Zahvaljujem predsednice.

Poštovani predstavnici, ministre sa saradnicima, dozvolite da izrazim čuđenje što zajedno sa vama nije prisutna i ministarka bez portfelja koja je zadužena za demografsku i populacionu politiku. Takođe bi nam učinio i veliku čast da je prisustvovao i budući predsednik Demografskog saveta, premijer-predsednik Aleksandar Vučić, pošto mi smatramo da je populaciono i demografsko pitanje, pitanje bele kuge jedno od najvažnijih pitanja.

Upravo je ministarka bez portfelja Slavica Đukić Dejanović najavila da će Aleksandar Vučić da predsedava Demografskim savetom koji će imati upravo zadatak da pomogne natalitetu i populacionoj politici u Srbiji, a svakako bi bilo interesantno da smo čuli šta se doznalo, pošto se za to troši novac poreskih obveznika, šta se doznalo iz upitnika. Da li su završene te ankete kojima se nastojalo videti kakve populacione mere osmisliti?

Dakle, mislim da je ovo par ekselans tema, da je Vlada trebala da prisustvuje raspravi i razmeni mišljenja sa poslanicima upravo u ovom najjačem kapacitetu.

Naravno da ću da pohvalim isto kao i većina mojih koleginica i kolega narodnih poslanika to što se u ovaj Zakon o biomedicinski podmognutoj oplodnji uvodi pravo žena, a ne samo bračnih parova, supružnika ili vanbračnih partnera, nego žena da imaju pravo na potpomognutu oplodnju.

Naglašavam da se koncept porodice promenio. Dakle, sve je više, ne samo u Srbiji, nego u svugde u svetu, samohranih roditelja, pogotovo samohranih majki. Jednostavno, nažalost, taj tradicionalni koncept porodice se menja i mi moramo da imamo ne samo politički, nego i strateški odgovor na tu činjenicu.

Pošto mi je vreme ograničeno ja ću se samo fokusirati možda na neku vrstu pitanja, jer meni ovde upada u oči, da tako kažem, velika diskreciona ovlašćenja ministra da propisuje obrasce, pravila, dobre prakse, razne, da tako kažem, ne podzakonske akte, nego razna pravila koja su predviđena zakonom, kojima će se uređivati detaljnije ova oblast koja je još uvek u razvitku.

Takođe, želim da naglasim i da pohvalim i nauku u Srbiju iz ove oblasti, da taj bioinžinjering reproduktivnih organa strašno napreduje, da mi nismo slepo crevo Evrope, mada se možda po zakašnjenju donošenja ili predlaganja ovog zakona tako čini. Da pomenem samo, bez navođenja imena, ali u svakom slučaju pohvalu, metodu in vitro aktivacije jajnika. Hoću reći da naši naučnici, naši medicinski radnici, stručnjaci zaista prate svetske trendove i da u stvari zakonodavstvo i politička volja da se podigne natalitet kasni i takođe postavlja neku vrstu pitanja, a mislim da je to u članu 22, a to je transparentnost podataka. Bojim se da lični podaci dolaze pod jednu veliku transparentnost i da mogu biti zloupotrebljeni. Mi smo već navikli da u ovoj tabloidnoj kulturi mnogi privatni podaci iz privatnih života, pa i medicinski podaci, bivaju zloupotrebljeni čak nekad i za političke svrhe. U svakom slučaju, podržavam ovaj zakon. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Dušica Stojković. Izvolite.

Zahvaljujem.

Poštovana predsednice, uvaženi ministre gospodine Lončar sa saradnicima, drage koleginice i kolege narodni poslanici, danas ću govoriti o Predlogu zakona o biomedicinski podmognutoj oplodnji, koji je još, podsećam vas, 16. decembra prošle godine ušao u skupštinsku proceduru, nakon sprovedenih javnih rasprava koje su bile tokom januara i februara prošle godine.

Najpre ću se osvrnuti na statistiku kada je reč o neplodnosti u Srbiji. Nažalost, statistika je poražavajuća. Četiristo hiljada parova u Srbiji ne mogu iz nekog razloga da imaju decu. To pokazuju zvanične procene i zvanični statistički podaci zdravstvenih ustanova u Srbiji koji su sprovedeni tokom 2016. godine.

Statistika takođe kaže i da svaki četvrti par u Srbiji ima neki od problema sa neplodnošću, zbog čega je populacija u našoj zemlji smanjena za 800.000 ljudi. Stručnjaci kažu da je osnovni razlog za to, pored polnih bolesti, česti abortusi, ali i odlučivanje parova da nakon 35. godine se odlučuju za proširenje porodice.

Prema podacima, neplodnost je jednako zastupljena kod oba pola. Znači, jednako je zastupljena neplodnost i kod muškaraca, ali i kod žena i u manjem broju slučajeva reč je o problemu koji imaju oba partnera. Iz svega ovog navedenog možemo reći da je neplodnost u Srbiji jedan od ogromnih problema, jednog od zaista značajnih problema i o ovoj tematici moramo pristupiti na jedan sistematski način.

Ovi podaci svrstavaju Srbiju na tu negativnu statistiku kada je reč o neplodnosti među razvijenim zemljama Zapadne Evrope. Takođe, ako ne želimo da izumremo kao nacija, ako želimo da nešto promenimo u našoj politici nataliteta, u našoj politici rađanja, jedan od prvih koraka ka toj promeni je upravo usvajanje jednog ovako kvalitetnog i dobrog zakona.

Prvo pitanje koje se postavlja pred nama šta ovaj zakon novo donosi zapravo u odnosu na postojeći stari zakon koji je usvojen 2009. godine? To pitanje zanima i našu stručnu javnost, ali i sve građane Srbije koji planiraju u neko doglednom vremenu da prošire svoju porodicu.

Zakon u celosti donosi određene delatnosti koje do sada nisu postojale u starom zakonskom rešenju, kao što su testiranje, dobijanje, obrada, zamrzavanje, odmrzavanje, čuvanje, skladištenje, distribucija reproduktivnih ćelija, zigota i embriona, ali i uvoz i izvoz reproduktivnih ćelija na nacionalnom nivou.

Takođe, novim zakonom je uređeno da postupak biomedicinski potpomognute oplodnje koristi u slučajevima postojanje medicinskih indikacija za očuvanje plodnosti. Znači, ukoliko neka žena koja je sa da na procesu lečenja želi da zamrzne svoju ili jajnu ćeliju ili embrion, ona to može učiniti.

Ovim zakonom se izjednačavaju takođe i domaće zdravstvene ustanove i privatna praksa, odnosno privatne zdravstvene ustanove. Prvi put se na jedan dobar način uvodi inspekcijski nadzor, Uprava za medicinu. Inspektori za ove oblasti će kontrolisati svaki postupak, svaku instituciju, bila ona privatna ili državna.

Takođe, Vlada Republike Srbije usvaja plan mreža zdravstvenih ustanova koje mogu obavljati ovu delatnost. Osniva se takođe i banka reproduktivnih ćelija, tkiva i embriona i s tim u vezi i Uprava za medicinu je obavezna da vodi jedinstveni registar postupaka biomedicinski potpomognute oplodnje na teritoriji cele Srbije.

Donošenjem novog zakona stvoriće se uslovi za promociju donatorstva, što nažalost kod nas u Srbiji to nije bio slučaj. Poslanička grupa SNS, na čelu sa tadašnjim šefom poslaničkog kluba, gospodinom Zoranom Babićem, u prethodnom mandatu donela je odluku da svi poslanici SNS potpišu dontatorsku karticu. Na taj način želeli smo da podignemo svest građana o važnosti donatorstva i donatorskih organa. Ovaj zakon ima i tu dozu, da tako kažem, promocije donatorstva u Srbiji kada je reč o reproduktivnih jajnih ćelija i embriona.

Kada je reč o uspešnosti, statistika kaže sledeće. U periodu od 2010. do 2015. godine, kada je postojala Uprava za medicinu, ovakvih slučajeva je bilo preko 22.000. Statistika takođe kaže da je tih slučajeva bilo manje u državnoj praksi, negde oko 7.300, dok je ovakvih slučajeva u privatnoj praksi bilo oko 14.600. Procenat uspešnosti je takav da je bio između 25% i 30%, što nije dovoljno za Srbiju. Znači, moramo nastaviti dalje. Takođe, procenat uspešnosti govori samo o slučajevima kada je evidentirana trudnoća, a ne govori nam o novorođenoj deci, zato što u porodilištima, u zdravstvenim ustanovama ne vodi se zapravo evidencija prilikom rađanja ovakve dece iz ovakvih postupaka.

Na samom kraju želim da kažem da osnovni cilj donošenja ovog zakona je zapravo povećanje broja obavljenih postupaka biomedicinski potpomognute oplodnje, ali i povećanja uspešnosti u ovim postupcima. Koraci koji će nas voditi ka ostvarenju ovog cilja kroz ovo zakonsko rešenje je pre svega izgradnja institucionalnih sistema, institucionalnih kapaciteta kada je reč o ovakvim slučajevima, ali i stvaranju uslova za same parove i institucije za obavljanje ovih postupaka i uvođenje novih standarda u medicini koji su nam nedostajali. Pre svega mislim na standarde u medicinske nauke i prakse i propise koji već važe u razvijenim zemljama EU.

Takođe, nismo dovoljno vodili računa o kvalitetu obavljanja postupaka u ovoj oblasti. Nije do sada bio jasan i precizan inspekcijski nadzor i takođe nije postojao jedinstven informacioni sistem u delatnosti biomedicinski potpomognute oplodnje u svim ustanovama i centrima, kao i u Upravi za medicinu, što će ovo zakonsko rešenje to izmeniti.

Na samom kraju želim da kažem i sledeće stvari. Ovaj predlog zakona je razmišljao zaista do detalja o ovoj oblasti. Zaista je odlično razređen. On je restriktivan. Pre svega mislim na član 32. ovog zakona, koji predviđa zabranu nuđenja, odnosno darivanja reproduktivnih ćelija, to jest embriona radi sticanja imovinske ili bilo koje druge koristi, zatim zabrana trgovine reproduktivnim ćelijama, embrionima. Znači, predvideo je sve one vrste manipulacija koje možemo da dobijemo u praksi.

Takođe, u članu 53. Predloga zakona propisano je da je u onim slučajevima dozvoljeno korišćenje embriona, kada postoji za to pisana saglasnost pristanka supružnika da je dozvoljen naučno-istraživački rad. Isti je slučaj kada je reč o reproduktivnim ćelijama koje mogu da se koriste u naučno-istraživački rad, ako postoji pismena saglasnost iz pristanka osobe čije su reproduktivne ćelije. Uvođenjem pojačanog nadzora, još jednom želim da istaknem, i pojačanog nadzora koji će vršiti uprava za biomedicinu kroz jasan i precizan inspekcijski nadzor nad radom zdravstvenih ustanova, bilo one državne ili privatne, na precizan način će se rešiti sve one nepreciznosti, nejasnoće i one pravne praznine koje su postojale u starom zakonskom predlogu.

Iz svega ovog navedenog, pozivam sve svoje kolege i koleginice narodne poslanike, bez obzira iz koje su političke partije, da podržimo ovaj jedan odličan zakon, kako bi se u Srbiji stvorili uslovi za povećanje nataliteta, odnosno povećanje broja novorođene dece. Zahvaljujem.

Reč ima Srđan Nogo. Nije tu.
Reč ima Milovan Krivokapić.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi ministre, uvaženi državni sekretari Ministarstva zdravlja, uvažene koleginice i kolege, juče smo na Odobru za zdravlje i porodicu dosta diskutovali o ovim zakonima, tako da ću danas biti vrlo kratak, jer smatram da je dosta rečeno šta ovim novim zakonom naše zdravstvo i uopšte šta naš narod i naša država dobijaju. Uobličiću samo i kazaću ovako da, recimo, Zakon o biomedicinski potpomognutoj oplodnji definiše tačan niz procedura i uslova za uključivanje infertilnih parova u proces biomedicinski potpomognute oplodnje, kao i uslove kojima su određene stručne ustanove i kadar mogu baviti istim.

Naše zdravstvo zaista u zadnje vreme ne da toliko napreduje, nego rapidno mogu reći napreduje, iznosim svoje lično mišljenje, a delim i ostalih kolega, jer od juna, što se tiče prvog zakona, 2016. godine finansira se i treći pokušaj o trošku RFZO-a. Kao što reče malopre jedna koleginica, starosna granica je pomerena sa 40 na 42 godine da bi se finansirale iz budžeta RFZO-a u postupku biomedicinskih potpomognutih oplodnji.

Što se tiče Zakona transfuzijske medicine, ovim zakonom uređuje se način, postupak, uslovi... Izvinjavam se, samo jednu stvar sam morao da kažem, a to je da u ovom Zakonu o biomedicinskoj potpomognutoj oplodnji, to moram da kažem, prvi put su u potpunosti precizirane odredbe o inspekcijskom nadzoru, što je jako bitno za mene lično.

Što se tiče Zakona transfuzijske medicine, ovim zakonom uređuje se način, postupak, uslovi, organizacija i delatnost transfuzijske medicine, nadzor nad sprovođenjem ovog zakona i nad obavljanjem transfuzijske medicine na teritoriji Republike Srbije. U ovoj oblasti medicine uspostavljene su jasne zakonske regulative na različitim nivoima organizacione strukture, što svakako doprinosi da sprovođenje zdravstvenih mera bude adekvatno, kao i da se održi zdravlje građana.

Sad ću reći još i ovo, u ovoj državi svako radi svoj posao iz svoje oblasti. Zašto sam ovo rekao? Ovo sam rekao što su pojedinci hteli da ubace i koriste svaku priliku da ubace politiku koja ne pripada danas ovoj temi. To su pokušali dvoje-troje kolega. Međutim, ja mogu samo da kažem da naše zdravstvo zaista, januara meseca je izašla rang lista, u stvari indeks o zdravstvenom potrošačkom indeksu, gde smo mi za 2015. godinu dobili 116 bodova više. Znači, 2016. u odnosu na 2015. godinu, 116 bodova je zdravstvo Srbije dobilo više i među 35 ocenjenih zemalja na 24. mestu, što znači da su ispod nas i zemlje članice EU, kao što su Mađarska, Letonija, Grčka, Litvanija i da ne nabrajam dalje koje zemlje. Eto, ljudi, koliko se politika meša u naše zdravstvo. Znači, svako u ovoj našoj zemlji radi svoj posao, pa i zdravstvo, jer zdravstvo i prosveta su dve grane bez kojih jedno društvo ne može da napreduje. Hvala lepo.

Hvala.
Reč ima Vladimir Đurić.

Hvala.

Poštovane kolege poslanici, ovaj zakon kao predlog pokušava da ponudi odgovore na neke izazove koje donose savremene tehnologije. On u priličnoj meri izlazi iz domena zdravstvenog sistema i zadire u domen porodičnog prava, shvatanja uloge porodice i samog roditeljstva. On otvara neka veoma važna pitanja u eri u kojoj se očekuje vrlo skori bum i porast broja dece začete biomedicinski potpomognutom oplodnjom.

U Predlogu teksta zakona i u današnjoj raspravi dva pitanja su se u suštini nametnula. Jedno je surogat materinstvo, a drugo je pravo donatora reproduktivnih ćelija na anonimnost, koje stoji nasuprot prava deteta začetog postupkom biomedicinski potpomognute oplodnje da sazna svoje genetsko poreklo. Zajedničko za oba ova pitanja je da je ponuđeno restriktivno rešenje, čime je na neki način poslata poruka da država u ovom trenutku nije u stanju da pravno reguliše izazove koje nova naučna i tehnološka dostignuća pred nas stavljaju.

Shvatamo da je surogat materinstvo u Predlogu zakona zabranjeno, jer se zapravo nije u ovom trenutku želelo dublje ulaziti u problematiku porodičnog prava i postaviti njegovo osnovno pitanje po kojem je majka deteta samo ona žena koja je trudnoću iznela i dete rodila. Na taj način će za biomedicinski potpomognutu oplodnju ostati uskraćeni oni kojima je sugorgat materinstvo jedino rešenje. Ovakav pristup može se kritikovati i sa aspekta ustavnosti, može se smatrati na neki način i neustavnim, jer se muška neplodnost leči svim medicinski raspoloživim metodama, a ova metoda kada je u pitanju ženska neplodnost će ostati van granica pozitivnog prava i u domenu krivične odgovornosti. Tako će, na primer, žena koja je u stanju da proizvede jajnu ćeliju, ali ne može da iznese trudnoću, biti uskraćena za ovu vrstu pomoći.

Kada je reč o drugom pitanju, osnovana je pretpostavka da se predlagač zakona odlučio da štiti anonimnost donatora reproduktivnih ćelija, želeći time da promoviše zapravo njihovo doniranje, računajući da će donora biti manje ukoliko oni nisu sigurni da je njihova anonimnost zagarantovana i plaše se mogućih pravnih posledica po sebe i svoju porodicu kasnije u životu. Zato ću reći da je šteta što baš ovih dana kada su ova dva zakona na dnevnom redu mi u javnosti nemamo kvalitetnu javnu debatu, pre svega u medijima, gde bi se građanima ponudile informacije na osnovu kojih bi oni kompetentno mogli zauzeti stavove o ovako važnim pitanjima. Jer, kada bi recimo znali građani da lice koje je doniralo reproduktivne ćelije nema nikakvog prava ili obavezu prema detetu koje je njima začeto, možda bi bili spremniji da doniraju i ne bi toliko insistirali na sopstvenoj anonimnosti. Tako bi građani mogli saznati da lica koja su donirala reproduktivne ćelije uopšte po zakonu nemaju pravo utvrđivati u sudskom postupku svoje roditeljstvo.

Nažalost, zakonodavac je ovakvim rešenjem pravo donora na anonimnost stavio ispred prava deteta da sazna svoje genetsko poreklo. Razlozi zbog kojih je detetu začetom uz pomoć biomedicinskih postupaka potrebno omogućiti da sazna svoje poreklo nisu samo medicinski, oni su pre svega i pravne i psihološke prirode. U pravnom domenu, prema Konvenciji o ljudskim pravima koju je Srbija ratifikovala, dete ima pravo da sazna svoje poreklo koliko god je to moguće. Predlogom zakona dobijanje ovakvih podataka je praktično onemogućeno.

Ograničiti pravo samo na medicinski opravdane razloge je takođe protivustavno jer Ustav Srbije u članu 64. garantuje pravo deteta da sazna svoje poreklo i svako dete zbog toga ima pravo da sazna ko su mu roditelji. Ustav dozvoljava da se neka prava zakonski ograniče, ali ne u potpunosti nego u meri da se ne uđe u samu suštinu tih prava. Dozvoliti detetu da sazna svoje poreklo samo u neželjenom slučaju medicinske potrebe, dakle nužde, u suštini je lišavanje tog prava potpune suštine. Tako da bih osnovano postavio pitanje ustavnosti ovakvog zakonskog rešenja.

Dodatno, saznanje da su ovakvi podaci postojeći, a zbog sledivosti koju zakon predviđa, oni će biti postojeći, ali zakonski nedostupni kod dece začete biomedicinski potpomognutom oplodnjom doniranim genetskim materijalom nemogućnost dobijanja ovakvih podataka može biti uzrok stresa, konfuzije i osećaja marginalizovanosti, socijalne isključenosti i frustracije. Devedeset posto ovakvih osoba prestaje da ispoljava ovakve simptome onog trenutka kada dobije informaciju o svom genetskom poreklu i dođe do svojih genetskih roditelja.

Primer Švedske koja je dosta davno promenila pravilo garantovane anonimnosti donatora reproduktivnih ćelija, gde ta zakonska promena nije dovela do pada donacija nego je samo promenila strukturu donora, gde su umesto mlađih neoženjenih muškaraca u doniranju počeli da dominiraju stariji oženjeni muškarci, govori da zaštita anonimnosti donora nije nužan preduslov da se time promoviše doniranje reproduktivnog materijala. Pored toga, prava davalaca reproduktivnih ćelija ne bi bila ugrožena jer pored odredaba Porodičnog zakona i članom 40. propisano je da davalac nema apsolutno nikakve pravne ili druge obaveze, kao ni pravo prema detetu, tako da je poruka da bi o ovakvim stvarima u suštini trebalo da vodimo aktivnu javnu debatu, da građani mogu kompetentno da zaključe stavove, a ne da žurimo sa restriktivnim rešenjima u zakonu. Hvala vam.

Hvala.
Poštovani poslanici, dužna sam da vas obavestim da od ovog trenutka nema više emitovanja prenosa direktnog zbog prenosa kupa najboljih veslača beogradskih gimnazija, a nakon toga će biti emitovan film o Jasenovcu, tako da više nemamo prenos od ovog momenta.
Izvolite, ministre.

Samo dve stvari da razjasnimo. Ovde je više puta pomenuto, zakon je od 16. decembra u Skupštini, javna rasprava bila je u januaru i februaru, apsolutno nije postojala nikakva prepreka da se bilo ko uključi, da se ide na javnu debatu ili na bilo šta drugo. Toliko o terminima koji su. Niti je zakon donet po hitnom postupku, niti je neko ikome branio da učestvuje u svemu ovome.
Ono što pričate o zakonu u članu 2, apsolutno je usklađen sa Porodičnim zakonom i sa porodičnim pravima. Proverite, postoje stvari koje su morale da se usklade.

Hvala.
Reč ima Vlado Babić.