Poslaniče, molim vas o dnevnom redu. Molim vas, zaista.

Šverc duvana je na dnevnom redu.

Molim vas, samo o dnevnom redu, a ja ću se odbraniti sama bez problema.

Ali šverc duvana je na dnevnom redu. Nelegalna trgovina, on se u to najbolje razume.

Dobro, samo onda o Sporazumu o nelegalnoj trgovini i duvani.

Pa to je Sporazum o nelegalnoj trgovini duvanom. On je nelegalno prodao celu duvansku industriju za vreme „Sablje“. On se najbolje u to razume.

Ako govorimo o Sporazumu sa Poljskom, on se u to najbolje razume, jer je vodio društvo „Empresa“ gde je nestalo vina za 87 miliona. Znači, sporazumi o bezbednosti se moraju podržati da bi se sprečila takva nelegalna trgovina, ne samo duvana, nego i vina. U njegovom slučaju je nestala cela duvanska industrija, a u drugoj situaciji je nestalo 139 hiljada flaša uvoznog vina, izgubio im se trag.

Poreska utaja, evo imamo ovde rešenje, direktor je bio Zoran Živković, poreska utaja je vredna 17 miliona dinara. Da li naši organi to rade ili ne rade, shvatam njegovu nervozu, verovatno da rade.

Podržavam sve druge sporazume i preostalo vreme ostavljam koleginici i tražim razumevanje, jer demonstracije očigledno ne idu mom kolegi, traži ovde biblioteku, pronašao je bife i molim vas, tražim za njega razumevanje. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Marko Đurišić.

Hvala predsednice.

Ova diskusija juče i danas i jučerašnje prisustvo višebrojnih ministara je neuobičajena i nije se dešavala kada smo imali potvrđivanje sporazuma koje je Vlada Republike Srbije u ime države Srbije potpisala sa drugim zemljama ili međunarodnim institucijama koje su dolazile u parlament na verifikaciju.

Obično je ta rasprava prolazila brzo, lako, bez velike diskusije, velikih reči, ali očigledno da ovaj početak zasedanja tek posle 110 dana u 2017. godini i posle 50-odnevne pauze je imao za rezultat potrebu da se brojni poslanici jave i da nešto kažu na temu ovih sporazuma. Neki su uspeli u manjoj ili većoj meri. To se takođe odnosi i na ministre brojne juče, a danas je samo tu jedan nažalost, koji su takođe govorili o brojnim stvarima koje imaju, a najčešće nemaju mnogo veze sa onim sporazumima koji su danas pred nama.

Takođe, smatram da je najveći broj ovih sporazuma dobar i naša poslanička grupa će glasati za njih, tu nije ništa sporno. Ima sporazuma koji su potpisani pre pet, šest, sedam, deset godina unazad i više i mislim da je veći problem da vidimo zašto su ti sporazumi toliko dugo čekali? Zašto se nisu ranije verifikovali u parlamentu Srbije i stupili na snagu, ako su toliko bitni za život građana Srbije, kao što mislim da su bitni mnogi zakoni koje je predložila opozicija, koji ne mogu da dođu na dnevni red, kao što neki zakoni koje Vlada treba da predloži, a nikako da ih predloži i nikako da dođu na dnevni red. Očigledno ćemo čekati još dva ili više meseca novu Vladu, novu ministre da dođu ovde i da predlože konačno neki zakon o kome ćemo imati raspravu.

Ima jedan sporazum o kome želim da govorim. To je sporazum sa Vladom države Katar. Ne zato što imam nešto protiv investitora iz arapskih zemalja, kao što se ovde imputira poslanicima opozicije, nego upravo zato što se ovaj sporazum razlike od svih ostalih osam sporazuma koje imamo pred nama.

Kako se razlikuje? Svaki od ovih sporazuma, a ja pozivam kolege poslanike da pogledaju, ima ili ceo sporazum fotokopiran sa potpisom onoga ko ga je potpisao ili poslednju stranu sporazuma gde se vidi ko je u ime države potpisao taj sporazum i ko je u ime one druge države ili institucije potpisao sporazum. Ovde toga nema. Ovde ne vidimo da je ovaj sporazum stvarno potpisan od strane ministra LJajića i od strane šeika, ministra za trgovinu ispred države Katar. Zašto ovi sporazumi kod nas bude sumnju, po meni osnovanu sumnju?

Zato što je u državi Srbiji u poslednjih pet godina, sa dolaskom ove Vlade, uspostavljen jedan mehanizam. Mehanizam kojim se pere novac. Pere se novac koji dolazi od strane investitora, investitora koji dolaze po pravilu iz zemalja sa ovih geografskih prostora, koji ulažu u neke velike, ogromne projekte koji će doneti ogromne milionske milijarde zarada evra, dolara državi Srbiji, a od kojih do dana današnjeg država Srbija i građani Srbije nisu videli ni jedan jedini dolar, evro, dinar, kako god hoćete, nego samo investicije i ulaganja od strane države Srbije, kao što je to „Beograd na vodi“, kao što je priča sa Al Dahrom, kao što je bila priča o nekoj fabrici čipova, aviona, kamiona, ne znam ni ja čega sve ne.

Znači, ništa od tih priča nije ostvareno. LJudi u Srbiji misle, kada kažete da dolazi neki arapski šeik, da on nosi ćupove sa zlatom, ne znam ni ja sa čim, i kako će on sad to uložiti u državu Srbiju, ali to nije slučaj. Oni ljudi su samo državi Srbiji obezbedili kredit. Uslovi - 3% kamate. Da li je to mnogo ili malo, o tome možemo da vodimo diskusiju, ali investicija nema, a ima troškova koje daje država Srbija. Troškovi za „Beograd na vodi“. Gotovo sve je na plećima Republike Srbije. Ulaganje u „Er Srbiju“, sve je na leđima građana Srbije. Al Dahra, davanje zemlje besplatno, umesto da se uzima neka renta i da država Srbija ima neku korist.

Znači, ništa za pet godina mi nismo videli i očigledno je, o tome postoje ozbiljne međunarodne analize, da taj model navodnih ulaganja iz arapskih zemalja u stvari služi za pranje novca i da se taj model koristi u mnogim zemljama Balkana, nažalost. Zato je to razlog zbog koga poslanička grupa Socijaldemokratske stranke neće glasati za ovaj sporazum. Zato što mi ne vidimo da je ovaj sporazum stvarno potpisan. Ja nemam nikakvo poverenje u ovu Vladu kada ona kaže potpisan je, ne znam ni ja kog dana, u Dohi, jer ja ne vidim potpis ni ministra LJajića ni onog njegovog kolege iz Katara koji je navodno ovo potpisao, a to postoji u svim ovim ostalih osam sporazuma. Pogledajte, ima fotokopirana strana sa potpisima sporazuma. Jedino ovde toga nema. Zašto? Ja ne znam. Moje je da sumnjam i moje je da na osnovu te sumnje ne glasam za ovakav sporazum. Hvala vam.

Ministar Nedimović.

Zahvaljujem.
Ja bih nekoliko reči rekao o prethodnom izlaganju, koje ne znam prosto ni kako bih okarakterisao iz prostog razloga jer je bilo prilično lično. Mislim da je bilo u najmanju ruku nekorektno. Ali, pošto uvaženi gospodin Živković nije tu, mislim da bi bilo nepristojno sa moje strane da govorim o nekome ko nije tu. Na to da li sam ja jadan ili ne, mogu samo jednu stvar da kažem - ja sam ovde da radim svoj posao i odradiću ga od početka do kraja, a ne čim čujem nešto što mi se ne sviđa da odmah zapalim iz skupštinske sale.
Što se tiče vraćanja vremena, ja nekome ne mogu vratiti vreme ni da hoću. Znam da je lepo nekome bilo u nekom vremenu, ali na nama je da gledamo kako živimo danas i kako ćemo živeti sutra. Mislim da je to u stvari put kojim treba da idemo, ali da nekoliko reči kažem i o ovim stvarima koje se tiču sporazuma jer mislim da je to danas ono što je važno. Uopšte, sporazumi sa bilo kojom zemljom o statusu najpovlašćenije nacije nisu ništa novo i ništa neobično, takvih sporazuma ima više, ali konkretno u delu koji se odnosi na eventualne sumnje koje ste izneli u pogledu nekih investitora, neki investitori o kojima ste govorili uopšte ne postoje u Srbiji da su uzimali državno poljoprivredno zemljište. Ja mislim da vi to znate. Trebali bi bar da znate.
S druge strane, u pogledu nekih investicija treba samo dovoljno izaći napolje iz zgrade i videti da li postoje neke investicije ili ne postoje. Mislim da samo treba da se okrenemo oko sebe i vidimo šta se dešava oko nas. S druge strane, da li su nam neophodne investicije, i domaće i strane? Još jednom, da. Svaki sporazum koji koristi razvoju ove zemlje je dobro došao.
Izvinjavam se još jednom zato što sam uzeo možda sebi previše slobode, ali iz prostog razloga što mislim da sam u najmanju ruku dužan javnosti odgovor na jednu prethodnu stvar. Izvinjavam se gospodinu Đurišiću što sam uopšte u odgovoru na njegovu diskusiju iskoristio i zloupotrebio možda vreme. Hvala vam puno.