Zahvaljujem.
Uvažena gospodo, čim je u pitanju lokalna samouprava, mislim da je tu pažnja usmerena do kraja i mislim da treba, zato što smo mi prvi ešalon do kojeg građani najlakše dođu i, normalno, očekuju od nas da udovoljimo njihovim zahtevima.
Prva najava za umanjenje poreza na zarade u okviru lokalne samouprave bila je 50-50. Mislim da je to bilo hrabro i od Vlade i od nove ministarke da izađu i da prva najava ministarke bude da to neće biti 50-50 nego ovo što se predlaže.
Ja ću da podsetim na još neke stvari koje su se dešavale ranije, a koje mislim da nisu pominjanje u ovom periodu, a to je da su opštine 2010. godine, recimo, ili lokalne samouprave, dobile nove nadležnosti kao što su vodotokovi ili reke, a nisu dobili sredstva, prateća sredstva. Znači, izvršna je decentralizacija poslova, ali nisu ni pare. Recimo, u zdravstvu investiranje, investiciono održavanje, isto bez sredstava. Tako da, opštine, ne samo što su transferi menjani i što su porezi na zarade menjani, nego su opštine dobijale i nove obaveze.
Još nešto što meni baš nije dovoljno jasno. Ja sam tehničko lice, ali nisam uspeo da razumem predlog, ovo je dobra namera, da opštine imaju 6% manje poreza na zarade, a gradovi 3%. Sva matematika govori da tu ko ima najveći procenat, najviše snosi i posledice smanjenja.
Ličnog sam mišljenja, ja bih uložio amandman da sam imao podatke, da jednostavno izjednačimo i taj procenat, da li bi on bio 75% ili 76%, ali mislim da građani u opštinama i gradovima treba da jednako podnose teret. Smatram, ako ima još prostora, mislim da taj procenat 74% i 77% treba da bude jedinstven. Ne vidim nijednu razliku. Recimo, uzmete jednu opštinu i jedan grad koji, uslovno rečeno, imaju prihode od poreza na zarade po sto miliona na godišnjem nivou, 6% umanjenja je šest miliona u opštini, a u gradu je to tri miliona. Nije isto. Matematika ne govori i mislim da me niko ne može ubediti da je to isto. Zato je moj dobronameran predlog da to bude jedinstven procenat, ne umanjujući sumu od 4,8 milijardi dinara.
Dalje, ovde se često uzimaju opštine kao loši primeri, odnosno lokalne samouprave i mislim da je to prenaglašeno. Treba prenaglasiti dobre opštine, dobre gradove. Mislim da će to bolje da odjekne i prema građanstvu i prema onima koji rukovode lokalnim samoupravama. Zato mislim, da kažem, dobri primeri treba što jače da budu eksponirani, da budu u javnosti, da budu prisutni.
Ja dolazim iz jedne opštine, gde dugo funkcionišem i gde mislim da korektno radimo svoj deo posla, jer smo radili, mislim da je i danas tako. Navešću nešto od primera. To je opština Koceljeva. Dakle, 30% je manje radnika u lokalnoj samoupravi u odnosu na ono što je država propisala. Prosečne plate su prve ili druge u Mačvanskom okrugu, možda u 30% u gornjoj granici opština u Srbiji su visine plata. Učešće plata u budžetu je između 17% i 19%. Izvoz iz opštine Koceljeva je 2:1. Znači, izvozi se dva puta više nego što se uvozi. Privreda sva dobro radi i reinvestira.
Dalje, imaju nove investicije. Ti investitori koji su došli, koji investiraju tamo, lokalna samouprava ih je dovela, Vlada je podržala i svaka čast, i jedna i druga fabrika treba uskoro da počnu da rade i da zaposle nove radnike. Nikom ništa ne dugujemo. Ali, ovu opštinu i neke druge muče neki drugi problemi. To je zakon iz 1991. godine. Dugačak je naziv, to je Zakon o načinu i uslovima povraćaja priznavanja prava i vraćanja zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskaciji zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda.
Tu mnoge opštine nisu završile taj deo posla. Nije to zavisilo od opština. Opština obično nema dovoljno zemljišta da se vrati ranijim vlasnicima, pa ako nema zemljišta, onda opštine iz svojih budžeta to plaćaju. Mnoge opštine to plaćaju i to je ozbiljan procenat. Taj procenat se kreće, kako koja godina, od 2,5 do 10% godišnjeg budžeta. Mislim da su opštine tu najmanje krive što se pre 63 godine, ako sam dobro sračunao, što je ta nepravda urađena tih godina, a lokal tu ispašta. Mislim da bi to trebalo da bude solidarno, kao što je restitucija.
Da li će to biti kompenzirano kroz neke nove zakone, u smislu da se pojedinim lokalnim samoupravama pomognu te specifične stvari koje se dešavaju na terenu, a gde oni jednostavno nisu krivci zbog toga? Jednostavno, zakon koji je donet 1991. godine tera lokalnu samoupravu da plaća nedostajući deo zemljišta.
Ovde se najavljuju i novi zakoni o lokalnoj samoupravi i finansiranju. Mislim da tu treba imati u vidu sve ono što je bitno za lokalnu samoupravu. Konsultovati gradove i opštine, mislim da bez njih zakon neće da bude dobar, pogotovo u okviru Stalne konferencije gradova i opština. Mislim da oni to rade dobro i da sublimiraju potrebe i gradova i opština. Do sada su se pokazali kao dobar partner Vladi i mislim da njihove dobre usluge treba koristiti.
Ono što je po meni najbitnije, a mislim verovatno i po drugima, da razvojne komponente, znači razvoj privrede, zapošljavanje, to donosi nešto gde i lokal i ova država mogu da rastu, inače, bez toga jednostavno nije moguće.
Ja hoću na još nešto da ukažem. Ovo su sve neke moje dobre namere, ne kritika, nego neka moja razmišljanja, iskustveno i ono što se dešava na terenu, a to je da, recimo, porez na imovinu u pretežno poljoprivrednim opštinama. Tamo imamo staro stanovništvo koje dobrim delom živi od poljoprivrednih penzija. Te penzije su niske, male, itd. Tamo postoje određeni objekti gde kroz razređivanje poreza na imovinu jednostavno ti ljudi nisu u mogućnosti da plate, tako da se te opštine nalaze u dosta teškoj i komplikovanoj situaciji da izvrše tu naplatu, jer jednostavno postoji ta nepokretnost, koja vredi određeni iznos, gde je procenat poreza na imovinu taj i koji treba naplatiti, ali je pitanje da li ti ljudi koji žive tu mogu to i da plate?
Dalje, imamo nepravilnosti, po mom ličnom razmišljanju, to je finansiranje obrazovanja, a tu mislim na osnovno i na srednje obrazovanje. Ortačka kobila nigde se nije pokazala dobro, ni u duplom finansiranju srednjeg i osnovnog obrazovanja. Ako se sa centralnog nivoa finansiraju plate, a sa lokalnog nivoa finansiraju materijalni troškovi, mislim da ta udvojenost jednostavno ne donosi dobro i to ne funkcioniše u najboljoj meri. Zato je moj predlog da kod osnovnog obrazovanja i srednjeg obrazovanja finansiranje treba da ide sa jednog mesta, da li je to Republika, da li je to lokal, ali sa jednog mesta. Mislim da izbor rukovodioca u osnovnom i srednjem obrazovanju jednostavno mora da bude jednostavniji i onaj koji daje sredstva mora da ima veću ulogu i u rukovođenju. Mislim da u izboru direktora osnovnih i srednjih škola imamo veliko samoupravljanje.
Zaključno, ono što je vidljivo i što treba uraditi jeste da novi zakon o lokalnoj samoupravi i finansiranju lokalne samouprave treba da bude odraz realnih potreba gradova i opština, njenih građana, a po meni privrednog razvoja. Ono što se dešava na terenu, mada to nije osnovni posao lokalnih samouprava, ali to jeste nešto osnovno od čega se živi, a to je privredni razvoj. Ako imamo privredni razvoj, imamo bolji život. Ako imamo dobru privredu, sve je okačeno, sav javni sektor je okačen.
Još jednom ću da ponovim da bi bilo dobro, ako je moguće, da se izjednače procenti poreza na zarade, što se tiče opština i gradova, ako je to moguće, u ovoj fazi rada Skupštine. Mislim da bi to bilo pošteno i prema opštinama i gradovima i prema građanima Srbije. Zahvaljujem.