Zahvaljujem, predsedavajući.
Moj amandman se odnosi na član 3. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o plovidbi rekama na unutrašnjim vodama i on treba da glasi ovako - u članu 3. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o plovidbi i lukama na unutrašnjim vodama st. 6. i 7. brišu se. Znači, moj amandman je sličan sa amandmanima koje su izložili moji prethodnici. Međutim, obrazloženje će biti malo drugačije.
Suština obrazloženja je u tome da ministar nije kompetentno lice koje može da propiše uslove koje moraju da ispunjavaju privredna društva da bi obavljala poslove tehničkog održavanja vodnih puteva.
U članu 3. su dodati čl. od 1. do 7. i čl. od 1. do 5. jasno određuju propozicije kako se vrši postupak javne nabavke za poslove održavanja vodnih puteva. Normalno je ta procedura, govorim o čl. od 1. do 5, Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture usvaja godišnji program tehničkog održavanja koji mora da bude detaljan, da izvrši analizu stanja plovnih puteva, objekata koji se nalaze na tim plovnim putevima i potpuno precizno da odredi predlog mera koje treba uraditi da bi se obezbedila odgovarajuća bezbednost tih plovnih puteva, dinamika rada i onako kako je predviđeno svim tim članovima.
Na osnovu tako usvojenog, vrlo preciznog godišnjeg programa tehničkog održavanja vodnih puteva, onda Direkcija za vodne puteve trebalo bi da se stara o primeni takvog programa, odnosno realizaciju takvog programa. S tim u vezi ona organizuje postupak javne nabavke, koji normalno mora biti, što god je moguće više transparentan i usklađen sa Zakonom o javnim nabavkama. To je izuzetno važno, i to je dosta dobro obuhvaćeno članovima, odnosno st. od 1. do 5.
Članovi 6. i 7. su potpuna kontradikcija u odnosu na ove čl. 1. do 5. Naime, precizno, stav 6. kaže - ministar propisuje bliže uslove i kriterijume za dodelu i korišćenje sredstva iz stava 1. ovog člana.
Ministar ne može to da radi. To nije njegova kompetencija i zarad transparentnosti ne sme da bude njegova kompetencija. Stav 7. kaže – ministar propisuje uslove, opet ministar, koje moraju da ispunjavaju privredna društva za obavljanje poslova izvođenja radova u okviru obavljanja poslova tehničkog održavanja vodnih puteva. Ta dva stava su u potpunoj kontradikciji sa čl. od 1. do 5. Zato sam i predložio, odnosno naša poslanička grupa predlaže u ovom amandmanu da se ta dva stava brišu.
Zašto? Zato što čl. 6. i 7. su u apsolutnoj suprotnosti sa principom transparentnosti rada, ne samo Vlade, ne samo ministarstava, nego uopšte. Potpuno jasno su precizirani stavovi Zakona o javnim nabavkama koja kažu kako treba da se izvode javni radovi, kako se sprovode tenderi, kako se određuje komisija, kako se obezbeđuje što god može veći stepen objektivnosti i transparentnosti rada na postupku javne nabavke i izboru privrednog društva koje će obavljati radove.
Zašto mi ovo posebno naglašavamo? Zato što tamo gde nema transparentnosti otvaraju se vrata za korupciju. Mi ne možemo reći, prisutni smo i svesni smo da je u ovom našem društvu korupcija još uvek prisutna i mi bismo trebali svuda, a naročito u zakonima koji se usvajaju u ovom domu, da sprečimo bilo kakvu mogućnost da se ne otvaraju, nego da se otškrinu vrata, nego da se tresnu, da se zalupe vrata za bilo kakvu mogućnost korupcije.
Prema tome, krajnje ozbiljno naglašavamo da st. 6. i 7. su, da ne kažem, vrlo opasni članovi koji jednostavno omogućuju neke stvari protiv kojih ovo društvo principijelno treba da se bori. Nisu u skladu ni sa čime, pogotovo, kažem, nikako ne bi smele da budu kompetencije jednog ministra. Ako se ministar bavi ovim što piše u čl. 6. i 7. onda on nije ministar, već je on nešto drugo, radi posao nekog drugog koji je možda dve, tri ili pet stepenica ispod njega u organizacionoj hijerarhiji ministarstva. To je otprilike ono najvažnije.
Sada ću možda u odgovoru od ministarke dobiti odgovor da možda nisam u pravu ili da nisam shvatio najbolje, ali moram reći da dolazim iz RTB „Bor“ gde je upravo završen osmogodišnji ciklus, jedan veliki investicioni ciklus na jednom velikom državnom projektu koji je koštao 450 miliona evra i koji se krajnje neslavno završio što je i predsednik Vlade pre nedelju dana javno priznao. I dok je trajao investicioni ciklus, kleli smo se da je sve transparentno, da je sve jasno, da je sve kako treba, da sve ide u skladu sa zakonom i propisima i na kraju smo došli do toga da smo napravili najveći privredni promašaj u ovom delu Srbije.
Prema tome, imajući to iskustvo pred sobom, ne samo iz Bora, nego verovatno i negde druge, ali ja situaciju sa Borom jako dobro poznajem, ja posebno želim da naglasim da, ne samo ovo što je napisano u čl. 6. i 7, nego uopšte, generalno, kada se u ovom domu, u ovom parlamentu pojavi bilo koji zakon koji čak može i da namiriše na eventualne propuste ili otvaranju vrata ili mogućnosti za korupciju, opet kažem koja je u značajnoj meri prisutna u ovom društvu, kompletan ovaj parlament mora da reaguje. Uopšte nije bitno ko sa koje strane sedi u parlamentu. Mislim da nam je u tom smislu podjednak zadatak. Ne smemo se dvostruko ponašati, ne smeju biti dupli aršini, ne smemo javno i u javnim nastupima proklamovati žestoku borbu protiv korupcije i žestoku borbu protiv mogućnosti za bilo koju korupciju i onda kada dođe zakon na usvajanje da onda provučemo neke stvari koje mogu da odškrinu vrata za tako nešto. Toliko za sada. Hvala.
