Koristim vreme poslaničke grupe DS.
Nije rasprava o tome kako staviti savet ni beznačajna ni nevažna i zbog istorijata kako smo gradili savete, od Saveta za borbu protiv korupcije, preko Saveta za regionalni razvoj, Saveta za manjine, čitava lista saveta postoji koje je Vlada formirala, a da, sem u izuzecima, nije bilo pravih rezultata.
Zato mislim da bi trebalo pažljivo čitati predlog koleginice Branke Stamenković, zato što je to unekoliko različito od onoga što je ideja Vlade Republike Srbije. Mislim da nam je zajednički cilj da kako god savet bio formiran, ko god predlagao članove saveta, šta god mu bile nadležnosti, da li će imati svoju poziciju u budžetu ili ne, da je zajednički interes i Narodne skupštine i Vlade da taj savet zaista prati primenu zakona i koordinira među onima koji direktno primenjuju zakon.
Ako budemo podrazumevali da, pošto će to Vlada da oformi, da će zaista i da radi, susrećemo se sa problemom u funkcionisanju, od toga ko će, na koji način, da li kroz kadrovske komisije ili kako, Vlade, biti imenovan u savet, preko onoga kome se oni u stvari obraćaju sa primedbama, manjkavostima, onome što nije bilo progresora ili je bilo u primeni zakona.
Dakle, mislim da su ravnopravne ideje, ali da bi trebalo vrlo pažljivo slušati ideju koja je ponuđena amandmanom, bez obzira da li će na kraju prihvatiti amandman ili ne, zato što se lako može desiti, kao što je bilo sa nekim savetima, da se jedne godine potpuno odbije amandmanska ideja, a da se za manje od godinu dana donose izmene i dopune predloga zakona koji upravo taj amandman ima uvršten u članovima koji se menjaju i dopunjuju.
Svima bi pomoglo da prestanemo da vodimo raspravu o tome ko piše amandman, nego da vodimo raspravu o tome šta piše u amandmanu. Mislim da imamo retku priliku da članica Vlade tačno s nama razgovara o tome šta piše u amandmanu. Ne dešava se to nama često, tako da moramo da pohvalimo.