Ne možete više, izvinite, pet minuta.

Zahvaljujem se. Onda ću u raspravi u načelu nastaviti izlaganje.

Zahvaljujem, drugi put.
Reč ima ministar dr Zlatibor Lončar. Izvolite.

Vratiću se po pitanjima koja ste postavili.
Znači, nije tačno, država snosi sve troškove vantelesne oplodnje. Ne postoje delimični ili bilo kakvi, znači, država kompletne troškove snosi, od početka do kraja. Ovaj zakon će popraviti dosta stvari. Mi sad snosimo sve troškove, kao država, ali mi nismo do sada mogli da ispratimo ceo proces. Mi nismo imali mogućnosti… Šta nam se dešavalo? Dešavalo nam se da kao država plaćamo treći pokušaj, pa lokalna samouprava izdvoji novac, pa ide i na četvrti i na peti pokušaj, pa smo podigli starosnu granicu na 42 godine, a onda smo shvatili statistiku da uspe poslednji pokušaj, u najvećem broju slučajeva. Sada se postavlja pitanje – šta se to radilo u prethodnim pokušajima? Mi nismo imali regulisanu ni inspekciju, niti je regulisano da u svim klinikama koje to rade postoje isti uslovi, isti kadrovi, isto sve, nego je sve funkcionisalo na o-ruk sistemu. Mislim da ćemo imati mnogo bolje rezultate kada možemo da ispratimo proces od početka do kraja, da vidimo šta se radi za taj novac koji država plati i da će morati oni da opravdaju sve to što su radili. Mislim da ćemo umnogome pomoći tim parovima i dobiti sigurnost i odlaziti u one licencirane klinike gde smo dozvolili da bude i privatna i državna, koja god, ali mora da ispuni te uslove koji su neophodni i da ispuni standarde gde mi hoćemo najveći procenat uspešnih procedura. Znači, moraju da postoje isti uslovi za sve i mislim da je to i garancija i kvaliteta i garancija da bude bolji uspeh.
Što se tiče surogat majčinstva, reći ću vam najiskrenije, trenutno postoji samo u Grčkoj, nema ni u jednoj drugoj zemlji, a Grčka već razmišlja da promeni taj zakon.
(Vojislav Šešelj: Kako nema u Americi?)
O EU samo pričam, o okruženju.
Mislim da nismo u stanju da sprečimo zloupotrebe u ovom momentu. Ne znam šta će biti sutra ili prekosutra, ali jednostavno, kada ga nemate nigde u okruženju, da vi sad pustite to, ovo što se dešava u Grčkoj, priznajem, nismo na tom nivou da bi uspeli da sprečimo zloupotrebe. To je jedan od osnovnih razloga.
Primeri koje ste naveli da kada neko hoće sa nekim da ima dete ili od nekog da ima dete, ako se dogovorio sa njim, to nije nikakav problem.
Što se tiče plaćanja išli smo na dobrovoljnost i anonimnost, jer mislimo da je to nešto što je najsigurnije i najbezbednije za nas u ovom momentu i onako kako mi razmišljamo i mi uvodimo sad neke nove stvari. Ne kažem šta će se sutra dešavati, ali jednostavno na osnovu primera drugih i svega, ne mislim da smo mi najpametniji, da ćemo mi nešto novo da izmislimo, da ćemo mi nešto brže od drugih da uradimo, oslanjamo se na druge primere. Postojaće državni registar u kome je ono što ste vi sve pitali. Znači, ne samo to, još mnogo toga mora da postoji sve, ko god dođe tu, ko god uđe, u tri kolena morate da donesete podatke o bolestima, o svemu onome što je interesantno i što je bitno. To je tako regulisano, neće moći drugačije, ali se vraćam na to, to je dobrovoljnost i anonimnost.
Pitali ste se da li zamrzavanje može da donese, tako se naziva to nije klasično zamrzavanje, decenijama već to postoji, rođene su generacije i generacije, posle tzv. zamrzavanja do sada nije bilo nikakvog problema. Znači, decenijama to već funkcioniše, to vrlo lako možete da uđete i da proverite. To su činjenice.
Ovo što ste rekli embrion, desi se tragedija, pa da se prenese, to je vezano sa ovim surogatom, dok se ne reguliše surogat onda ne može ni to jer je povezano jedno sa drugim i treća stvar dotakli ste se i transplantacije. Ne postoji zemlja, niti će, verujem igde postojati, šta god da se dešavalo, ko god i danas ako neko je dao pristanak da hoće da bude donor kad dođe njegova porodica kako ona kaže uvek bude tako. Nemamo primer da je negde drugačije, da može po zakonu da se uradi, nego onako kako porodica odluči. Druga stvar, vi ste na pretpostavljenu saglasnost, da je svako potencijalni donor, to se odnosi, to se tako kaže, ali porodica je ta koja donosi saglasnost.
Drugo, vi ste se verovatno i šalili kome će ići, postoji tačno lista čekanja, ne može tu da se bira kome će ići organ, jednostavno onaj ko je najugroženiji on je prvi na listi, on dobija, i ne samo lista čekanja, nego tipizacija da taj organ odgovara. To su strogo definisana pravila još u „Eurotransplantu“, to je krajnje transparentno, to vi znate sve.
(Vojislav Šešelj: Replika.)

Nemate pravo na repliku, govorio je kolega Laketić.
(Vojislav Šešelj: Kako nemam pravo na repliku kada se ministar sve vreme meni direktno obraća. Evo. neka se izjasni ministar.)
Ministar se ne izjašnjava.
(Vojislav Šešelj: Replika.)
Zatražite reč.
Pravo na repliku narodni poslanik dr Vojislav Šešelj. Izvolite.

Vi se pozivate na pravila „Eurotransplanta“, mene to ne interesuje, ne interesuje mi ne EU, ni način na koji je ona to rešavala, osim u slučaju da je rešila na neki način koji bi za nas bio pogodan, a da se mi po svaku cenu na njih ugledamo, i da nam bude pravilo ono što su već proveli, apriori to apsolutno ne prihvatam.

Onaj ko odlučuje da li će pristati da se transplantira organ pokojnika, da se nekom drugom taj organ ugradi, on mora da zna o kome je reč. Upravo na tome insistiram. Čak sa nekog prioritetnog spiska da kaže – evo, ovome. A, nemojte, a mogu lekari o tome da odlučuju, pa da kažu – evo, ovaj je iz imućnijeg sloja, ovaj je politički visoko kotiran, pa ćemo prvo njemu, pa onda ovom drugom. Mora se dozvoliti onome koji je vlastan da raspolaže organom, a ne ko je stručan da organ presadi. Prioritet je dakle onome ko je vlastan, i kada odluči organ se presađuje ili se ne presađuje.

Kod nas je vođena kampanja, i tu ministre niste u pravu, preko državne televizije je vođena kampanja nekoliko godina da se podrazumeva saglasnost pokojnika da mu se organ presadi ukoliko nije izričito zabranio da se to radi i nije pominjana saglasnost rodbine u tom slučaju nego ako nije izričito zabranio, e onda može.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Muamer Bačevac. Izvolite.

Uvaženi predsedavajući, uvaženi gosti iz Ministarstva zdravlja, uvažene kolege i koleginice narodni poslanici, sa stanovišta medicinske prakse pred nama su danas zaista dva krucijalna zakona, afirmativna zakona koja kako bude odmicala debata i razgovor verovatno ćete se uveriti kao i kompletna javnost Srbije da su značajan pomak i unapređenje u oblastima koje obrađuju.

Pre svega imamo prvi zakon koji moram da se pozovem na određene evropske institucije jer su one i danas u naučnom a verujem i moralnom smislu zaista neko koga treba slediti i poštovati. Naime, parlament EU je na predlog Evropskog udruženja za humanu reprodukciju i embrijologiju dao sugestije na koji način i kako treba urediti ovu oblast. Naravno, da samo oplodnja veštačka bude što dostupnija, što širem delu populacije, na svakom mestu ni bez obzira na njihovu imovinsku kartu, odnosno njihov imovinski status. To je vrlo human predlog koji smo mi prihvatili ne apriori.

Naravno, ovo je bio predlog 2008. godine da su zemlje u okruženju neke pokazale jednu arhaičnost i duboku podeljenost, pre svega pozivam se na slučaj Hrvatske. U Hrvatskoj deset godina nije mogao da dođe ovaj zakon do usvajanja i praktično pred samim vratima EU oni su usvojili nekakav zakon upravo zbog mešanja nekih, da kažem, struktura koje ne bi trebale da odlučuju o ovakvim profesionalnim zahtevima.

Što se tiče veštačke oplodnje ona ovim zakonom dobija jedan čvrst pravni okvir. Ona će biti dostupnija i naravno za nas je jako bitno u okviru borbe za demografski oporavak. Ona nije naravno tu ključna, ali svakako može da da svoj doprinos.

Ovim zakonom prema sadašnjim, praktično rešenjima ovog starog zakona, ona je bila besplatna samo za neplodne parove koji ispunjavaju niz uslova i to u ograničenom broju pokušaja. Ona će i dalje ostati besplatna, to je izuzetno bitan kriterijum, a namera ovog novog zakona je da definiše nivo valjanosti i dostupnosti usluga očuvanja plodnosti i lečenju neplodnosti putem BMPO.

Takođe ovo je korak u usklađivanju sa evropskim standardima. To je zaista jedna složena oblast, biomedicinska koja mora biti uređena jednim kompletnim novim zakonom i mi danas imamo jedan novi zakon. Novim zakonom se slabosti starog zakona 2009. godine potpuno eliminišu obzirom da se on bavio samo procesom oplodnje, a nije izdavao nivo kvalitet i vodio računa o kvalitetu usluga koje pružaju praktično institucije koje su se time bavile. Vrlo bitan element kod ovog zakona jeste što se posebno daje mogućnost privatnoj praksi, odnosno privatnim malim klinikama da i dalje nastave i da uđu u sam program.

Dosadašnji podaci pokazuju da su privatne prakse, zahvaljujući što njima rukovode zaista eminentni stručnjaci, imale i bolju uspešnost i veći zahvat obavljanja ovih praktično… Mi smo takođe i proširili domen ko će sve biti obuhvaćen ovim zakonom i data je mogućnost čuvanja jajnih ćelija, što verujem da je iz medicinskih razloga jako opravdano i da je jako dobra stvar.

Imali smo na samom Odboru za zdravlje otvaranje nekih pitanja, kao što je to bilo surogat materinstvo, ali debatovali smo i o identitetu i želim da se složim sa onim i zaista je bilo valjano obrazloženje koje je dao profesor Tulić, kada je govorio o identitetu ljudi koji su donori, da većina ljudi koji žele da budu donori, a on je rekao da apsolutno svi traže da budu anonimni i to je nešto što valja ispoštovati i to je nešto što u dužem roku mislim da je bolje rešenje.

Zakon je utvrdio i zabranu utvrđivanja i osporavanja majčinstva i očinstva u postupku na darovanim ćelijama. Pre nego što se paru koji ne može da dobije potomstvo prirodnim putem ponudi mogućnost biomedicinski potpomogne oplodnje, moraju se predočiti druge opcije, kao što je na primer usvajanje deteta.

Naravno, potpuna obaveštenost pacijenata je preduslov za sprovođenje ovih postupaka. Zadatak struke nauke je da zatim učini sve da do začeća dođe, odnosno da se o ćelijama brinu na najbolji mogući način. To je, naravno, i omogućeno ovim zakonom, obzirom da se poseban akcenat stavlja na nadzor. Jasno je definsano ko, kako i na koji način, kao i koje kvalifikacije treba da ima da bi vršio kvalitetan nadzor.

Verovatno najbolji element ovog zakona jeste njegovo istrajavanje na uniformnosti, da u svim delovima naše zemlje, u svim institucijama koje će biti ovlašćene bude isti nivo pruženih usluga, što do sad nije bio slučaj.

Što se tiče drugog zakona, o transfuziologiji, odnosno transfuziološkoj službi, želim da kažem da je on reformski. On na potpuno novi način organizuje transfuzijske ustanove u našoj zemlji i praktično glavna je stvar to što će on ujednačiti organizaciju prikupljanja krvi u celoj našoj državi.

Naravno, već ste rekli da će glavna novina biti umesto dosadašnjih 47 bolničkih banaka krvi i transfuzioloških službi, postojaće samo četiri ovlašćena centra za prikupljanje, obradu, testiranje i distribuciju krvi.

I kolega Laketić je naglasio da će se na ovaj način povećati kvalitet provere date krvi. Vidimo da će ELISA test biti unapređen jednim savremenijim nukleinskim testom koji je direktan i sigurniji.

Vrlo bitna stvar koja donosi novi zakon o transfuziologiji jeste da se uvodi posebno polje kliničke transfuziologije u domenu rada, odnosno transfuziolozi dobijaju zaista jedan novi aspekt svoga delovanja, gde će moći da iskažu i da daju svoj kompletni doprinos u tom, da kažem, lečenju pacijenata u kojima će i oni učestvovati.

Moram zbog javnosti da kažem i podsetim da su komplikacije koje mogu da nastanu usled nepodudarnog davanja krvi jako velike. U Americi čak 20-30 ljudi godišnje umre zbog grešaka, to nisu uglavnom greške laboratorijskih službi, već označavanja i praktično prenošenja informacija.

Stoga mislim da uključivanje transfuziologa će na pravi način i samim transfuziolozima omogućiti da daju doprinos u lečenju pojedinačnih pacijenata, ali omogućiće i jedan sigurniji transfer, jer, rekoh da greške mogu da budu fatalne, može se razviti intravenska hemoliza, akutna, koja je jako smrtonosna i jako brzo smrtonosno stanje, tako da direktno prisustvo kliničkog transfuziologa u praćenju pacijenta kome se daje i odgovornost samog transfuziologa za davanje krvi je izuzetno bitno da u takvim alarmantnim situacijama transfuziolog prepozna reakcije, obustavi i uđe u antidotsko rešavanje i zaustavljanje tog patološkog procesa koji može biti fatalan.

Država na ovaj način nadam se će rešiti onaj problem koji ima, a to je da se pacijentima, što je bio slučaj, traži da neko od njihove rodbine donese određene količine krvi ili donira da bi oni mogli da uđu u proces hiruške intervencije. To će se ovim zakonom dokinuti. U svakom trenutku, obzirom da ovaj zakon zahteva formiranje informacionog sistema, će se znati u kojem delu države postoje rezerve i u svakom trenutku se mogu te rezerve tražiti i uzeti, tako da jedna ružna praksa koja je do sada postojala, ovim zakonom će biti dokinuti i mislim da je to jako, jako bitno.

Ovaj zakon, što je jako bitno, transfuziologe neće ostaviti bez posla. Transfuziolozi će, verujem, dobiti i neku profesionalnu satisfakciju za svoje znanje i za svoj rad. Transfuziolozi će imati veće učešće u lečenju samih pacijenata i to je nešto što je jako dobro.

U susednoj Hrvatskoj sam gledao, oni su sličan zakon doneli i postupno menjali transfuziološku službu i mogu reći da sa te strane su zaista dobar primer reforme transfuziološke službe, a mi smo na vrlo sličnom putu i mislim da je ovo dobar korak u regulaciji ove oblasti.

U svakom slučaju, reč je o dva afirmativna, dobra zakona, koja ćemo mi SDPS podržati, glasaćemo za njih. Mislim da se na ovaj način i dalje nastavlja jedna reforma zdravstva, koju je upravo ovaj ministar i ovo ministarstvo započelo.

Mi imamo informacije da će se vrlo brzo zaposliti preko dve hiljade ljudi u zdravstvenim centrima Srbije, da će se dati mogućnost da mladim i obrazovanim ljudima uđu u proces daljeg sticanja znanja i veština i da je to nešto što se nikad nije desilo od kako ja sam u medicini, da toliko krupne brojke ljudi započinju i da je to nešto za svaku pohvalu.

U svakom slučaju, ovo je korak dalje u reformi našeg zdravstvenog sistema. Usvajanje ovih zakona će doprineti boljem zdravstvenom odgovoru na samom terenu.

Nadam se da će i ono bolno pitanje bele kuge u Srbiji ovaj zakon, da ćemo iskoristiti svi da ovaj zakon promovišemo, poveća natalitet, da se sve više dece rađa u našoj državi i da biološki ova država živne. To je osnov za ekonomski, politički i svaki drugi razvoj. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Marko Đurišić. Izvolite.

Hvala, predsedavajući.

Poštovani gospodine ministre, ovo je praksa po kojoj bi parlament,ja se nadam, u budućnosti trebao da radi. Ovi zakoni su stajali u skupštinskoj proceduri od 16. decembra, kada ih je Vlada Republike Srbije usvojila i poslala u parlament na raspravu i mislim da je bilo dovoljno vremena da se poslanici upoznaju i da danas vodimo raspravu o ovim zakonima ne po hitnom postupku, ne onako kakav je bio princip rada ove Vlade i ja se nadam da ovakav princip na kraju mandata ove Vlade će biti nešto sa čime će nova Vlada od juna meseca nastaviti da radi.

Ovi zakoni jesu dobri i unapređuju oblasti kojima se bave. Oni jesu modernizacija i jedan iskorak napred, hvatanje sa vremenom u odnosu na zakone koji su postojali. Prethodni zakoni nisu bili baš toliko loši, ali jednostavno, s obzirom da su doneseni pre desetak godina, sasvim sigurno da su ih vreme i razvoj medicinske nauke prevazišli i da je bila potrebna ova modernizacija.

Oni prepoznaju vreme u kome se nalazi medicina, ova oblast medicine, sada govorimo o ovom Zakonu o biološko-medicinski potpomognutoj oplodnji i uvode u zakon moderna rešenja koja postoje i koja se praktikuju već u Republici Srbiji.

Ono što smo mi kroz čitanje ovog zakona i razgovora sa ljudima koji imaju, naravno, o ovome mnogo više znanja nego poslanici poslaničke grupe SDS, što smo uočili i na šta nam je skrenuta pažnja da nije možda najbolji način rešeno, smo neke stvari kroz amandmane predložili i nešto o tome ja želim ovde danas da govorim.

Smatramo na osnovu tih konsultacija da je loše što nije određen maksimalan broj davanja prilikom darivanja reproduktivnih ćelija i embriona, znači, koliko puta može jedna osoba to da da? Samo jednom? Ne znam, skrenuta nam je pažnja da to nije ograničeno, a da bez toga ne može dalje da se krene. Ja se onda izvinjavam.

Takođe, da li su predviđeni da se rade kariotip donora i druge genetske analize kod davanja u dovoljnoj meri? Dobro. Sledeće, da li će ovaj, član 46. govori o broju oplođenih jajnih ćelija koji se dobija u postupku i kako te ćelije, maksimalan će broj će biti određen, embriona koji nastanu, biće vraćen maksimalan broj u skladu sa najboljom praksom. Ta praksa, koliko sam shvatio, se manje, valjda je trenutno taj maksimalan broj tri. Niži je? Dobro. Ali, nije direktno vezan ovim zakonom, znači, to će određivati, pretpostavljam, Ministarstvo i to je dobro rešenje, ali pitanje se postavlja - da li će kasnije svako vraćanje eventualno tih embriona biti pokriveno od strane Fonda, troškovima Fonda? Znači, tretiraće se kao jedan postupak i neće se naplaćivati svaki put kada žene pristupe tom procesu. Neće, i to je dobar odgovor.

Ono što smatramo da je potrebno da se prekine sa tom lošom praksom i nadam se da će ovaj zakon stupanjem na snagu, praksu koja se dešavala, da zato što ne postoje krioprezervacije u nekim centrima, da su se embrioni koji su dobijani u postupku bacali. Jednostavno, ako se u prvom trenutku ne iskoriste, ostatak se baca. Ja se nadam da će sada svaki put kada se radi ta hiperstimulacija i koliko kod embriona da se dobije, da će oni biti sačuvani i da će moći da se koriste u onim slučajevima kako je to predvideo zakon.

Zakon ovde govori, mi smo predložili granicu kada dete koje je dobijeno kroz reproduktivni proces može da se upozna sa jednim delom evidencije koja je 15 godina, a mi smo predvideli 18 amandmanom. Vidim da je taj amandman odbijen. Sigurno postoje razlozi i sad ta granica, kako je precizno odrediti zakonom i da li ćemo u tome pogoditi, to je nešto što ćemo videti i kroz praksu.

Ono pitanje koje ste i vi na kraju svog izlaganja rekli, tu se naša poslanička grupa ne slaže, to je pitanje surogat materinstva. Jednostavno, smatram da argument da nešto ne možemo dobro da kontrolišemo i da ne možemo da sprečimo zloupotrebe, po meni nije dovoljno jak. Postoje medicinski slučajevi kada je surogat praktično jedina opcija, kada žene ne mogu ni na jedan drugi način da iznesu trudnoću i kada postoje eventualno neki bolni, skupi i jako rizični da ona proba da iznese tu trudnoću. A, u jednom delu zemalja sveta se koristi u tim slučajevima i medicinski se indikuje surogat materinstvo. Ova država se opredelila da ovim zakonom to zabrani, iako je ceo medicinski postupak koji bi to mogao da, da kažem, proizvede kroz ovaj zakon opisan i regulisan, sem tog poslednjeg dela kada bi surogat majka trebala dete koje se rodi da vrati roditeljima koji su dali genetski materijal.

Ja mislim da to, pre svega, nije pitanje ovog zakona. Ovaj zakon se bavi nekim medicinskim procedurama i one praktično definišu sve ono što je potrebno uraditi da bi se stvorio jedan embrion i stavio u ženu, ali onaj deo posle koji definiše to surogat materinstvo, mislim da čak i nije tema ovog zakona.

Pripremajući se za ovu raspravu, čitao sam o raspravi koja traje jako dugo o građanskom zakoniku Srbije, gde bi i ova tema trebalo da se nađe. Mislim da je bilo primerenije da se u ovom zakonu našla norma koja upućuje na eventualna rešenja u tom zakonu tog pitanja surogat materinstva, jer ono što sporno, nije sporna medicina, sporna je neka etika, sporan je moral, sporno je stanje u društvu i da li mi kao društvo možemo da sprečimo eventualne zloupotrebe.

Govorili ste o nekoj praksi u svetu. U evropskim zemljama, našao sam podatak da je u 12 od 28 zemalja dozvoljeno. Vi ste rekli da je samo u Grčkoj. Nije, ima još drugih evropskih zemalja u kojima je dozvoljeno, nije u nekim najvećim zemljama dozvoljeno. I postoji ta rezolucija Evropskog parlamenta, ali ona nije obavezujuća. Ove zemlje nastavljaju da koriste to pravo. Druge zemlje u kojima je dozvoljeno su Rusija, SAD, u nekim državama SAD je dozvoljeno, u nekim nije, Ukrajina, a od naših suseda to dozvoljavaju Makedonija, Grčka, Bugarska. Tako da, pitanje je sada da li smo mi sposobni ili ne kao društvo da donesemo jedan zakon kojim ćemo predvideti i omogućiti onim parovima kojima je ovo praktično jedini način da dođu do svog potomstva. Ja mislim da nismo trebali da odustanemo.

Žao mi je, ja ovakvo zakonsko rešenje gde se zabranjuje surogat materinstvo ovim zakonom, gde se kao krivično delo definiše pokušaj sprovođenja surogat materinstva kaznom od tri do deset godina, jednostavno, mislim da je odustajanje i mislim da na to nemamo pravo kao društvo sa svim problemima u kojima se nalazimo. Mislim da je ova mogućnost trebalo da ostane, nije trebalo da se zabrani ovim zakonom. Naši predlozi na ovaj zakon idu da se taj deo zakona obriše. Voleo bih da nova Vlada, kada god i kako god bude formirana, konačno i donese taj građanski zakonik, ako je to mesto koje treba da reši ove probleme, i da onda, uvažavajući sve argumente i za i protiv i svu lošu, ali i onu dobru praksu koja postoji u svetu, iskoristimo i da uvedemo to u pravni sistem Srbije.

Ono što ovaj zakon, da kažem, neće zaustaviti, neće zaustaviti život. Negde, na neki način, ljudi će, pretpostavljam, naći rešenje ili već nalaze i u onim zemljama gde je surogat materinstvo zabranjeno, nalaze načine da izvozom embriona ili na neki drugi način, rađanjem surogat materinstva u zemljama gde je to dozvoljeno dođu do svog potomstva. Mislim da je šteta da građanima Srbije ne omogućimo da to urade u svojoj zemlji i da ih teramo da to rade u nekim drugim zemljama. Mislim da treba da imamo hrabrosti i snage da se suočimo sa tim, da krenemo sa tom praksom, da vidimo šta će ona i kakve će rezultate imati. Moj neki pomalo životni moto je – ako možemo jednoj porodici, jednom čoveku nečim da pomognemo, da to ne zabranjujemo, a da sve eventualne zloupotrebe i druge loše stvari nekim drugim zakonima sprečimo, onemogućimo i smanjimo.

Mislim da bi to trebalo da bude princip koji nas vodi i u ovom slučaju, ovog zakona.

Tako da, naša poslanička grupa će glasati za predloge ovih zakona. Mislimo da su oni u suštini dobri, da mogu i da će pomoći državi Srbiji da se uhvati bolje, jače, brže u koštac sa problemom bele kuge koju imamo.

Mislim da nismo iskoristili sve mogućnosti, da smo zatvorili vrata ovom zabranom surogat materinstva, da je to nešto loše i da bi bilo bolje da ovaj zakon koji je, da kažem, nekako medicinski, stručan i govori o procedurama vezano za ceo taj rad i jednostavno toj zabrani surogat materinstva ovde nije bilo mesta.

Da vidimo kroz građanski zakonik ili neki drugi poseban zakon, ako je to potrebno, kako da definišemo ceo taj proces, kako da definišemo i sprečimo zloupotrebe, komercijalizaciju. Ima raznih načina, od izbora surogat majki dozvolom, autorističnog surogata koji postoji u nekim zemljama gde je komercijalno surogat materinstvo zabranjeno. Znači, da ostavimo tu mogućnost i da pokažemo da smo jedno humano društvo koje želi da pomogne građanima da se ostvare kao roditelji i da dobiju svoje potomstvo. Hvala.