Hvala poštovani predsedavajući.

Iskoristio bih ovo vreme da kažem sledujući duhu koji je ministar pokrenuo o javnim raspravama na izuzetno važne i dragocene teme, otvorim još jednu temu koja se tiče drugog zakona, jer mislim da je od strateškog značaja i za zdravstvenu bezbednost Srbije i za, kako da kažem, čak da tako kažemo, i domaću farmaceutsku industriju koja je isto tako jedna naša važna strateška privredna grana.

Naime, kada smo govorili o transfuziji krvi i o bankama krvi, o svemu onome što ovi zakoni podrazumevaju, ostalo je negde, barem meni, nejasno da li kod nas funkcionišu uopšte centri za tzv. frankcionisanje krvi, odnosno za proizvodnju stabilnih produkata od krvi. To je jedna potpuno, rekao bih, prećutana i tabuizirana oblast u Srbiji. Šta to konkretno znači? To konkretno znači da mi barem nemamo u ovom trenutku jasnu informaciju šta se dešava sa našom krvnom plazmom? Šta se dešava sa našim zalihama krvne plazme? Da li se oni stavljaju u funkciju proizvodnje domaćih lekova ili ne? To je zapravo suštinsko pitanje.

Ako sam ja ovde sada dovoljno precizan i tačan, navešću nekoliko argumenata u tom pravcu. Nekada je Institut za transfuziju krvi u Beogradu bio jedan od najvećih fabrika krvi na Balkanu. Nesumnjivo, jedan od najznačajnijih takvih centara u Evropi.

Da li je on danas na tom nivou? Da li se neko time bavi? Da li se krvna plazma u Srbiji stavlja u funkciju proizvodnje domaćih lekova ili se ona posle određenog isteka roka trajanja, da tako kažem, praktično uništava odnosno ne stavlja u tu funkciju?

Ono što ja imam sa terena informacije jeste da se ta krvna plazma sa određenih centara za prikupljanje za transfuziju krvi iz unutrašnjosti jednostavno ne šalje ka Beogradu, već se posle određenog roka, vremena uništava. Da li iz toga mogu ispravno da zaključim da mi nemamo više adekvatnu proizvodnju domaćih lekova iz naše krvne plazme? To bi bio jedan veoma tragičan zaključak.

Kada uzmemo u obzir da se iz krvne plazme prave, primera radi, serumi protiv besnila, da se pravi beoglobin koji je veoma važan za naše trudnice, sada čujem da je to strani lek koji se zove rogam, ako se ne varam, da se pravi albumin, koji je važan za sepsu, za cirozu itd.

Dakle, to je jedna onda ogromna i strateška perspektiva naše privredne delatnosti i proizvodnje domaćih lekova, a sa druge strane je pitanje zdravstvene bezbednosti, jer svi znamo da je ta genetika krvi, možda ja malo laički se sada tu izrazim, u svakom slučaju ono što je naš genetski potencijal u krvi, nešto što je

ključno da mi od toga pravimo naše domaće lekove. Jer, ako budemo koristili lekove koji potiču iz neke druge genetike krvi, to mogu da budu, kao što svi znamo, izvesni problemi u uklapanju takvih lekova sa našim genetskim potencijalim.

Dakle, da li ja govorim o pravoj temi? Šta vi možete da nam kažete o tome? Da li mi brinemo o, da tako kažem, stavljanju u funkciju krvne plazme koja se izdvaja, naravno, nakon transfuzije krvi i koja ima neki duži rok trajanja a koja, po mojim informacijama, se nakon tog roka trajanja, praktično uništava, jer nismo stavili u funkciju proizvodnje domaćih lekova.

Sada tu dolazim do poente. Mi smo imali „Torlak“ koji je takođe bio gigant u toj oblasti i imamo ga i danas, ali nemamo ga na tom nivou, zato sam postavio pitanje imamo li i institut za transfuziju krvi u Beogradu na tom nivou. Zašto o tome govorim? Zato što je to pitanje zdravstvene bezbednosti Srbije.

Vi, gospodine ministre, znate koliko je u Srbiji jak pokret protiv vakcinisanja naše dece bez odobrenja roditelja. Jedna kratka digresija, ali potpuno u temi. Taj pokret je jak iz prostog razloga ne što ljudi su protiv vakcinisanja dece protiv zaraznih bolesti, pa niko normalan ne bi bio protiv toga, znamo da je vakcinacija doprinela iskorenjivanju zaraznih bolesti, ne nego ljudi imaju određenu vrste skepse prema stranim vakcinama, odnosno lekovima iz inostranstva i postavljaju pitanje – da li imamo referentnu nacionalnu laboratoriju za kontrolu ispravnosti tih stranih lekova, odnosno mnogo važnije pitanje – imamo li domaću proizvodnju vakcina, radi li naš „Torlak“, imamo li domaću proizvodnju lekova, radi li naš Institut za transfuziju krvi taj posao, šta radi „Galenika“, šta radi domaća farmaceutska industrija, da li smo sigurni u zdravstvenu bezbednost Srbije? To je verujte veoma ozbiljno pitanje.

Možemo mi sada te teme da nazivamo teorijama zavere. Možemo da govorimo da su neki ljudi poludeli kada neće da vakcinišu decu, ali nemojte da se igramo sa tom temom. To je veoma ozbiljna tema. Ova država, ako hoće da bude ozbiljna država i ako hoće da zaštiti zdravlje nacije, a opet je to u vezi sa našim reproduktivnim zdravljem, to smo se složili, mora da brine o toj vrsti zdravstvene bezbednosti, mora da kontroliše ono što dolazi iz uvoza i mnogo bolje od toga, mora da proizvodi domaće. Tu dolazimo i do domaćeg ekonomskog interesa u čitavoj priči i svi znamo koliko su jaki farmaceutski lobiji. Svi znamo da je međunarodna industrija proizvodnje lekova jedna od najjačih multinacionalnih privrednih grana. Svi znamo da neko voli da ukinemo domaću proizvodnju i da on preuzme naše tržište lekova. Nismo mala deca. Jasno nam je da neko sigurno ima interes da mi nemamo domaću proizvodnju. Mislim da nema dileme oko toga.

Sada se samo postavlja pitanje – ima li tu države ili nema države? Ako ima države, država štiti domaćeg proizvođača, država štiti zdravstvenu bezbednost građana, država ulaže u „Torlak“, država ulaže u Institut za transfuziju krvi i to su one bočne aktivnosti o kojima sam vam govorio kada vam kažem da ovo što radite nije dovoljno. Otvoreno kažem – dobar pravac sa svima sa kojima sam razgovarao, a potiču iz, da tako kažem, ove struke – transfuziolozi širom Srbije, rekli su da zakon ide u dobrom pravcu, da je dobro da imamo četiri regionalna centra, da je dobro da uzmemo pod kontrolu čitav taj proces. Sve je to dobro, ali da li je dovoljno? Mislim da nije dovoljno. Mislim da nije dovoljno iz prostog razloga što država mora da stane u zaštitu zdravlja svoje nacije.

Država – i tu se mi gospodine ministre, da ne ulazim u tu tematiku, ali imam još toliko vremena, često razlikujemo kao vlast i opozicija. Vi sledujući Dinkića u neoliberalnom ekonomskom konceptu smatrate da država treba da se povuče iz tržišne utakmice i da oslobodi tržište za to takmičenje. Mi ne mislimo da to treba. Mi mislimo da je država ključni regulator nacionalnog interesa u ekonomiji i bezbednosnog interesa građana Srbije. Ne može država da se povlači kada je u pitanju proizvodnja lekova, kada je u pitanju Institut za transfuziju krvi, kada je u pitanju „Torlak“, kada je u pitanju „Galenika“. To su strateška pitanja. Tu nema povlačenja države. To mora da ostane u državnim rukama. Tu mora da se investira iz budžeta države Srbije. Tu moramo da zaštitimo ono što je naš nacionalni, ekonomski, zdravstveni i svaki drugi interes i tu bih voleo da čujem vaše mišljenje, pošto vidim da ste danas raspoloženi za jedan ozbiljan dijalog oko ozbiljne teme. Mislim da je ovo krajnje dobronamerno.

Mislim da hoću prosto da kažem da smo mi iz Srpskog pokreta Dveri izuzetno državotvorna politička opcija i da sve što je korist srpske države uvek će dobiti našu podršku bez obzira što se u brojnim drugim stvarima apsolutno ne slažemo i žestoka smo opozicija svemu onome što radite.

Zahvaljujem.
Najpre povreda Poslovnika, narodni poslanik Đorđe Vukadinović.

Poštovane kolege, poštovani predsedavajući, mislim da ste nehotice napravili grešku, odnosno reklamiram član 107. stav 1. jer niste reagovali, možda zbog ove koncilijantne atmosfere u kojoj se debata za svaku pohvalu odvija, pa ste onda prevideli da je koleginica koja je govorila ispred vladajuće stranke u svom naravno ekspozeu na grub način na kraju se obratila poslanicima opozicije i to nekoliko puta…

Gospodine Vukadinoviću…

Oprostite molim vas. Ukazujem na vašu povredu.

Oprostite vi. Moram da vam sugerišem. Član 103 – narodni poslanik ima pravo da usmeno ukaže na povredu u postupanju predsednika Narodne skupštine, ako smatra da nije u odredbama ovog Poslovnika, a učinjena je na sednici Narodne skupštine koja je u toku, i to neposredno po učinjenoj povredi Poslovnika.
Vi to niste učinili. Koristite i pokušavate da zloupotrebite Poslovnik i da kroz ukazivanje na povredu Poslovnika uđete u dijalog, odnosno da replicirate koleginici i ja to ne mogu da vam dozvolim.
Povreda Poslovnika, narodni poslanik Marijan Rističević. Izvolite.

Samo ćete mi omogućiti da me ova protestna pojava ne ometa dok govorim.

Dame i gospodo narodni poslanici, reklamiram član 106. Poslovnika – Govornik može da govori samo o tački dnevnog reda o kojoj se vodi pretres.

Mi smo u izlaganju prethodnog govornika slušali sve i svašta, samo smo najmanje čuli o temi dnevnog reda koja je danas ovde u ovoj Narodnoj skupštini i koju razmatramo. Govorilo se o farmaceutskoj industriji, a najgore od svega je što dotični „dostojanstvo Narodne skupštine“ ovde dva puta ponavlja tvrdnju da ovde nema države. To je za mene uvreda. Jeste da smo mi zatekli ruinu od države, koju su nam njegovi koalicioni partneri ostavili, ali u ovoj državi i te kako ima države poslednjih godina i ona staje na svoje noge. Nečuvena je uvreda da neko ko danima potkopava sopstvenu državu posle izbornog procesa, ne želeći čak ni da prizna rezultate od 40% razlike, koji ide na proteste i uporno pokušava da uruši tu državu i njenu stabilnost, ovde dođe i nama kaže da u ovoj državi nema države. To je za mene neoprostivo.

Gospodine predsedniče, ja želim da pohvalim vašu bolećivost prema predstavnicima opozicije, tu pozitivnu vrstu diskriminacije, ne tražim da se o ovome glasa, ali da malo ubuduće bolje slušate, jer je nečuveno da ovde neko kaže da danas ovde nema države, i to upravo oni koji je danima potkopavaju.

Zahvaljujem, gospodine Rističeviću.
Nije reč o diskreditaciji ili diskriminaciji, kako ste rekli, već naprosto, i poslanici pozicije i poslanici opozicije, ako ste primetili, imali su jedan širi kontekst sagledavanja onoga što jesu današnje tačke dnevnog reda. I nisam želeo da primenjujem dvostruke aršine, omogućio sam to i poslanicima pozicije i poslanicima opozicije, jer, kako je neko od malopređašnjih govornika rekao, tema jeste od izuzetne važnosti i značaja. Zahvaljujem.
Reč ima predstavnik predlagača, ministar dr Zlatibor Lončar. Izvolite.

Zbog ozbiljnosti, pričaću samo činjenice.
Za vreme Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije Institut za transfuziju krvi bio je vodeći u to vreme i proizvodio u tom periodu. Jedini ima deo mogućnosti za frankcionisanje krvne plazme i pravljenje albumina, jedini u Srbiji. Krv i krvna plazma su se koristili, odnosno koriste se i dan-danas, u terapijske svrhe.
Ali, ono što smo mi primetili, da se nedovoljno, količine koje se ne iskoriste za terapijske svrhe, iskoriste za pravljenje konkretno albumina, jedino mogu da prave albumine. Šta je naš cilj? Ti albumini koji se naprave kod nas su mnogo kvalitetniji i mnogo jeftiniji nego uvezeni albumini. Naš cilj je da se što više pravi domaćih albumina, jer je to i bolje i jeftinije za nas.
Jedan od razloga zašto idemo sa ovim predlogom zakona, mi nismo mogli da uđemo u trag gde, ko, koliko, kada ovoliko imate, 60, 70 centara, gde i koliko ima krvi, gde i koliko plazme ostane i to nismo mogli maksimalno da iskoristimo da bi radili ovo. Ovim idemo na jedinstveni informacioni sistem da znamo gde ima, da možemo da isplaniramo, da možemo da uzmemo da radimo i da to unapredimo i da hoćemo. DŽaba bi bilo i da smo uložili u Zavod za transfuziju, kada vi ne dobijate materijal da radite, a ovo je preduslov da dobijete da se to slije tu, da u svakom momentu imate pregled gde koliko imate i šta možete da iskoristite da se to radi.
Što se tiče farmaceutske industrije, prvi se zalažem za domaću industriju, nemamo tu dilemu, to se videlo iz dosadašnjeg rada.
Prelazimo na Torlak, mislim da smo ovo razjasnili zašto i kako. Torlak kada sam došao na mesto ministra je jednom nogom već bio prodat. Sprečili smo prodaju Torlaka, ostao je tu, počeo je da pravi vakcine, počeo je da pravi vakcine za grip i obnovio je jedan deo proizvodnje koji je hteo da radi. Najvažnija stvar je da nije prodat, nije dat, jer je trebao da se proda i da se uništi. Kako je, zašto je, koliko je uništavan pre svega toga da bi se jeftinije prodao, to je svima jasno, da ne ulazimo sada u to, to nije tema.
Uradili analizu za Torlak, napravili plan i program, potrebno je 40 miliona evra ili dolara, ne znam tačno, da Torlak bude među prvih pet u svetu. Znači, ne možete da uložite dok ne napravite analizu, dok ne napravite koji su njegovi potencijali. Uradili konačno to, ići ćemo u tom pravcu dok smo tu, Torlak se sigurno neće prodati i štitiću ga apsolutno, jer hoću da napravimo da imamo naše vakcine. Otvaraju nam se tržišta, da ne pričam sada gde ćemo sve moći da izvozimo i da to ostane i za nas.
Druga stvar, imamo vakcine koje moramo trenutno da uvozimo, koje ne pravimo, apsolutno prolaze sve ono što je neophodno. Vakcinišem svoje dete, nisam stvarno neko ko će da da svom detetu, to je ista vakcina, radi se provera sva moguća koja postoji u današnjim savremenim uslovima.
Šta je cilj? Cilj je da ojačamo našu farmaceutsku industriju. Iz kog razloga? Mislim da mi treba ovde da razmislimo o jednoj stvari, da pogledamo šta se dešava u regionu sa zdravstvenim sistemima. Zdravstveni sistemi u regionu su u prilično teškom stanju, da ne kažem u lošem stanju. Mi dajemo naše stručnjake odavde, daću vam konkretno tri, četiri primera. U Crnoj Gori nema ko da radi operacije srca, naši idu odavde i rade operacije srca. Naši neurohirurzi takođe operišu u Crnoj Gori, operišu i u Republici Srpskoj i u Bosni. Makedonija ima problem, dolaze kod nas ovde na edukaciju kadra.
Znači, sve su to stvari o kojima moramo da razmišljamo, da se ne desi to našem sistemu, jer nama ako se desi, teško ćemo naći nekog ko će nam pomoći. Prema tome, naša strategija je i sa ovih juče preko 2.000 ljudi koje hoćemo da primimo u zdravstvo, da naš sistem ostane apsolutno stabilan, da možemo da pomognemo i drugima, jednostavno, takvi smo, kome je potrebna pomoć, a da ne pričam o pacijentima, najtežim pacijentima iz regiona koji završe kod nas.
Imamo takav sistem kakav imamo, retko gde ćete naći takav sistem da toliko pokriva sa tom količinom novca, 250, 260 evra, koliko dajemo po glavi stanovnika, naši pacijenti dobijaju više nego oni što daju po hiljadu i više evra po glavi stanovnika, a da im to podrazumeva samo obavezno osiguranje, a za sve ostalo moraju da doplate.
Mnogo je bitno zbog naših ljudi da znaju te činjenice, jer dok nešto ne izgubimo mi ne znamo šta smo imali. Lepa je, popularna je priča da treba sve da bude besplatno, treba sve da bude ovako, može se ovako. Ali, obezbediti sve to, svi su svesni koliko je skupo zdravstvo, napraviti da taj sistem funkcioniše, to nije ni malo lako. Ponavljam, pogledajte šta se dešava u regionu. To su činjenice.
Ono što mogu da kažem, mi ni u jednom momentu niti ćemo Zavod za transfuziju krvi, ovaj zakon ide da bi ojačali zavode i da bi pravili ovde što više svih tih derivata koji su nama potrebni. Evo, rekao sam i za Torlak šta smo uradili. Znači, malo više radimo, a manje pričamo. Rekao sam šta smo sprečili i šta smo napravili. Tako da, jedino što nam je bitno jeste šta će osetiti pacijenti, šta će reći i šta ćemo ostaviti iza nas. Sve drugo je manje bitno.
Svima je cilj da uruše ovo sve, jer kad negde u nekom sistemu urušite zdravstvo srušili ste taj sistem, nema tu dileme. Mnogi to pokušavaju. mnogi to žele, ali borićemo se, pa šta bude.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Bojan Torbica. Izvolite.