Gde je član 103?

…u replici, po članu 100. sam rekao, se obraćate drugim narodnim poslanicima, a ne da zloupotrebljavate poziciju koju imate kao predsedavajući. Hvala vam.

Mislim da su kolege poslanici trebali da pristanu na seminar, ali to je njihov problem. Ja tu ne mogu da im pomognem.
Dame i gospodo narodni poslanici, ja molim Narodnu skupštinu da se u Danu za glasanje izjasni da li su reči „smešni“ i „spinovanje“ uvredljivi za nekog od vas. Zahvaljujem lepo.
Idemo dalje po amandmanu.
(Boško Obradović, s mesta: Povreda Poslovnika.)
Nema više povreda Poslovnika, završili smo sa povredama Poslanika.
Reč ima narodni poslanik Đorđe Komlenski.
(Boško Obradović, s mesta: Gospodine Arsiću, pa nisam se ni jedanput javio.)
Pa ne mogu toliko puta da povredim Poslovnik.
(Boško Obradović, s mesta: Zašto ja ne mogu, a drugi mogu?)

Poštovani predsedavajući, vezano za amandman.

Izvinite Komlenski.
Znači, po vama gospodine Obradoviću, zato što su se neki drugi javljali, morate i vi? Pa nije baš tako.
Nastavite.
(Boško Obradović dobacuje.)

Predsedavajući, ja molim da mi vratite vreme pošto je bilo nemoguće.
(Boško Obradović, s mesta: Koje vreme. O čemu se radi? Hajde svi da se pravimo ludi.)

Obračunaćemo drugačije. Zatražite ponovo reč.

Zahvaljujem.
Vezano za amandman na član 23. koji je predložila grupacija Srđan Nogo, Boško Obradović, dr Dragan Veselinović, Marija Janjušević, Ivan Kostić, Zoran Radojičić, smatram da ovaj amandman ne treba prihvatiti, iz jednog prostog razloga, jer ovaj amandman bi doveo u pitanje sprovođenje celokupnog zakona.
Ja samo mogu da postavim sledeće pitanje sebi, glasno - da li je ovakav amandman pisan da bi se stvorio prostor i ružno govorilo u dosadašnjem radu pojedinih delova ove države kada je u pitanju zaštita od nasilja u porodici ili neko zaista želi da stvori poziciju da ovaj zakon bude ne primenjiv u praksi?
Član 23. je upravo definisan na način na koji je to nužno, neophodno i dovoljno i jasno govori da se moraju imenovati lica koja su završila specijalizovanu obuku, lica koja će biti ovlašćena za vezu, sa jasno i precizno definisanim svojim pravima i obavezama.
Ukoliko bi se ovakav amandman prihvatio i to ostavilo na podzakonskim aktima, koja ne mogu da regulišu ni na koji način da se ove obaveze ispune i da imaju svoju svrhu, to je razlog da se ovaj amandman odbije na način kako je to Vlada i predložila. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Elvira Kovač.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, predsedništvo, gospođo ministarko, saradnici, dame i gospodo narodni poslanici, poštovane kolege, ja bih apelovala na sve nas da se vratimo na temu dnevnog reda i okviru amandmana bih govorila o koordinaciji različitih državnih organa.
Koristiću vreme ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe SVM, Partije za demokratsko delovanje. Ja sam i u obraćanju kada smo pričali u načelu o zakonu govorila o tome da se nažalost nasilje u porodici dešava, da to nije nešto novo i da su upravo prepoznate slabe tačke trenutnog sistema i zakonodavnog okvira i da je ovaj Predlog zakona predlog kako njih treba rešiti.
Jedan od osnovnih problema je nedostatak koordinacije državnih organa i institucija. Najviše smo razgovarali o Centru za socijalni rad, o tužilaštvu, sudstvu i naravno o policiji.
Ovde se sada u okviru ove rasprave postavilo pitanje – da li mi to priznajemo da to ne funkcioniše, a ja bih da se mi zapravo vratimo na osnovni cilj. Osnovni cilj je zaštita žrtve i omogućavanje pristupa pravdi žrtvama, odnosno da krenem nekoliko koraka unazad, osnovni cilj svih nas je da mi osnažimo žene jer nažalost ogroman broj njih se svaki dan suočava sa ovim problemom, da one budu osnažene, da krenu da traže pomoć institucija jer još uvek nemaju dovoljno poverenja u te institucije.
Konkretan odgovor na pitanje kolege, ne bih nikoga da prozivam da ne otvaram prosto za replike, je – postoje dobri modeli. Jedan od dobrih modela je tzv. Zrenjaninski model. Ja sam narodna poslanica koja dolazi iz Zrenjanina. Zrenjanin je poznat po tome da upravo ove institucije koje treba da pomognu žrtvi dobro sarađuju. Sve zahvaljujući dobroj inicijativi pojedinaca danas je potpuno normalno da u Zrenjaninu, čini mi se, ponedeljkom ili jednom nedeljno predstavnici svih tih institucija sednu i pogledaju kakve su slučajeve imali u prethodnih nedelju, dve, prodiskutuju i tačno se prati svaki slučaj i to je i suština ovog zakona od prve prijave pa do samog kraja ishoda.
Nažalost, opet se u okolini Zrenjanina desilo to što se desilo. Ni ovo nije dovoljno.
Ja bih samo podsetila sve vas da zapravo zaista postoje već i opšti i posebni protokoli o postupanju i saradnji institucija sistema pomoći i podrške ženama koje trpe nasilje u porodici i partnerskom odnosu i eto postoje i dobri primeri, ali nažalost u mnogim opštinama, gradovima situacija nije takva.
Mi svi na ovaj način, naravno ne znamo kako će to funkcionisati u praksi, ali smatramo da je ovo dobar predlog. Te institucije moraju da budu povezane i da sarađuju, ali zaista na prvom mestu treba da bude pomoć žrtvi i zaštita žrtve. Osnovna stvar je izbegavanje tzv. višestruke viktimizacije, jer zaista je teško navesti žene da pričaju o tome. NJima je izuzetno teško obratiti se i prijateljicama i porodici, a kamoli institucijama. Možda su nevladine organizacije te koje ih još više ojačavaju, a mi svi treba da sarađujemo sa njima.
Zamislite koliko je teško kada ta žena jedva se osnaži, prepriča svoju bolnu istinu i to što se dešava recimo prvo policiji ili Centru za socijalni rad, a ukoliko oni nisu povezani ona nekoliko puta mora da preživljava taj ceo proces bolan tzv. proces viktimizacije. Zbog toga smatramo da je ovaj predlog dobar.
Jedna od prethodnih govornika je govorila o tome da su nepotrebne obuke, da nije značajno da budu određene tačke ili specijalizovane osobe u okviru određenih institucija.
Smatram da su obuke izuzetno značajne, sada govorim ne samo kao narodna poslanica, već kao neko ko intenzivno sarađuje sa SOS Vojvodine, koji je prošao nekoliko obuka i vidim koliko su one značajne i za predstavnike institucija, jer, bez obzira što ovaj problem postoji, mentalitet je takav kakav je. Nažalost, pre svega nekoliko godina, a moguće i sada, u određenim opštinama, žrtve se suočavaju sa predstavnicima institucija koje im ne pomažu, jer jednostavno nisu senzibilisani za ovaj problem i zbog toga je izuzetno značajno što posle dana za glasanje za usvajanje ovog zakona, ovog predloga se zapravo kreće u izradu podzakonskih akata i neophodnih specijalizovanih obuka, da zaista svi koji učestvuju u ovom procesu budu potpuno senzibilisani za ovaj problem i da se žrtve ne suočavaju sa ovakvim problemima.
Ono na šta bih takođe želela da ukažem vrlo kratko su da pazimo na to, ovo je izuzetno teška tema i jako veliki broj žena se suočava sa ovim kod kuće i njima je to izuzetno bolno. Zbog toga bih molila da svi mi spustimo loptu i da bar ovde, u visokom domu Narodne skupštine Republike Srbije, ne delimo predrasude, jer jedna od najvećih predrasuda je da se ovo dešava samo nižim socijalnim slojevima. Nažalost, nasilje u porodice se dešava svima, i visokoobrazovanim ženama i u dobro stojećim porodicama, samo se bolje prikriva i slabije se priča o tome.
Sledeća predrasuda je da nasilnici možda koriste psihoaktivne supstance, da su pod dejstvom alkohola itd, to je takođe predrasuda. Nažalost, nasilje se dešava i bez alkohola i bez psihoaktivnih supstanci, to je planska akcija. Suština svega je da na ovaj način, zapravo, nasilnik želi da pokaže svoju moć, da kontroliše ženu i porodicu. Zaista bih apelovala na sve kolege da bar mi ne širimo pogrešne predrasude ovde, sada, tokom ove rasprave. Zahvaljujem.