Poslaniče, molim vas o amandmanu.

U isto vreme bih želeo da kažem da je to neprihvatljivo kao princip, pa u tom smislu da kad god se dešava ovako nešto, mi reagujemo na jedini mogući način, zgražavanjem sa svoje strane i da ne prihvatamo ovako tužne izgovore za nastup poslanika. Hvala.

Hvala.
Na član 16. amandman je podnela narodni poslanik Gorica Gajić. Izvolite.

Član 16. Predloga zakona je jedan od ključnih članova ovog predloga zato što definiše izricanje hitnih mera i vrstu hitnih mera. U Predlogu zakona su predviđene samo dve hitne mere – mera privremenog udaljenja mogućeg učinioca nasilja i mera zabrane kontaktiranja i prilaženja žrtvi.
Mi smo ovim amandmanom pokušali da skrenemo pažnju da prosto mislimo da samo ove dve mere koje su predviđene nekako baš u praksi i ne mogu da budu delotvorne. Prosto smo vam dali da bi trebalo da budu još dve mere – mera sklanjanja žrtve ili potencijalne žrtve na neko sigurno mesto na adresi koja je nepoznata za potencijalnog učinioca i mera sklanjanja potencijalnog učinioca takođe na neko drugo mesto.
Znate šta, ako se desi da u toku noći dođe žrtva i žali se da ne sme da se vrati u svoj stan i u kuću u kojoj živi sa suprugom, a desi se da u tom istom stanu ili kući žive i roditelji supruga, ova mera privremenog udaljenja počinioca znači skloniti ga negde. U zakonu nije predviđeno gde ga skloniti za ovih 48 sati kada mu se izrekne mera, a pogotovo nije predviđeno gde ga skloniti za 30 dana, ako mu se produži mera, kako potencijalnu žrtvu vratiti u kuću nasilnika u kojoj žive i njegovi srodnici, koliko je ona bezbedna da se ponovo vrati u tu istu kuću i koliko eventualno može da doživi neku vrstu najblaže rečeno verbalnog nasilja od strane roditelja supruga koji je negde.
Dalje kažete da se hitna mera izriče potencijalnom učiniocu koji je doveden u policiju. Šta ako potencijalni učinilac nije doveden u policiju? Kako se njemu izriče hitna mera? Kako mu se uručuje jer mu mera teče od momenta uručenja pa nadalje? Šta ako je on u bekstvu? Kako je žrtva sigurna da je on negde udaljen, ako ni policija ni žrtva ne zna gde se potencijalni učinilac nalazi?
Dalje, mi smo dopunili stavom 4. da u naređenju koje se izriče potencijalnom učiniocu treba da se navedu i koje su posledice njegovog ne javljanja policiji po isticanju ovih hitnih mera.
Jer, znate šta, 60 dana zatvora, do 60 dana zatvora, prekršajna prijava, verujte mi, oni okoreli nasilnici kojima nije strano da se vraćaju nasilju, i nije neka kazna za njih.
Na kraju, dobro je da je u nekom amandmanu prihvaćeno da i žrtva treba da bude obaveštena o izrečenoj hitnoj meri.

Vreme. Inače, vi imate samo dva minuta po amandmanu.
Reč ima LJubiša Stojmirović.

Poštovane koleginice i kolege, mogu da se složim sa koleginicom da bi trebalo da bude više hitnih mera, ali, neko će reći da su dve malo, ali, da li je četiri dovoljno, i tu je problem. Ja mislim da je to ipak nešto što dolazi tek na kraju. Znači, mi sad lečimo posledice a ne gledamo šta je uzrok.
Da bi ovaj problem koliko-toliko rešili, odnosno da bi ga sveli na neku najmanju meru, mi moramo da krenemo od najranijeg detinjstva naše dece. Moramo da ih vaspitavamo kući i da ih vaspitavamo kroz njihovo obrazovanje, da ne budu nasilni i da je to nešto što ne valja.
Pretpostavljam da ovde svi imaju ili svoju decu ili svoju unučad ili decu svojih rođaka, pa pogledajte kakvi su obrazovni programi na televizijama, odnosno, pogledajte samo crtane filmove. Crtani filmovi uče tu decu da budu nasilna, samo da se biju, da ubijaju, da prave neki lom i haos. Da li je onda čudo što kasnije ta deca izrastu u nasilnike? Nije. Znači, moramo da krenemo od najranijih dana, od najranijeg detinjstva da vaspitavamo tu decu da ne budu nasilna. Ja mislim da će to dati mnogo više efekta nego da li ima dve, četiri ili više hitnih mera. Hvala.

Reč ima narodna poslanica Olivera Ognjanović.

Poštovana predsedavajuća, uvažena ministarka i pomoćnici, dame i gospodo poslanici, predlažem da se odbije amandman na član 16. predloženog Zakona o sprečavanju nasilja u porodici, iz sledećih razloga.
Prvo, u članu 7. predloženog Zakona je navedeno da rukovodioc podružne policijske uprave određuje policijske službenike koji su završili specijalizovanu obuku da bi sprečavali nasilje u porodici i pružili zaštitu žrtvama, a koji su obeleženi kao nadležni policijski službenik, a u čl. 13. i 14. navedenog zakona je opisan postupak od obaveštavanja nadležnog policijskog službenika do momente procene rizika neposredne opasnosti od nasilja u porodici i izricanje hitne mere za sprečavanje nasilja, tako da je promena reči iz „nadležan“ u „specijalizovan“ potpuno nepotrebna.
Što se tiče ostalih izmena vezanih za proširenje broja hitnih mera, smatram da ovaj Predlog zakona podrazumeva sasvim dovoljan broj hitnih mera privremenog udaljenja učinioca iz stana i privremenu zabranu kontaktiranja žrtve nasilja. Ono što do sada nismo imali u Srbiji jeste mogućnost da se problematična ili preteća situacija odmah prijavi i privremeno sanira, a time omogući privremeno rešavanje problema.
Iz priloženog se vidi da je cilj Predloga zakona u stvari uspostavljanje standarda da nasilnik ne sme da ostane kod kuće, ne samo kada je krivično delo učinjeno, već i kada postoji neposredna opasnost od nastanka bilo kog oblika nasilja, a u skladu sa principom tzv. nulte tolerancije nad nasiljem. Zahvaljujem.

Hvala.
Na član 16. amandman je podneo narodni poslanik Neđo Jovanović. Izvolite.

Zahvaljujem se, predsednice.
Uvažena ministarko, poštovani narodni poslanici, motiv podnošenja ovog amandmana je više nego jasan. Radi se o tome kome prevashodno uručiti naređenje prilikom dovođenja potencijalnog nasilnika u policijsku stanicu, a s druge strane – šta to naređenje treba da sadrži? Ako to naređenje ne sadrži osnovne podatke o žrtvi nasilja, onda mi se čini da to naređenje nema potpuni smisao, niti potpunu formu. Ako krivična prijava ili ranije rešenje o sprovođenju istrage, a sada naredba o sprovođenju javno-tužilačke istrage sadrži osnovne podatke o oštećenom, ovde imamo žrtvu nasilja, zašto ti podaci ne bi bili sadržani u naređenju, jer se upravo odnosi na žrtvu nasilja? Ovde žrtvu nasilja u naređenju nemamo nigde, a po meni, takvi podaci bi trebali da stoje, jer i krivično zakonodavstvo i sudska praksa ukazuju na to i da oštećeni, u konkretnom slučaju žrtva nasilja, svoju legitimaciju mora da doživi i da ima u odgovarajućem pravnom aktu. Ovde je to naređenje.
Dalje, ja sam zajedno sa mojim kolegama narodnim poslanicima bio u dilemi da li i upozorenje nasilniku ili potencijalnom nasilniku treba da bude sadržano u naređenju? Upozorenje šta će se desiti i kakve će posledice pretrpeti ukoliko ne postupi po hitnoj meri. Nama se čini da to upozorenje ima karakter prevencije, da on kad vidi šta ga čeka ukoliko prekrši hitnu meru, ili ne postupi po hitnoj meri, da će to delotvorno uticati na njega da ne počini akt nasilja, jer je to u principu nešto što prevenira bilo šta što može da se desi, imajući u vidu da su pojedine kolege narodni poslanici primedbovali na neki način – šta, ukoliko u ovom vremenskom periodu kada hitna mera stane na snagu, on ode negde, kako je rečeno, u kafanu, napije se, vrati se kući, pretuče ženu, ubije, ne daj bože, itd. Meni se čini da bi to upozorenje moglo delotvorno da deluje i da u svakom slučaju prevenira bilo šta što može da se desi kao katastrofalna ili tragična posledica.
Kome uručiti naređenje? Naređenje je, po mom dubokom ubeđenju i svih nas narodnih poslanika SPS, neophodno potrebno, pored ostalih koje ste, uvažena ministarko, s razlogom naveli, znači, neophodno je potrebno, po nama, uputiti odnosno dostaviti i žrtvi nasilja. Zašto? Postoji više razloga.
Prvi razlog je da žrtva nasilja mora biti obaveštena o svakoj fazi procesa koji se odvija, radi prevencije od nasilja. Ali, baš bukvalno o svakoj fazi, svakom detalju, svakom elementu tog procesa.
Drugi razlog – ako je žrtva nasilja obavešten da je potencijalni nasilnik priveden na osam časova, da mu je izrečena hitna mera, da ta hitna mera podrazumeva jednu od ove dve koje su predložene zakonom o kome raspravljamo, u toj situaciji već dolazimo do smirivanja žrtve nasilja, smanjuje se tenzija, smanjuje se njen strah, stepen ili intenzitet njenog straha će svakako biti manji, jer ona je svesna da je država stupila i počela da deluje, da više nasilnik ne može da se ponaša onako kako se ponaša. Na neki način, kako sam to napisao u amandmanu, dolazi do tzv. psihosocijalne stabilizacije žrtve nasilja, jer ona od tog trenutka shvata da je zaštićena, ili da se mere zaštite preduzimaju. Zašto onda u toj situaciji ne dostaviti naređenje i žrtvi nasilja? Jer, ako se dostavljaju, analogno ovom mom stavu, sudski akt oštećenom u toku trajanja krivičnog postupka do podizanja optužnice, ili započinjanja glavnog pretresa, onda i žrtva nasilja ima puno pravo da kroz dostavljanje naređenja ili bilo kog drugog akta bude obaveštena, s jedne strane, a s druge strane – da se smiri, da zna šta joj je činiti dalje, da je svesna da država sa svojim mehanizmima, preko svojih institucija, stupa na scenu, pežorativno rečeno, i počinje da deluje u cilju zaštite žrtve nasilja.
To je bio smisao i motiv ovog našeg amandmana i ja vas molim da još jednom razmotrite mogućnost da se ovaj amandman prihvati, jer bi bio jako delotvoran u praktičnoj primeni ovog zakona, tim pre što nismo pribegli, i tu vas potpuno podržavamo, austrijskom modelu zaštite žrtve nasilja, jer mi nemamo uslove za tako nešto. Nemamo uslove da im još uvek obezbedimo potpunu izolaciju potencijalnog nasilnika od žrtve, ali zato imamo mehanizme sadržane u porodičnom zakonu i imamo mehanizme koji su nesporno sadržani u Zakoniku o krivičnom postupku, koji omogućavaju delovanje prema osumnjičenom, okrivljenom, kako se ne bi vratio ka žrtvi i kako ne bi počinio krivično delo, što bi bilo sa tragičnim posledicama. U tom smislu imate podršku, samo vas molim da još jednom razmislite o ovom našem amandmanu. Hvala.