Da li još neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi da zatraži obaveštenje i objašnjenje, u skladu sa članom 287. Poslovnika? (Ne)
Pošto se više niko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa ne javlja za reč, nastavljamo sa radom.
Obaveštavam vas da su sprečeni da sednici prisustvuju sledeći narodni poslanici: Jasmina Karanac, Vladimir Jovanović, Milena Bićanin i Ivan Kostić.
Nastavljamo zajednički načelni i jedinstveni pretres o predlozima zakona iz tačaka od 1. do 12. dnevnog reda.
Da li neko još od ovlašćenih predsednika ili ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi reč?
Reč ima narodni poslanik Milorad Mijatović. Izvolite.

Hvala, predsedavajući.

Poštovani ministre, vidim da ste jedini, ali biće govora i o zaštiti čovekove okoline, baš mi je drago što ste ovde, poštovani narodni poslanici, želeo bih da govorim o tačkama dnevnog reda koje imamo danas. Sednica izgleda kao tehnička sednica. Radi se o sporazumima, radi se o protokolima, radi se o nekim ugovorima. Međutim, kada vidimo teme koje sporazumi imaju, kada vidimo da se tu govori o zaštiti čovekove okoline, kada se govori o obrazovanju, kada se govori o socijalnoj sigurnosti, kada se govori o plovnosti reka, to su pitanja koja su vrlo značajna za građane Srbije. Upravo zbog toga mislim da treba posvetiti pažnju ovim pitanjima i treba o tome razgovarati.

Radi se o međudržavnim sporazumima. Za nas je to veoma bitno, veoma važno. To znači da Srbija nije zatvorena zemlja. Srbija je zemlja koja je otvorena, spremna da prihvati sve dobre ideje, sve ono što je dobro iz ostalog sveta, a isto tako da tom svetu ponudi i ono što ima. Ovo govorim zbog toga jer ću vrlo veliku pažnju posvetiti zaštiti čovekove okoline. Smatram da kod nas u Skupštini ovde nema mnogo govora o zaštiti čovekove okoline. Kada to kažemo, obično govorimo o jednoj činjenici – da bismo zaštitili našu okolinu treba previše sredstava, često se barata sumom od deset milijardi evra, što je za ovu zemlju zaista jedna veoma velika suma. Međutim, ako govorimo o sredstvima, ako govorimo o tome kako menjati stvari u zemlji, onda prihvatam jedan stav koji se zove korak po korak.

Mi ovde govorimo o Kjoto protokolu i o efektu staklene bašte. Veoma dobro znamo šta znače klimatske promene, šta znači efekat staklene bašte, šta znači smanjenje gasova koji čine efekat staklene bašte. Isto tako, kada čovek pročita sva ova objašnjenja koja su u ovom zakonu prosto se zaprepasti. Kako oni koji su najbogatiji, oni koji imaju najveću industrijsku proizvodnju se nonšalantno odnose prema činjenici da se životna sredina na taj način veoma zagađuje, da životna sredina postaje takva da se vrlo teško živi i da se može preživeti u ovim situacijama.

Zato me veoma raduje što je Srbija jedna od zemalja koja je prihvatila u svakom pogledu i 2008. godine i prihvata sada Kjoto protokol. Istina, tužno je reći da mi nemamo kvantifikaciju jer nismo industrijska zemlja, nismo zemlja koja ima veliku proizvodnju da može da učini da gasovi idu u atmosferu, da budu takvi da zagađuju čovekovu okolinu. Međutim, samo prihvatanje Kjoto protokola, njegova ratifikacija znači da u Srbiji postoji svest zaštite čovekove okoline. To je ono što želim da naglasim i zato podržavam ovu odluku da smo jedna od 18 država koje su do sada, da ćemo im biti 19. država koja će ratifikovati ovaj sporazum i gde ćemo ići dalje. U okviru toga mi imamo i razgovora o šumama, odnosno tačka koja kaže da se uključimo u evropsku grupu država koje će razmenjivati iskustva oko pošumljavanja, zaštite šuma i svega ovoga što ide.

Veoma dobro je poznato da u ovoj zemlji nema dovoljno šuma, da je Vojvodina jedno područje koje ima najmanje šuma u Evropi. Sama ta činjenica govori da se mi moramo uključiti u evropske tendencije pošumljavanja, zaštite šuma, i ono što je najvažnije u ovom trenutku razmene naučnih informacija. Naši naučni instituti u Beogradu, zatim u Novom Sadu, zaista su već bili uključeni i ovo je jedan dalji put još većeg povezivanja i onoga što znači da idemo dalje.

U okviru toga, mi imamo jedan set zakona oko razmene studenata, odnosno set zakona i jedan Sporazum koji se zove oko reforme obrazovanja. Svako ko se bavi obrazovanjem veoma dobro zna da je veoma značajna razmena studenata. Veoma značajna, da naši studenti koji se školuju na univerzitetima odlaze u druge univerzitete u inostranstvu da vide kako se tamo uči, da steknu nova znanja i da ta znanja upravo primene u našoj zemlji. Ali, isto tako Srbija i univerziteti u Srbiji mogu ponuditi i Evropi mnoge dobre stvari, mnoge dobre naučne istine i naučne vrednosti koje naši naučnici, koji često u tišini rade, koji se mnogo ne slikaju, mnogo ne učestvuju u javnom životu, a postižu vrhunske rezultate.

Upravo zbog toga mislim da treba postići, treba dozvoliti da se ratifikuje ovaj sporazum da bismo mogli i dalje vršiti tu razmenu studenata, a to je jedan od osnova Bolonjskog proseca, jer svako od nas koje išao na stručno usavršavanje u inostranstvo veoma dobro zna šta znači biti u drugoj zemlji i nešto naučiti.

Jedno od pitanja koje se ovde spominje jeste i pitanje bezbednosti. Potpisivanje sporazuma sa zemljama kao što je Nemačka, Poljska, Bugarska, znači, da bezbednosti dajemo veoma veliki značaj. Dajemo veoma veliki značaj iz prostog razloga, jer bezbednost zemlje je u prvom planu. Mi imamo migracije, imamo da su međunarodni kriminalci mnogo brže povezuju nego što to čine policajci i samim tim davati prave odgovore. Znači, ići napred.

Jedno od pitanja, to će biti jedno od poslednjih pitanja koje želim da spomenem, a to je Sporazum o socijalnoj sigurnosti sa Republikom Rumunijom. O čemu se tu ogleda? Mi imamo činjenicu da naši ljudi rade u Rumuniji, posebno iz Banata idu u Rumuniju i veoma su često i nezaštićeni. Isto tako, jedan broj Rumuna radi u Srbiji i zato je veoma dobro pravno urediti tu oblast da bi ljudi mogli da imaju i ostvaruju svoja prava.

Prekogranična saradnja koja će u narednom periodu biti znatno veća znači će i veću pokretljivost, značiće i mogućnost da se konkuriše u evropske fondove da bismo dobili znatno više sredstava, jer EU upravo takvu saradnju podstiče.

Kolega iz SVM govorio je o plodnosti reke Tise. U potpunosti podržavam, jer reka Tisa postaje međunarodna reka, za međunarodni transport, a to znači reka koja će povezivati zemlje kao što su Mađarska i Srbija, a mi kao što znamo sa Mađarskom ovog trenutka zaista imamo odnose na najvećoj visini.

Prema tome, sve su sporazumi koji nam puno znače i upravno za građane Srbije znače da će im život biti lakši, da će dobiti mnogo više informacija, da će im biti bolje. Upravo i naš zadatak, kao narodnih poslanika, jeste da upravo takve sporazume prihvatimo, da ih podržimo i SDPS će podržati ove sporazume sa zadovoljstvom kao što je i dosad podržavala.

Reč ima narodni poslanik Đorđe Komlenski. Izvolite.

Zahvaljujem predsedavajući.

Dame i gospodo, drugarice i drugovi, danas pred sobom imamo set od 12 predloga zakona kojim se potvrđuju sporazumi iz raznih oblasti, iz sfera koje su od izuzetnog značaja za građane Srbije.

Za razliku od mojih uvaženih kolega koji su juče u ovoj sali tvrdili da su ovi sporazumi beznačajni, da ova tema dnevnog reda nije interesantna, mogu samo da se zapitam ili ne razumeju ono o čemu govore ili nisu pročitali sporazume o kojima su juče navodno i govorili, mada najmanje su neki od njih govorili o sporazumima i temi dnevnog reda.

Zbog toga kako bi građani Srbije shvatili kolika je važnost svih ovih sporazuma posebno ću se zadržati na Sporazumu o potvrđivanju između Republike Srbije i Republike Rumunije o socijalnoj sigurnosti.

Posle 40 godina važenja dosadašnjeg propisa kojim je bila regulisana samo hitna i neodložna medicinska pomoć kada su u pitanju građani Republike Srbije i građani Republike Rumunije, ovaj sporazum je daleko širi i sveobuhvatniji, jer osim prava na hitnu i neodložnu medicinsku pomoć on uređuje pitanja kompletne socijalne sigurnosti, podrazumevajući prava iz PIO, zdravstvenog osiguranja, zdravstvene zaštite, osiguranja za slučaj povrede na radu, profesionalne bolesti i dodatka za decu.

Zašto je ovo značajno? Značajno je jer možda za razliku od 70-ih godina nije veliki broj građana Republike Srbije obavljao delatnosti ili menjao prebivalište i ostvarivao neka od ovih prava u Republici Rumuniji što danas više nije slučaj. Koliko je ovo značajno za građane Republike Srbije, ali i za građane Rumunije govori činjenica da u ovom trenutku ovaj sporazum se može primenjivati direktno na najmanje nekih 40-ak hiljada građana Republike Srbije u ovom trenutku koji ili trenutno žive u Republici Rumuniji ili tamo obavljaju određenu vrstu privredne delatnosti.

Koliko je temeljno urađen sporazum koji je bio doduše rađen već nekih pet, šest godina, znači, nije on samo plod nekog kratkotrajnog rada, govori i to, da on na jedan sveobuhvatan način uređuje prava u skladu i sa jednim i sa drugim zakonom, ali prvenstveno poštujući sve one, kako da kažem, tekovine i iskustva koje je naš zakon iz ove oblasti reguliše. Neka standardna rešenja i principi koje je ovaj sporazum potvrđuje i utvrđuje su jednak tretman državljana i Republike Srbije i Republike Rumunije u oblasti socijalnog osiguranja, neposredne isplate stečenih davanja, mogućnosti sabiranja perioda osiguranja koji su neophodni da bi se određene vrste ove zaštite ostvarile i prava na nju, ali isto tako i sprečava preklapanja, osim u određenim situacijama koje predstavlja kao izuzetke.

Ovaj sporazum predstavlja mogućnost jedinstvenog radnog veka gde se plate, odnosno penzije kasnije izračunavaju proporcionalno na osnovu zarada ostvarenih u jednoj i u drugoj državi ukoliko korisniku nedostaje period osiguranja tamo gde mu je prebivalište i gde zatraži penziju kako bi istu realizovao. Ujedno reguliše korišćenje zdravstvene zaštite za lica koja imaju prebivalište ili boravište na teritoriji jedne ili druge republike i princip osiguravanja tzv. koji podrazumeva da terete davanja i socijalnog osiguranja snosi ona država čiji je osiguranik u pitanju.

Koliko dejstvo ovaj sporazum ima na obadva zakonodavstva govori i njegov direktan uticaj na zakone i propise koji regulišu davanja iz oblasti penzijskog i invalidskog osiguranja, zdravstvenog osiguranja, davanja za slučaj povrede na radu i profesionalnih bolesti, materinskih davanja i dečijem dodatku Republici Srbiji, a u Republici Rumuniji ima uticaj na čak devet kompatibilnih oblasti i to govori koliko je sadržina ovog sporazuma kompleksna i koliko ima dobru podlogu da se na jedan lakši, jednostavniji način građanima omogući da ostvare prava bilo u Republici Srbiji ili Republici Rumuniji, ukoliko ta realizacija zavisi od onoga što su radili u nekom trenutku u nekoj od ovih drugih republika.

Ovaj sporazum se jednako primenjuje na sve one na koje se mogu primenjivati propisi koje sam pobrojao ili oni koji ostvaruju prava na osnovu toga i izvođenja prava drugih lica.

Ono što je bitno, bitno je da postoji izuzetak kada je u pitanju sprečavanje preklapanja davanja, jer sporazum kaže da ne mogu da se prenesu i zadrže prava koja se ostvaruju po realizaciji preklapanje istog perioda osiguranja, osim kada su u pitanju davanja u slučaju invalidnosti, starosti, porodične penzije, naknade za sahranu ili profesionalne bolesti koje isplaćuju nadležni državni organi nosioca.

Davanja za slučaj bolesti i materinstva je posebna oblast koja se ovde reguliše, a u oblasti davanja koja su vezana za starost, invalidnost ili one najružnije stvari, kada je smrt u pitanju, ukoliko oni koji žele da ostvare neka prava koja proističu iz ovih oblasti ne ispunjavaju dovoljan, hajde tako da kažem, vremenski period koji je potreban, čak i u zbiru između ostvarenih prava u Republici Rumuniji i Srbiji, priznaje im se i vremenski period pokrivanja takvog prava iz treće države sa kojom Republika Srbija i Republika Rumunija imaju sporazum. Znači, išlo se na najšira moguća ovlašćenja i na najpogodniji način da se krug korisnika ovih prava proširi i bude što preciznije definisan.

Kada je u pitanju upotreba službenog jezika, nijedan zahtev u Republici Srbiji i u Republici Rumuniji ne može se odbiti zato što je zahtev podnet na službenom jeziku one druge republike. To znači da zahtev na srpskom jeziku u Republici Rumuniji njihovi nadležni organi moraju da prihvate i da ga tretiraju kao odgovarajući, kao i kod nas. To podrazumeva oslobađanje od raznoraznih taksi koje su do sad morale da se plate, posebnih vrsta overa koje su iziskivale troškove itd.

Posebno je važno što u oblasti zaštite prava kada su u pitanju redovni ili vanredni pravni lekovi ili da kažemo žalbe ili prigovori odgovarajućih rešenja, urednom dostavom, prema ovom sporazumu, kada stupi na snagu, smatraće se da je to učinjeno na validan i zakonom propisan način i poštovano i od jedne i od druge članice ukoliko se preda nadležnom organu bilo koje od ove dve države.

Znači, ukoliko neko želi da podnese prigovor na rešenje koje je vezano za bilo kakvu vrstu naknade u Republici u Rumuniji, dovoljno je da blagovremeno i uredno prigovore ili žalbu preda nekakvom organu kod nas u Republici Srbiji, koji je kompatibilan sa organom koji treba da odluči po tome i smatraće se da je ta žalba odgovarajuća.

Sve ovo sam morao da kažem, a ovo je samo deo onoga što sporazum obuhvata, da bi građani Srbije shvatili koliko su svi ovi sporazumi izuzetno bitni, izuzetno važni i možda je dobar sporazum između dve države teže zaključiti nego doneti dobar zakon koji se tiče samo jedne države, jer ovde se praktično usklađuju dva zakonodavstva kako bi se na odgovarajući način omogućilo građanima i jedne i druge države da svoja prava ostvare na najbrži i na najefikasniji i na najbolji mogući način.

Za trenutak ću ja izaći iz teme svesno i s time želim da zaključim ovu diskusiju. Nadam se da se to danas neće dešavati.

Iskreno molim kolege da govornicu i redovno zasedanje više ne zloupotrebljavaju kako bi plašili poslanike vladajuće garniture sa nekakvim silnim demonstracijama ili stavljajući u nagoveštaj nekakav mogući 5. oktobar ili bilo šta drugo, jer zaista niti nas možete uplašiti niti ostavlja bilo kakvog efekta niti ima potrebe za tim i u krajnjem slučaju je nekorektno, a isto tako je nekorektno, neću navoditi ko, sami će se prepoznati, govoriti laži sa ove govornice juče i tvrditi građanima Srbije da je bilo ko iz ovog Doma na jučerašnjem zasedanju na bilo koji način omalovažavao, uvredio ljude koji u mirnim protestima izražavaju svoje nezadovoljstvo.

Autoprojekcije pojedinaca zaista treba da budu njihov problem i ukoliko se ovo nastavi ovako, ja ću zaista doći u situaciju da se složim sa gospodinom Živkovićem kada predlaže lekarski pregled, jer mislim da ovo zaista nije zdravo. Ovo ću pripisati trenutnom nezadovoljstvu i revoltu zbog rezultata koji su neki postigli na izborima ili nisu postigli ono što su očekivali, ali ako ovo postane trajna kategorija, možda treba ozbiljno razmišljati o nekoj vrsti lekarskog pregleda, jer to bi zaista bilo bolesno. Uostalom, verovatno će posle ovih izbora biti promenjena jedna stara narodna poslovica, pa će ona glasiti: „Ni manjeg procenta, ni veće dreke.“, ali da ne ulazim u to dalje. Zahvaljujem se na pažnji.

Poslanička grupa Pokreta socijalista, Narodne seljačke stranke, Ujedinjene seljačke stranke u danu za glasanje će podržati i glasati za ove sporazume. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Gordana Čomić. Izvolite.

Zahvaljujem.

Pošto nema teksta bez konteksta, reč dve o kontekstu u kojem se održava ova sednica, započeta prvim radnim danom redovnog prolećnog zasedanja i zamišljena za rutinsku verifikaciju raznih sporazuma, a u međuvremenu odložena zbog izbora i sada teče sa Vladom u padu. Nisam znala da će tako brzo opasti broj ministara od juče do danas. Ne sporim proceduru. Dovoljan je jedan ministar. Znajući prisutnog ministra, sasvim dovoljno.

Četrdeset dana nas deli od formalne ostavke predsednika Vlade i formalnog pada ove vlade i to je druga neobičnost ove sednice, osim što je smišljena kao rutinska, pa odložena kao sasvim nerutinska, da se ne bi pričalo o kandidatima za predsednika Srbije i sada imamo ministre koji su u vrlo velikom broju juče u entuzijazmu došli, no danas imaju važna posla n ego da budu u Skupštini. Razumem ja to.

Sa žaljenjem moram da konstatujem da je premalo pažnje posvećeno suštini od nekoliko sporazuma i to je, nažalost, naš zajednički manir i naša zajednička šteta, prezir prema sadržini onoga o čemu odlučujemo i ponos da prpošno iznosimo svoje političke stavove, smatrajući ih zanimljivim za ljude koji nas gledaju, ne razmišljajući o posledicama koje će pojedini sporazumi u ovom slučaju, a predlozi zakona u drugim slučajevima proizvoditi. To je loša navika od koje nadam se da će početi da se oslobađa sledeća vlada, pošto je ova defakto pala. Ovih šest nedelja biće tek toliko da se tučemo po novinama ko će šta da bude u buduće, što je isto tužno, ali dobro, šta se tu može.

Detaljnije ću da dam opaske o tri ili četiri, od kojih ću prvi Sporazum o amandmanima ih Dohe, zbog toga što je ministar prisutan, i time želim da mu odam poštovanje što je tu.

Ne sumnjam da i ministar i ja znamo o čemu se radi, kao što isto ne sumnjam da većina javnosti u Srbiji ne zna o čemu se radi i kada je Kjoto protokol u pitanju i kada je u pitanju njegova primena, rok trajanja, sukobi koji su postojali između raznih država i formalnih i neformalnih moćnih pozicija, koji su sprečavali primenu Kjoto protokola, sukoba kroz koje je pokušano da se dođe do zajedničke svesti o tome šta radimo planeti zemlji sa zagađenjem životne sredine, pa sve do trenutnih teškoća da se ratifikuju i primenjuju i amandmani.

Zašto smatram da je dobro da Srbija ratifikuje ovaj sporazum? Mi nemamo kao nerazvijena zemlja ili zemlja zaustavljena u razvoju obavezu da merimo emisione kapacitete ili da njima trgujemo, kao što su to radile ili rade druge zemlje, ali mislim da imamo obavezu prema sopstvenoj zemlji, koliko god da je zaustavljena u razvoju, da detaljno razgovaramo o tome ovde zašto je na planeti došlo do Kjoto protokola, kakvi smo mi to ljudi kada smo uništili vodu, zemlju i vazduh bez kojih ne možemo da živimo, a mi smo takvi ljudi, ne mi iz zaostalo razvijenih zemalja, nego ljudi iz najrazvijenijih zemalja.

Da dodam, zašto je važno da se o tome govori? Imate u poslednjih 25 godina jednu vrstu posebne promene u Kini koja je ponovila sve greške koje su pre nje uradile zemlje koje su se razvijale i razvile se ekonomski pre nje. Koliko moraš biti glup da gledaš pred sobom Frankfurt ili Drezden iz 1965. godine, da gledaš Majnu iz 1970. godine i da isto to napraviš svom Pekingu i svojim rekama? Meni je to tema par ekselans za Skupštinu, međutim, nikom drugom nije. To što sam ja u manjini, ne znači da nisam u pravu.

Žao mi je zato što znam da u Ministarstvu poljoprivrede i zaštite životne sredine ima kapaciteta da se u ovoj Skupštini razgovara o tome što mrzimo ovu zemlju Srbiju. Tri godine prolazim pored divlje deponije kod Banovaca, idem po Novom Sadu pa zaklapam kontejnere koje moji sugrađani, ne Romi, ostavljaju otvorene, a svi bacaju đubre gde god im padne na pamet. Zdrav vazduh, šta nas briga. Ibar, najlon kese, šta nas briga. Nismo obavezni za Kjoto protokol. Ako hoćemo da budemo glupi kao Kinezi, ja nemam ništa protiv. Ja odbijam i da se od mene pravi budala, bilo ko, i da budem glupa i da kažem – dobro, ovo je rutinska sednica, ovi Doha amandmani, to ide pa ide, to se na nas i ovako ne odnosi, to samo da stavimo recku da smo ih usvojili. Nema te recke dovoljno debele koja se stavlja društvu koje propusti svoju šansu da razgovara ozbiljno o temi zbog koje su Kjoto protokol i Pariski i ovi Doha amandmani nastali.

Nadam se da sam otklonila svaki nesporazum da se ovde radi o tome da držim ministra odgovornim ili ovu Vladu za stanje, ali držim vas odgovornim za to da ne gradite dijalog, jer vam je to posao. Koliko god taj dijalog bio težak, koliko god bilo recitacija i besmislenih pesmica, umesto pravog razgovora o tome na šta će da liči Ibar za pet godina od danas, na šta će da liče klizišta jer nismo dali 10 miliona za erozivne karte, na šta će da liči vazduh, jer smo menjali zakon, pa ćemo da dozvolimo šest meseci da prlja, pa da prlja još šest meseci, pa da prlja još godinu dana, da zaradi čovek, teška stvar, teško zaraditi pare u 21. veku.

Dakle, ako to ne budemo razumeli da je vezano za temu Kjoto protokola, onda ćemo dočekati neku sledeću generaciju za 25 godina koja će to razumeti. Ja mislim da nije čak stvar političke perspektive, nije etički, nije ljudski da to uradimo. To govorim zbog toga što će doći nova Vlada. Nisam protivna da vidim i ovog ministra u novoj Vladi, ne znam šta će da mu se desi u međuvremenu, ali bih volela da dijalog o tome da buduća Vlada preuzme.

Druge opaske tiču se sporazuma kojim se govori o poštovanju Prokola o eliminaciji nezakonite trgovine duvanskim proizvodima. Na odboru na kojem je o ovome bilo reči ja sam čula nepojamnu rečenicu od strane nadležnih iz Svetske zdravstvene organizacije, čiji su predstavnici ovdi, koji su kazali – sav taj novac koji se dobije kada ukinemo šverc duvana ide direktno u zaštitu zdravlja. Te, tim povodom vas molim da mi ne šaljete više takve dečake na odbore, jer je to, kako da kažem, nepristojno. Morala sam da pitam državne sekretare – hoće li se ovde neko uozbiljiti, kada je u pitanju zakon i protokol koji se tiče nelegalne trgovine duvanom.

Ono što imam kao ozbiljnu primedbu i ono što smatram pogrešnim u Zakonu o ministarstvima koji je sada na snazi, ne znam da li će za 40 dana kada Vlada formalno padne biti novog Zakona o ministarstvima, ja ću ga gledati, tražiću od Ministarstva za zaštitu životne sredine odmah da kažete svima koji budu pisali da će biti dosta naporno objasniti mi zašto četvrti put ova Vlada ne može da ima Ministarstvo za zaštitu životne sredine. Umem da budem dosta maštovita kada hoću da budem naporna, ne volim to, ali tvrdoglavi ste.

Znači, za ove protokole o švercu duvana, zašto Ministarstvo zdravlja, aman, pogotovo sa tom argumentacijom da to ide u bilo koje zdravstvene usluge? Prvo, ne ide. Ovde se odlučuje o tome koliko će para koje ministar traži na Vladi ići u koje zdravstvene usluge.

Drugo, ako hoćete da pričate da Ministarstvo zdravlja treba da bude zaduženo za to da meni dođe ovde i priča o švercu duvana, pa što ga ne zadužite i za oružje? Oružje isto ubija, droga isto ubija, bombe, svašta. Neka radi Ministarstvo zdravlja i to. To je, kako da vam kažem, vratiću se na Kjoto protokol, vratiću se na prezir prema dijalogu o tome šta radimo, o čemu razgovaramo, šta hoćemo sa zakonom koji suzbija šverc duvana.

Zašto ide teško ratifikacija? Zašto je dobro i lako išla, i ja se slažem s njom? Ujedinjene nacije, kada su predložile opšti propis o zabrani, o štetnosti duvana, zašto je to išlo lako? Zato što je tačno. Mi pušači maltretiramo one koji ne puše u zatvorenim prostorima. Ne smemo da ih maltretiramo. Zašto ovo ide teško? Zašto to nama nije objašnjeno? Zašto neće ljudi da ratifikuju ove protokole? Ko ima koristi od toga da imate šverc duvana i nezakonitu trgovinu? Na koji način ćete uspostaviti licenciranje? Ko je u stvari zainteresovan da ovog protokola bude, ratifikovan ili ne? Na čega se svodi teškoća da druge zemlje prihvate ratifikaciju i teškoća primene jednom kada je mi prihvatimo?

Nije sporno da pratimo ratifikaciju protokola na koje smo se već obavezali jednom posle 2006. godine, ali je sporno da nećemo da razgovaramo kada ja pitam – a što to radi Ministarstvo zdravlja? Kakve veze ima Ministarstvo zdravlja sa švercom duvana? Iste kao i sa švercom oružja.

Međutim, ilustracija vam je – ne moram s tobom da razgovaram, ja sam vlast, ja sam moć, ja radim šta ja hoću. To što će od toga da bude zajedničke štete, to retko kome, nažalost, pada na pamet. Taj stav arogantnog odbijanja da porazgovaramo zaista o sadržini nečega o čemu glasamo je zajednička šteta. Neće od toga nikome biti bolje, nažalost.

Sasvim na kraju i ovlaš, ali neminovno, sporazum koji se tiče sporazuma sa Katarom. Ja sam imala nekoliko puta opaske o toj modi - ne možemo bez stranih investicija kojima mi dajemo pare iz budžeta. Manje – više, i jednostavnim jezikom, na to se svodi. Volimo strane investitore, a oni vole naš budžet, pošto je budžet uvek takav da ima novaca. Odakle ta moda koju nismo mi izmislili? To je izmislio razvijeni svet, isti onaj koji je prvo isprljao Evropu, isti onaj koji sada prlja Kinu, isti onaj koji prlja Rusiju, nažalost. Dakle, ideja je – ja sam investitor, ali neću da ja rizikujem sa mojim novcem, a banke su dosta okrunjene posle 2008. godine, a ja kao investitor dođem i od tvog budžeta tražim da deliš sa mnom rizik. To se zove – plati mi radno mesto i to je takva štetočinska politika da ćemo to gledati kao što gledamo kako smo pre Kjota zagadili zemlju, vodu i vazduh.

Ovde smo zagadili pravo društva da odlučuje o svom razvoju nametnutom odlukom da mi ne možemo da imamo radna mesta, osim ako, onima koji sami sebi zovu investitorima, mi iz budžeta ne damo novac kojim delimo rizik. Bila oduvek protiv, kada su me u prvom komentaru… I na to se svodi Katar, da bude jasno. Na to se svodi Katar. Ja sam tražila šta to od proizvoda ima u Kataru da mi kupimo kao robu. Našla nisam. Šta ima od usluga? To sam našla. To su se zovu fondovi. Tamo rade moje kolege fizičari, koji su obrukali struku izmišljajući krize na berzi i u Americi i u Londonu, a boga mi eno ih i u Saudi Arabiji, a i u Kataru.

Dakle, kada sam prvi put kazala da je to da dođe neko ko sebe zove investitorom, kao što će se pojaviti čuveni katarski fondovi, i kaže – ja ću da investiram u Srbiju, da razvijam Srbiju, mnogo volim Srbiju, a ti mi daj 1000, pet, sedam, 12, koliko god se dogovore, ruka na ruku, mi smo drugovi, po radnom mestu, dakle, kada sam prvi put to kritikovala, onda mi je spomenut „Fijat“ i objasnila sam tada, a objasniću i sada. Godine 2001. svi ljudi koji su bili bez posla u „Fijatu“ su stavljeni na budžet da budu plaćeni iz budžeta za poslove koji ne postoje i ne rade. Zašto? Zato što smo 2001. godine upalili svetlo nad nečim što ne postoji, a što još uvek u percepciji ljudi postoji uspešna privreda, giganti, preduzeća. Uz 10 godina propadanja to postojalo nije.

Imali ste izbor tada i da te ljude stavite na budžet ili da glasate, i sa velikim teškoćama se za to glasalo, da im platite zaostale doprinose zdravstvene i penzione za njih, u prvoj turi 350 hiljada, da bi mogli da povežu staž ili da kažete – ne zanima nas, to su ovi pre nas radili. Nažalost, ostalo je tog prezira i nedostatka dijaloga i danas i traženja krivice za to šta je neko pre drugi radio, a ne rešavanje problema.

Kada je prvi put davano investitoru po radnom mestu, to je značilo da oni više nisu na budžetu, i to je bio „Fijat“. Sve ovo ostalo posle, što će da bude i Katar, bićemo mi ovde, je da vam dolazi investitor za poseban propis kojem mi dajemo najpovlašćeniju naciju, da bude Katar, i da se sa svima dogovaramo o našem razvoju. Koliko morate biti, kako da vam kažem, daleko od želje da se za Srbiju stvarno nešto učini? Ako kao Vlada birate da se dogovarate sa nekim iz Katara o razvoju Srbije, a odbijate da se o razvoju Srbije razgovara ovde u ovoj Skupštini, koliko će da nas košta još jedan od takvih paradoksa?

Možda vam liči da ni za jedan od ova tri sporazuma, koja sam ovlaš spomenula, ja ne govorim o stvarima koje će oni proizvesti kao posledice, u godinama pred nama najmanje proizvodnje, posledice ćemo videti od Doha amandmana, osim kao recka da smo ih usvojili, ali ćemo posledice od toga da nismo razgovarali otkud ovoj planeti Kjoto protokol i Doha amandmani videti svaki dan oko sebe u svojim ulicama, u svojim kvartovima, u svojim rekama, u svojim šumarcima, gde god da prolazimo.

Ako ne budemo razgovarali o tome ko je za šta nadležan, kao što je slučaj Ministarstva zdravlja i nelegalne trgovine duvanom, imaćemo saradnju u kojoj se Ministarstvo zdravlja praktično neće mešati, jer to jeste posao finansija i policije i moguće da će biti, ja se nadam, dobrih rezultata u suzbijanju nelegalne trgovine duvanom, ali izostanak dijaloga o tome zašto to radi Ministarstvo zdravlja, dovešće nas do toga da ćemo opet imati da neko radi nešto za šta nije nadležan i za šta ga nije briga i zajednička će biti šteta.

Ukoliko, a pretpostavljam da će to biti vrlo uskoro, u ovu Skupštinu dođe da se ratifikuje bilo kakav ugovor i sporazum sa Katarom zbog ovog sporazuma koji sad potpisujemo, ja ću morati, nažalost, ponoviti sve ono što sam ponovila o štetočinskoj ideji, da zbog toga što je 2008. godine hazarderskim igrama pukao praktično balkanski finansijski sistem koji je legao na budžete razvijenih država, da su investitori smislili – nema para, zaraditi moram, volem da imam, a gde ću nego da tražim od budžeta. Šteta od toga da sa njima o tome razgovaramo, a ne ovde u Skupštini, ne morate sa mnom, nemojte tako da me gledate, razgovarajte sa kim god hoćete, ali da bude razgovora koje će ljudi čuti o tome šta stvarno treba za razvoj Srbije.

Za sledećih 40 dana želim vam da budete zdravi, živi i veseli. Vi ste jedna od najdužih Vlada koja je u padu, a kada bude izbora nove vlade, nadam se da će, bar u nekim od segmenata, biti reči – dijalog, koju nisam čula ni u jednom ekspozeu, osim u jednom u prvom 2001. godine i nigde više.

Reč ima ministar Nedimović.

Poštovana predsedavajuća, poštovani narodni poslanici, meni je uvek interesantno da sa vama vodim raspravu na različite teme, pošto uvek imate jedan drugačiji pristup. Možda zato što dolazite sa prostora sa kog dolazite, možda je tamo smisao za humor drugačiji.
Hteo bih nešto da vam kažem oko prisutnosti ministara. Činjenica je da sam sad u ovom trenutku jedini ovde, ali u narednih pola sata, sat to će se promeniti iz jednog prostor razloga, jer je još uvek sednica Vlade u toku sa Svetskom bankom, gde se razgovara o rastu BDP. Meni je zapalo da u ovom trenutku budem ovde.
Imam nekoliko stvari da vam kažem, pre svega, vezano za amandmane Doha, o dijalogu, o nadležnostima, a pomalo i o priči o investicijama, jer sve je to povezano. Pre ili kasnije, i kada Kjoto protokol i amandmane Dohe, sutra Parisku konvenciju, sve se to svodi na uslove da li će neko investirati ili neće i pod kojim uslovima i kakve će investicije uopšte imati na našim prostorima.
Ono što želim da kažem, mislim da je to zbog javnosti važno, to je priča o našoj svesti, priča o potrebi za zaštitom životne sredine. Juče sam o tome pokušao u jednom trenutku da kažem, premda ne znam koliko sam imao vremena za to i koliko je bilo sluha za to… U jednom trenutku sam čuo da uopšte nisu ni bitne ovakve vrste ratifikacija, da su to stvari koje su, ne obraćam se tu vama, pričam generalno… Mislim da su ovo ekstremno važne stvari, jer ovim pravimo temelje za budućnost, odnosno pokušavajući da saniramo sve ono što je nastalo u prošlosti. Sada tu ima različitih subjektivnih stavova zašto je to toga došlo, da li zbog potrebe za razvojem, šta na prvom mestu staviti – razvoj ili potrebu očuvanja prirode i onoga što ste vi pričali da se dešavalo u nekim drugim zemljama?
Svedoci smo ovih dana da se ova Pariska konvencija u nekim razvijenim zemljama pokušava staviti u drugi plan, i to iz razloga da bi se, vodeći računa, da tako kažem, u nacionalnim interesima, različito se definišu nacionalni interesi, pokušala intenzivirati neka industrija koja u prethodnom periodu zbog primena ovih Doha amandmana i ostalih stvari nije bila u prvom planu. Pričam o severnoameričkom kontinentu. Ne pričam uopšte o prostoru Srbije.
Dijalog. Mislim da je to ključna reč, a naročito u pogledu životne sredine. Mi smo pre mesec, mesec i po dana imali prvu sednicu Nacionalnog saveta za klimatske promene, gde su učesnici, različiti akteri sa svih strana, svih struktura, bio javni sektor, civilni sektor… Pokušavamo, treba nam vreme. Jednom kad krenete nema nazad. Pokušavamo da razvijemo taj dijalog o potrebi vođenja računa o razvoju svesti o klimatskim promenama. Nisu samo klimatske promene ono što mi sada ne vidimo oko sebe i uopšte to samo zagađenje životne sredine. One imaju mnogo dalekosežniji karakter. Evo danas imamo situaciju, izađemo napolje, pogledamozapadnu Srbiju, istok, jug, imamo neverovatna dešavanja u drugoj polovini aprila imamo vremenske prilike koje nisu karakteristične za ovo doba godine, a to je sve posledica ne činjenja pre Kjotoa.
Nečinjenja i neshvatanja značaja klimatskih promena, gde mi treba, u stvari, da sve ono što su UN stavile na raspolaganje nama, kao izvore finansiranja, pokušamo iskoristiti upravo ratifikacijom ovakvih sporazuma, gde mi možemo biti aplikanti za sredstva kojim ćemo promeniti stanje oko sebe.
Što se tiče neznanja, to je naš najveći problem u oblasti životne sredine, i apsolutno se slažem, da je nama neophodno da imamo poseban sektor u Vladi, posebno ministarstvo, ili kako god da ga zovemo, koje će se baviti ovim pojmom, ovom oblašću, jer to je toliko važno, da je jednostavno nespojivo sa drugim stvarima. Ne možete često spojiti na istom mestu i dobrog i lošeg momka, jer ponekad je to sve sukobljeno, bez obzira u koje ministarstvo to sve stavili.
Što se tiče samih nadležnosti, vi to sami znate, mnogo stvari je u nadležnosti lokalnih zajednica. Ne bežeći od odgovornosti koju mi imamo, ali je pre svega razvoj svesti tu važan i taj dijalog je jako važno razviti. Imamo sve više i više ovih deponija, tzv. komunalnih deponija regionalnog karaktera, koje su se razvile po Srbiji, ali još uvek ne dovoljno. Još uvek u svesti nekih lokalnih zajednica nije toliko prepoznat značaj zagađivanja životne sredine koliko bi trebalo da bude prepoznat. Razvojem svesti mi u stvari ćemo terati te lokalne donosioce odluka da pod pritiskom javnosti moraju drugačije da se ponašaju.
Neke lokalne samouprave, koje su imale veću svest, su već došle do tog nivoa. Evo, pre neki dan, Raška, pitanje sliva Ibra. Postavili smo prvi, možda je to pionirski korak, pilot projekat, da probamo jednom veštačkom branom da zaustavimo da plastične flaše više ne idu tokom reke Raške, kasnije da idu do Ibra. To su sve pionirski koraci, ali od toga kreće. Ministarstvo je preuzelo na sebe obavezu, ako se pokaže u ovoj prvoj godini implementacije tog projekata, da ćemo ceo sliv Ibra rešiti na takav način, pa da onda dođemo i do problema kesa. Vi tamo kada dođete imate neverovatnu stvar. Ono čime sam zadovoljan, što sam video kod gradonačelnika Novog Pazara, koji je na ovom primeru i projektu shvatio koliko je važno da on reši problem koji on ima na njegovom prostoru. Nije to veliki novac, ali je važna svest.
Što se tiče erozivnih karti, koje ste spomenuli, ove godine smo u budžet stavili sredstva za to, i ove godine će to biti rađeno. One su klasifikovane na pravoj poziciji u budžetu i ta će stvar biti rađena, jer to nam je jako važno zbog budućeg razvoja.
Što se tiče samog duvana, ne bih se preterano upuštao u to, ali reći ću samo da tu treba razlikovati dve stvari, jedna je sredstva koja se prihoduju i gde ih plasiramo, a druga je kontrola. Mi imamo u okviru našeg Ministarstva finansija Upravu za duvan, koja se bavi time i vrlo često mi dolazimo u situaciju da poljoprivrednici, ili neko drugi pita oko duvana i onda moramo da objašnjavamo da to nije nadležnost ni Ministarstva poljoprivrede, to je u stvari nadležnost Ministarstva finansija, iz jednog razloga koji je jako važan, jer to je jedan od izdašnijih izvora prihoda za budžet, i to je potpuno normalno. Sistemi upravljanja i kontrole su upravo smešteni u Upravu za duvan.
Ministarstvo zdravlja bavi se nekim posledicama koje se mogu pojaviti. Što se tiče šverca duvana, tu imamo jasno utvrđena pravila, Uprava za duvan, pa onda nakon toga policija, pa Tužilaštvo.
Treća stvar, koja je možda ponekad pitanje sporazuma sa državom Katar. Uopšte nije u ovom trenutku toliko u prvom planu zbog samog tog direktnog sporazuma. Priča je o investicijama je, sami znate, jedna od najvažnijih stvari. Mi imamo tu nekoliko suprotstavljenih stvari koje stoje pred nama, to je pitanje rasta, to je pitanje napretka u privredi, pitanje zapošljavanja i pitanje izvora odakle možete da finansirate sve te stvari.
Mi smo u zadnjih 10, 15 godina svašta prošli. Mi definitivno nemamo dovoljno sopstvenih izvora da bi mogli da se razvijemo na onaj način kako to želimo. Nama su neophodne i strane investicije, ali isto tako i razvijanje i domaćih investicija, kojih ima u poslednje vreme. U svojoj praksi, bavio sam se time dugo godina, sretao dosta investitora koji ne žele da uzimaju sredstva iz budžeta. Nije to pravilo koje se želi postaviti. Ima, naravno, i onih koji hoće i žele i dolaze zbog toga. Imali smo svašta. I sam sam 2011, 2012. godine ukazivao tadašnjem Ministarstvu privrede, ili kako se već zvalo, ekonomije, više ne znam ni ja, na pitanje kontrole, koje je sada razvijeno, mi imamo sada uspostavljen sistem kako neko može da dobije investiciju i kako se kontrolišu te investicije.
To što ste pričali o primeru Fijata i skidanju sa budžeta, potpuno ispravan rezon. Neki ljudi više nisu na budžetu, to pozdravljam.
Druge stvari u okviru tog sporazuma, to su stvari za diskusiju. Ali, zašto je važno da mi imamo sistem investicija i podsticanje investicija, na različite načine, pravljenjem pravnog okvira, a i finansijsku podršku? Upravo da gomilu ljudi skinemo sa budžeta, da ne budu korisnici različitih socijalnih davanja ili nečeg drugog. Upravo smo tu na istom tragu, samo je različit put. To sam samo želeo da vam kažem. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Snežana Bogosavljević Bošković.

Zahvaljujem.

Poštovani narodni poslanici, cenjeni građani, dame i gospodo, pred nama je set predloga zakona kojima se potvrđuju važni međunarodni sporazumi, protokoli, konvencije iz više različitih oblasti, kao što su zaštita životne sredine, obrazovanje, nauka, kultura, socijalna sigurnost, policijska saradnja i bezbednost građana.

Među predloženim zakonima je i Predlog zakona o potvrđivanju Doha amandmana, na Kjoto protokol uz okvirnu Konvenciju UN o promeni klime. Ovaj Predlog zakona smatram posebno važnim, jer klimatske promene predstavljaju jedan od najvećih globalnih izazova našeg vremena, pošto se sa posledicama, najčešće u vidu suša, poplava, tajfuna, tornada, erozije zemljišta, danas suočava čitava planeta. Problem klimatskih promena je problem koji već godinama i decenijama utiče, a ne retko i remeti i postizanje ciljeva održivog i ekonomskog razvoja svih zemalja sveta.

Republika Srbija i sama se suočava sa brojnim posledicama klimatskih promena. Procene su da je ukupna materijalna šteta izazvana ekstremnim vremenskim uslovima u Srbiji od 2000. godine, veća od pet milijardi evra, od čega oko 70% su štete izazvane sušom i visokim temperaturama. Svedoci smo i sami ogromnih materijalnih šteta izazvanih katastrofalnim majskim poplavama iz 2014. godine.

Posledice klimatskih promena mogu biti toliko ozbiljne i dalekosežne da svaka zemlja mora doprineti naporima da se klima naše planete stabilizuje. Kao glavne pokretače klimatskih promena međunarodna, naučna i stručna javnost označila je povećane atmosferske koncentracije gasova sa efektom staklene bašte, a za povećane emisije gasova sa efektom staklene bašte ugnjendioksida, metana, azotsuboksita, odgovoran je čovek, odnosno ljudske aktivnosti, tačnije industrijalizacija i nebriga o načinu korišćenja prirodnih resursa.

Usvajanjem okvirne Konvencije UN o promeni klime 1992. godine, čiji je osnovni cilj bio obezbeđivanje mehanizama za stabilizaciju atmosferskih koncentracija gasova sa efektom staklene bašte, započeta je zapravo, organizovana globalna borba protiv klimatskih promena. Način postizanja cilja utvrđen je Kjoto protokolom, kojim je utvrđen i prvi obavezujući period 2008. - 2012. godina, za smanjenje emisije gasova sa efektom staklene bašte za 38 industrijski razvijenih zemlja sveta.

Amandmanom iz Dohe na Kjoto protokol utvrđuje se drugi obavezujući period 2013. – 2020. godina, za industrijski razvijene zemlje, pri čemu je kvantifikovana obaveza smanjenja emisija gasova za 18% u odnosu na referentnu 1990. godinu.

Republika Srbija je od 2001. godine članica Okvirne konvencije UN o promeni klime, jedna je od 183. države članice, potpisnica je Kjoto protokola i drugih međunarodnih sporazuma u ovoj oblasti koje imaju za cilj smanjenje emisija gasova sa efektom staklene bašte.

Kao zemalja u razvoju prema Kjoto protokolu i amandmanu iz Dohe Srbija nema kvantifikovanu obavezu smanjenja emisija gasova ni u prvom ni u drugom obavezujućem periodu, ali ima obaveze u pogledu uspostavljanja i sprovođenja mera i aktivnosti za postizanje ciljeva Konvencije.

U tom smislu želim da kažem da je Ministarstvo poljoprivrede i zaštitu životne sredine tokom 2014. i 2015. godine, kada sam ja bila na čelu tog ministarstva, izradilo prvi ažuriran dvogodišnji izveštaj Republike Srbije prema Okvirnoj konvenciji UN o promeni klime.

Ovaj izveštaj daje prikaz aktivnosti u oblasti klimatskih promena, uključujući informacije o trenutnim i očekivanim nivoima gasova sa efektom staklene bašte, o mogućnostima i načinima njihovog smanjenja, o monitoringu o izveštavanju i verifikaciji.

Uz to, na bazi sprovedenog inventara gasova, Ministarstvo poljoprivrede i zaštite životne sredine je tada došlo do važnih informacija, kao npr. da su ukupne emisije gasova sa efektom staklene bašte u Srbiji 2013. godine bile za oko 3,5% manje u odnosu na 2010. godinu i za oko 25,1% manje u odnosu na 1990. godinu.

Takođe, utvrđen je udeo pojedinih sektora u ukupnim emisijama gasova sa efektom staklene bašte u našoj zemlji, a to je energetika 79,4%, poljoprivreda 10,9%, sektor otpada 5,1% i industrijski procesi 4,8%.

Zahvaljujući ovako odgovornom pristupu problemu, Ministarstvo poljoprivrede i zaštite životne sredine je uz podršku eksperata i zainteresovane javnosti 2015. godine pripremilo predlog o mogućem nacionalnom doprinosu smanjenju emisija gasova sa efektom staklene bašte za period 2020 – 2030. godina. Vlada je predlog ministarstva usvojila i Srbija je bila među prvih deset zemalja sveta i prva u regionu koja je okvirnoj konvenciji dostavila nameravan nacionalnih doprinos smanjenju emisija gasova sa efektom staklene bašte, a koji je i usvojen na Konferenciji u Parizu decembra 2015. godine.

Sve ovo govori da je Srbija kao članica okvirne konvencije UN, Kjoto protokola i pratećih međunarodnih ugovora, iako nema kvantifikovane obaveze smanjenja emisija gasova za period do 2020. godine do sada načinila velike korake uključujući se u globalnu borbu protiv klimatskih promena.

U tom smislu smatram da je izuzetno važno što se danas u skupštinskoj proceduri našao Predlog zakona o potvrđivanju Doh-a amandmana na Kjoto protokol. Usvajanjem ovog zakona ispunjavamo obaveze prema međunarodnoj zajednici, potvrđujemo spremnost svog doprinosa smanjenju emisija gasova sa efektom staklene bašte i svog doprinosa borbi protiv klimatskih promena.

Sada ću se osvrnuti kratko na još jedan predlog zakona. Radi se o Predlogu zakona kojim se potvrđuje Konvencija o Evropskom šumarskom institutu kao međunarodnoj organizaciji. Ova konvencija potpisana je u Finskoj. U primeni je od 2003. godine. Do sada je ratifikovana od strane 25 država članica. Te 2003. godine, tadašnja Državna zajednica Srbija i Crna Gora pristupila je ovoj konvenciji, a danas je potrebno da Srbija konvenciju ratifikuje, imajući u vidu da su naše naučne institucije iz oblasti šumarstva već pridružene članice ove asocijacije.

Članstvo u Evropskom šumarskom institutu veoma je važno za Srbiju kao evropsku državu sa aspekta aktivnog učešća u kreiranju evropske šumarske politike, ali i sa aspekta mogućnosti korišćenja naučnih i stručnih dostignuća ove međunarodne organizacije.

Ovde pre svega imamo u vidu šumska bogatstva Srbije, potrebu da se zaštite postojeće šume i da se povećaju površine pod šumama. Šume su, znamo, pluća planete i naš zadatak je da koristeći i svoja i evropska znanja unapredimo stanje i koristimo ovaj prirodni resurs na održivi način.

U svom izlaganju osvrnuću se još na neke predloge sporazuma o kojima se razgovara na ovoj skupštinskoj sednici. Radi se o sporazumima iz oblasti obrazovanja.

Pre svega želim da se osvrnem na predlog zakona kojim se potvrđuje Sporazum o učešću u srednje-evropskom programu univerzitetske razmene CEEPUS III. Značaj ovog međunarodnog projekta iz oblasti obrazovanja za nas je veliki jer pruža široke mogućnosti ostvarenja i unapređenja saradnje u pogledu mobilnosti studenata, nastavnika, saradnika, a u okviru Mreže srednje-evropskog programa univerzitetske razmene.

Inače, program CEEPUS se u Republici Srbiji sprovodi od 2005. godine. U maju mesecu 2011. godine na snagu je stupio program CEEPUS III. U ovom programu Srbija učestvuje na osnovu tumačenja Bečke konvencije o ugovornom pravu, a ne po osnovu ratifikacije potpisanog sporazuma.

Ratifikacijom ovog sporazuma obezbediće se uklanjanje administrativnih barijera za još kvalitetniju i potpuniju saradnju u okviru ovog programa.

Inače, želim da istaknem da je posebna vrednost ovog programa u tome što pruža mogućnost stipendiranja studenata u srednje-evropskom programu univerzitetske razmene kako na osnovnim, tako i na doktorskim studijama. Zatim pruža mogućnost praktične obuke u privrednim društvima, istraživačkim centrima, državnim institucijama i to uz finansijsku podršku države domaćina.

Pored brojnih praktičnih i finansijskih pogodnosti za pospešivanje mobilnosti studenata i nastavnika, vrednost ovog sporazuma je i u tome što predviđa formiranje nacionalnih CEEPUS kancelarija koje će se baviti aktivnostima pripreme i dodele stipendija našim studentima.

Pred nama je i Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i ostalih članica Inicijative za reformu obrazovanja u jugoistočnoj Evropi o sedištu Sekretarijata inicijative.

Ova inicijativa inače ima za cilj aktuelizaciju obrazovnih procesa, obrazovnih reformi u jugoistočnoj Evropi, odnosno usklađivanje obrazovnih sistema i obrazovnih standarda sa zajedničkim evropskim standardima u oblasti obrazovanja.

Srbija je 2010. godine kada je ova inicijativa postala međunarodna organizacija izrazila spremnost da se prihvati uloge domaćina. Od 11. marta 2011. godine Srbija predsedava Upravnim odborom inicijative. U to vreme značilo je to za Srbiju veliko priznanje kada je obrazovanje u pitanju, ali i veliko priznanje i veliko poverenje tadašnjem Ministarstvu obrazovanja i nauke, na čijem čelu je bio prof. dr Žarko Obradović.

Godine 2013. potpisan je sporazum da sedište inicijative bude u Beogradu na neodređeno vreme i predlog ovog zakona zapravo obezbeđuje regulisanje tehničkih uslova koje Srbija mora da ispuni kao zemlja domaćin.

Zbog toga je izuzetno važno da i ovaj predlog zakona bude usvojen, iz razloga što se u praksi obezbeđuje neophodna logistika za rad sekretarijata inicijative.

Na kraju, vrlo kratko, osvrnuću se na još jedan predlog zakona koji je na dnevnom redu današnje sednice, a to je Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Češke o saradnji u oblasti kulture, obrazovanja, nauke, omladine i sporta. Inače, ovaj sporazum je potpisan 29. novembra 2016. godine i predstavlja pravnu osnovu za realizaciju bilateralne saradnje između dve zemlje u predmetnim oblastima. Ovaj zakon je važan i za unapređenje sveukupnih odnosa između Republike Srbije i Republike Češke, a posebna vrednost Sporazuma je u tome što se pripadnicima srpske nacionalne manjine u Češkoj i češke nacionalne manjine u Srbiji obezbeđuju pravni uslovi da mogu da rade na očuvanju i negovanju maternjeg jezika, istorijskog nasleđa i sopstvene kulture.

Stupanjem na snagu ovog zakona prestaće da važi ranije potpisan Sporazum između Saveta ministara Srbije i Crne Gore i Vlade Republike Češke, koji je ratifikovan 2009. godine.

Poštovani narodni poslanici, o ovim ali i drugim sporazumima iz dnevnog reda današnje sednice govoriće i drugi poslanici Socijalističke partije Srbije.

Želim na kraju da potvrdim da će Poslanička grupa SPS podržati ratifikaciju svih sporazuma, protokola i konvencija o kojima se raspravlja na ovom skupštinskom zasedanju. Hvala na pažnji.