Na član 146. amandman su zajedno podneli Marko Đurišić, Nenad Konstantinović, Zdravko Stanković.
Reč ima Nenad Konstantinović. Izvolite.

Članom 146. predviđeno je da je jedinica lokalne samouprave na čijoj se teritoriji nalazi stan iz koga se preseljenje vrši dužna odmah po pravosnažnosti rešenja o utvrđivanju prava na preseljenje, a najkasnije do 31. decembra 2026. godine, obezbedi stan za preseljenje zakupca na neodređeno vreme stana u svojini građana. Dakle, 2026. godine – za deset godina.
Nažalost, bilo je i u prethodnom Zakonu o stanovanju nekih rokova u kojima bi lokalna samouprava trebala to da obezbedi, pa nije obezbedila. Mislim da ovako postavljen rok već najavljuje da se ovo neće ni desiti. Ko živ, ko mrtav za deset godina. Da li će ti ljudi koji stanuju u tim stanovima to dočekati, to ne znamo, ali ja mislim da neće. Zato smo predložili da ovaj rok bude kraći, da bude do kraja 2021. godine i da se u narednih pet godina ovo što se planira i desi. Ako se ozbiljno pristupi rešavanju ovog problema mislim da je to moguće.

Na član 146. amandman su zajedno podneli narodni poslanici poslaničke grupe Demokratska stranka.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Aleksandra Jerkov. Izvolite.

Zahvaljujem.
Činjenica jeste da će mnogi od tih ljudi biti iseljeni vrlo brzo zbog toga što neće moći da plaćaju stanarine koje će im sada porasti dva ili tri puta, odnosno zakupnine i činjenica jeste da će mnogi od njih zbog toga ostati bez stana u kom žive, bez krova nad glavom, a da će novi stan u Krnjači, stan od 30 kvadrata dobiti do 2026. godine, jer toliko je sebi dala Republika vremena da reši njihovo stambeno pitanje na način na koji je već gradski menadžer na radnoj grupi nagovestio, da će biti apsolutno za njih nezadovoljavajući.
Mi, prvo, predlažemo da ti stanovi, koje će oni dobiti u zamenu za stanove u kojima trenutno žive, budu obezbeđeni do 2021. godine, imajući u vidu da mnogi od njih su u takvim godinama da neće ni dočekati to da dobiju nove stanove, a mnogima od njih su takva primanja da će vrlo brzo dočekati da ostanu bez stanova u kojima žive, a, drugo, da stanovi za preseljenje budu veće kvadrature.
Idealno bi bilo da to budu stanovi koji su po vrednosti jednaki onim stanovima iz kojih će biti isterani, s obzirom na to da su jedin koji nisu mogli da otkupe stanove u kojima su živeli, ali vi očigledno niste se opredelili za to da ovaj problem rešite pravedno.
Pitaju me sada neki građani zbog čega smo zanemarili interese vlasnika stanova? Nismo. Mi samo govorimo da njih država treba na drugi način da obešteti, a ne po cenu toga da neko ostane bez krova nad glavom, a ceo sistem, ovako kako ste ga postavili, je toliko nepravedan da se amandmanima uopšte ne može uticati na njega i žao mi je što kucate poruke, što ne razgovarate sa poslanicima, jer ovo je pitanje zbog kog će neki ljudi ostati bez krova nad glavom.

Hvala
Na naziv iznad člana 147. i član 147. amandman je podnela Gordana Čomić.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Gordana Čomić. Izvolite.

Član 147. neminovno naslovom „Plan i program obezbeđenja stanova u javnoj svojini za preseljenje“ definiše šta su obaveze lokalne samouprave u godinama kada ovaj zakon stupi na snagu, pa će tako jedinica lokalne samouprave na čijoj se teritoriji nalaze stanovi koje koriste zaštićeni stanari dužna da pre usvajanja budžeta za narednu kalendarsku godinu, dostavi ministarstvu nadležnom za poslove stanovanja, predlog plana i programa kojim će se obezbediti stanovi u javnoj svojini za preseljenje lica iz člana 140. koja su ostvarila to pravo donetim rešenjima i utvrđivanju prava na preseljenje.
Razumem da ovaj stav prođe Republički sekretarijat za zakonodavstvo, ali generalno ćete imati problem sa primenom ovog člana, pošto za usvajanje budžeta lokalne samouprave važe nekakvi zakoni koji su nezavisni od Zakona o stanovanju i ne vidim zakon gde ima mesta da se lokalna samouprava dogovara sa Ministarstvom finansija o tome šta će da radi sa svojim budžetom, a glede stanova koje je dužna da obezbedi stanarima.
To je taj normativni optimizam o kojem ja govorim i svako onaj ko zna koliko ima zakona koji su u pravnom sistemu Republike Srbije znaće i sa kojim zakonom je u vezi stav ili član i po prirodi stvari, ako ne i Marfijev zakon, će to ići na štetu korisnika odnosno i stanara zaštićenih i vlasnika stanova u kojima oni žive i na štetu njihovih prava.

Na član 147. amandman su zajedno podneli Marko Đurišić, Nenad Konstantinović, Zdravko Stanković, Miroslav Aleksić i Goran Bogdanović.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na naziv iznad člana 148. i član 148. amandman je podnela Gordana Čomić.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Gordana Čomić. Izvolite.

Član 148. govori o sredstvima za pribavljanje stana za preseljenje. Dakle, imamo zaštićenog stanara na teritoriji svoje opštine, imamo postupak restitucije gde vlasnik s pravom traži svoju nekretninu natrag, imamo u nekoj fazi rešenje i pokrenuto preseljenje i treba nam stan. Dakle, kako će se pribavljati novac za stan za preseljenje? Kaže da se obezbeđuje u budžetu Republike Srbije i budžetu jedinice lokalne samouprave na čijoj se teritoriji nalazi stan iz koga se preseljenje vrši.
Jedan od velikih problema pri donošenju zakona o restituciji je bio generalno kako izbeći da jednu očitu nepravdu ne uvećate time što ćete napraviti novu nepravdu i neko srednje rešenje koje je nađeno u Zakonu o restituciji koje je na snazi u Srbiji, da je novac uvek prednost. Ako ne možete u naturi da vratite zemljište, lokal, nepokretnost bilo koje vrste, onda možete da vidite da li imate novca i račun da se novcem nadoknadi bivšem vlasniku njemu oteta imovina iz bilo kog razloga. Verovatno bi moglo pravednije da se reši i ovo pitanje da ima dovoljno novca.
Ja imam puno razumevanje i ne mislim da postoji i jedna vlada koja bi se grabila da ovo reši. Volela bih da čitam stavove zakona koji van svake sumnje ostavljaju da će svi ovi stavovi i članovi koji se odnose na vlasnike stanova u restituciji u kojima žive zaštićeni stanari, da će biti primenjivi, ali ne verujem zbog toga što već u drugom stavu da se kaže da Republika Srbija obezbeđuje i prenosi jedinici lokalne samouprave 50% sredstava, a jedinica lokalne samouprave obezbeđuje ostalih 50% potrebnih sredstava za novi stan. To ne može.

Na naziv iznad člana 149. i član 149. amandman je podnela Gordana Čomić.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Gordana Čomić. Izvolite.

Radi se o pravima i obavezama pri korišćenju stana u javnoj svojini. Za stan u javnoj svojini kaže se da lice koje je definisano kao lice koje je preseljeno po pravu zakupa stana u javnoj svojini, o čemu se zaključuje ugovor, imaju pravo da kupovinom steknu pravo svojine nad tim stanom u skladu sa odredbama prethodno važećih zakona. O njima se kaže sledeće: imaju obavezu da učestvuju u troškovima upravljanja i redovnog održavanja hitnih intervencija i zgrada u skladu sa ovim zakonom itd. i kaže: za korišćenje stana plaćaju zakupninu koja se obračunava množenjem vrednosti stana za koji se plaća porez na imovinu, poreska osnovica za tekuću godinu sa koeficijentom 0,00242 koji obračunava nadležni organ jedinice lokalne samouprave.
Pretpostavljam da bi se ovaj član morao odnositi na zaštićenog stanara koji je ušao u stan u javnoj svojini, ali s obzirom da se citiraju svi zakoni koji su prethodni, ovaj član bi onda mogao da se odnosi i na bilo koje drugo lice koje koristi stan u javnoj svojini.
Pretpostavljam ponovo da je namera da iznos te zakupnine plaća samo lice koje je dobilo drugi stan na osnovu sredstava iz budžeta Republike i lokalne samouprave, a ne i druga lica koja su po drugom osnovu u stanovima u javnoj svojini koji nisu predmet restitucije. Ostaje nejasna norma i zbog toga treba brisati.