Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre, kolege poslanici, danas imamo temu koja nam se iz godine u godinu ponavlja. Ono oko čega mislim da se svi ovde slažemo, to je da treba da otvorimo i stvaramo društvo jednakih šansi. Pod tim geslom jednakih šansi po ko zna koji put produžavamo rokove za studente koji su upisali još 2005. godine svoje studije. Ali, mislim da ovde u ovoj sali, iako želimo ponekad da budemo i prestrogi u delu da kažemo – dosta je bilo više studiranja preko dozvoljenog roka, dolazimo u situaciju da otvorimo pitanje sa koliko aspekata možemo da posmatramo današnjeg studenta, magistranta i doktoranta. Pre svega, u kom ambijentu živimo? Živimo u ambijentu u kome u protekle četiri godine smo imali sprovedene ekonomske reforme i fiskalnu konsolidaciju koje su pogodile sve društvene slojeve, pa tako i studente i magistrante i doktorante, koji zaista u svom okruženju možda nisu imali ni vremena ni mogućnosti da završe započeti posao, kada govorimo o studijama.
Ali, ono što je važno da kažemo je da, kada su u pitanju ekonomske reforme i fiskalna konsolidacija, treba da upoređujemo stalno procenat visokoobrazovanog kadra u Srbiji u odnosu na države regiona i u odnosu na države članice Evropske unije. Svesni smo toga da je 10% visokoobrazovanog kadra u Srbiji steklo svoje diplome na državnim univerzitetima, 6% na privatnim univerzitetima, da je to ukupno 16%, ali taj procenat u razvijenim državama ide od 40 do 60%.
Naš strateški cilj, kao države Srbije, je 35%. To znači da se jako malo nalazimo na toj liniji na kojoj smo sebi zacrtali određene zadatke i da treba jednostavno da upotrebimo sve svoje resurse u državi, sve relevantne subjekte u društvu da ovaj procenat podignemo na određeni način. Ako želimo da Srbiju stvaramo kao društvo znanja i društvo inovacija, treba da dajemo podršku svima da uče i da shvatimo da je učenje jedan kontinualan proces sa kojim treba da se nosimo svi, kao i mi poslanici, kao i studenti, kao i srednjoškolci i osnovci. Ono što sigurno nama predstoji je reforma obrazovanja, ali reforma i visokog obrazovanja. Ta reforma sigurno neće početi preko noći i ona je pre svega počela određenim predradnjama koje je u protekle četiri godine kako-kako Ministarstvo prosvete u ovim teškim vremenima sprovodilo.
Ako želimo da kažemo, da budemo pošteni, šta je sve to Ministarstvo prosvete i nauke radilo u proteklom periodu, onda pored onoga što ste čuli, što je moj kolega Orlić rekao, da je stvorio i taj centar za etiku i centralni registar u kome će zaista da se svi doktorati stave na izlaganje javnosti. Ako kažemo da je postignut i formiran centar u kome će se vršiti objedinjenost nostrifikacija diploma, na koju se čekalo do sada i više od godinu-dve dana, moramo da kažemo da su i stvoreni uslovi za stvaranje novog jednog predloga novog zakona o visokom obrazovanju, o čemu je i ministar govorio. Ali, treba reći i da je urađena Strategija za internacionalno visoko obrazovanje i Grupa za IT, koja je objedinila određenu vrstu registara, kada govorimo o visokoškolskim ustanovama, čak i kada govorimo o delu koji se odnosi na objedinjenu cifru u budžetu Srbije, znači, zajedno sa Ministarstvom finansija i Ministarstvom nauke i prosvete, praktično su utvrdili podatke o sopstvenim prihodima svih naučno-istraživačkih ustanova.
Znači da se dosta toga radilo, pogotovo kada govorimo o projektima koje je ministarstvo nosilo, da je 18 projekata u toku u saradnji sa Evropskom unijom u ukupnom iznosu od 17 miliona evra, ali da je Odbor za nauku i prosvetu i Odbor za evropske integracije usvojio pregovaračku poziciju za poglavlja 25. i 26. koja se odnose upravo na ovu oblast, što je značajni iskorak i pokazatelj koliki je trud i napor uložila ne samo Vlada Republike Srbije, nego i parlamentarci. Kada su odlazili u međunarodne delegacije van Srbije, govorili su upravo o tome da je Srbija ta koja želi da uspostavi društvo u kome će zaista napredak ići u smeru ne samo ekonomskih reformi i privrednog razvoja, već i razvoja tržišta kapitala radne snage, koje jednostavno mora da ide zajednički sa razvojem nauke i tehnološkog razvoja. Zašto nauke i tehnološkog razvoja? Zato što kada govorimo o razvoju informatičkog društva i zalaganju svih i sa strane stručne javnosti i ministarstva, pa čak i prosvetnog saveta koji su doneli odluku i parlamentaraca ovde za uvođenje informatike kao obaveznog predmeta u srednje škole, treba reći da sve odluke koje su donesene su donesene na osnovu realnog stanja uopšte u Srbiji, a to stanje, treba da kažemo, je onoliko koliko je do sada bila mogućnost da se razvijemo kao društvo.
Šta to znači? To znači da mi možemo u velikim gradovima, zaista da oformimo i centre i opremimo škole kada je u pitanju informatika, ali resurse, ljudske resurse je vrlo teško naći, jer kad donesete odluku da to važi za Beograd, Niš, Novi Sad, Kragujevac onda je to jednostavno, ali kad kažete da treba da važi za 40 opština kao što su Prokuplje, Crna Trava, Vranje, Leskovac, onda tu postoje određeni problemi kada govorimo o školama koje se nalaze u ruralnim područjima.
Znači da moramo da budemo svesni toga koliko smo kao društvo sposobni da donosimo ovako odgovorne odluke i da napravimo jedan veliki skok u društvu kada je u pitanju razvoj prosvete i nauke. Zašto sad govorimo o visokom obrazovanju? Zato što naši fakulteti, pogotovo tehnički fakulteti u Srbiji mora jednostavno sa delom koji se odnosi na informatičko društvo da budu vezani za velike kompanije koje se bave ovom oblašću. Zbog toga kad pričamo o dualnom obrazovanju, do sada smo imali modele kao što su stručne prakse, volonterski, pripravnički staž, jednostavno donese se ta odluka na nivou i visokog obrazovanja, da određene poslednje godine, pogotovo tehnički fakulteta, budu isključivo vezani za velike sistem, za velike privredne subjekte velike multinacionalne kompanije koje su otvorili svoje proizvodne pogone u Srbiji. Zbog toga kada govorimo veza između privrede i nauke mora da postoji, jednostavno mora da postoji na jednom zavidnom nivo i to Zakon o visokom obrazovanju mora da podrazumeva.
S toga smatram, da je sigurno Ministarstvo kroz određene projekte na osnovu kojih je i razgovore sa svim relevantnim subjektima u društvu po ovoj temi donosilo sigurno implementiralo i ove predloge.
Ono što treba reći da ukoliko danas govorimo o ovoj temi da dajemo mogućnost studentima da produže svoj rok studiranja, ja negde i kao profesor, koji zaista radim dosta sa studentima ne smatram to kao neku veliku manu svih onih koji žele da uče, da li govorimo o četiri i po hiljade ljudi ili govorimo o 12.000 ljudi koji su hteli da pokažu da jednostavno žele da uče.
Osnovni problem se postavlja da li će država to finansirati ili oni stvarno imaju sami volju da uče. Ukoliko imaju sami volju da uče i da se samofinansiraju treba im pružiti šansu na određenim modelima i treba ih uputiti na nove modele učenja i nove modele studiranja i ne treba stopirati bilo koga u toj želji da stekne diplomu, baš zbog ovog niskog procenta visokoobrazovnog kadra u Srbiji. Mislim da mi kao društvo zaista uvek moramo da budemo na strani studenta, jer ne postoji taj Poslovnik koji danas u društvu može da kaže student nije u pravu. Student je uvek u pravu kada želi da uči. Ali, ono što treba država, to je da stvori ambijent u kome će on zaista moći da ostvari svoja prava. Mi se uvek nalazimo negde na granici da li možemo da pomognemo ili ne? Ali, kada kažemo da ništa ne košta fakultete to što oni uplaćuju, jednostavno nije istina.
Pre svega, korišćenje samih ustanova koje u ovoj državi postoje, zatim radnog vremena profesora koji daju po određenim grupama, izdržavanje objekata samih visoko obrazovanih institucija, zaista mnogo koštaju kad vi pogledate određene budžetske stavke, pogotovo kad je u pitanju Zakon o budžetu. Videćete da kada izvedete i podelite sa brojem studenata sa završenom diplomom onda je ta cena mnogo, mnogo, desetostruko veća nego u razvijenim državama koje imaju mnogo veći broj završenih studenata i jednostavno država uvek mora da nađe određeni balans.
Obrazovanje i visoko obrazovanje ne sme da bude socijalna kategorija u društvu, već jedna razvojna šansa društva gde svaki od studenata na završnim godinama počinju da daju svoj neki doprinos privredi, ali sa tim završenim diplomama imaju obezbeđena određena mesta.
Zbog toga je veliki značaj otvaranja fabrika, novih radnih mesta u Srbiji, pogotovo prestižnih kompanija iz inostranstva, pogotovo onih koji kažu da priliv stranih, direktnih investicija ne znači mnogo. Svakog ekonomskog stručnjaka možete da pitate on će vam reći da priliv stranih direktnih investicija direktno utiče na smanjenje siromaštva i utiče na povećan broj praktično rast i razvoj preduzeća i primenu inovacija u društvu. Jednostavno svako ko želi ovim da obezvredi rad Ministarstva prosvete i nauke je zlonameran i ne doprinosi uopšte razvoju nivoa svesti u javnosti da je učenje naš osnovni princip rada u kome možete da idete kao društvo napred.
Na kraju bih završila sa tim da očekujemo nov zakon ovde u Skupštini. Očekujemo jedan nov koncept, odnosno jednu novu platformu razgovora i ja verujem da će ministar zaista obezbediti razgovor sa svim relevantnim subjektima u društvu po pitanju uopšte ne samo Zakona o visokom obrazovanju, nego svih zakona, jer ako je u pitanju imate određenu vrstu promena, reformi i da ta nova platforma će dovesti do razvoja i napretka društva.
Zašto? Nama je potreba da jednostavno menjamo mnoge stvari kada je u pitanju nauka i primena inovacija, zato što tehnologija i tehnološki razvoj suviše brzo idu, društvene nauke ne mogu to da prate. Mi smo danas, jednostavno, okrenuti ka tim novim tehnološkim rešenjima i moramo ubrzano da pratimo te promene. Te promene će sigurno ići kroz nova zakonska rešenja i sigurno da je potreba veća podrška društva za takve promene.
U danu za glasanje ne samo poslanici SNS će podržati ovakve predloge koji se odnose na nove promene, ali sam sigurna da će mnoge svoje predloge i nova rešenja podržati i poslanici opozicionih stranaka, jer ako su do sada govorili o tome da žele napredak i podršku svim studentima magistrantima i doktorantima onda će to morati da pokažu na delu. Zahvaljujem se.

Po Poslovniku, narodni poslanik Branka Stamenković.

Hvala vam.
Povreda Poslovnika član 96. stav 1. tačka 1. i stav 4.
Stav 1. tačka 4. – Po sledećem rasporedu se javljaju poslanici za reč naizmenično, prema tome da li podržavaju ili osporavaju predlog što navode u prijavi za reč. Ako u prijavi za reč nije navedeno da li osporavaju ili podržavaju narodni poslanici govore na kraju.
Stav 4. kaže – Prijave za reč u pisanom obliku podnose se pre otvaranja pretresa.
Znači, ono što mi ovde imamo jeste da smo danas nakon početka pretresa dobili spisak govornika u kome je koleginica Tomić bila navedena na spisku kao neko ko se opredelio – za. Međutim, mi smo sada već zašli u deo spiska u kome pričaju poslanici koji su se originalno opredelili kao neopredeljeni.
I sada odjednom ispostavlja se da je spisak revidiran, da je koleginica Tomić odjednom neopredeljena. Mogu da shvatim da je neko na početku bio neopredeljen, pa da se tokom trajanja rasprave, opredelio za – za i – protiv, ali nije mi jasno kako se ovaj obrnut proces dešava, naročito ako se uzme u obzir da naredna dva govornika na revidiranom spisku koji pripadaju poslaničkoj grupi SNS, a to su Branislav Blažić, kolega i kolega Darko Laketić, takođe su originalno bili – za, a sada su odjednom neopredeljeni, a pri tome smo koleginicu Tomić čuli da je rekla – mi ćemo podržati ovaj predlog. Znači, ipak niste neopredeljeni nego ste – za. Molim za objašnjenje.

Član 96. stav 4, jedan, dva, tri, četiri, znači, stav 4. kaže – prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika podnose poslaničke grupe i narodni poslanici koji nisu članovi poslaničkih grupa u pisanom obliku do otvaranja pretresa, a ostali učesnici u raspravi usmeno po otvaranju pretresa.
Tako da, ja nisam razumeo to vaše za ili protiv.
Ja vas molim da naučite…
(Saša Radulović, s mesta: Mogu li da vam pokažem?)
Ne možete da mi pokažete. Nemojte da mi prilazite, molim vas.
(Saša Radulović, s mesta: Kako to? Ako mislite da ste u pravu…)
Gospodine, narodni poslanici iz poslaničke grupe DJB neka nauče konačno Poslovnik, zakon, da čitaju. Nemojte da mi pokazujete ništa.
(Saša Radulović, s mesta: Nego ćete vi da pričate.)
Neka nauče da razlikuju član, stav, tačku, alineju.
(Saša Radulović, s mesta: Au!)
Onda se javite po Poslovniku.
Reč ima Balša Božović, po Poslovniku.

Zahvaljujem, gospodine Arsiću.
Ugroženo je dostojanstvo Narodne skupštine iz prostog razloga što smatram da su kolege poslanici iz pokreta DJB u pravu zato što zaista postoje dva spiska i to se do sada nikada nije dogodilo, da menjate u sred rasprave spisak samo zato što menjate redosled govornika da bi poslednji govorili poslanici SNS. To zaista nije u redu. Zahvaljujem.

Gospodine Božoviću, ja imam samo jedan spisak, a ne dva, i po tom spisku radim.
(Saša Radulović, s mesta: Sad ću ja da vam donesem!)
Reč ima narodni poslanik Ratko Jankov.

Poštovano predsedništvo, gospodine ministre sa saradnicima, poštovane kolege, poštovani građani Srbije, možda nije baš pravi trenutak u ovakvoj atmosferi da govorim, a da se trudim da budem koristan i Srbiji i ovoj Skupštini i Ministarstvu i svima. Ja bih najpre hteo da kažem da je koleginica Bićanin pomenula Strategiju obrazovanja kojom su rukovodili Vlasta Matejić i Ivan Ivić, u koju se zaklinjemo već dugo vremena. Tamo je u diskusiji istakla da je tamo napisano da 38% visokoobrazovanih treba da bude do neke tamo godine.
Moram istine radi, pošto ovo sluša Srbija, da kažem da u Strategiji ne piše od ukupne populacije, nego ukoliko se Strategija bude sprovodila, onda će u nekom određenom trenutku neke određene godine 38% građana Srbije u uzrastu od 30. do 34. godine, dakle, u tom uskom uzrastu imati neki određeni procenat, konkretno 38%.
Jako je velika razlika, zato što cela ideja strategije je da se prati ta kohorta, odnosno da budu oni koji su obuhvaćeni strategijom kroz školovanje, da oni budu iškolovani do nivoa univerziteta. Dakle, ovo je jedan opšti podatak, važan, ali da nema iluzije da nam se niko ne smeje kad kažemo – biće 38% građana Srbije sa visokim obrazovanjem. To je mimo ove moje poslaničke grupe, ali je jako važno da se kaže istine radi.
Da pređem konkretno na temu. Tema je promenjen rok koji je dat zakonom koji je prvi put nastao 2005. godine. Postavlja se pitanje – zašto je promenjen rok? Mogu da razumem, verujte mi, drage kolege, mogu da razumem da je neka od ovih diskusija bila 2012. godine ili čak i 2008. godine, u prvom trenutku da su se neke kolege prosto ne baš konkretno dobro opredelile, pa sad hoće nešto da promene.
Međutim, kada je počelo to, 2012. godine, ja mislim da su napravljene neke kardinalne greške koje mi sada ispravljamo. Ako ste zaista vi poslanici, ako je među vama bilo onih koji su glasali 2012. godine, doneli takve odredbe, ja mislim da to nije bilo nešto što je trebalo da pomogne studentima. To je bilo da otaljamo posao, pa da produžimo rok, pa nek oni vide šta će i kako će. Da je bilo iskrene želje da se pomogne studentima, prvo što bi trebalo na takvom jednom zasedanju pre četiri godine da bude rečeno, to je – radi se o tom i tom broju studenata, precizno.
Zatim, kada je 2014. godine ponovo to došlo na dnevni red, trebalo je da bude od onog broja studenata, nek je to 2000, nek je to 1200, nek je to bilo koji broj, taj i taj procenat studenata je krenuo u proces. Dakle, to je ono što fali ovome svemu. Da bi sada 2016. godine ponovo potpuno bez ikakvih podataka, kako da kažem, poverili na „majke mi“ i „časnu reč“ nekome da produžuje rok i da prosto bude, možda ćemo i 2018. iste ovakve stavove imati i morati da radimo, zato što niko nije uradio dobro posao 2012, 2014. godine, pa evo sad mi radimo pogrešan posao 2016.
Jako bi me interesovalo da li je i u stenogramima sa sednice iz 2012. godine ili 2014. godine, da li je pisalo da je ovo poslednji put? Pošto, danas smo to čuli - e, ovo će stvarno da bude poslednji put.
Ono što Srbiji fali, to je jako veliki problem, to je osećaj svakog od nas da kada se donese neka odluka ili neki zakon, da onda bude izvesnost da će to tako i da bude. Ja kao dugogodišnji čovek sa univerziteta, 43 godine sam radio, imao sam prilike da mi studenti kažu kad im unapred najavim nešto – pa, mi nismo verovali da ste vi ozbiljni. To je način kako funkcioniše Srbija.
Dakle, da je bilo želje da se stvarno reši ovaj problem, već počev od 2012. godine trebalo je to uslovljavati, ono što ne radimo evo ni danas, da se kaže fakultetima, već zavisno od toga sa kog fakulteta dolaze ti studenti. Ja sam bio na jednom malom fakultetu, dakle, na Hemijskom fakultetu, i za njega mogu da kažem da smo se jako trudili da bude efikasan i dobar, ali jedan određen broj studenata je verovatno doveden u priliku da veruje u nešto što ne može da ostvari i bojim se da je jedan od velikih problema u ovom trenutku upravo to da ti studenti i dalje veruju čak i ako do 2016, odnosno 2018. godine ne budu završili, produžićemo mi to do 2020. godine, pošto i ovako odlučujemo iz malog mozga, bez ikakvih elemenata, bez ikakve procene. Dakle, to je prva stvar koju sam hteo da kažem i za koju verujem da je važna.
Nastavak, da smo hteli da pomognemo tim studentima, mi na univerzitetu, trebalo je da kažemo, na tim fakultetima gde je to veliki problem, trebalo je da kažemo – dajte, kolege, pa još jednom ćemo vas uzeti u sistem obrazovanja na ta dva predmeta. Danas smo čuli da je neki veliki problem na Geografskom fakultetu. Ako je Geografski fakultet taj koji ima taj problem, trebalo je da se taj problem rešava tamo, ali da se tačno kaže koji je broj, ko je odgovoran i kako ćemo izaći iz toga.
Ovaj metod, gde se nešto što je oročeno do određenog dana produžuje dalje bez ikakvih novih elemenata, to je metod koji ni na koji način ne možemo da podržimo.
Sada kada smo već došli u ovo stanje nevolja je u tome da je produžetak rokova verovatno jedini način, ali moramo da razumemo da bi bilo jako dobro, uz ovu našu odluku, da bude i jedna opomena i fakultetima i studentima da je došlo vreme da se počne verovati u bajke, kao što je npr. Pepeljuga gde će se tačno u ponoć to desiti i posle toga više nema – šalili smo se, produžićemo još za sat posle ponoći. Izvinite što ovako karikiram, ali to je jedna od tužnih stvari oko naše situacije.
Druga stvar koja isto tako ima veze sa predlogom današnjeg zakona je stvar oko bodova, oko 48 bodova i cele te situacije. Tu je tek karikatura od onoga što je Srbija napravila sa svojom Bolonjom. Ono što u Srbiji nazivamo Bolonjom nema veze ni sa kakvim logičnim postavkama koje je Bolonja tražila. Moram da kažem, jako je malo fakulteta koji su nešto od toga probali da urade. Veliki je problem u tome što smo mi probali Bolonju da uguramo u stare kalupe. Mene su na fakultetu, kada smo probali da uvedemo Bolonju, pitali oni službenici dole – a koji mi pečat da udarimo u indeks? To je bio glavni problem Bolonje i zato na mnogim fakultetima se i danas priča o tome. Nekih 60 fiktivnih bodova treba da se pretoči u ne znam ni ja šta da bi se upisala prva godina. Godina po Bolonji više nema, ni jedna godina, postoji samo školska godina 2015/2016, 2016/2017. i u tom trenutku svaki student bira neke određene oblasti, predavanja, vežbe iz određenih predmeta i studira to. Dakle, jedna jako važna promena, i to je važno da se u Srbiji čuje.
Zato koristim ovu priliku da kažem da je ovo po čemu mi sada radimo karikatura. Znam i zašto je došlo do te karikature. Ono što je ogromna opasnost, još i to da dodam, to je da smo povezali studiranje sa finansiranjem, i to godina za godinu. To su fakulteti nametnuli. Trebao je svaki student da ima svoj itinerer, i to bi bilo mnogo jeftinije za Srbiju.
Ne bih više govorio. Mi smo mnogo mala poslanička grupa i trošim vreme, pokušavam da pokažem da smo vrlo solidarni, vrlo konstruktivni, ali ovo je način na koji ne treba raditi. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Branislav Blažić, a neka se pripremi narodni poslanik Marko Milenković.

Poštovani ministre, gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, uvek kada govorimo o visokom obrazovanju nešto mi se stegne u grlu, da li zbog sećanja na svoje studentske dane, da li je to žal za nekim sistemom vrednosti drugačijim, kako u društvu, tako i u visokom obrazovanju.
Stara kineska poslovica kaže – ako misliš na godinu dana unapred, posej pirinač, ako mislih deset godina unapred, zasadi drvo, ako mislih sto godina unapred, obrazuj narod. To je velika istina i pravi ove započete reforme u našem obrazovanju su pravi odgovor na zahtev budućnosti i na potrebe za novim znanjima i novim veštinama.
Erozija našeg visokog obrazovanja je počela negde 2002, 2003. godine sa ekspanzijom privatnih univerziteta i privatnih fakulteta. U jednom momentu smo imali devet univerziteta i 60 privatnih fakulteta. To prema našoj veličini u odnosu na evropske države svakako je ubedljivo najveći broj. Ta hiperprodukcija studenata i diploma nije donela ništa dobro društvu, naprotiv, čak mogu reći da je bila kočnica razvoju društva. Studenti na tim privatnim fakultetima se ne doživljavaju kao mladi ljudi koje treba naučiti, obučiti da sutra budu temelj i stub društva, nego se više doživljavaju kao izvor prihoda. Oni se ne uče i ne obučavaju da znanjem, trudom, radom dođu do uspeha, nego u tom nekom keš keri ambijentu se uče sasvim suprotnim i lošim životnim navikama i životnim shvatanjima.
Mi smo ovde i raspravljamo da studentima smanjimo sa 60 bodova na 48 da mogu da upišu na budžet. Plan je bio da to uradimo jednu ili dve godine, a za to vreme da podignemo kvalitet nastave i da obezbedimo veći broj rokova kako bi studenti mogli da obezbede 60 bodova. Kvalitet nastave pre svega zavisi od kvaliteta samih profesora. Na žalost u našem društvu mnogi profesori stiču zvanje profesora tako što ne ispune kriterijume Nacionalnog saveta visokog obrazovanja, niti imaju dovoljno urađenih radova, niti imaju dovoljno znanja i iskustva kada je u pitanju pedagogija i metodika, a da ne govorimo da na nekim fakultetima, kod pojedinih profesora, prolaznost u jednom ispitnom roku je negde ispod 10%. Mnoge generacije zbog toga su imale problema da nastave svoje školovanje.
Kada su u pitanju drugi kriterijumi, koji postoje da bi popravili kvalitet nastave, to su dali na nekom predmetu imamo po dva ili tri profesora. Različita shvatanja, različiti metod rada svakako se odražava na uspeh studenata. Sa druge strane, različiti su pristupi kada je u pitanju provera znanja, da li imamo pismeno, da li imamo usmeno, da li imamo dovoljno kolokvijuma, kakvi su završni ispiti. Sve je to vrlo složen mehanizam na koji treba delovati i uticati kako bi obezbedili uslove da taj kvalitet nastave bude mnogo bolji.
Ono što je najvažnije u tome, a to je da studenti moraju, ponavljam, biti uključeni u kreiranje visokog obrazovanja. Gospodine ministre, vi ste to jako dobro shvatili i vidim da ste u tom pravcu krenuli i apsolutno sam optimista da ćete u toj reformi obrazovanja, s obzirom na vaše znanje, na vaše iskustvo, i uspeti. Hvala lepo.

Reč ima narodni poslanik Marko Milenković, a neka se pripremi narodni poslanik Darko Laketić.