Kada se pročitaju neke od odredaba Predloga ovog zakona, nekako bi se mogao steći utisak da kod nas i ne postoji neki ozbiljan strah od nasilja u porodici.
Nažalost, nije tako. Nasilje u porodici, tzv. vršnjačko nasilje u školi, nasilje na ulici, nasilje na poslu u obliku mobinga, nasilje na svakom mestu. Sve više je toga. Sve više prisutno, ali nekako, rekla bih, da se nadležni organi ne snalaze najbolje u bar pokušaju sprečavanja takvih negativnih pojava.
Jedan od tih članova na osnovu koji bi se reklo da ne moramo mnogo da brinemo, jeste i ovaj član 16. o kojem trenutno govorimo.
Vi predviđate kao hitno privremenu meru udaljenja činioca nasilja iz stana, s tim da žrtva ostane u stanu kada se desi taj neki, hajde nazovimo ga, incident ili nasilje u porodici. Ovo, verujte, ne znači ništa.
Mi smo predložili da umesto toga da postoji obaveza da se žrtva nasilja zbrine u odgovarajućoj ustanovi socijalne zaštite sve dok se ne utvrdi da ne postoji opasnost za dalje nasilje u porodici.
Vi, odnosno policijski službenik konstatuje da se desilo nasilje, odvede nasilnika, ostavi žrtvu u stanu pitanje s kim, u kakvim su odnosima ostali članovi porodice sa žrtvom, a u kakvim su odnosima sa nasilnikom, na čiju će stranu stati.
Šta će se desiti kada se taj nasilnik ili ta nasilnica u nekom skorom vremenu vrati u stan? Šta će se tek tada desiti sa žrtvom nasilja?
Ne može zakon da se ponaša kao da se ne zna šta se stvarno realno u životu dešava. Vi dobro znate, gospođo ministar, da se dešavaju takve stvari, da kada se odstrani eventualno izvršilac nasilja, kada se posle kratkog vremena vrati u stan, onda žrtva prolazi gore nego što joj se desilo i što je prošla pre nego što je prijavila nasilje ta žrtva ili je neko iz porodice, neko iz komšiluka ili odakle god.
Dali ste ovde ovlašćenje službeniku policije. Neko to mora da radi i razumemo. Ne možemo i ne želimo mi da apriori osuđujemo i da tvrdimo ni ovaj neće da radi svoj posao, ni onaj neće da radi svoj posao, ali nažalost skoro da je tako.
Evo, sasvim slučajno u kraju gde ja živim, u porodičnoj zgradi ovih dana je bilo nekoliko napada, očigledno maloletnih lica u sred belog dana na žene ispred ulaznih vrata njihovih stanova. Jedna je završila u bolnici zato što joj je pokidao lanac, pa je vukao po stepeništu, imala je operaciju, itd, nimalo bezazleno. Drugoj je maltene izvučeno uvo zato što su je povukli za minđušu.
Šta se desilo kad su prijavile policiji to što im se desilo? Dežurni policajac koji je došao, onda posle i dežurni inspektor kod kojeg su bile, je rekao – znate, gospođo, ne dešava se to samo vama, nažalost to je svakodnevna pojava. To ne može biti odgovor nekoga ko je nadležan organ da to sprečava.
Nikako to ne sme da se desi, kao što ne sme da se desi da centri za socijalni rad zanemaruju svoje štićenike. Svi smo verovatno bili zgroženi informacijom, koja se pojavila u medijima pre dva dana, da je u selu kod Lebana, devojčica od 12 godina silovana nekoliko sati, nekoliko dana, nekoliko meseci, nekoliko godina, još ne znamo koliko, da su to radili najpre petorica, pa sad je uhapšeno, odnosno zadržano u pritvoru valjda zadržana tri muškarca koji mogu po godinama dede da joj budu.
Šta je sad ovde falinka rada Centra za socijalni rad? Cela ta porodica su štićenici Centra za socijalni rad. Ta devojčica i njena dva brata su deca sa posebnim potrebama. I Centar za socijalni rad mesečno odvoji par hiljada dinara. Poštar odnese ili odu u poštu da uzmu te pare i Centar je završio priču sa takvim porodicama. Centar za socijalni rad mora da vodi računa o svakoj porodici koja je štićenik centara i da se to radi onda se sigurno takve jezive stvari ne bi dešavale. Hvala.
