Samo da razjasnimo jednu stvar. Mislim da nema razloga više da se ponavlja.
Akte, niti sam ovaj predlog zakona doneo ja, niti ću te podzakonske akte donositi ja, donosi ih struka. Samo da to razjasnimo. Ja nisam iz ove oblasti i ne mogu da znam, koliko god da se trudi, kao što znaju ljudi koji se bave time i koji prate to.
Da ponovim još jednom, zakon ne može da obuhvati sve. Ovaj konkretno zakon je kao jedan živ organizam koji se stalno menja. To je jedini razlog zašto se ide na te akte. Inspektori, nikakvi novi. To je jedan jednocifren broj ljudi koji već rade u Upravi. Ne prave se nikakve nove inspekcije, to je od ljudi koji već rade i koji se razumeju u to. Vi to ne možete da napravite, da bi neko bio inspektor on mora da ima ogromno iskustvo. Da sada krenete da radite, vi takvog inspektora ne možete za deset godina da napravite. Krivo mi je i namerno nisam hteo, da vidim da li će neko obratiti pažnju, da li ste čuli jednu stvar.
Jedini podatak koji smo do sad dobili i koji smo mogli da imamo – koliko je, navodno, bilo početnih trudnoća, koja je, da podsetim, da ne objašnjavam ljudima i da ne opterećujem, znaju ljudi koji imaju problem, jedan deo tih trudnoća su biološke trudnoće, zbog lekova, zbog svega i to je onaj prvi rezultat koji se dobija kada odete na prvu kontrolu posle vantelesne oplodnje. A ne znam da li ste primetili – nigde nismo čuli koliko je beba rođeno i za šta smo mi dali novac. E, to je problem, što niko nije hteo da uđe u to da ispitamo do kraja, da vidimo. Zato je ono što vam ja pominjem, onaj zadnji, treći ili peti pokušaj, to je uspelo, a do tada ne znamo uopšte šta je bilo. Mogao je da radi ko šta hoće i kako hoće. Imamo kao statistiku, namestili statistiku kao u evropskim standardima i to je to – biološka trudnoća, a koliko je od tih trudnoća išlo do kraja, a koliko je novca otišlo, a šta smo sve mogli za to, niko na to nije obratio pažnju. Da je bar neko postavio pitanje, a namerno nisam na početku rekao – stanite, ljudi, koliko se beba rodilo? E, nema tog podatka.

Zahvaljujem gospodine ministre.
Reč ima narodni poslanik Branimir Rančić. Izvolite.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre Lončaru, poštovani profesore Lekiću, poštovani gosti iz Ministarstva, pred nama narodnim poslanicima je danas u Skupštini Srbiji Zakon o biomedicinskoj potpomognutoj oplodnji, kojim se uređuje način, postupak, uslovi i organizacija delatnosti biomedicinske potpomognute oplodnje, vrsta postupaka biomedicinske potpomognutog oplođenja, ostvarivanja prava na biomedicinsku potpomognutu oplodnju, kao i nadzor nad sprovođenjem ovog zakona.

Kao što znamo, neplodnost je čest problem u populaciji. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije učestalost neplodnosti kreće se oko 16,7%, dok je kod nas učestalost neplodnosti oko 15%. Neplodnost nije samo individualni problem, već i društveni problem, koji može da ugrozi psihološku harmoniju braka, utiče na seksualni život i koji se odražava na društvenu sredinu.

Nemogućnost rađanja shvata se kao odricanje od osnovnih prava, nepravda i razočarenje. Mnogi bračni parovi bez dece imaju psihološke, porodične i socijalne probleme, a ispitivanje i lečenje neplodnosti postavljaju i dodatne probleme u vidu finansijskog opterećenja, kako za porodicu tako i za društvo u celini.

Najpre da definišemo neke pojmove, mada, možda nije potrebno, jer sam se prethodnih dana uverio da većina narodnih poslanika ukazuje zavidno „medicinsko znanje“ o tome šta je bolest, šta je zdravlje, šta je normalno a šta je patološko, a posebno me je fascinirala etiopatogeneza vizuelnih halucinacija. Zato bih se i delimično složio sa jednim narodnim poslanikom da je potrebno izvršiti preventivni lekarski neuropsihijatrijski pregled, ali se bojim da pojedinim narodnim poslanicima to ne bi išlo u prilog.

Ali, da se vratimo šta terminološki razlikujemo u ovom zakonu – infertilitet, fertilitet, sterilitet i fekondidet. Neplodnost ili infertilitet ili smanjena plodnost definiše se kao stanje u kome ne dođe do trudnoće posle jedne godine redovnih seksualnih odnosa bez korišćenja kontraceptivnih sredstava. Stanje infertiliteta ili neplodnosti nije ireverzibilno, tj. nije definitivno i ono se leči.

Neplodnost može biti primarna i sekundarna. Primarna neplodnost podrazumeva da žena nikad nije zatrudnela. Sekundarna neplodnost podrazumeva da do začeća ne dolazi nakon prethodnih trudnoća, porođaja, pobačaja, vanmateričnih trudnoća. Infertilne su, dakle, i one žene koje su u stanju da zatrudne, ali nisu u stanju da iznesu trudnoću. To je vrlo bitno za kasnije, što ćemo videti u zakonu.

Fertilitet podrazumeva mogućnost zatrudnjavanja i rađanja u periodu do jedne godine. U proseku 80 do 84% parova bi trebalo da posle 12 meseci, uz redovne seksualne odnose, bez korišćenja kontraceptivnih sredstava, ostvare trudnoću. Dodatno se oko 8 do 10 parova trudnoća ostvari u toku druge godine braka i još jedan procenat u toku treće godine braka. Ovo je vrlo bitno.

Sterilitet podrazumeva nemogućnost zatrudnjavanja kao ireverzibilnog tj. definitivnog stanja. Prema tome, narodni poslanici, sterilitet se ne leči, samo se neplodnost leči.

Fekonditet se odnosi na verovatnoću ostvarivanja trudnoće u svakom ciklusu. Smatra se da je po ciklusu šansa za trudnoću 25 do 30%, pod uslovom da su oba partnera u granicama normale.

Oblast biomedicinski potpomognute oplodnje do sada je bila uređena Zakonom o lečenju neplodnosti, postupcima biomedicinski potpomognutog oplođenja iz 2009. godine, kao i podzakonskim aktima donetim na osnovu tog zakona. Ovaj zakon je delimično usaglašen sa evropskom regulativom i nakon perioda primene ovog zakona u trajanju od šest godina, konstatovale su se sledeće određene slabosti, što će reći da važeći Zakon koji uređuje oblast lečenja neplodnosti postupcima biomedicinski potpomognutog oplođenja nije prepoznao značaj definisanja i uređenja delatnosti biomedicinskog potpomognutog oplođenja, kao i uslove pod kojima se ta delatnost može obavljati, a u koje spadaju testiranje, dobijanje, obrada, zamrzavanje, odmrzavanje, očuvanje, skladištenje i distribucija reproduktivnih ćelija, zigota i embriona, kao i uvoz, odnosno izvoz reproduktivnih ćelija, što je dovelo da se u zdravstvenim ustanovama obavljaju postupci biomedicinski potpomognutog oplođenja, ali bez definisanih uslova na nacionalnom nivou, te je svaka zdravstvena ustanova unutar svoje ustanove definisala te uslove.

Ono što je karakteristično za ovaj zakon je sistematičnost i preciznost u njegovom pisanju. Da bi se zakon razumeo, a na osnovu toga i diskutovalo u Skupštini Srbije, a činjenica je da svi narodni poslanici ne poseduju određeno stručno medicinsko znanje, u članu 3. je data definicija, odnosno značenje određenih stručnih termina, a u cilju potpune harmonizacije domaćeg prava u oblasti sa pravom Evropske unije.

Takođe, ovaj zakon je proširio definiciju postupaka biomedicinski potpomognutog oplođenja, koji sa važećim Zakonom sprovodi u skladu sa savremenim standardima biomedicinske nauke u slučaju neplodnosti, dok je novim zakonom proširen, a ovo je vrlo važno, i na slučajeve postojanja medicinskih indikacija za očuvanje plodnosti. Znači, podvlačim – očuvanje plodnosti.

Novim zakonom i privatna praksa učestvuje u pružanju zdravstvene usluge ove vrste, ukoliko ispunjava propisane uslove zakona. To iziskuje potrebe angažovanja većeg broja zdravstvenih radnika koji se bave ovom problematikom i osnivanje većeg broja centara za biomedicinsku potpomognutu oplodnju.

Na jasan način uređen je nadzor nad sprovođenjem ovog zakona, koji je ostao u nadležnosti Uprave za biomedicinu, s tim da je preciziran inspekcijski nadzor nad radom zdravstvenih ustanova koje obavljaju ovu delatnost.

Donošenjem ovog zakona stvoriće se uslovi za promociju donatorstva i podizanje svesti građana o značaju donatorstva. Ja ću ponovo da podsetim da su narodni poslanici SNS, u prethodnom desetom sazivu, svi potpisali donorske kartice.

Da zaključim, lečenje neplodnosti prevazilazi plemenitost, humanost i granice klasične medicine. Dok klasična medicina leči bolesnog, unapređuje njegovo zdravlje i omogućava mu kvalitetni život, lečenje neplodnosti mu omogućava da kroz svoje potomstvo živi i kada klasična medicina iscrpi sve svoje mogućnosti. Zahvaljujem na pažnji.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Dragan Vesović. Nije prisutan.
Reč ima narodni poslanik Dušan Pavlović. Izvolite.

Zahvaljujem.

Poštovani građani Srbije, poslanici, ministre i ostali članovi ministarstva, hteo bih da najpre pohvalim naravno ovaj zakon što unapređuje u jednom domenu stvari koje se tiču poboljšanja plodnosti ljudi koji ne mogu da imaju decu.

Hteo bih da svoj govor usmerim na dve stvari. Dakle, radi se o surogat materinstvu koje je ovim zakonom ponovo zabranjeno i radi se o anonimnosti donora, odnosno onih koji hoće da daju reproduktivne ćelije.

Da prvo razgraničimo dve stvari koje su bitne, pošto se često mešaju u diskusiji. Dakle, postoji komercijalno surogat materinstvo i postoji surogat materinstvo iz altruizma. Dakle, ovde govorim isključivo o ovom drugom, o surogatu materinstva iz altruističkih pobuda. Dakle, ne o surogat materinstvu koje se naplaćuje ili za koje se dobija nekakva novčana ili neka druga naknada.

Vi ste pomenuli, ministre, da u EU postoji neka vrsta trenda da se ide protiv toga. Pomenuli ste da postoji izveštaj Evropskog parlamenta. Postoji zapravo, tačno je, izveštaj Evropskog parlamenta za 2014. godinu koji se tiče, izašao je 2015. godine, ali se odnosi na 2014. godinu, koji se tiče stanja ljudskih prava. Dakle, o surogat materinstvu se u Evropskom parlamentu raspravlja u kontekstu poštovanja ljudskih prava i jedan paragraf koji se tiče surogat materinstva odnosi se na komercijalno surogat materinstvo. To je ono što Evropski parlament osuđuje.

Inače, ima zemalja u EU, osim Grčke, Holandija, Belgija su takođe zemlje u kojima surogat materinstvo je dozvoljeno iz altruističkih pobuda. Još neke zemlje su Australija, Kanada, Velika Britanija, Novi Zeland. Recimo u Češkoj, cela stvar uopšte nije regulisana pravno, Češka je takođe članica EU, nije regulisana pravno pa se smatra da je surogat materinstvo iz altruističkih razloga dozvoljeno.

Hoću da vas pitam jednu stvar. Ako ste zaista prihvatili ceo ovaj zakon da biste pomogli ljudima koji ne mogu da imaju decu iz razloga populacione politike, pošto ste tako to obrazložili, zbog čega onda sprečavate surogat materinstvo? Pa, to je još jedan korak kojim ta populaciona politika može da se dodatno osnaži. Dakle, ljudima koji ne mogu da imaju decu, a mogu da se dogovore sa nekim da izvede trudnoću do kraja, dobilo bi se još nekoliko dece koju biste mogli da podvedete pod populacionu politiku.

Podsetiću vas na član 63. Ustava koji kaže – svako ima pravo da slobodno odluči o rađanju dece i Republika Srbija podstiče roditelje da se odluče na rađanje dece i pomaže im u tome. Dakle, zamislite ovako, da ja i moja supruga ne možemo da imamo decu, nađemo nekoga ko bi iz altruističkih razloga nam pomogao u tome, neko može da donira reproduktivne ćelije, da li biste nam vi pomogli u tome da završimo ceo posao ili ne? Ja mislim da bi nas sprečili. To je kršenje Ustava člana 63.

Da vam kažem nešto o anonimnosti, šta ja mislim da je problem u ovome. Na odboru juče kada smo razgovarali, jedan od vaših pomoćnika je rekao da je jedini način za veliki broj donatora, da daju svoje reproduktivne ćelije, u tome da ostanu anonimni. Međutim, postoji član 64. Ustava koji garantuje deci pravo da znaju ko su im roditelji. Dakle, sa jedne strane vi hoćete da izađete u susret davaocima reproduktivnih ćelija koji zahtevaju da budu anonimni, šta će biti za 15 godina kada deca koja su tako začeta odrastu? Tužiće državu na osnovu ovog člana 64. Ustava i ako bude ustavnog sudstva još uvek u ovoj zemlji trebalo bi da dobiju taj spor. Ne znam da li ste razmatrali posledice takve stvari.

Dakle, za mnoge ljude je od presudnog značaja za samo razumevanje, za sopstveni identitet, za poimanje sebe od presudnog značaja da znaju ko su im roditelji. Vi ćete dakle za 15 ili 18 ili za 20 godina kada deca počnu da dolaze u to doba da se pitaju ko su im roditelji zabraniti da znaju ko su oni.

Da kažem primer, u Velikoj Britaniji je počelo isto ovako – donatori su imali puno pravo da zaštite svoj identitet, ali je onda Vrhovni sud, mislim, 1993. godine ukinuo tu odredbu, tako da deca sada ukoliko žele da znaju iz bilo kog razloga to mogu da znaju.

Ne govorim o tome da mi treba da obznanimo svima identitet donatora. Ne govorim o tome. Govorim o tome da deca imaju pravo to da znaju ako to žele zato što im to garantuje Ustav.

U oba ova slučaja, i za surogat materinstvo i za identitet donatora, odnosno pravo dece da to znaju postoji ustavni osnov.

Ima još jedna sitna stvar koju hoću da vam kažem, kažete ovde u članu 25. kada govorite o korisnicima ovog postupka, pa kažete onda – izuzetno pravo na postupke BMPO ima i punoletna poslovna sposobna žena koja živi sama. Stvarno? Ako živi sa babom i dedom, ne može? Ako živi sa mačkama, ne može? Znam, ali stvarno je formulacija nezgrapna – ako živi sama. Treba da se kaže – ako nema partnera. Treba da se promeni to zaista. Ovo je stvarno sramota. I u prethodnoj verziji je isto bila takva formulacija.

Drago mi je konačno da i žene koje nemaju partnere imaju sada bez da pitaju ministra pravo da učestvuju u ovom postupku, pošto gledaoci ili građani možda ne znaju, u prethodnoj verziji su morale da pitaju ministra da bi imale to pravo. Tako da ovaj zakon je u tom pogledu zaista unapređenje.

Bilo bi dobro samo da se izmeni i ta stvar.

Molim vas, ako možete samo da mi odgovorite – u kom kontekstu ustavnih članova na ove dve stvar, na surogat materinstvo i na identitet donatora? Razumem da postoje pragmatični obziri da se zaštiti identitet. Šta je sa kršenjem Ustava? Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima predstavnik predlagača, ministar dr Zlatibor Lončar. Izvolite.

Ne znam da li vam je cilj, ali ja ću vam priznati opet, ja nisam u mogućnosti, ja to priznajem, da surogat sprovedem tako da ne dođe do zloupotrebe.
Izvolite, organizujte se, napravite da se spreči to i nema nikakvih problema. Razmišljam o stvarima – žena koja je trudna verovatnoća od tromboze embolije je mnogo veća, šta ako žena umre? Šta ako ovi što su to hteli se u međuvremenu razvedu, posvađaju? Šta ako se sutra dete razboli i hoće da ga vrate? Šta ako se žena predomisli i neće da da? Nemam nikakav problem. Ja vam kažem da nisam u stanju da sprovedem to da to bude bez posledica. Nema nikakvih problema. Ceo tim. LJudi, ne radi se tu o nečemu što je zakucano. Priznajem, nisam u mogućnosti. U ovom momentu nisam u mogućnosti.
Što se tiče podataka, informacija i svega, anonimnost je ta za koju smo se odlučili, odnosno struka smatra da to treba tako da bude, ali u slučaju, pored svega što smo rekli da idemo do drugog, trećeg kolena, ispitujemo roditelje, babe, dede, oboljenja i sve ostalo, ali smo ostavili tu mogućnost da se sutra to dete razboli, da su mu potrebne matične ćelije ili bilo šta, lekaru koji vodi to dete biće mu dostupno da dođe do tih roditelja ako je potrebna matična ćelija, ako je bilo potrebno bilo šta.
Znači, o tome se vodilo računa i to je regulisano. To je jednostavno ono što struka smatra i što struka iz prakse i primera koji su bili i obrađeni da se vide. Usklađeno sa Zakonom o …

Zahvaljujem.
Reč ima narodna poslanica Vesna Rakonjac.
Izvolite.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, ovaj zakon sam doživela kao samo jedan od zakona u nizu koji mogu da poboljšaju našu populacionu politiku, znači, ne i jedini. Populaciona politika jedne države može da se poboljša na više načina, a ovo je samo jedan od zakona koji mogu da pomognu onim roditeljima koji žele da se ostvare, znači, da ostvare svoje roditeljstvo, a iscrpljene su sve mogućnosti u fazi lečenja steriliteta, odnosno neplodnosti jednog ili oba partnera.

Ono što posebno želim da istaknem u ovom zakonu, a mislim da niko od mojih kolega do sada nije govorio, to je da u prethodnom zakonu koji smo imali nismo imali takozvanu sledljivost i to je ono što u potpunosti podržavam ministra kada je malopre govorio o tome da nismo znali koliko je beba rođeno, jer upravo uvođenjem sistema kvaliteta u inspekcijski nadzor i niza sistema iz oblasti zdravstva, kao što su sistem 15224, kada su medicinske procedure u pitanju, ISO standard 13485, koji govori o medicinskim sredstvima i može se primeniti na krv i na krvne derivate. Znači, govorim i o jednom i o drugom zakonu, usresređena samo na inspekcijski nadzor i na standarde.

Ono što je jako bitno, bitno je da će inspektori biti upravo iz Uprave za biomedicinu, ali tako osposobljeni i obučeni da mogu da primene sve one standardne operativne procedure i sve one delove sistema menadžmenta kvaliteta koji će nam omogućiti da tačno znamo šta se radi u proceduri testiranja, šta se radi u proceduri dobijenog materijala, obrađenog materijala, kako se čuva materijal, kako se skladišti, kako se distribuira, gde završava na kraju i kako će biti eliminisan ako postoji određeni rizik. Znači, to je ono što je veoma bitno. Naravno, tu postoji jedna finansijska potpora, ako dajemo novac za ovakvu mogućnost reprodukcije, onda je veoma bitno da znamo šta dobijamo na kraju.

Pored toga, htela sam samo još i da se osvrnem kada je sledljivost u pitanju, a to je i razni standardi koji se odnose prilikom, znači, same akreditacije ustanove, a odnosi se na privatne ustanove i poliklinike koje tu rade, a koji do sada nisu bili baš pod pravilnom kontrolom. Znači, pored akreditacije, koja bi trebalo da bude obavezna, oni moraju da imaju i niz utvrđenih sistema kvaliteta kada je laboratorijsko ispitivanje u pitanju, kao što je ISO standard 17001 i drugi standardi koji nam govore u prilog tome. Takođe, kada govorimo o jedinstvenom informacionom sistemu, znači, svakako ove ustanove moraju imati ISO standard 27000.

Prema tome, o tome se treba voditi računa da dobijemo jednog kvalitetnog inspektora koji kada uđe u zdravstvenu ustanovu, tačno će znati šta traži. Na taj način delujemo u dva pravca, delujemo u dva pravca da možemo da odredimo kritične kontrolne tačke u okviru neke procedure koje mogu dovesti do neželjenog događaja ili do neželjenog efekta. Znači, šta je to što poskupljuje celu proceduru ili šta je to na šta mi možemo da utičemo, a da smanjimo broj neželjenih događaja, znači to je jedna stvar.

Druga stvar, kada se radi o uvođenju sistema kvaliteta, osim ovog imaćemo i tačno praćenje, jasno praćenje šta se dešava sa rođenim detetom. Nemojmo da se zavaravamo, mislim da ćemo imati možda za desetak godina i neku novu patologiju i mislim da ta deca ipak treba da budu praćena od strane pedijatra i da vidimo šta se tu događa i na tom polju.

Što se tiče samog, i jednog i drugog, zakona, mislim da su krovni zakoni, mislim da će podzakonska akta jasno da definišu sve ono što ovi zakoni u sebi sadrže, mislim da su daleko bolji i napredniji i ostavljaju prostor za unapređenje, što kada je ova priča u pitanju je veoma, veoma potrebno. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Boško Obradović.