Zahvaljujem, gospodine Rističeviću.
Ne mislim da sam povredio navedeni član Poslovnika, konkretno član 104. stav 1. Objasniću o čemu je zapravo suština. Gospodin Obradović je u svom izlaganju, ja sam brojao, tri puta vrlo precizno i jasno pomenuo gospodina Pavlovića, izneo određena neslaganja sa argumentima koje je gospodin Pavlović izneo tokom raspravu. Imajući na umu pre svega važnost i značaj teme, omogućio sam gospodinu Pavloviću da iznese određene argumente, a obzirom da sam to dozvolio gospodinu Pavloviću, dodatna dva minuta sam omogućio i Obradoviću.
(Marijan Rističević: A oni su replicirali ministru.)
Više puta smo o tome govorili. Na nama je da, pre svega procenjujući važnost i značaj teme, omogućimo poslanicima da govore, ali ne možemo da predvidimo da li će se obratiti ministru ili će konkretno odgovarati.
Da li želite da se Narodna skupština u danu za glasanje izjasni o ukazanoj povredi Poslovnika? Ne. Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Marko Parezanović. Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovane kolege, poštovani ministre sa saradnicima, pred nama su dva izuzetno važna zakona iz oblasti zdravstva. Ja ću govoriti o Zakonu o biomedicinski potpomognutoj oplodnji.

Mogli smo čuti malopre i određene, rekao bih, zlurade komentare o uticaju Vlade Republike Srbije i premijera Aleksandra Vučića na demografske prilike u Srbiji i hteo bih samo par nekih podataka da iznesem. U 2016. godini bilo je 7.000 porođaja u GAK „Narodni front“, što je rekord u poslednjih 10 godina, u Kragujevcu najviše beba rođeno je u januaru 2017. godine u poslednjih 20 godina, u 2015. godini rođeno je 20.000 beba u Beogradu, što je rekord u poslednjih 30 godina. Dakle, sve su ovo podaci koji govore o tome kakav je uticaj i Vlade Republike Srbije i premijera na demografsku situaciju u Srbiji. Naravno da ovo nije dovoljno i da mi želimo da radimo na tome da ti rezultati budu i mnogo bolji.

U tom smislu, pohvalio bih meru koju smo imali sredinom prošle godine, kada imamo situaciju da parovi imaju pravo i na treći besplatan pokušaj vantelesne oplodnje, kada je u pitanju vantelesna oplodnja o trošku države, kada na to dodamo i činjenicu da mnogi gradovi i opštine takođe za to imaju sluha, mislim da negde uspevamo da obezbedimo svim parovima da mogu besplatno da dođu do potomstva. Kada je konkretno u pitanju grad Čačak, moram da naglasim da mi već petu godinu izdvajamo sredstva za vantelesnu oplodnju na taj način da obuhvatimo sve parove koji se prijave i bez nekih dodatnih ograničenja u tom smislu da ako neko iskoristi to pravo u jednoj godini a rezultati ne budu na željenom nivou, da može konkurisati i sledeće godine.

Jako sam zadovoljan sa zakonskim predlogom i posebno jednim delom koji je sam ministar naglasio, a koji se tiče potrebe da sve klinike imaju mogućnost zamrzavanja embriona sa naglaskom da je neki cilj da se prilikom embriotransfera što manji broj embriona vraća, ne samo zbog toga što višeplodne trudnoće i dodatno koštaju državu već i zato što samom činjenicom da imamo zamrzavanje embriona dolazimo u situaciju da iz jednog postupka, iz jedne hormonske stimulacije imamo dva, a možda čak i tri embriotransfera čime značajno smanjujemo i troškove, ali ono što je po meni mnogo važnije, mnogo više brinemo o zdravlju žene.

U tom smislu javljaju se i određeni problemi, rekao bih, jer mi se čini da u sve više klinika imamo pojave hiperstimulacije, situacija, jer ako kažemo da u standardnom procesu vantelesne oplodnje, neki standard je da se proizvede od sedam do 12 jajnih ćelija, a da u nekim situacijama taj broj ide i do preko 20, preko 30, što direktno dovodi do toga da te jajne ćelije nemaju dovoljno zrelosti, nemaju dovoljan kvalitet. To opet direktno utiče i na kvalitet embriona. Kada te ambrione ne možete zbog lošeg kvaliteta ni da zamrznete onda dolazimo u situaciju da jedna mlada žena praktično potroši te rezerve jajnih ćelija koje su kod svake žene ograničene, da ne možemo da iskoristimo na pravi način, a da opet u slučajevima agresivne hiperstimulacije imamo i značajne troškove.

Dakle, to je nešto na šta mislim da treba obratiti pažnju, naravno, ne kroz zakon, ali neki standardi moraju da postoje i mora da postoji jasan monitoring da ako na nekim klinikama primetimo da su to jako česte pojave, da onda na te pojave trebamo da reagujemo.

Neko moje lično mišljenje, da u budućnosti treba da razmišljamo i o nekom modelu koje su primenile i određene zemlje na zapadu, a to je da pre ova tri klasična pokušaja koje smo već obezbedili uvedemo praksu da postoje i vantelesne oplodnje iz prirodnog ciklusa. Baš zbog toga što sam naglasio da mislim da treba više da brinemo o zdravlju žene, a mislim da u određenim situacijama ti postupci iz prirodnog ciklusa mogu da budu uspešni. Sa jedne strane to može biti dodatni trošak ali ako uzmemo u obzir da su ti postupci znatno jeftiniji i da svaki par koji tako uspe da ostvari potomstvo neće ići na onaj klasični, nego skuplji postupak. Mislim, da tu treba uraditi određenu analizu i videti da li je to isplativo i da li treba da prihvatimo neku praksu koja već postoji na zapadu.

Otvorio bih i pitanje statusa embriologa, pošto mislim da je njihov uticaj u postupku vantelesne oplodnje veoma važan. Vi me ispravite ako grešim ali mislim da oni imaju status zdravstvenog saradnika, a ne zdravstvenog radnika. Mislim da je njihov uticaj na sam ishod vantelesne oplodnje zaista veliki i da rade u nekim specifičnim okolnostima. Znamo da tu nema ni fiksnog radno vremena, da su različiti uslovi rada, kao što su i visoke temperature, jaka svetlost na rožnjaču, odnosno rad na mikroskopu i rad u prisustvu određenih gasova kao što je tečni azot za zamrzavanje, gasoviti azot i ugljen dioksid na inkubatorima. Dakle, mislim da je posao jako specifičan i da ga treba nagraditi pogotovo jer mislim da postoji neka nesrazmera između privatnih i državnih klinika i onda na neki način kada proizvedemo dobrog embriologa, postoji rizik da se on odluči da potraži neke bolje uslove, a onda mislim da to nije dobro za nas.

Na samom kraju, istakao bih pitanje prevencije. Mislim da je to jako važno pitanje, jer ono što je za mladog čoveka, recimo, od 20 godina mali problem ako za njega ne zna, sa 30 će biti veći, sa 35 i 40, mnogo veliki i mi tu ne možemo svakako da naredimo i da na bilo kakav način utičemo na to kada će u kom dobu određen par da se odluči da ima dete. Ono što mislim da možemo na neki način ili da motivišemo ili obavežemo mlade ljude da više vode računa o prevenciji.

Ako smo okarakterisali način života kao jedan od uzroka, osnovnih uzroka zašto imamo povećan broj parova koji ne mogu da imaju dece onda mislim da ako se ti uzroci na vreme otkriju, da postoje šanse u dobrom broju da i nekim prirodnim lečenjem, da se otklone i da samim tim lišimo te ljude i dodatnog stresa i samim tim, ono što govorimo, troškova za državu. Ako je pre 20 godina svaki deseti ili dvanaesti par imao problem sa sterilitetom, a danas je to, ako se ne varam svaki šesti po nekim prognozama, vrlo brzo će biti svaki treći. Postavlja se pitanje koliko će nama u budućnosti biti potrebno novca da sve to pokrijemo, a mislim da nam je negde krajnji cilj ne da dajemo više novca za ovu oblast već da pokušamo makar da usporimo taj rast.

Mislim da treba razmišljati koje su to metode. Mislim da prevencija jeste jedan od načina, da li kroz motivaciju, lično mislim da tu treba da bude i obavezno jer tih par sati ili par dana jednostavnih pregleda su mnogo lakši nego sve ono kroz šta određen par mora da prođe u nekoj kasnijoj fazi kada problem već postane ozbiljan i kada ne postoji mogućnost za prirodno lečenje.

Jasno je da je ovo oblast gde nauka jako brzo napreduje i da ćemo mi i u budućnosti svakako morati da ova zakonska rešenja i nadograđujemo i usavršavamo. Ovo su neke teme o kojima treba razmišljati. Toliko.

Reč ima narodna poslanica Tatjana Macura. Vreme preostalo vašem poslaničkom klubu jeste tri minuta i 34 sekunde.

Hvala predsedavajući.

U Zakonu o transfuzionoj medicini se negde na početku objašnjavaju pojmovi, pa tako u članu 3. u stavu 1. i u tački 11) objašnjava se i pojam distribucije. Između ostalog se kaže da ovaj pojam podrazumeva i dostavu krvi i komponenata krvi do proizvođača lekova od krvi i plazme.

O ovome osim u tom članu dalje kroz zakon nije bilo nekih više reči. Na Odboru za zdravstvo na kojem je bila koleginica Branka Stamenković, ona je postavila pitanje – zašto o ovome ne govori i dobila je kao odgovor da se potrebne informacije nalaze u Zakonu o lekovima i medicinskim sredstvima.

Pogledala sam i taj zakon i na žalost ni u tom zakonu nema dodatnih pojašnjenja o tome na koji način, da li se kod nas proizvode, gde se proizvode i ako se proizvode šta tačno proizvodimo i u kojoj količini.

Pa, sada pitam vas, poštovani ministre, i saradnici da nam dodatno pojasnite i ovaj deo jer osim toga što interesuje nas poslanike koji ovde sedimo, ja verujem da ova tema ozbiljno interesuje i građane koji će na žalost u odloženom prenosu gledati ovu raspravu, među njima sam sigurna da postoji i veliki broj donora krvi koji su zainteresovani za ovu tematiku.

Zašto mislim da je ovo pitanje interesantno? Naime, Republika Srbija na godišnjem nivou za uvoz lekova koji se prave od krvi i plazme izdvoji oko 30 miliona eura, a sa druge strane bacamo tone plazme koje su domaćeg porekla. Prema podacima Udruženja dobrovoljnih davalaca krvi samo se oko 5% krvi iskoristi u našoj zemlji.

Sada ću napraviti jednu malu digresiju i mislim da je neophodno, naime, kada smo radnicima u javnom sektoru, posebno zdravstvenim radnicima smanjili plate, država Srbija je praktično njih kaznila sa 100 miliona eura. Onda imate sa jedne strane bačen novac za uvoz lekova koje možemo i sami da proizvodimo od 30 miliona eura i kažnjene zdravstvene radnike u iznosu od 100 miliona eura.

Nekako i da prihvatimo to, tu finansijsku nelogičnost iako je potpuno neshvatljivo, a mislim da veću štetu činimo svim dobrovoljnim davaocima krvi jer oni je sigurno nisu dali da bismo je mi na kraju bacili. Osim ove finansijske

nelogičnosti i vređanjeg tog praktično humanog čina svih 200.000 donora koliko ima donora u Srbiji, postavlja se i pitanje bezbednosti onoga što mi u stvari uvozimo, pa tako ni jedan centar u svetu od koga mi uvozimo lekove nam ne daje potrebno, odnosno neophodnu garanciju da su oni 100% bezbedni.

Navela sam nekoliko razloga zbog čega je važno da krvi i komponente krvi obrađujemo baš u našoj zemlji i s tim u vezi nadovezala bih se na dalju temu, da vas pitam, da li znate šta se dešava sa Centrom za frakcionisanje, da li uopšte radi i kako je opremljen? Znači, da li uopšte ovaj centar funkconiše u Srbiji?

Naime, nije neobično da u Srbiji, a posebno u Srbiji, se javne ustanove na neki način dovode na rub egzistencije i da se u takvom procesu ili sličnom procesu na kraju odlaze u privatnu svojinu.

Takođe me interesuje na šta je potrošena donacija …

Vreme.

Mogu li da završim? Takođe me interesuje, primili smo donaciju u iznosu 5,5 miliona od EU, pa me zanima na koji način su potrošena ta sredstva, imajući u vidu da smo pri čitanju ekspozea od premijera dobili informaciju … (Isključen mikrofon.)

Zahvaljujem.
Dobili ste dodatno vreme da postavite pitanje. Zahvaljujem.
Reč ima predstavnik predlagača ministar dr Zlatibor Lončar. Izvolite.

Mislim, svejedno što ste vi rekli, to je razlog zašto idemo sa ovim predlogom zakona. Znači, to je ono što hoćemo da se ne dešava, to o čemu ste vi pričali.
Morate da razdvojite dve stvari. Jedna stvar je krv i krvni derivat, posebno je to regulisano, a posebno je regulisano ono što se napravi i što se naprave lekovi. Znači, morate da znate, sa krvlju možete da zarazite njih četvoro, a sa ovim što je prerađeno možete mnogo više da zarazite. Znači, to su totalno razdvojene stvari.
Mi ovo donosimo, predlažemo, da bi upravo iskoristili da se ne baca ništa, da nigde ne propada i da imate u sistemu gde čega ima, da bi mogli da povlačite gde je potrebno. Ove druge cifre koje ste rekli, to je stvarno paušalno, nema nikakvog osnova. Jedino što se radi, a to nije centar za frakcionisanje, ne postoji, nego ono što se proizvodi albumini u Zavodu za transfuziju ovde u Beogradu, a naš cilj je da ovo uradimo da bi mogli mnogo više stvari da proizvedemo, da se ne dešava ovo o čemu ste vi pričali. To je svrha ovog zakona.

Zahvaljujem.
(Tatjana Macura: Jel može replika?)
Nemate zaista osnova sada za repliku. Samo ste dobili odgovor na postavljeno pitanje. Zahvaljujem.
Reč ima narodna poslanica Borka Grubor.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predstavnici Vlade, pozdravljam sve u ime grada iz koga dolazim, a i u svoje lično ime. Dolazim iz grada Loznice.

Kao ginekologu veoma mi je drago što se danas pred nama nalaze ova dva zakona kojima će se regulisati vrlo važne oblasti u našem zdravstvenom sistemu. Jasno i precizno, Zakon o biomedicinski potpomognutoj oplodnji i Zakon o transfuzijskoj medicini definiše ko, šta može da radi, pod kojim uslovima i ko je nadležan za kontrolu istih. Zakon o BMPO će rešiti problem mnogih bračnih parova koji nisu mogli da ostvare potomstvo prirodnim putem.

Problem začeća je vrlo osetljiva tema i kada se pojavi, obično ga rešava tim stručnih osoba različitih specijalnosti, počev od ginekologa, pa urologa, biologa, genetičara, psihologa i mnogih drugih. Ovaj zakon uređuje veoma važnu oblast u zdravstvu i prilagođava dosadašnji Zakon o veštačkoj oplodnji zakonu koji važi u većini zemalja EU.

Očuvanje reproduktivnog zdravlja žena, posebno mladih, je osnovni zadatak ginekologa, a i svih drugih zdravstvenih radnika. Da bi nam mlade generacije bile reproduktivno sposobne, neophodno je da se uključi i obrazovni sistem uvođenjem obaveznog predmeta u osnovne škole o zdravstvenom vaspitanju.

Svima je poznato da mladi, nažalost, sve ranije stupaju u seksualne odnose, ne razmišljajući o posledicama istih. Zato je i broj abortusa kod maloletnica u našoj zemlji sve veći. Prekid trudnoće u ranoj mladosti može da ostavi trajne posledice u smislu steriliteta, kao i razne seksualno prenosive bolesti koje mogu takođe dovesti do problema sa začećem u željenoj dobi.

Da bi nam nacija bila zdravija i da bi natalitet bio veći od mortaliteta, što kod nas, nažalost, nije slučaj, moramo edukovati mlade i pre stupanja u seksualne odnose. Tako će nam biti i manje bračnih parova kojima je potrebna BMPO i manje će da košta našu državu.

Kada sam počinjala da radim kao ginekolog u mom gradu, u Loznici, broj porođaja na godišnjem nivou bio je 2000, 2100. Posle dve i po decenije taj broj je za prošlu 2016. godinu iznosio 1.030. To je drastična razlika, pogotovo što nam se odliva biološki potencijal odlaskom mladih iz naše zemlje.

Lokalna samouprava grada Loznice unazad nekoliko godina stimuliše natalitet podsticajnim merama, izdvaja određenu sumu novca iz budžeta grada za mlade bračne parove koji prvi put sklapaju brak. Taj iznos je na nivou prosečne neto zarade u gradu, što iznosi 32.000 dinara.

Nezaposlenim majkama porodiljama isplaćuje se mesečno po 20.000 dinara do navršene prve godine života deteta. Takođe, isplaćuje se jednokratna pomoć za prvorođeno dete u iznosu od 15.000 dinara, za drugorođeno dete u iznosu od 20.000 dinara, treće rođeno dete 30.000 dinara, za blizance 40.000 dinara. Za samohrane majke ovaj iznos se uvećava za 50%. Stimuliše rađanje trećeg deteta isplatom novčane pomoći, i to na sledeći način. Do treće godine života deteta tri hiljade dinara mesečno, do sedme godine života deteta pet hiljada dinara, do 15 godine života deteta osam hiljada dinara, do 18 godine života 10 hiljada dinara. Kada se sve ove cifre saberu, to je to punoletstva oko 12 hiljada evra.

Osim do sada navedenog, krajem 2016. godine iz budžeta grada je namenjena suma od pet miliona dinara za kupovinu kuća sa okućnicom do 50 ari, a na selu za mlade bračne parove, da bi ih podstakli da žive u seoskim područjima koji su sve više prazna.

Nadam se da će u danu za glasanje svi u ovom parlamentu podržati ova dva zakona. Zahvaljujem.