovnika.
Molim vas, bili ste protiv onog seminara, a izgleda da nije baš bio tako uzaludan.
Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja se čudim da neko ko je proveo toliko vremena u biblioteci nije uspeo da pročita Poslovnik.
Član 103. posebno stav 8. Moj kolega poljoprivrednik, kolega u pokušaju reklamirajući Poslovnik, povredu Poslovnika, a možda je hteo i povredu vinograda je grubo zloupotrebio svoje pravo i izrekao klasičnu repliku. Stoga ja tražim da se shodno tome primeni odredba iz stava 8. i da mu se oduzme vreme za koje je zloupotrebio Poslovnik, govoreći o svemu samo ne o zloupotrebi Poslovnika. Hvala.

Odnosno, samo ne o povredi Poslovnika. To ste mislili? Da li smatrate da treba da glasamo? (Ne.)
Znači, to je opomena meni.
Reč ima Milan Krkobabić.
(Boško Obradović, s mesta: Replika. Molim vas, replika. Repliku sam tražio pre 10 minuta. Da li je ovo povreda Poslovnika ili šta?)
Viču na mene. Ne znam da li da popustim pod vikom.
Budimo korektni da damo, pa ću vam dati. Daću prednost pristojnosti nad vikom nadamnom, pa ću vama dati posle reč.
(Boško Obradović, s mesta: Nema prava.)
Ima prava. Normalno da ima pravo. Svi smo jednaki, 250 jednakih.

Gospođo Gojković, gospodine Vučiću, uvažene kolege narodni poslanici, građani Srbije, sada govorim kao šef poslaničke grupe i poslanik. Naravno, nadam se da se mandatar nije predomislio još kod predloga kandidata.
Program poslovanja Vlade Srbije u narednom periodu bio je sveobuhvatan, temeljan i ja bih rekao utemeljen na zaista čvrstim činjenicama. Pažljivo sam slušao šest sati. Nisam slao poruke, nisam komentarisao i mislim da je vredelo da se to čuje. Razgovarao sam sa mnogim ljudima koji dele to mišljenje. Imali smo šta da čujemo, ali danas u ovoj diskusiji imali smo zaista šta da čujemo. Nadam se da ćemo još čuti.
Ovde su na delu različite političke opcije i to je potpuno legitimno i to je, rekao bih, za državu Srbiju veoma korisno. Ovde smo da razmenimo mišljenja, da zauzmemo stavove i da krenemo u akciju.
Šta predstavlja ovaj program? Po meni to je jedan energičan otklon od višedecenijske ekonomije bede, otklon od višedecenijskog, takođe bih rekao, strogo kontrolisanog haosa i to je dobro.
Dobro je danas i bilo pitanje gospodina Čedomira Jovanovića, veoma dobro. Ima li tu politike? Ima je i odgovori mandatara su bili veoma dobri, ne u vrednosnom smislu da ja procenjujem te odgovore, nego dobra dopuna izlaganju programa koga smo imali priliku juče da čujemo. To su bitna pitanja za nas.
Odnos sa okruženjem. Možda bih dotakao onaj drugi aspekt politike. To je odnos u ovom programu rada i kapitala. Gde je ovde rad, u prevodu zaposleni, penzioneri, korisnici socijalne pomoći, a gde oni koji organizuju proces proizvodnje.
Šta iz ovog svega mogu da očekuju jedni, a šta mogu da očekuju drugi i to je jedno veoma bitno pitanje. Rekao sam da smo mi ovde različite političke orijentacije. Ima nas i levih i desnih i onih na centru. Sklon sam da poverujem da levica mislim da uvek mora da bude levo od desnice. Ne šalim se. Problem je kada desnica postane suviše i primakne se levoj strani.
Danas su kod nas stvari izmešane. Od ljudi sa desnice čućemo ekstremne levičarske stavove i obrnuto. Možda je to ostatak shvatanja politike 20 veka. Ovo je 21 vek. Danas osnovni imperativ grupacije o kojoj želim da govorim, to su zaposleni, to su penzioneri. Poštovani prijatelji, to je dugoročna stabilnost. Ništa drugo sem toga.
Dakle, 800 hiljada ljudi koji su ovoj zemlji ostali bez posla danas sa tugom mogu da se sećaju da nemaju posao i neće ga dobiti skoro ako ne uradimo konkretne stvari koje ovaj program predviđa. Mogu da kukaju, mogu da se žale, mogu da lamentiraju, ne vredi.
Čak milion 700 hiljada penzionera dali su svoj solidarni doprinos. Neko će me pogledati sa čuđenjem – da li je neko nekoga pitao. Naravno da nije, ali su povučene određene mere. Preuzeta je odgovornost da se te mere povuku jer osnovna dilema bila je ne kolike će penzije biti 10%, 20%, ne, nego – da li će ih biti ili neće biti. To je bila dilema.
Za ozbiljne, odgovorne ljude, to je ono što je lebdelo. Odgovor je dat – ako ne damo taj solidarni doprinos, ja ga ponovo zovem solidarni, a znam da je to teški udar na te ljude, nije lako izvući nekom iz džepa 10 ili više posto u masi, premijer kaže da je to nešto preko 5%. Naravno da nije lako, ali, evo, ozbiljni smo ljudi, vodimo i poslove, radili smo, da li neko ovde misli da je postojala neka kratkoročna mera koja je mogla da da bolji rezultat ili efekat? Da, reći će neko – mogli smo da oporezujemo tajkune. Možemo li mi to da uradimo za dan, dva ili tri, ili kad ih stavimo u proces kako će se taj proces završiti i kada ćemo to naplatiti, a mera mora da bude kratkoročna, brza?
Mogli smo da pokušamo još neke druge stvari, ja ne bežim, ali odgovorno tvrdim da nijedna mera kratkoročna, ponavljam – kratkoročna, ne srednjoročna, ne dugoročna, nije mogla da da ovakav rezultat i dala je rezultat. Čuli smo iz ekspozea parametra, nema potrebe da ih ja ponavljam. I MMF i Svetska banka i svi ljudi iz struke su rekli da su odrađene prave stvari. Ne bežimo od toga uvek da prihvatimo i neka druga rešenja iza kojih stoje zaista ubedljivi razlozi i opravdanja.
Penzije i plate, čini mi se da je negde oko 380 miliona evra uštede na tome. Da li smo je mogli dobiti tako što ćemo javna preduzeća dovesti u red? Mogli smo, srednjoročno i dugoročno. Imamo podatak da su nam javna preduzeća u ovoj godini, ako se ne varam, dala negde oko 8,5 milijardi dobit u prošloj godini. Je li tako? To je mnogo bolje nego prethodne godine. Da li je to zadovoljavajuće? Naravno da nije. Samo jedno od njih, ne moram sada da imenujem koje, kada bude dovedeno u sklad i red, moći će da ubaci i pola milijardi evra u budžet Republike Srbije. Zašto da ne ubaci? Ko osniva preduzeće a da nema dobit? Ni privatnik, ni država. To je osnovni motiv, pogotovo ako su ta preduzeća, ponavljam, tržišno pozicionirana. ma i onih koji moraju da odrade samo posao, protočni bojler. Koliko smo u njih ubacili para, oni će da pruže toliko usluga. Od njih i ne možeš da očekuješ.
Naravno da reforma javnih preduzeća predstavlja ključ svih ključeva i premijer je precizno to definisao. Tu će biti težište, ali i tu gledamo površinski, ja bih rekao. Sve se svodi na to ko će biti direktor, kakav će biti direktor, ili kažu da bude profesionalni. Ljudi, ja ne znam danas da li javnim preduzećima u Srbiji upravljaju volonteri, rade do tri sata u rudniku, pa onda posle tri dođu da vode preduzeća. I te kako su to profesionalci kada treba da prime platu. Ali, da li su im rezultati profesionalni, to je već nešto drugo.
Tu će biti puno posla i sviđa mi se ono u ekspozeu, ako ste pratili, najavljuje tu mandatar nešto novo. Iz faze iščekivanja idemo u fazu očekivanja. Definišu se stvari, koja i u kojim rokovima preduzeća će biti zadržana, a koja privatizovana. Zašto je to nužno? Nužno je da bi ta preduzeća javna, koja se pripremaju za privatizaciju, mogla da povuku odgovarajuće mere koje će ih dovesti do uspešnog transfera vlasništva.
Naravno, pitanja koja su vezana za bankarski sektor su nezaobilazna. Mislim da je i o njima predsednik Vlade govorio. Nenaplativa potraživanja su veliki balast i to je nešto što je potencijalna mina. Ja znam da je on toga svestan i da će preduzeti ozbiljne korake. Kažu da je gotovo 3,5 milijardi u tim nenaplativim potraživanjima. Ima domaćih banaka, ali i gro stranih banaka. Pazite, uspeli smo nešto što niko nije uspeo, da upropastimo i neke strane banke. To je deo onog mentaliteta o kome premijer često govori, pa sada takva potraživanja imaju i banke koje su u potpuno stranom vlasništvu, što je potpuno nezamislivo.
Sada se postavlja pitanje i tu apelujemo na predsednika Vlade da odmereno, onako kako zna i ume, ceh za sve to ravnomerno rasporedi, ili rasporedi na pravi način. Ishitreni potezi nisu potezi. Nama trebaju strane banke, treba nam svež kapital, treba nam ono što je on potencirao, a niko danas nije. Treba nam finansijsko tržište, treba nam tržište kapitala. Reći ću vam, promet Beogradske berze prošle godine je simboličan – 176 miliona evra. Treba nam tržište kapitala, mora da se uradi. I to smo čuli u ekspozeu kao najavu. Hoćemo da sopstvena sredstva koja imamo, a imamo ih, 8,5 milijardi građani Srbije drže na štednji u poslovnim bankama, stavimo u funkciju našeg razvoja. To nikako ne znači da sprečimo dotok stranih investicija. Nešto su manje od tri milijarde, a ja ću biti srećan kada pređu te tri milijarde, jer od kada znam za sebe uglavnom se priča – tri milijarde stranih investicija i 3% deficit. To je ona mantra. Dobro, deficit smo tu i investicije su negde približno. To je nešto što obećava, što nam budi nadu.
Poštovani prijatelji, pre svega građani Srbije, penzioneri, čuli smo i kakva je sudbina te populacije. Milion i sedamsto hiljada ljudi čeka poštara dva puta mesečno i ne dao bog da im on ne dođe. Ali, Bog sa tim nema mnogo, ako ova Vlada ne obezbedi ta sredstva u budžetu Republike Srbije. Reći ću vam interesantan podatak. Kada uđemo u Poštu Srbije, kada otključamo vrata, trošak tog dana iznosi između 500 i milion evra. Znači, taj dan moraš završiti bar sa jednim evrom iznad toga. Ne znam, tu je ministar finansija, trenutno nije ovde, koliko košta jedan dan države Srbije. Moramo da isplatimo 1.700.000 penzionera i 800.000 ljudi koji rade. To je ozbiljan zadatak. To je ta odgovornost, to je taj imperativ. Oni čekaju i očekuju.
Zato kažem i ponavljam ključno – dugoročna stabilnost nema alternativu. To je redovnost i sigurnost isplate plata i penzija. Na nama je, na budućem sastavu da povuče oštre poteze, da reformski kurs nastavi. Biće otpora, tu nema nikakve dileme. Pojedinačni i grupni interesi su više nego prisutni i oni se suzbijaju, ali ne smeju da se potcene. Imamo i nešto što se zove spoljni faktor. Ovde se često govori, ne znam da li je danas rečeno, da li je ova Vlada levice, desnice ili centra, da li je proruska, proevropska, proamerička. Ja sam siguran da je ona srpska, kao što sam siguran da je i koncept ekonomske politike naš koncept ekonomske politike. Neka Ivica Dačić ne likuje, to nije onaj NEP Lenjinov nove, nego naše ekonomske politike.
Zato neću više oduzimati vreme, zaključiću tako što ću citirati gospođu Danicu Popović. Jednom je rekla – ono što se broji je samo rezultat, šta si zatekao i šta si ostavio. Vučić je zatekao čuli smo šta pre dve godine, a za dve godine šta je ostavio. Ostavio je nešto što je solidno za jedan novi početak, ali zajedno sa svima nama. Hvala vam.

O replici odlučuje predsednik parlamenta, član 104. stav 3, a ja sam odlučila pre 15 minuta.
Izvolite.
Poslanice, izvinite, ne znam vam ime, a niste u sistemu.
Marija Janjušević. Izvolite, poslanice.

Prijavljujem povredu Poslovnika član 27. stav 2. – predsednik Narodne skupštine stara se o primeni ovog poslovnika. Da vas uverim da brzo učimo, jer ovo sam od vas čula na prvoj sednici, podsetiću i na to da predsednik poslaničke grupe Dveri nije vikao kada ste mu uskratili ili nadam se odložili samo repliku, već je negodovao.
Još me zanima kako je moguće, jer novi smo pa možda nisam dobro razumela premijera, zapravo kandidata za premijera, da je rekao da kandidati za Vladu ne mogu da govore, pa me zanima – kako je moguće da smo slušali hvalospeve gospodina Krkobabića? Zahvaljujem.

Hvala vama. Ipak treba malo više iskustva i rada, član 27. tačno ste ga citirali, te ga ja i primenjujem. Znači član 104. stav 3. je ključ svega, da bi shvatili šta je suština Poslovnika i zašto uopšte neko sedi ovde na ovom mestu, a ne u klupama.
(Vojislav Šešelj, s mesta: Kada ćemo dobiti novi poslovnik?)
Znači, jednog dana sigurno. Uopšte nije loš, iako ga je donela Demokratska stranka, samo ga treba primenjivati i ja se trudim da ga primenjujem što više, uz pomoć, naravno, svih vas poslanika. Kad bolje razmislim, treću godinu, uopšte nije loš Poslovnik.
Što se tiče ovog što ste dalje govorili, moram samo nešto da vam kažem, prvo da izaberemo predsednika Vlade i Vladu, onda ćemo im postavljati pitanja. Trenutno nemamo kome da postavljamo pitanja, a ostali će to kroz diskusiju, ovako ne možemo da ustanemo pa da ga nešto ispitujemo.
(Boško Obradović, s mesta: Replika.)
Nema replike, član 104. stav 3. uzmite pročitajte. Dakle, neko mora i da odlučuje u ovom parlamentu.
(Boško Obradović, s mesta: Ja sam jedini šef poslaničke grupe koji nema pravo na repliku. Znači, svi imaju prava sem mene.)
Ne, vi imate privilegije da vičete na mene koliko god hoćete, drugima čak ni to ne dozvoljavam. Vi ste mi nešto malo simpatičniji, pa slobodno vičite na mene, ali mi ćemo da nastavimo da radimo. Nada Macura me je jutros upozorila na jutarnjem programu da ću imati verbalni stres danas i ja se trudim da to izbegnem, jer ja svako jutro se i tako pripremam za svoj posao.
Dajem reč sada poslaniku Vojislavu Šešelju, koji strpljivo čeka već satima.
Nemojte vikati, zloupotreba Poslovnika, dve minute manje, ja vas upozoravam.
Izvolite, poslaniče Šešelj, ja znam da ćete se vi snaći i da ćete biti glasniji.
(Boško Obradović, s mesta: To je vaš odnos prema opoziciji. Deset sati ste do sada govorili, a ne date dva minuta.)
Jao, nemojte, molim vas. Nemojte ometati poslanika Vojislava Šešelja. Svidelo vam se ili ne, on ima pravo da govori u ovom parlamentu, ima određeni broj glasova. On je vas slušao.
(Boško Obradović, s mesta: Neka gospodin Šešelj kaže da li sam u pravu.)
Poslaniče, trudim se da vam dam reč. Eto šta je solidarnost.

Dame i gospodo narodni poslanici, sa velikom pažnjom sam juče strpljivo slušao ekspoze mandatara Vučića, a noćas sam ga još jednom prostudirao. Nažalost, nisam dobio ta ostala dva dela jer juče su nam rekli da ćemo dobiti ukupno 240 strana. Ali, ovo što sam proučio dovoljno mi je da mogu da kažem osnovno mišljenje o programu i politici Vlade, kako je to mandatar Vučić zamislio za sledeći mandatni period.
Neodoljivo me je taj ekspoze podsetio na 1982. ili 1983. godinu, kada je ondašnji režim doneo jedan programski dokument koji se zvao Dugoročni program ekonomske stabilizacije Jugoslavije. To je bilo u četiri toma, koliko me sećanje služi, oko dve hiljade strana. Šta se sadržao taj dokument? Ja sam to kao mlad antikomunistički disident proučavao i vadio iz toga stvari da bih se obračunavao sa komunističkim poretkom. Dakle, nisam bio tako blizu vlasti kao sad, nego iz daljine. Oni su uspeli skoro sve probleme da sagledaju. Oni su uspeli da sagledaju potrebe društvene. Oni su planirali da sve ostvare što su zamislili i da državom poteče med i mleko. Jednu stvar su izgubili iz vida, a to je osnovni problem koji je stvorio ondašnju krizu, a to je društvena svojina i socijalističko samoupravljanje. Niko se još nije usuđivao, osim mene lično, da udari i na to.
Slušam tako juče mandatara Vučića i vidim da je on svestan skoro svih problema srpskog društva i, naravno, od izražava želju da reši te probleme, ali njegov pristup nije konzistentan i koherentan. On, na primer, ne određuje ekonomsku filozofiju s kojom nastupa, pa ne možemo izvući jasan zaključak je li on za neoliberalizam, jer ima elemenata neoliberalističke filozofije u njegovom elaboratu, da li je za državni intervencionizam, ima i tih elemenata, da li je za socijalnu državu, ima i tih elemenata, i posebno nije razrešio pitanje ako je za sve to, kako da ove tri ekonomske filozofije udruži i iskombinuje u jednu i da definitvno odgovor na ono što su društvene potrebe.
Iz ekonomske filozofije se izvlači politička ekonomija. U svetu je poznato nekoliko, to gospodin Vujović verovatno zna, sistema političke ekonomije. Oni se zasnivaju na teorijama o višku vrednosti, to je u osnovi svake političke ekonomije. Marksistička je višak vrednosti sagledavala u proizvodnji. Zato je komunizam propao. Pokazalo se da višak vrednosti nije u proizvodnji jer vi možete raditi najbesmisleniji posao i zato je pogrešno govoriti – raditi, raditi, raditi i samo raditi. Džaba vam je taj rad ako ne možete da tržištu da ga realizujete. Pobedili su oni koji su smatrali da se višak vrednosti stvara na tržištu. Dvadeseti vek je bio gigantski obračun, obračun dva giganta – Marksa i Kejnza. Džon Majnard Kejnz je oborio na pleća Karla Marksa i na tome je pao komunizam.
Treba sada videti zapravo kako izaći iz svega ovoga. Videli smo i mi sami koliko rad može biti uzaludan kad nam seljaci proizvedu mnogo hrane, mnogo voća, mnogo povrća, ne znamo šta da radimo s tim i onda propada, baca se. A u isto vreme se uvozi najviše iz Evropske unije to isto i prodaje po paprenim cenama, zato što su vrata naše granice na izvolte Evropskoj uniji. Pošto valjda više nismo pristalice teorije da se višak vrednosti stvara u proizvodnji nego na tržištu, mi moramo pre svega da zaštitimo svoje tržište. E, o toj zaštiti srpskog tržišta, nažalost, ništa nisam čuo u ekspozeu mandatara Vučića. Voleo bih da jesam.
Naravno, on se tu nije ni na moderne neke ekonomske doktrine osvrtao. Postoji i kod nas ugledni naučnici koji su se bavili problemom tranzicije, objavljeno je više knjiga na tu temu Jovo Dušanić je jedan od ostalih koji je o tome pisao, o ruskom tranzicionom iskustvu, jer je Rusija najstravičnije doživela tranziciju. Ono što se mora odati priznanje Miloševiću da je zaustavio tu naopaku tranziciju nakon pada Ante Markovića, da je sačuvao industrijske kapacitete i onda kada dođoše Osmanlije, onda su sve razorile, sve uništile. I, danas je sve uništeno. Veoma malo postoji u odnosu na ono što je postojalo. Veoma malo radi u odnosu na ono što je radilo.
Kada je reč o ekonomskoj politici, ona je morala biti zasnovana na jednom jasnom određenom sistemu i morala je biti kompletna. Mi ovde s jedne strane vidimo spisak lepih želja, s druge strane, dobre namere, s treće strane ukazivati na probleme, ali nema celovitog rešenja unutar sistema.
Vidite, u ekonomskoj politici koja je veoma razvijena kao nauka i razlikuje se bitno od političke ekonomije i ekonomske filozofije, umni ljudi su razvijali paradigme. Imamo i u politici pokušaj pravljenja paradigmi. Svaka ideologija je vezana za određenu paradigmu na kraju krajeva. Šta znači to? Razvijali su idealan obrazac kako bih neki projekat trebalo realizovati, idealan obrazac.
On nikada ne može u potpunosti u stvarnosti biti pretočen, ali mora u što većoj meri. Bilo je tu kroz istoriju, kroz novije istorije i nekih problematičnih situacija. Na primer, u Kini, kada je jedna paradigma veštački stvorena u jednom kineskom selu koje je odabrano za uzor svim drugim selima. Selo se zvalo Tačaj. Osnovna parola je bila – učiti od Tačaja. Tačajsko iskustvo je bila paradigma. Šta je naš problem danas? Što i mi imamo jednu sličnu paradigmu. Šta je ta paradigma? To je fabrika „Fijatova“ u Kragujevcu, na kojoj bi trebalo staviti parolu – učiti od Fijata. To je još nekoliko fabrika, valjda Velenje u Valjevu, u Pirotu, pa onda ima južnokorejska „Jura“, u Ralji, u Leskovcu, pa sada ova fabrika obuće u Vranju itd.
Mi imamo paradigmu koja je zla, koja je besmislena, koja nas definitivno upropašćava. Nema nijedne ekonomske politike. U savremenom svetu koja je uspela ovim što su započele osmanlije, a nastavlja je naprednjačka vlast. Šta je to? To je plaćanje stranim fabrikama ogromnih suma novca da otvore pogone u našoj zemlji i to je obično oko 10.000 evra. „Fijat“ 10.000, plus 1.000 za do obuku rada, pa i „Jura“ je dobila oko 10.000 itd. Pa, je „Fijat“, ja sam najbolje proučio „Fijatov“ slučaj, jer sam se na nelegalan način dočepao kompletnog ugovora i čim sam se dočepao odmah sam izašao na konferenciju za štampu pre nekih godinu i po dana.
Država se odrekla svih poreza i doprinosa na plate. Zašto onda radi ta fabrika? Zato što je to bilo potrebno da osmanlijama u predizbornoj kampanji i ove druge fabrike koje su naprednjaci otvorili po istom obrascu mogu biti samo propagandno sredstvo. Ne mogu, malo strpljenja gospodine Vučiću, ja sam pažljivo slušao vaše elaborat, nikada vam nisam upao u reč osim kada ste se vi prvi našalili, pa makar se znojenjem ili nečim drugim.
Dakle, mislim da je ozbiljna rasprava, da joj se ozbiljno mora pristupiti. I, osnovna stvar koja se mora preispitati, to je ova stvar, šta je bolje ako već uzimamo kredit, zajam, dodatno se zadužujemo, pa imamo te pare za svakog radnika po deset hiljada, pa dati kredit tim radnicima, pa nek nešto pokušaju sa tim. Pa, podeliti im bespovratno na kraju krajeva, a ne dovesti strance, strancima dati pare. Evo, „Fijat“ je nedavno najavio odlazak iz Srbije, ne može da uspe. Niste uspeli ni da prodate „Fijatova“ vozila u Rusiji. Zašto niste? Zato što su vam odmah tamo rekli da to nije srpski proizvod. Svi delovi za „Fijatova“ vozila uvoze se u Srbiju, a kad se izvoze prikazuju se kao srpski izvoz. Ovamo imate uvoz, ovamo imate izvoz, a nemate zapravo ništa. Samo jedan deo se ugrađuje u „Fijat“ koji je proizveden u Srbiji, to je neka dizalica proizvedena u privatnoj fabrici u Svilajncu, ako me sećanje služi, sve ostalo je strano. I, zato, možda bi Rusija i dozvolila, ne daju njeni partneri tamo, jer je reč o stranoj robi.
Ništa nas to nije usrećilo, ničem nije doprinelo. Mi imamo veštački rast stavki uvoza i izvoza. Kada uvezemo delove za taj Fijat, skoči nam naglu uvoz. Kada izvezem „Fijatova“ vozila, skoči nam izvoz. To nam povećava trgovinski saldo sa EU, a zapravo to je sve fiktivno.
Rešenje koje mi nudimo srpski radikali, mora biti radikalno kao ono što sam nudio svojevremeno za dugoročni program ekonomske stabilizacije, ali sada drugačije. Prestanak insistiranja sa ulaskom u EU, ona nam ništa dobro ne može doneti. Jeste naš najveći izvoz danas u EU, ali mnogo je veći naš uvoz iz EU. Znači, veća šteta nego korist. Svaki uvoz je štetan, osim roba koje mi nismo u stanju nikako da proizvedemo. Svaki je uvoz štetan, a svaki je izvoz naravno koristan ukoliko se roba ne prodaje za bagatelu. Postoji štetan izvoz.
Mi moramo da vodimo računa o ovome što je govorio mandatar, da se s vremena na vreme pojavljuje suficit u budžetu ili da on već sada postoji kao trajna kategorija. Iskreno da vam kažem, nisam razumeo šta to znači i malo mi izgleda neverovatno. Imamo ovamo rast spoljnog duga, negde oko 25 milijardi evra, imamo ukupnu bruto zaduženost, odnosno bruto društveni proizvod 75% i ovamo budžetski suficit. Odmah što mi pada na pamet, da je reč o podeljenom posmatranju budžeta za državnu upravu, za lokalne samouprave, za ovo, za ono, pa kad se ono što je najveći gubitaš i gde se najviše troši i gde se najviše propada izdvoji, onda imamo kao zdrave pokazatelje. To su nam ranije radili kod sanacije, naravno razmišljam o tome, nisam siguran da je tako, ali me posebno muči činjenica da u Srbiji od 2002. godine nije bilo nijednog zakona o završnom račun države, Republike.
Nema završnog računa i ne mogu da govorim kompetentno o budžetu. Mogu da slušam priče ljudi i vlasti. Obično, mi opozicionari ništa ne verujemo novoj vlasti.
Katastrofalno je bilo ukidanje carina za robu iz EU. Tadićev režim je ukinuo mnogo više nego što smo i bili obavezni po Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju i tu smo izgubili najmanje pola milijardi evra godišnje, a možda već i celu milijardu.
Gde još gubimo? Ja sam ovde neke beleške pravio i dok je mandatar govorio, ali ne mogu baš sve da upotrebim što sam mislio, pošto mi nekako vreme suviše brzo protiče. Imam utisak samo meni da tako brzo protiče.
Imamo još neke stvari koje su veoma problematične. Imamo agencije, 136 agencija, 170. Svaka vlast je najavljivala njihovo ukidanje u poslednjih deset godina. Ni jedna nije ispunila obećanje, a one troše po mojim nekim podacima oko 700 miliona evra godišnje. Da li ima neko bolji podatak? Neko reče i milijardu.
Moramo se konačno opredeliti između EU i Rusije. Imamo sad veoma ozbiljne geopolitičke razloge. Rusija i Turska jačaju odnose, Amerika će biti potisnuta sa Balkana. Ako pobedi Tramp neće biti ni zainteresovana za Balkan. Priklonimo se na vreme definitivno Rusiji, potražimo njen zagrljaj da bismo sačuvali i ono što sad imamo i povratili ono što je bilo naše. Druge nam nema.
Sada moram da skratim malo neću stići, govorio je mandatar i borbi protiv kriminala, o preispitivanju porekla imovine i tu imam svoje mišljenje izraženo detaljno, nemam vremena da ga saopštim. Nema borbe protiv kriminala dok ne pohapsite glavne kriminalce u ovoj zemlji, uključujući one koji su 5. oktobra upadali sa automatskim puškama u Narodnu banku i Saveznu upravu carina i Skupštinu koju su palili, pa nadalje.
Imate 24 privatizacije koja je ustanovila Verica Barać, potpuni sam politički protivnik Verice Barać, pokojne, ali je ozbiljan i odličan posao uradila. Režim joj dao orden posthumno i zaboravio sve ono što je ona iznela. Nema borbe protiv kriminala i korupcije dok se sve 24 te privatizacije ne isteraju do kraja.
Imate slučaj hapšenja ljudi osumnjičenih za ubistvo Đinđića, Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića, koje su ubili policijski generali po nalogu režima, čelnih ljudi režima. Rodoljub Milojević, general Paja i Spasoje Vulević, on je još uvek komandant SAJ-a. Kakva borba protiv kriminala? Komandant SAJ-a.
Kakva borba protiv kriminala kada se ne otvori pitanje Tomislava Nikolića i njegovih kriminalnih afera? Niko se ne usuđuje da mu sruši ove tri kuće u zabranjenom, zaštićenom pojasu reke Save, to je morala Zorana Mihajlović.

Dvadeset minuta, gospodine Šešelj.

Po pravu upravnog nadzora, to mora novi ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu po pravu …