Na član 16. amandman su zajedno podneli narodni poslanici poslaničke grupe Dveri.
Reč ima narodni poslanik Boško Obradović.

Obrazloženje amandmana koji smo podneli je u duhu toga da je dosadašnja praksa ukazala da funkcionisanje sličnih grupa za koordinaciju i saradnju nije davalo željene rezultate i da ih otuda ne treba ni formirati.
Ovde imamo dva problema. Prvi je da, kada neko želi da sakrije neki problem ili kada želi da izbegne pravo rešavanje tog problema, onda formira razne komisije, koordinacije, saradnje, i to je uvek bio u Srbiji najbolji način da se problem ne rešava. Još od čuvene udarne radne grupe za borbu protiv korupcije, koju je formirao Aleksandar Vučić, kada je došao na vlast i od koje, kao što vidimo danas, nema ništa, tako se i u ovom slučaju to prebacuje nekako u koordinaciju i saradnju. Upravo u jednom drugom obrazloženju zašto je odbijen jedan drugi amandman, Vlada i sama kaže da dolazi često do prenormiranja određenih zakona, pa ću da citiram taj deo: „Prihvatanjem amandmana učinilo bi zakon nedovoljno jasnim i prenormiranim.“
Predlagač zakona je na stanovištu da je bolje ostaviti slobodan prostor za saradnju, nego propisati rigidna pravila koja su po svojoj prirodi takva da mogu da dovedu do nesporazuma u praksi. Prema koncepciji zakona nadležni policijski službenik i javni tužilac, odnosi se na to amandman, jesu u stalnoj vezi i mogu se donošenjem hitne mere konsultovati pre nego što ona bude izrečena.
Dakle, na jednom mestu imamo prenormiranje i tražimo grupe za saradnju i koordinaciju, tražimo nešto što oni po prirodi svog posla već treba da rade i niko ih ne sprečava u tome da budu u saradnji i koordinaciji, ali mi donosimo zakon kojim ih teramo da budu u saradnji i koordinaciji, odnosno ovde se vraćamo na onu načelnu primedbu koju su Dveri imale u vezi sa čitavim ovim zakonom - da li je ovo zakon koji samo tera državne organe da budu u saradnji i koordinaciji, a oni su i bez ovog zakona morali biti u saradnji i koordinaciji? Da li je ovo prenormiranje zakonske norme i, u tom smislu, da li je Vlada kontradiktorna u zavisnosti kako joj odgovara? Hvala.

Reč ima narodni poslanik Vladimir Orlić.
Izvolite.

Hvala lepo.
Pozivam da se ne prihvati, između ostalog, i zato što Vlada apsolutno nije kontradiktorna, nego je poslanik, pošto je u odgovoru Vlade upućenom da se malo konsultuje odgovor na neki drugi amandman, pročitao pogrešno obrazloženje. Da je pročitao pravo obrazloženje, odnosno na amandman istih predlagača na član 15, video bi da tamo lepo piše da su ove grupe i predviđene sa dobrim razlogom, a to je zato što je pred njima jedan važan zadatak, a to je da se bave individualnim planom zaštite.
Dakle, to je odgovor, a ne ono što je on pročitao. Mada i ovaj nedostatak pažnje ne treba shvatiti doslovno. On je svakako, kao još nešto što smo imali prilike da vidimo danas, nadam se samo dva puta i nikada više tokom ove današnje rasprave, jer ona to ne zaslužuje, pokušaj da se malo iskoristi vreme. Opet, treba to razumeti, nekima je neophodno da iskoriste svaku sekundu u TV prenosu, s obzirom da im je izgleda propala kandidatura za zajedničkog…

Poslaniče, hoćete biti ljubazni o amandmanu.

Da, da, ja sam upravo i završio. Dakle, oni koji imaju potrebu da se malo reklamiraju…

Znači, samo o amandmanu. Ako imate neke argumente, imate, a ako nemate, nemate.
Na član 16. amandman su zajedno podneli poslanici poslaničke grupe LSV - Zelena stranka.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Marinika Tepić. Izvolite.

Zahvaljujem, predsednice.
Odmah na početku današnje rasprave želim da izrazim zadovoljstvo u ime LSV što je predlagač ovog Predloga zakona za sprečavanje nasilja u porodici uvažio dva amandmana LSV i za nas je, bez obzira na ostale ne usvojene amandmane, neupitna potreba za usvajanjem jednog ovakvog zakona i naročito izražene namere i cilja koji želi da se postigne, iako je potpuno jasno da svakako ne možemo konačno završiti sa ovim problemom, već da ovo jeste zaista tek prvi iskorak.
Međutim, to nije slučaj i sa ovim amandmanom na član 16. i ja bih zamolila ministarku Kuburović da još jednom obrati pažnju na naš predlog ove amandmanske intervencije i u nadi da će ipak uzeti u obzir, s obzirom da ovo jeste, kao što su i moji prethodnici rekli, suštinski član koji se bavi zapravo postupanjem svih nadležnih organa kada se steknu uslovi za izricanjem hitne mere ili hitnih mera, pošto mogu i obe biti istovremeno izrečene.
Naime, mi smo predložili da se dodaju nova tri stava u okviru ovog člana. Stav 6, 7. i 8. a prvi bi glasio: „Ukoliko je izrečena mera privremenog udaljenja iz stana, u naređenju se konstatuje da su od lica kome se izriče mera uzeti ključevi od stana koji će biti vraćeni nakon isteka mere, da je licu omogućeno da uzme svoje lične stvari i da je lice obavešteno o mogućnostima privremenog smeštaja ukoliko nema gde da boravi tokom trajanja mere“.
Jedan deo obrazloženja koji smo dobili, a povodom odbijanja ovog amandmana, jeste da je u praksi ovaj problem rešiv tako što se mogu zameniti brave na vratima. Međutim, mi ne smatramo da treba žrtvu ili potencijalnu žrtvu prepuštanju snalaženju promena brave, naročito kada je vremenski ovo vrlo problematično, s obzirom da je prvih narednih 48 sati najteskobnije, i to se podudara sa onim drugim obrazloženjem kada Ministarstvo kaže da je to period kada je žrtvi potreban predah, te da u tom smislu smatramo da ključevi, kao simbol vlasništva nad stanom, jesu jedna od mera koja ipak treba da se uzme u obzir i da se to normira zakonom, umesto da ostavljamo na snalaženje žrtvi da li će promeniti bravu ili neće promeniti bravu.
Stav 7, koji predlažemo da se propiše zakonom, odnosi se na prethodni stav, a glasi: „Ukoliko lice kome je izrečena mera privremenog udaljenja iz stana odbije da preda ključeve od stana, to će se smatrati kršenjem mere iz člana 35. stav 1. ovog zakona“. Mislim da je potpuno jasno zbog čega je ovaj stav predložen.
Poslednji stav koji predlažemo, a delimično je uzet u obzir od kolega iz SDPS, a to je da je nadležni policijski službenik dužan da o izrečenoj meri odmah obavesti žrtvu nasilja, omogući joj da dobije kopiju naređenja. Ono što razlikuje naš predlog od prethodnog koji je usvojen i postao je sastavni deo Predloga zakona jeste dodatak „i predoči joj broj telefona na koji će moći da bez odlaganja prijavi svako kršenje mere od strane lica kome je hitna mera izrečena.“
Smatramo da pored obaveštenja žrtve da je mera izrečena, kako bi ona uopšte znala da prijave kršenje mere, ukoliko do nje dođe, da je potrebno ipak uputiti žrtvu kome može da se obrati, naravno, kome može da prijavi kršenje mere, ali kome može da se obrati i za pomoć.
U skladu sa tim, apelujem, kao što sam rekla na početku, na ministarku Kuburović i njen tim da još jednom uzme u obzir ovaj naš predloženi amandman, da ne bismo zapravo u praksi došli do problema, da ne znajući šta se dešava sa nasilnikom ili potencijalnim nasilnikom, nakon izricanja hitnih mera, da koliko toliko, koliko je u našoj mogućnosti, ipak to normiramo zakonom, s obzirom da nemamo nikakav mehanizam nadzora ili praćenja nasilnika nakon izricanja mere, a takođe ne možemo biti sigurni da će on tako savesno postupiti, pa se sam prijaviti onako kako predlog zakona predviđa nakon 48 sati, da bi čuo, video, saznao koja je odluka potom doneta. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Vlado Babić.

Hvala, gospođo predsedavajuća.
Ja predlažem da se ovaj amandman ne prihvati zato što ceo zakon, kao svoju temeljnu pretpostavku uzima da počinilac nasilja nije izvršio nikakvo krivično delo, pa je zbog toga uloga javnog tužioca i policajca jako važna u ovom slučaju. Ako je i učinjeno neko krivično delo, onda se to postupa po drugom zakonu, odnosno po Krivičnom zakoniku.
Uzimajući u obzir da je tokom prošle godine usled nasilja stradalo oko 120 žena, jednostavno monstruoznim činovima lišeno je života, što je celokupnu javnost ostavilo u šoku. Ove godine nasilnici su nastavili sa istim radnjama, tako da je do danas ubijeno negde oko 35 žena, a broj onih nad kojima je izvršen bilo kakav oblik nasilja drastično je veći. Veliki deo se ne prijavljuje da bi se nastavilo dalje procesuiranje i počinioci izveli pred lice zakona.
Zbog svega toga, borba za ravnopravnost polova mora biti zajednička, jer ona predstavlja, kao takva, ne samo jedan civilizacijski iskorak, već je utemeljena u našem Ustavu i zakonskim aktima.
Postavlja se pitanje – koliko mi kao civilizovano društvo preko institucija koje se bave ovom problematikom možemo pre svega zaustaviti ovaj požar nasilja koji uzima sve veći mah, koji ima karakteristike širenja i povećavanje broja nasilja nad ženama i porodičnog nasilja?
Tokom prošle godine postavljena je jedna sistemska osnova da se ovi nemili događaji smanje, jer je Ministarstvo pravde načinilo jednu platformu za rešavanje ovog problema, odnosno ovakva sistemska osnova predviđa borbu po dva osnova i to borbu protiv krivičnog dela, protiv polne slobode i krivičnih dela protiv braka i porodice. Hvala.