Hvala.
Na naziv iznad člana 145. i član 145. amandman je podnela narodni poslanik Gordana Čomić.
Da li želite reč? (Da.)
Izvolite.

Hvala.
Dakle, stan za preseljenje, to je član 145. koji sam pominjala do sada. Šta su obaveze koje se u pojedinim stavovima ovog člana stavljaju pred lokalnu samoupravu, odnosno pred predlagača zakona koji ovim hoće da reši problem stanara koji su dobili pravo na stan u javnoj svojini, odnosno sada na stan koji je svojina u restituciji, ili je zadužbina, ili ličnog vlasnika, ili fondacije?
Član 145. kaže u svom drugom stavu – najveća površina stana za preseljenje iz stava 1. ovog člana iznosi 30 metara kvadratnih, odnosno jednosoban stan za jednočlano domaćinstvo koje se uvećava za još 15 metara kvadratnih za svakog dodatnog člana porodičnog domaćinstva, a najviše do 86 metara kvadratnih, odnosno četvorosoban stan bez obzira na broj članova porodičnog domaćinstva.
Kaže se i da lice kome se nudi ovakav stan može da prihvati i manji stan od stana koji odgovara njemu i njegovom porodičnom domaćinstvu, a može se ponuditi preseljenje i veći stan za preseljenje od stana koji odgovara njemu i njegovom domaćinstvu. U slučaju preseljenja u veći stan, to lice plaća kupoprodajnu cenu po tržišnim uslovima za razliku u površini između odgovarajućeg stana u smislu ovog zakona i stana površine veće od propisane.
Dakle, neko ko je već jedanputa bio u diskriminisanom položaju u odnosu na druge koji su otkupljivali tzv. društvene stanove, sada je u svojevrsnom diskriminisanom položaju u odnosu na to kakav pristup ima tržištu stanova. Nema tu krivice ni odgovornosti ove Vlade, niti smatram odgovornom ministarku za ovakvo rešenje, ovo je jedno od mogućih rešenja. Nema vlade koja bi se borila i zahtevala da baš ona bude ta koja će ovo rešiti do kraja. Ono što je moja primedba, jeste da je način kako je postupak izveden neprimenjiv.

Na član 145. amandman su zajedno podneli poslanička grupa Demokratska stranka.
Aleksandra Jerkov ima reč.

Zahvaljujem.
Vi kažete, gospođo ministarka, pa što vi ovo niste rešili, kada vam je toliko stalo do zaštićenih stanara. Zato što nismo hteli ovako da rešavamo. Ne rešavate ni vi. Ako mislite da bilo šta rešavate, ne rešavate, samo pravite veću nepravdu.
Pitam vas, da li ste mogli to da rešite na malo pošteniji način? Da li su ti vlasnici stanova mogli da dobiju neku drugu kompenzaciju, a ne stanove u kojima neko živi, i neko će sad ostati na ulici zbog toga, jer oni neće moći da plaćaju te zakupnine koje će morati da plaćaju? Da li su zaštićeni stanari mogli da dobiju kao kompenzaciju neki stan makar približno jednake vrednosti, a ne stan od 30 kvadrata u Krnjači, što će biti slučaj sa svima njima? Da li ste mogli da nađete nekakav kompromis između te dve grupe ljudi, koji neće biti ovako na štetu jednih i drugih? Ovako niti će jedni biti kompenzovani za to što su 70 godina bili bez stana, niti će ovi drugi moći da plaćaju kirije koje ćete im nametnuti, a po svemu sudeći većina i neće moći da plaća, zaista ćete hiljade ljudi ostaviti na ulici. Ili vi meni recite, kako će, recimo, penzionersko domaćinstvo moći da plaća 25, 30 hiljada dinara mesečno zakup stana, sa svojom smanjenom penzijom?
Ako vi ne vidite da to nije moguće i ako vi ne vidite da ti ljudi neće moći da plaćaju tu zakupninu sve dok za 10 godina ne dobiju stan od 30 kvadrata u Krnjači, onda ja ne znam gde vi živite. Vi očigledno ne živite u našoj zemlji i ne znate u kakvoj su situaciji ljudi koji žive u tim stanovima, a koji, ponavljam, u njima žive ne zato što vole, nego samo zato što nisu mogli da otkupe stanove kada su svi drugi mogli da otkupe stanove. Ovako ne kompenzujete ni vlasnike stanova, ni zaštićene stanare, a ni jedni ni drugi nisu zaštićeni jer i jednima i drugima nanosite štetu. I Zakon o restituciji kaže da se ne mora po svaku cenu vratiti, nego nešto jednake vrednosti.

Na član 145. amandman je podneo narodni poslanik Marko Đurišić. Nije tu.
Na član 145. amandman su zajedno podneli Goran Bogdanović i Nenad Konstantinović.
Reč ima narodni poslanik Nenad Konstantinović.

Poštovana predsednice parlamenta, poštovani narodni poslanici, tačno je ovo što kaže moja koleginica da govorimo o kategoriji ljudi koja je već diskriminisana. Ona je diskriminisana time što su to ljudi koji nisu mogli da otkupe stanove, jedini u ovoj zemlji koji nisu mogli da otkupe stanove. Svi drugi su stanove otkupili i otkupili su u zavisnosti od toga koliko je zakon propisivao u to vreme, uglavnom vrlo jeftino. Dakle, ovi ljudi iako su izdvajali od svoje plate u stambeni fond nisu dobili stanove i nisu dobili mogućnost da otkupe stanove. To moramo imati u vidu kada donosimo zakon.
Mi smo u članu 45. napravili jednu intervenciju, mislimo da je jezički prvo loše da stoji: „Najveća površina stana za preseljenje je 30 kvadrata“, a onda kažete: „ali ona se uvećava za 15…“ ovoliko i onoliko, dakle, nije najveća, to je površina stana koja se može uvećavati. Mi smo dali amandman da ona bude 45 kvadrata i da se uvećava u odnosu na broj članova porodičnog domaćinstva za 15 kvadrata.
Svakako, moguće da lokalna samouprava neće moći da ponudi po ovim kriterijumima odgovarajući stan, ali će moći da ponudi veći stan. Ako neko prihvati da uzme taj veći stan, naravno da mu treba omogućiti da otkupi, naravno da to treba da bude po tržišnoj ceni, ali mi predlažemo ovim amandmanom da se omogući otkup te razlike u kvadratima na rate, dakle, da to bude jedna vrsta kreditiranja, gde će im se omogućiti da to i otkupe, jer inače oni neće imati tu mogućnost. LJudi nemaju para da otkupe tu razliku, a nema drugih stanova koji bi im bili ponuđeni.
Na ovaj način kako mi predlažemo amandmanom, situacija bi bila rešena. Dajte im mogućnost, 10 godina ili 20 godina da vrše otplatu te razlike u kvadraturi.

Na član 145. amandman su zajedno podneli Miroslav Aleksić i Zdravko Stanković.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 145. amandman je podnela Sonja Pavlović.
Reč ima narodni poslanik Sonja Pavlović. Izvolite.

Ovim članom 145. je u stvari potpuno zakonodavac, predlagač zakona nedosledan. Znači, prvo imamo smanjenje broja porodičnog, priznatih članova porodičnog domaćinstva u članu 3. ovog zakona gde se smanjuje površina i struktura stanova koji treba da se dobiju za preseljenje. Zatim, imamo protivrečne članove 145. i 90. kojima se definišu strukture i površine tih stanova i oni se razlikuju. Po članu 145. tročlano domaćinstvo treba da dobije stan od 60 kvadratnih metara, po članu 90. od 56 kvadratnih metara. Po članu 145. treba da dobije četvoročlano domaćinstvo stan od 75 kvadratnih metara, a po članu 90. dobija stan od 64 kvadratna metra.
Sve je to, sve zajedno, znači, em nije usaglašeno, em nije usaglašeno ni o normativima i podzakonskim aktima Zakona o planiranje i izgradnji. Znači, ti zaštićeni stanari kada dobiju te stanove za preseljenje, em je smanjen broj članova priznatog domaćinstva, em zaista iz ovoga ne možemo da shvatimo koju ćemo površinu dobiti, em nije po normativima koji su definisani u Zakonu za planiranje i izgradnju. Hvala vam.

Hvala.
Na naziv iznad člana 146. i član 146. amandman je podnela Gordana Čomić. Izvolite.

Član 146. u svoja oba stava prati logiku za koju se predlagač nada da će rešiti problem stanara koji se nazivaju zaštićenim i to tako što u dva stava govori o tome šta je obaveza jedinice lokalne samouprave na čijoj teritoriji se nalazi stan iz koga se preseljenje vrši.
Dakle, ta jedinca lokalne samouprave umesto da bude dužna da odmah o pravosnažnosti rešenja po utvrđivanju prava na preseljenje a najkasnije do 31. decembra 2026. godine obezbedi stan za preseljenje zakupca na neodređeno vreme stana u svojini građanina. To je prvi stav.
Drugi stav kaže da pravo prvenstva za obezbeđenje stana vrši se rangiranjem zakupaca po godinama starosti od najstarijeg do najmlađeg tako stariji zakupac ostvaruje pravo prvenstva u odnosu na mlađeg prilikom obezbeđivanja stana za preseljenje.
Dakle, kako ide ispravljanje nepravdi i vlasnicima stanova kojima se oni u restituciji sada vraćaju i zakupcima koji bez svoje krivice taj stan nisu mogli da otkupe. Neko možda dobije stan odgovarajuće kvadrature i na odgovarajućoj lokaciji za godinu dana, a neko 2026. godine. I, mahom se ovo odnosi na gradove najviše na grad Beograd, i mahom će proizvoditi nove nepravde.
Da li ima idealnog rešenja? Ne. Da li ja vidim ovde nepromenjivost? Da i zato tražim brisanje članova, jer gore od toga da ne možete da ispravite nepravdu jer je velika je da ispravljate tako da se pravi nova nepravda. Od toga nema gore osim da javno iskažemo podršku nepravdama koje pravimo u društvu.