Poljoprivreda je tema koji je na vrhu liste demagoških tema uvek kada je rasprava u parlamentu, uvek kada su izbori. Pošto su kod nas izbori svake godine, onda je to jedna permanentna tema. Da li je skoro bilo neke ozbiljne politike za poljoprivredu? Nije. Odavno nije. Mislim da nikada nije bilo dobro. Nešto što je možda u tom trenutku bilo interesantno, to je neki zeleni plan, tamo iz 1975/76. godine, ali to je samo za jednopartijski sistem, lopovske podele sveta i svega onoga što je tada bilo obeležje ukupne atmosfere. U 90-ima je propadalo sve, i svako ko počne priču da je nešto od 5. oktobra postalo gore, taj ima probleme sa percepcijom činjenica. Razumem sve ideologije i razumem sve želje ljudi da napreduju politički, da dobiju veći broj glasova, ali demagogijom i lažima, i samo laganjem, teško da nešto možemo da promenimo.
(Aleksandar Marković, s mesta: A subvencije?)
Posle, bilo je nešto malo i subvencija i u tim 90-im, bili su neki zeleni bonovi za gorivo, zato što goriva nije bilo, pa zato je verovatno najveći broj ljudi nisu uspeli da to potroše. Da li je bilo neke odlične politike posle 5. oktobra? Nije. Bilo je nekih pokušaja, bilo je nekih dobrih pokušaja, bilo je dosta gluposti, bilo je jedno 10 ministara, ni jedan ne bi mogao da se pohvali time što je radio, ja sam jednog, koga sam zatekao, smenio. Ne mislim ništa posebno dobro ni o jednom posle toga, odnosno efektima njihovih ministrovanja.
Nije bilo politike prema agraru, i tu da budemo potpuno jasni. Želim mladom ministru, da bez obzira na stranačka obeležja, da promeni tu tradiciju i da on bude prvi ministar čije će ministrovanje biti upamćeno po dobru. To, naravno, ne može da se reši time što će predsednik Vlade, ili neki raniji ministri, da daju rokove koji su neispunjivi, koji su više dobra želja, nego nešto što ima realne osnove. Mi ne treba da se bavimo politikom prema poljoprivredi, treba da se bavimo politikom prema proizvodnji hrane. Mislim da se oko toga slažemo. Primarna poljoprivredna proizvodnja je samo deo procesa koji treba da donese razvoj jednog dela privrede. Nijedna mala zemlja na svetu ne živi od prodaje primarnih poljoprivrednih proizvoda. Ne možemo to da radimo i mi, bez obzira ko je vlast, ko je koliko sposoban po svojim rečima, ili nesposoban, po rečima svojih oponenata.
Prema tome, hajde da pokušamo da stvorimo atmosferu, da dođemo do prehrambenih proizvoda, najviše iz primarne proizvodnje, kao sirovina. Da li ima budućnosti za male posede? Nema. Nema ih nigde. Ni u jednoj državi na svetu, ni tamo gde su subvencije pet puta veće nego realna cena uvoza nekog proizvoda, nema uslova. Jedino kako mogu da opstanu mala gazdinstva to je da se vrate, ne u zadruge, hajde da promenimo i to ime, neka budu kooperative, ne da daju svoju imovinu, nego da budu akcionari u jednom velikom poslu, gde će i u poslovima nabavke i u poslovima obrade i u poslovima prodaje imati bolji status nego kada idu sami. Da prestanemo da se bavimo čudima koja rešavaju sve. Te sad će sankcije, koje inače nije uvela Evropa Rusiji, trgovinske sankcije, nego obrnuto, Rusija Evropi je uvela sankcije trgovinske, da je to velika šansa za srpsku poljoprivredu. Šta smo uradili?
Svakog septembra 15 dana svi pričaju o ajvaru. To ajvar sad, to je sve, to je čudo. Dvesta hiljada evra je godišnji izvoz ajvara, dva kioska u Knez Mihajlovoj imaju veći obrt za godinu dana. Lepo je što ima i ajvar, ali to nije rešenje. Rešenje je da napravimo ozbiljan plan šta da radimo. Mislim da je metafora ono što mi treba da radimo, to je Nestle ili Milka sa srpskom malinom ili oblačinskom višnjom. To znači da se u Srbiji proizvodi jedan proizvod, čokolada, koja će biti prodavana po celom tržištu Evropa, a dobar deo sirovina, bar polovina je naše, sa našom radnom snagom koju imamo, kvalifikovanu od polukvalifikovanog radnika do akademika koji se bave tom oblašću.
Zašto Nesle, zašto Milka, zašto ne Srbijanka? Zato što ne možemo marketinški da ubedimo ljude u Evropi da kupe nešto drugo u odnosu na ono što su navikli da kupuju. To povezivanje, taj način može da nas dovede do toga da živimo bolje. Konačno još jednu rečenicu, uz posticaje mladima da ostanu na selu.
Možda još jedna ideja, nije to amandman, nisam imao vremena za to, ali ideja koja stoji dugo. Hajde da vidimo način kako da ljudima koji su ostali bez posla u nekim poznim godinama, a imaju imovinu, zemlju na selu, kako da oni dobiju stimulanse da se iz predgrađa, tužnog nekog grada, vrate u svoje selo i tamo vide svoju bolju budućnost.