Molim vas da obezbedite uslove za rad, gospodine Arsiću.
Dakle, ono što bih želela, takođe, da kažem jeste da ovaj Zakon o biomedicinski potpomognutoj oplodnji, ovakav kakav jeste, naravno, mogao bi se još malo doterati, ali on je dobar jer predstavlja značajan korak u lečenju te najteže bolesti, rekla bih, bele kuge.
Nešto više ću govoriti o ovom drugom zakonu koji se tiče same transfuzijske službe. Meni je potpuno jasno da je ovaj zakon usvojen, odnosno da će biti usvojen, jer verovatno će biti usvojen, i zato što smo mi primljeni u Evrotransplant, pa je onda to jedan od uslova da bi taj Evrotransplant mogao da zaživi, da imamo i ovaj zakon o transfuzijskoj medicini.
Naravno, bilo bi dobro da smo mi imali paralelno sa ovim i zakon o transplantaciji, pa da smo mogli i o tome da govorimo. Svakako da ćemo kada dobijemo taj zakon imati određene primedbe na taj zakon, tako da ja o tome sada ne bih govorila, ali moram da kažem da moramo dobro da razmislimo upravo o donorima, jer mnoga deca u Srbiji čekaju godinama, mladi ljudi u Srbiji čekaju godinama na transplantaciju Srca, a jedan Rokfeler je, mislim, šest ili sedam puta bio na transplantaciji srca i doživeo103 godine.
Da se vratimo ovoj temi, a to je ovaj zakon. Tu imam nekoliko primedbi. U prvom redu, to je organizacija same službe. Koliko ja znam, imamo nešto oko 77 ili 74 banke krvi i 44 službe za transplantaciju. Sada imamo i četiri ovlašćene ustanove, odnosno Kragujevac se tek sada formira. Međutim, ceo posao oko obrade i prikupljanja krvi biće prebačen na te četiri referentne ustanove.
Prosto pitam – kako mislite da rešite problem tih malih transfuzijskih centara, jer kod mnogih ljudi postoji bojazan da će ostati bez posla, jer će ti mali transfuzijski centri biti u stvari svedeni samo na nekoga ko kuka i traži krv iz nekog većeg centra, a neće ništa moći da urade sami?
Takođe, oko organizacije bih htela da skrenem pažnju na jednu stvar, a to je da se govori o komponentama krvi, o krvi i komponentama krvi, a da u zakon nisu uključeni proizvodi, odnosno produkti od krvi.
Da objasnim malo, ne naravno vama, nego ljudima koji nas slušaju preko TV ekrana, komponente krvi se dobijaju centrifugiranjem krvi, znači fizičkim metodama, a dok fizičkim i hemijskim metodama dobijamo, recimo, albumine, globuline i neke skupe krvne produkte, koji se upotrebljavaju svakodnevno i mi ih onda, kao jako skupe, uvozimo iz inostranstva.
Znam da Zavod za transfuziju je ovde proizvodio, pre jako puno toga, sada malo proizvodi, malo ne proizvodi, pa smatram zaista da bi trebalo uključiti i proizvodnju plazme, odnosno šteta je da se plazma baca i da ostane neiskorišćena. Još je veća šteta, naravno, da mi moramo da trošimo kao država velika sredstva za uvoz proizvoda od krvi.
U ovom smislu, već kada će doći do reorganizacije službe, a stalo nam je da otvaramo i nova radna mesta, mislim da bi možda neki, da ih tako nazovemo, pogoni, laboratorije, koje bi se ekskluzivno bavile tom proizvodnjom produkata od krvi, bi pomogle i zapošljavanju mladih, i ne tako mladih, ljudi u transfuziji.
Dalje imamo problem koji se postavlja, to je problem distribucije odnosno transporta. On je malo vezan i sa ovim što sam rekla. Znači, ako imamo samo četiri ta centra, ako imamo drumove ovakve kakve imamo, kako ćemo organizovati tu efikasnu i dobru distribuciju odnosno transport. To je vezano uz informacioni sistem za koji je predviđeno da budu sve ustanove medicinske sto posto pokrivene. Međutim, moramo reći da mi još uvek nemamo do kraja završenu mrežu zdravstvenih ustanova i da negde, čini mi se, dobila sam podatak, da 20% medicinskih ustanova nije u potpunosti uključeno u informatički sistem, pa onda imamo tu taj problem i tu bi trebalo da se to popravi.
Dalje, dolazimo do davalaštva. Davalaštvo je do sada i od sada, naravno, biće stvar koja je vezana za dobrovoljnost i to je u redu, o tome se brine i Crveni krst, ali do sada su ljudi koji su bili davaoci, bili davaoci zato što su bili motivisani ili vezani za neku bolnicu, recimo za Zemunsku bolnicu ili za Dragišu Mišovića, ili za nekog transfuziologa. Međutim, sada to više neće biti tako, nego će biti organizovane akcije koje daju jednu vrstu obezličenja celoj stvari, jer ljudi se vežu za ustanovu i za doktora i onda vole da daju krv tom i tom doktoru ili doktorki, ili toj i toj ustanovi, tako da su i čak neka iskustva u zemljama iz okruženja nam govore da je došlo do jednog pada davalaštva kada se krenulo u ovakvu akciju, a s druge strane, mi imamo kao poslanička grupa i primedbe oko samog tretmana dobrovoljnih davalaca krvi.
Naime, to možda nije konkretno za vas, ministre Lončar, pitanje, više je za ministra Vulina oko slobodnih dana koji su predviđeni zakonom, dva slobodna dana nakon što čovek, odnosno žena daju krv. Tu imamo da većina privatnika to ne sprovodi, zakona se ne drži, ljudi moraju da se pojave na poslu već istog dana kada su krv dali, a s druge strane nemamo nikakve privilegije koje su ti ljudi imali ranije, a to je da imaju određene prednosti kod nekih medicinskih zahvata, pretraga itd.
Mi moramo malo da ponegujemo, da tako kažem, te ljude kada već je to na dobrovoljnoj bazi i kada im se već ništa ne plaća, da im se to kompenzuje na jedan drugi način i moramo da vidimo, takođe oko davalaštva, kako će biti rešeno tzv. porodično davalaštvo, jer znamo da je porodično davalaštvo dosta dobrog, gde ljudi za nekog svog da li im je član porodice ili im je možda prijatelj iz zgrade, drug iz ulice, dvorište, iz škole, oni onda dolaze da daju krv, kako će se to regulisati, to bismo isto voleli da saznamo.
Što se tiče dalje same opreme i cene svih tih vrlo značajne i skupe aparature, ne znam da li će biti dovoljno ovih 600 miliona dinara koji su za funkcionisanje transfuzije, jer je transfuzija jako važna, ona je vrlo skupa i to nije samo rezus faktor i četiri krvne grupe, nego ima toga još mnogo, da sada ne gnjavim sa ovim naše gledaoce i slušaoce ovog skupštinskog prenosa, ali u svakom slučaju ne znam da li će novac koji je odvojen tu biti dovoljan.
Takođe, želela bih da se osvrnem i na sam pojam inspektora. Mislim da posebne inspektore uvoditi u transfuziju, nisam dobro razumela zašto je to, jer transfuziolozi su lekari, kao što su psihijatri, kao što su hirurzi. Da li to znači, da sutra treba da i psihijatri imaju svoje posebne inspektore, ili hirurzi svoje posebne inspektore ili, ne znam, hematolozi, kardiolozi, itd. Mislim da jedan dobro obrazovan transfuziolog može da odlično radi svoj posao i da bude najbolja korekcija samom sebi.
Upravo su se kolege transfuziolozi žalili i izrazili sumnju da bi moglo i tu upravo u okviru te inspektorske službe da dođe do određenih zloupotreba i do određenog partijskog zapošljavanja, jer imam neku informaciju da je kolega koji je u Fondu zadužen za transfuziologiju, čovek koji je imao problema da položi specijalizaciju, i ne znam da li je položio ili nije, svakako kažu da je imao problema i čovek koji nije dovoljno dobro potkovan za to šta se može raditi, a šta se ne može raditi. U toj svojoj želji da uštedi on, recimo, daje za operaciju jednog čoveka od 70 kila četiri doze krioprecipitata, a znamo da je jedna doza dovoljna za 10 kilograma težine.
Znači, tu takođe može da dođe do partijskog zapošljavanja i to je nešto što onako, i mojoj poslaničkoj grupi, a i kolegama sa kojima sa razgovarala, transfuziolozima, ostaje malo pod znakom pitanja. To ne bi bilo ništa neobično, pošto znamo da je recimo u kragujevačkoj apoteci sada umesto lekara specijaliste majstor za klimatizaciju predsednik Upravnog odbora. Ne bih dalje da dužim, ostavićemo to.
Gospodine Šešelj, molim vas da zavežete.

Koleginice Sanda, izvinjavam vam se, gospodin Šešelj gaji posebna osećanja prema vama, ali ne treba to da pokazuje u Skupštini.
(Vojislav Šešelj: Ovo su ružne reči.)
Reč ima ministar dr Zlatibor Lončar.

Samo da razjasnimo te stvari koje ste vi rekli.
Prvo, niko od tih koji rade u bolnicama i u transfuziji neće ostati bez posla. Šta mi pokušavamo ovim da uradimo? Pokušavamo to da ti ljudi koji rade u bolnicama da konačno rade svoj posao, da prate primenu krvi i krvnih derivata i da edukuju one kojima predaju, tu konkretno mislim na anesteziologe, tu krv. Znači, vraćamo im, odnosno dajemo im ono što oni stvarno treba da rade i za ono šta su se školovali, ne samo da provere brojeve nego i da isprate ceo tok koji ide.
Druga stvar, ovo se radi iz razloga jer je svaka ta bolnica bila jedna celina za sebe i ono što smo imali, na primer, do sada, to je da mnogo krvi, derivata krvi je ostalo neiskorišćeno. Oni su čuvali, a nisu znali da je nekom drugom tamo trebalo, i onda nismo imali jedinstven informacioni sistem gde biste vi mogli da vidite gde i u kojoj bolnici imate krv, gde imate viška, gde imate manjka, a znate i sami da su to ograničenog roka trajanja i zbog toga mnogo toga nismo iskoristili.
Sada ne samo da ćemo iskoristiti, nego ćemo stvoriti uslove za ono što ste pitali – zašto mi ne pravimo albumine, e, sad će se konačno stvoriti uslovi, jer ćete imati jedinstven informacioni sistem za sve te banke u kojima se nalazi krv i krvni derivati, znaćete koliko imaju, kolike su im potrebe. Svako će podneti zahtev, šta mu je planirano, šta mu treba, zavisno od toga šta će raditi, operaciju ili šta već planira da radi, jer, svi ti ljudi imaju toliko iskustva da orijentaciono znaju šta će im trebati u narednih dan, dva, tri, pet i onda nećete doći do toga da to propada i da se to baca. Imaćete tu veću količinu i moći ćete da iskoristite na mnogo bolji način.
Da ne unosite zabunu, neće moći, recimo, da daje krv u bolnici „Dragiša Mišović“, a navikao je tu, ne, daje krv na svim tim mestima, samo što će se ta krv nositi na jedno mesto, zbog uštede, da se uradi kontrola i svi oni testovi koji treba da se urade. Jer, kad radite na više mesta, vi otvorite te reagense, uradite jednu količnu, ostali reagensi propadaju. Ovako će doći ljudi i uzeti to. Vi dajete na istom mestu, ali, postojaće procedura koja će važiti za sve, otići će na to mesto, uradiće se i nećemo imati, ako ste pratili, ono da imamo nešto sumnjivo, da su nam se pojavila antitela, pa zovemo tog davaoca, pa on pretrne od straha i ide da vidi da li je to lažno pozitivno ili lažno negativno. Znači, te stvari se neće dešavati. To je jedan od razloga.
Što se tiče inspekcije, stvarno nema nikakvog razloga, inspekcija je samo zbog tehnologije, jer ta tehnologija se menja, ne zbog transfuziologa nego zbog tehnologije, da bi imali što manje lošijih rezultata, odnosno mora da se iskontroliše da reagensi budu u tim rokovima koji trebaju i proces rada da se ispoštuje, da se maksimalno iskoristi. To je jedini razlog, a ne da bi neko kontrolisao stručnost rada transfuziologa. Mi stvarno imamo odlične transfuziologe koji su se dokazali i pokazali, sa uslovima u kojima su radili i kako su radili, a ne sad kad pokušavamo da to standardizujemo, da sve te transfuziološke službe imaju iste uslove i da ono što hoćemo da imamo svako prijavi ono što ima, da znamo s čim računamo i da nam ostane da možemo opet da pravimo te albumine i derivate krvi, a ne da ih kupujemo, nego da ih imamo tu. To je jedini razlog i jedini smisao svega ovoga.
Što ste pomenuli 600 miliona dinara, to je samo za ove testove, to nema veze ni sa čim drugim, to je samo odvojeno za to. Znači, za tehnologiju i ništa drugo. Zato je to od 1. 1. 2019. godine, da bi uspeli sve te stvari da povežemo i da uradimo. Jer, znamo da ne mogu stvari da se urade preko noći, nego da se svi pripreme za to i da ih mi edukujemo i da im damo sve ono što je neophodno.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Elvira Kovač. Izvolite.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, predsedništvo, gospodine ministre, saradnici, dame i gospodo narodni poslanici, u ime Poslaničke grupe Saveza vojvođanskih Mađara – Partija za demokratsko delovanje, baziraću se najviše na temu vantelesne oplodnje.

Krenula bih od toga čega smo svi svesni, da problem nedovoljnog rađanja dece koji je zapravo ispod neophodne proste reprodukcije je ogroman problem, sa kojim se svi mi suočavamo i u okviru toga je pitanje neplodnosti nešto čime zaista treba svi mi da se bavimo.

Podsetila bih sve nas, uvaženi gospodine ministre, vi ste bili prisutni 26. oktobra, poslednjeg četvrtka u mesecu, kada smo ovde postavljali poslanička pitanja i ja sam postavila konkretno pitanje, vezano za uslove za vantelesnu oplodnju, za Pravilnik Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, koji je tada, odnosno za 2016. godinu, glasio tako da je uslov za učestvovanje u ovoj proceduri što se tiče godina života bio 40 i tada smo kazali na to da ne bi bilo loše da se to produži, možda na 42.

Izuzetno mi je zadovoljstvo što je važeći Pravilnik za ovu godinu Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, znači za 2017. godinu, takav da je uslov za godine života 42 u momentu započinjanja postupka vantelesne oplodnje. Znači, uspeli smo malo to da produžimo i nadam se da ćemo uz zajedničku saradnju uspeti da još mnogo nejasnoća razjasnimo ili ti da pomognemo svim tim parovima koji se suočavaju sa tim problemom.

Nažalost, istraživanja statistike pokazuju da se u Srbiji skoro 400 hiljada parova suočava sa ovim problemom. Sterilitet nije nešto što je urođeno i možda da se desi bilo kome, može da se desi čak i onima koji već imaju jedno dete i to je drugi problem o kojem bi sada u okviru ove rasprave o Predlogu zakona želela da govorim, ali najpre da krenem od toga da je jako bitno što konačno donosimo novi zakon, javna rasprava je završena još početkom prošle godine i što se mnoge nedoumice koje su u trenutno važećem zakonu od 2009. godine sada razjašnjavaju. Jako puno stvari je urađeno.

Želela bih najpre možda da pričam o tome. Kao što znamo od 2006. godine Republički fond za zdravstveno osiguranje finansira program biomedicinski potpomognuta oplodnja. Kao što sam već spomenula, postoje razni uslovi, kao što su godine života i ko zapravo može da učestvuje u tom programu. Osnovni uslov je da su to žene koje imaju neplodnost i pored odgovarajućeg lečenja, žene koje nisu rađale ili nemaju dece.

Dugi niz godina je Republički fond za zdravstvenog osiguranje finansirao dva pokušaja za vantelesnu oplodnju. Jako je dobro što od sredine 2016. godine se finansira i treći pokušaj jer opet statistike pokazuju da je nažalost retko uspešan prvi, da su mnogo uspešniji drugi i treći pokušaj jer ovo je jedna promena koju takođe svakako podržavamo i pozdravljamo.

Opšte je poznato da trenutno dozvolu za obavljanje postupaka biomedicinski potpomognute oplodnje po ovom važećem zakonu ima 18 ovlašćenih zdravstvenih ustanova i to pet državnih i 13 privatnih. Vi ste tada govorili o tome zašto i sada prilikom donošenja novog zakona je važno uključiti privatnu praksu, da bi se što veći broj parova korisnika mogao uključiti u ovaj program.

Ja sam izvukla podatke da je od 2010. godine od kada postoji Uprava za biomedicinu do 2015. godine kada su ove zdravstvene ustanove izvršile 22 hiljade postupaka biomedicinski potpomognute oplodnje državne upola manje 7.300 a privatne 14.600 i da je po statistikama procenat uspešnosti bio od 25 do 30%, što mnogi kažu da nije loša brojka, ali svi mi treba da radimo na tome da taj procenat uspešnosti bude što veći.

Kao što sam već u samom uvodu naglasila, želela bih da pričam i o drugim problemima. Jako je dobro što RFZO finansira tri pokušaja vantelesne oplodnje, što smo došli do toga da one žene koje učestvuju u ovom programu, znači da je broj godina promenjen sa 40 na 42, ne bi bilo loše da se to produži možda i do 45 u narednim godinama i u nekoj bliskoj budućnosti.

Volela bih da otvorim pitanje i muškog steriliteta, o kome se malo razgovara, i o onim parovima gde žena ima sekundarni sterilitet, ima recimo jedno dete, a želela bih još i iz nekih razloga ne može prirodnim putem da dođe do začeća. Dozvolite mi da u ovom slučaju konkretno spomenem razne programe lokalnih samouprava, odnosno AP Vojvodine, ne samo zato što sam inače iz Zrenjanina, ali moram da naglasim da je grad Zrenjanin prvi put još 2014. godine doneo odluku i od 2014. godine za svaku godinu se donosi novi pravilnik o kriterijumima za ostvarivanje prava na finansijsku pomoć za vantelesnu oplodnju u gradu Zrenjaninu. Negde početkom aprila je donet novi pravilnik za 2017. godinu.

Grad Zrenjanin je upravo mislio na ovu kategoriju, ne bi bilo loše, znam da su finansijske mogućnosti raznih lokalnih samouprava različite, ali upravo je jedan od uslova da u ovom programu mogu da učestvuju oni parovi koji ne ispunjavaju uslove koje postavlja RFZO. Ovde se konkretno misli i na muški sterilitet i na sekundarni sterilitet, znači oni parovi koji već imaju recimo jedno dete, najmanje jedno dete. Ono što je izuzetno dobro je što je grad Zrenjanin već tada postavio granicu godinu života na 45.

Naravno, moramo otvoreno razgovarati o tome da i ovde postoje poteškoće, a poteškoće su u tome da se sufinansira, znači da je maksimalan iznos koji mogu da izdvoje 200.000 dinara, ne bi bilo loše da to bude veći iznos i da oni mogu da plaćaju samo jedan pokušaj vantelesne oplodnje, za sada, i ukoliko taj nije uspešan onda ti parovi nemaju kome ponovo da se obrate, jer RFZO ne mogu zato što ne odgovaraju tim uslovima.

Kao što sam spomenula, AP Vojvodina takođe ima svoj program sufinansiranja troškova za biomedicinski potpomognutu oplodnju, AP Vojvodina takođe sufinansiranje oko 200.000 jednokratno. Ovo je regulisano pokrajinskom skupštinskom odlukom o pravu na sufinansiranje troškova za biomedicinski potpomognuto oplođenje i ponovo za drugo, treće i svako naredno dete, što znači da je ovde uslov da kada par ili samo neko, da li žena ili muškarac, ima svoje dete. Meni je nekoliko ljudi koji se suočavaju sa ovim problemom tražilo i reklo da je nejasno, tražila sam pojašnjenje iz pokrajine, čak su nekima rekli da ipak ne mogu da učestvuju u ovome, jer je prvo dete začeto prirodnim putem. Mislim da nekako treba da razjasnimo ove pravilnike, da jednostavno ljudima na terenu bude jasno na šta imaju pravo, a na šta ne. Konačan odgovor koji sam ja dobila i koji sam prosledila, nezavisno od toga da li je prvo dete začeto vantelesnom oplodnjom ili prirodnim putem, oni ipak mogu da učestvuju u ovom programu, što je za svaku pohvalu, da ne bi bilo diskriminacije na više nivoa.

Svi ćemo se složiti oko toga, da se sada vratimo malo na konkretne odredbe Predloga zakona o kojem danas raspravljamo, svi ćemo se složiti da je suština, cilj donošenja ovog zakona zapravo da povećamo broj obavljenih postupaka biomedicinski potpomognute oplodnje i da oni budu što uspešniji, povećanje procenata uspešnosti ovih postupaka. Zbog toga je izuzetno značajno to o čemu ste vi, gospodine ministre, pričali, da nam ovaj novi zakon donosi i novinu u formi banke reproduktivnih ćelija, tkiva i embriona. Znamo da je u važećem zakonu takođe bilo utvrđeno postojanje, odnosno mogućnost postojanja banke reproduktivnih ćelija i tkiva, ali zbog nejasnoće, nedovoljno propisivanja uslova, odnosno koje delatnosti zapravo treba da obavlja to nikada nije zaživelo, odnosno bilo je nemoguće osnovati to, a bilo bi izuzetno značajno da postoji banka jajnih ćelija.

Ponovo se postavlja pitanje, zapravo to košta i to bi bila velika ušteda kada bi se to isto finansiralo iz RFZO, nadam se da će to tako biti, kao što bi se narodski reklo – čuvanje o državom trošku, jer bi naravno olakšalo proceduru za sve. Takođe je značajno, vi ste o tome pričali, ne želim da se ponavljam, verovatno je prethodnih nekoliko govornika pričalo o tome, da kao što je i ranije bilo, znači po trenutno važećem zakonu prema ovom postupku biomedicinski potpomognute oplodnje mogu da učestvuju parovi poslovno sposobni muškarac i žena koji su vanbračni partneri ili supružnici, znači žive u braku, može da učestvuje i žena koja je sama i koja je sposobna da bude majka, da vrši roditeljsku dužnost.

Naglasila bih, mislim da o tome niko nije govorio, da je dobro što je konačno izbrisana ona odredba prema kojoj je u ovaj postupak zabranjeno uključiti ženu koja po godinama života i opštem zdravstvenom stanju nije sposobna da rađa, šta god to značilo, odnosno koja je u starosnoj dobi koja nije primerena za rađanje. Vremena se menjaju, sada ću ponovo spomenuti to o čemu sam govorila. Neka evropska praksa, evropska statistika je takva da bi trebalo razmišljati o brojci 45. Znam da nikada nema dovoljno para, ali je i po određenim lekarima, stručnjacima, ja to nisam, ali sam se zaista raspitivala, do 45 godina, i po zdravlje žene, i po zdravlje deteta trebalo bi ženama dozvoliti da se ostvare kao majke ukoliko to žele.

Svi smo svesni toga da je kod nas, u Srbiji novac najveći problem i upravo zbog toga sam detaljno pričala o mogućnostima RFZO, odnosno o državnom trošku koje su mogućnosti koje nude lokalne samouprave, konkretno sam pričala o Zrenjaninu, ali postoji jako puno primera i tu su uslovi vrlo različiti, čak i iznos novca koji se daje, ali bi bilo dobro da se nekako pomogne tim lokalnim samoupravama u vidu gde mogu još da konkurišu, kako da dođu do novca ukoliko imaju ideja, kako bi mogli da prošire program na što širi sloj parova koji na drugačiji način ne mogu da dođu do potomstva, na radost svih nas, pa i budućih roditelja.

Govorila sam o tome i u oktobru i sada bih želela da naglasim da, kao što je opšte poznato, zemlje sa najvećom stopom prirodnog priraštaja su skandinavske zemlje i postoji niz političkih, socijalnih i ostalih razloga zašto je to tako. Najjednostavnije se to objašnjava time da su to jednostavno društveno odgovorna društva, institucionalizovane solidarnosti gde se ljudska i manjinska prava poštuju, gde ne postoje veće socijalne nejednakosti, gde je socijalna i zdravstvena zaštita pristupačna svima. Nadam se da će u bliskoj budućnosti uz zajedničke napore Ministarstva svi koji imaju bilo kakav problem, koji se suočavaju sa sterilitetom u Srbiji, ukoliko to požele, moći da postanu roditelji, neće morati da dignu kredit da bi se ostvarili kao roditelji, neće morati da odu na neke druge klinike koje jako puno koštaju, već će to moći da urade u Srbiji.

U međuvremenu sam se setila, pošto sam spomenula nekoliko zdravstvenih ustanova, znači 18 ovlašćenih, da je izuzetno značajno, da se ponovo malo vratim na Zrenjanin, da u Zrenjaninu nije uslovljeno da taj par mora u određenoj klinici da radi ovaj postupak, već mogu sami da biraju, što je isto tako i sa RFZO, što je jako značajno, jer to verovatno na neki psihološki način doprinosi uspešnosti postupka.

Dozvolite mi da preostalo vreme ovlašćenog predstavnika poslanike grupe Saveza vojvođanskih Mađara-Partija za demokratsko delovanje, vrlo kratko, govorim o drugom Predlogu zakona koji se nalazi pred nama. Ne bih pošto ste i vi izneli nove predloge novina. Neću dugo, samo bih želela da ukažem na konkretan problem koji se ovde otvorio. Volela bih kada bi vi to razjasnili ili kada bi bar Vlada Republike Srbije, pa možda i na predlog AP, još jednom razmislila o tom problemu.

Znači, po trenutno važećem zakonu organizacija transfuziološke delatnosti je određena tako da postoji kao što znamo Institut za transfuziju krvi Srbije, Zavod za transfuziju krvi Vojvodine i Zavod za transfuziju krvi Niš i 44 službi za transfuziju krvi pri opštim bolnicama, zdravstvenim centrima, kliničko-bolničkim centrima i bolničke banke krvi pri bolnicama, institutima i klinikama, njih 76. Kao što je ovde rečeno važeći zakon uređuje samo jedan deo transfuzijske medicine i to pripremu krvi i komponenata krvi, dok oblast kliničke transfuzije koja podrazumeva delatnost čuvanja i izdavanja krvi, komponenata krvi za terapijsku pripremu nije uopšte bio predmet važećeg zakona. Zbog ove loše organizacione strukture dovelo je do velikog broja zakonom definisanih službi, ne mogu jednostavno da obavljaju delatnost, toga smo u potpunosti jasni, jer nemaju adekvatan prostor ili adekvatnu opremu, itd.

Međutim, ono što je za nas ostalo nejasno i mi smo razmišljali kao poslanička grupa da podnesemo amandman na ovaj Predlog zakona, onda smo shvatili da to nije u ovom konkretnom predlogu deo zakona, je zapravo broj ovlašćenih transfuzijskih ustanova o kojima ovde danas razgovaramo prema ovom zakonu. On se određuje planom mreže zdravstvenih ustanova koji donosi Vlada u cilju osiguranja dostupnosti krvi i komponenata krvi.

Mi bi, verovatno ste upoznati sa problemom, predložili da Opšta bolnica Subotica u okviru koje služba za transfuziju krvi da ipak ukoliko je to moguće, planom mreže ustanova koje će doneti Vlada u roku od godinu dana od primene ovog zakona, pošto je osnivač AP Vojvodina. Znači, može i na predlog osnivača, ipak Opšta bolnica Subotica, sa velikom tradicijom, znači, njihova služba bude određena kao ovlašćena transfuzijska ustanova.

Koliko smo mi videli, znači, ovde nije moglo da se interveniše amandmanom, jer to nije deo ovog predloga, ali kada Vlada bude donosila plan mreže zdravstvenih ustanova, molimo vas da još jednom razmotrite ovu problematiku.

Želela bih da naglasim da je u Subotici velika tradicija davanja krvi još od 1953. godine. Prema statistikama godišnje oko 5000 ljudi su redovni davaoci krvi. Još ako dodamo povremene koji ne daju krv često, ali povremeno, desi se da u Subotici, na teritoriji Subotice godišnje ima nege skoro osam, devet pa i do deset hiljada dobrovoljnih davalaca krvi.

Važno je napomenuti, što se tiče Opšte bolnice u Subotici, tamo su zalihe krvi stabilne i dovoljne. Znam da mora da se razmišlja u globalu, ali sam želela da naglasim i jedan pozitivan primer i da vas zamolim da još jednom razmislite o ovoj problematici. U danu za glasanje poslanici poslaničke grupe SVM Partije za demokratsko delovanje će podržati ove predloge. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Dragan Vesović.
Izvolite.

Hvala gospodine predsedavajući.

Uvaženi gospodine ministre sa saradnicima, evo jedne sednice gde pričamo o dve tačke dnevnog reda, koje po prvi put imaju smisla i logiku da budu u objedinjenoj raspravi. Do sada smo svašta imali u objedinjenoj raspravi, ali ovo su dve teme koje su vezane za medicinu i sa te strane, podržavam taj korak koji je načinila SNS da objedini ono što je objedinjivo u jednu temu.

Druga stvar, kako volim da kažem, mesto gde počinje struka jeste ono mesto gde prestaje politika i koliko sam, slušajući izlaganja svojih kolega mogao da čujem svi se više manje slažemo sa ovim zakonom i prvim i drugim. Ubeđen sam da će u danu za glasanje možda i svi narodni poslanici koji budu prisustvovali, a za srpski pokret Dveri mogu da kažem sa sigurnošću da će podržati oba zakona.

No, da nije sve ovako lepo, potrudio se juče, gospodin državni sekretar, a i danas gospodin ministar u nekoliko navrata obrazlažući ono što je meni apsolutno prihvatljivo i političkoj opciji kojoj pripadam…

Nastavite.

Hvala gospodine predsedavajući.
Zaista se trudim da uvek kolege u izlaganjima slušam i nisam u grupi onih koji dobacuju sa mesta, tako sam zahvalan kolegama koji mene slušaju. To su neke stvari koje valjda čovek kada je mlad stekne u kući.
Dakle, potrudili ste se gospodine ministre i vi danas, juče gospodin državni sekretar da u jednu temu koja mi je apsolutno prihvatljiva i za koju kažem da ću ja i pokret kome pripada glasati, ubacujete nešto što je meni neprihvatljivo. Ne mora da bude lično meni, nego verujte da u Srbiji ima građana koji vrlo loše reaguju kada se nešto radi po direktivi EU.
Ovaj zakon, i jedan i drugi trebaju građanima Srbije. Nemojmo da ono što treba nama, bude nama po direktivi. Potpuno je nepotrebno i to ste par puta istakli i juče gospodin Vicko isto par puta, ja sam i rekao posle tog sastanka, pošto imam sreću ili nesreću, u ovom slučaju je sreća u odnosu na kolege druge koje nisu mogle da slušaju dodatno objašnjenja na Odboru za zdravlje i porodicu, rekao sam u neformalnom razgovoru, dakle ne mislim da je to na mestu. Naravno, vaše pravo je da kažete, naše pravo je da zamerimo što ste to rekli i mislim da na tome ova naša diskusija treba da ostane.
Da se vratim, da progovorim koju i o zakonima. Pošto sam čovek iz struke, ali ne mislim da sve znam, ovo su zakoni koji su apsolutno visoko naučno stručni. Tako da sam onda kao osoba koja je odgovorna, koja je imala dovoljno vremena i neko je to od kolega spomenuo da je zakon ušao u proceduru krajem decembra meseca, tako da smo imali vremena da se pozabavimo sa zakonima, potražio sam pomoć od ljudi koji su od mene stručniji i konsultovao kolege iz Grada Kraljeva o tim pitanjima.
Što se tiče zakona o transfuzijskoj medicini, ja sam juče gospođi Nadi rekao da sam obavljao razgovore sa transfuziolozima zdravstvenog centra Studenica u Kraljevu i oni su rekli nešto što me je učinilo radosnim, da su i toku izrade ovog zakona imali blisku saradnju sa gospođom Nadom koja je iz Uprave za biomedicinu. Mislim da to treba da bude primer rada za ubuduće, da se konsultuju ljudi od struke da bi doneli nešto što je pitanje struke. Tako da srpski pokret Dveri nije čak podnosio ni jedan amandman. Pravno se i zakonski reguliše jedna oblast koja treba da se reguliše, koja nosi niz ozbiljnih pitanja i sve ono što sam čuo i juče i danas u izlaganju gospodina ministra i u izlaganju kolega je nešto što apsolutno mogu da podržim.
Malo ću se više pozabaviti zakonom o biomedicinski potpomognutoj oplodnji, jer je to tema koja je i narodu i meni kao čoveku iz struke, ali prvenstveno kao čoveku iz naroda mnogo bliža.
Potpuno se slažem sa gospodinom ministrom i onim delom vašeg izlaganja koji ste, eto, moram da kažem kolegama iz SNS-a, koji ste pročitali. Evo, vidite, nije sramota kada i ministar čita. Ne sumnjam da je on to znao da nam kaže, sigurno da je znao, ali je hteo u kraćem vremenskom intervalu da nam kaže nešto više, vremenom ograničen. Često se zamera, gospodine ministre, ako neko iz opozicije nešto pročita, to mu je napisano. Ne znam na kom mestu. Ja znam da ste vi to rekli, svako objašnjenje je bilo usmeno i zahvalan sam vam.
Posebno se slažem sa onim delom koji govori da ovo nije jedino pitanje i jedina stvar koju možemo da uradimo, a da jedno od ključnih pitanja užasnog demografskog stanja u Srbiji rešimo. To ste kao jedan poseban akcenat u vašem izlaganju rekli. Tako da, ovo jeste jedna mala kap koju moramo da uradimo, ali i hiljade drugih stvari da uradimo, na tome treba da radimo i o tome će pričati kolege koji će posle mene da govore.
Što se tiče pitanja surogat majke, mi apsolutno u srpskom pokretu „Dveri“ podržavamo zakonsko rešenje koje je kao takvo podneto i predloženo. Dakle, to pitanje surogat majke, tu se ne slažem sa mnogim kolegama koji imaju drugačije stavove. Naravno, svako ima pravo da iznese svoj stav i da ga brani. Mi mislimo da je predloženo zakonsko rešenje dobro i mislimo da ono što se predlaže u građanskom zakoniku, koji ste opet nakon toga spomenuli, ja sam shvatio da ste ga spomenuli ne u smislu da bi ga promovisali, nego da ga predstavite onima koji imaju drugačije mišljenje od mog i onog koje je u zakonu predloženo kao mogućnost da svoje mišljenje probaju da iskažu i na neki način artikulišu.
Šta većinu običnih ljudi interesuje kada je u pitanju Zakon o biomedicinsko potpomognutoj oplodnji? Interesuje ih kako savremena medicinska dostignuća mogu njima da pomognu da ostvare ono što, nažalost, prirodno ne mogu. Zato je na prvom mestu, po meni, pitanje odgovornosti i ustanova i pojedinaca koji će te procese sprovoditi. Zato sam i ubeđen da ste vi kao podnosilac zakona i ljudi koji su radili na izradi tog zakona i najveći deo zakona tome posvetili i to je apsolutno sa moje strane i stanovišta srpskog pokreta „Dveri“ pozitivno i nešto kako i treba da se radi.
S obzirom da biomedicina strahovito brzo napreduje, da svi ti tehnološki procesi koji će moći da se upotrebe u smislu potpomognutog proširenja porodice strašno brzo napreduju, čini mi se da je možda u jednom momentu, zato ćete i naći tamo, doći će ka Vladi Republike Srbije, a i ka odboru i ka ovoj Skupštini neki amandmani koje smo mi pisali, koji su čisto tehničke prirode. Dakle, zakon je po našem mišljenju vrlo dobar, ali amandmani su neke stvari hteli da poprave. Moramo standarde apsolutno jasno da propišemo.
Ono što ste rekli da više neće morati da se obnavlja, ja ću nazvati licenca, što je apsolutno pozitivno da bi se sačuvala i finansijska sredstva, to je dobro, ali da će kontrole biti češće po standardima koje ćete vi propisati, standardi apsolutno da budu propisani, ali da mere kaznene politike koje ste tamo predvideli, a koje su različite, normalno, po važećim zakonima za privatne preduzetnike ili šta ja znam, za ustanove, čini mi se da je u jednom momentu mogao da bude ostavljen rok da se neke greške koje mogu da se isprave, a standardi možda nisu, malo koriguju. Uostalom, to će biti tema kada bude o amandmanima.
Treće pitanje, ne manje važno, jeste pitanje zloupotreba koje se mogu dešavati, a koje možda mi iz ove perspektive još ne možemo da vidimo jer zakon još nije zaživeo, a koje će nam vreme koje pred nama bude, u kome zakon bude funkcionisao, pokazivati. Čini mi se da je i tu uloženo dosta truda da se sve eventualne zloupotrebe svedu na najmanju moguću meru. U tom smislu doživljavam i ono što smo pričali u surogat majkama.
Ono što ne samo vi kao Ministarstvo za zdravlje i ne samo vaši saradnici u Ministarstvu i Uprava za biomedicinu mora da radi u budućem periodu, nego što ćemo morati i mi kao građani i oni koji su u Skupštini, jeste da u narednom periodu otvore malo više oči i da pratimo sprovođenje svega ovoga. Jer, ako ovo, što je apsolutno dobro, ostane samo neko slovo na papiru, neće nam valjati ni trud koji ste i vi uložili, a da kažem neskromno i mi koji smo se potrudili da možda kroz neke diskusije više o ovome saznamo. Neće nam biti dovoljno, jer oni ljudi kojima ovakav zakon treba da pomogne, kažem, neće biti zadovoljni.
Samo je jedan mali korak ovaj, a uvek da bi čovek napravio hiljade koraka mora da napravi prvi, da nešto što se zove užasna demografska slika u Srbiji, nešto što se zove mogućnost da nas u određenom vremenskom periodu nema popravimo. Svi oni razlozi koje ste rekli, i ostvarivanje nekih profesionalnih ambicija, i odluke da se rađanje obavlja u poznim godinama, i odluke porodica koje, Bogu hvala, mogu da imaju dete, a da ostanu na malom broju dece, sve su to faktori o kojima trebamo kao ozbiljna država da razmišljamo. Čini mi se da donošenje ovakvog zakona koji, ponavljam, jeste u interesu Srbije, a ne po direktivi EU, jeste prvi ozbiljan korak koji pokazuje ozbiljnost države i nečega gde mogu i različite političke opcije da se slože, jer Bogu hvala, u pitanju je struka, a ne politika. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Branka Stamenković. Izvolite.