On je predlagač, ako niste znali. Poštovani poslaniče, on je predlagač. Samo mi recite kome želite da replicirate. Ne postoji opšta replika u dva minuta, da bih donela odluku morate mi reći kome.

Tražim repliku na izlaganje gospodina Martinovića.

Izvolite.

Hvala.

I dalje nisam dobio odgovor ni od kolege Martinovića, ni od poslanika većine, kako je sada argument da mora da se drugačije uredi izbor predsednika drugih sudova od izbora predsednika Vrhovnog kasacionog suda, ako je pre tri i po godine upravo taj argument da mora na isti način da se uradi izbor predsednika sudova i dužine, odnosno mogućnost reizbora bio da se promeni zakon? Koja se to pamet desila i koje je to znanje i šta je posledica bilo da dođemo do ove promene?

Ima kolega Martinović pravo da predloži zakon, kao i svaki narodni poslanik, imam i ja to pravo. Imam 15, 20 zakona koje sam predložio, nijedan ne može nikada da dođe na dnevni red i verovatno nikada neće doći dok smo u opoziciji.

Kad govorimo o tome kako se odnosi ovaj parlament i kako radimo i u čemu je problem to je problem, ne što je predložio poslanik, nego poslanik vladajuće većine, i to može po hitnom postupku da dođe na dnevni red, a predlozi poslanika iz opozicije, ima ih preko 60, 70 u proceduri, ni jedan ne može da dođe na dnevni red.

Ali, problem je što ovakva izmena, kada čujemo ovo je temeljna, ovo je krucijalna izmene, nije plod neke javne rasprave, nije plod neke analize, nekih podataka koji će da kažu to je zbog ovoga ili onoga, nego argument koji je korišćen pre tri i po, četiri godine, sada se samo okrene i kaže – hajdemo sada drugačije.

Mi ne možemo da znamo koja je to pamet i šta je dovelo do toga, i to je ono što tražimo da čujemo sve ovo vreme. Žao mi je što mi ne date priliku da odgovorim ministru Vujoviću.

Hvala.
Reč ima ministar.

Poštovane predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, već nekoliko puta imali smo prilike u prethodnom izlaganju da čujemo da postupak predlaganja javnih tužilaca nije bio transparentan i da je bio veliki pritisak političke vlasti na predlaganje ovih kandidata. Iako je po prvi put pred narodnim poslanicima lista kandidata koji su predloženi isključivo od strane struke, od strane predstavnika Državnog veća tužilaca i sudija koji su učestvovali u radu komisija i koje je Vlada prihvatila bez ikakvog oklevanja.
Pošto nije jasno kako je došlo do toga da budu predložena dva kandidata za tužioca za ratne zločine moraću da upoznam one koji nisu upoznati sa procedurom na koji način se vrši postupak predlaganja.
Pre svega, Državno veće tužilaca obrazuje komisiju koja boduje rad, odnosno vrednuje rad javnih tužilaca i vrednuje program rada koji je predstavljen od strane tužilaca iako su neki poslanici juče govorili da nisu imali prilike da se upoznaju sa programom, danas iznose pojedinosti iz tog programa, pa mi nije jasno na osnovu čega su došli do tih podataka. I upravo ta komisija koju čine isključivo tužioci i sudije izvršile su vrednovanje i rangiranje kandidata i maksimalan broj bodova, svaki kandidat može da dobije 70 bodova.
Na konkurs za izbor tužioca za ratne zločine bilo je prijavljeno šest kandidata. Prvoplasirani kandidat je dobio 69,6 bodova, poslednji kandidat je dobio 40,8 bodova.
Državno veće tužilaca je prihvatilo listu koja mu je bila dostavljena i smatrala je da Vladi treba da prosledi listu kandidata koji su dobili najveći broj bodova, tako da je predloženo da se za kandidata za tužioce za ratne zločine izabere jedan od kandidata i to Snežana Stanojković, Milan Petrović i Dejan Terzić.
Ono što takođe moram da istaknem, da sam juče tokom diskusije više puta rekla da je Vlada razmatrala sva tri kandidata i na osnovu njihove birokratije, a smatrajući pre svega zamenici koji su postupali u Tužilaštvu za ratne zločine i na osnovu njihovog dosadašnjeg iskustva su upoznati sa organizacijom rada u Tužilaštvu za ratne zločine i najviše zavređuju da budu izabrani za kandidate, tako da su se upravo ta dva kandidata našla danas pred narodnim poslanicima.
Kada je reč o prosečnoj oceni kandidata smatram da se ovde pravi zabuna i nije dovoljno jasno da postoji razlika u postupku izbora zamenika javnih tužilaca i javnih tužilaca.
Javni tužioci i svi kandidati o kojima danas ovde možemo da raspravljamo su lica sa dugogodišnjim iskustvom. Uglavnom su lica koja su i do sada obavljali funkcije javnih tužilaca i upravo su to kandidati koji su bili birani tokom 2009. godine, pa tada niko nije postavljao pitanje o njihovim prosečnim ocenama i smatram da ne treba da se krije i te kako, ali kada je reč o izboru javnih tužilaca koji imaju dugogodišnje iskustvo, prosečna ocena na fakultetu ne treba da bude presudna prilikom izbora, i nije tačno da je ni od Državnog veća tužilaca, niti od Ministarstva pravde tražen podatak o prosečnoj oceni, traženi su podaci kada je reč o zamenicima javnih tužilaca i mislim da je Državno veće tužilaca tu svoju obavezu ispunila i dostavila podatke Narodnoj skupštini kada je reč o onim kandidatima koji prvi put biramo na javnotužilačku funkciju i kada možemo uopšte posmatramo njihovu prosečnu ocenu.
Ono što takođe želim da istaknem kada je reč o kandidatima koji su predloženi za tužioce za ratne zločine, mislim da je izrečena neistina da je jedan kandidat u svom programu istakao da će prekinuti saradnju sa regionalnim tužilaštvima i da će se samo posvetiti procesuiranju onih zločinaca koji su počinili krivično delo prema srpskim civilima za razliku od drugog kandidata koji insistira i na daljoj međunarodnoj i regionalnoj saradnji. Ono što je bitno da su oba kandidata koji su danas pred vama i o kojima možemo da raspravljamo i te kako potencirali na unapređenju međunarodne i regionalne saradnje i kandidat koji je prvoplasirani takođe ističe da je neophodno da se unapredi saradnja i sa hrvatskim odvjetništvom i sa specijalnim tužiocem BiH upravo kada je reč o procesuiranju ratnih zločina.
Ukoliko neko u programu rada koji je jedan od kandidata istakao gde potencira da treba koristiti institut suđenja u odsustvu smatra da je privilegovanje i procesuiranje onih zločinaca koji su činili zločine prema srpskom stanovništvu, onda ne znam šta treba da kažem kada imamo na desetine postupaka koji su u prethodnom periodu vođeni i bili upravo obustavljeni kada su u pitanju okrivljena lica zbog zločina nad srpskim stanovništvom.
Ono što je bitno je da je ovaj institut korišćen i u regionalnim tužilaštvima, u Republici Hrvatskoj imamo oko 3000 osuđenih Srba upravo primenom instituta suđenja u odsustvu, pa ne vidim zašto taj institut nije mogao da se koristi do sada pred srpskim pravosudnim organima.
Kada je reč o izboru predsednika sudova, samo bih napomenula da se ovde ističe primedba da šest meseci nije Narodna skupština raspravljala o predlogu koji je dostavljen od strane VSS,a podsetiću vas da ste imali prilike da birate predsednike sudova 2010, 2011 i 2012. godine i da gotovo tri godine u Srbiji ne da nismo izabrane predsednika sudova, već nije bio ni raspisan, ni objavljen konkurs za njihov izbor pa se tada niste pitali da li ti sudovi mogu da funkcionišu ili ne.
Mislim da sa kandidatima koji su danas predloženi ni na jedan način nije bilo dovođenje u pitanje funkcionisanje osnovnih i viših sudova u prethodnom periodu i period od šest meseci nije tako dug period da bismo trpeli kritiku.
Ukoliko sada menjamo Zakon o sudijama u pogledu onoga što je poslanik Aleksandar Martinović predložio ne vidim išta sporno u tome da priznamo da je možda bila greška što se menjao zakon 2013. godine, jer upravo na osnovu iskustva koja smo imali do sada u praksi verovatno da smo shvatili da na drugi način može da se obezbedi kontinuitet i efikasniji rad sudova.
Ono što je takođe bitno je da kada je reč o kontinuitetu i radu predsednika sudova moram da istaknem i primenu jedinstvenog programa rešavanja starih predmeta, koji se donosi na osnovu programa koji donosi VKS, koji je u protekle dve godine i te kako dao velike rezultate kada je reč o smanjenju starih predmeta i danas ne možemo da govorimo o stotinama i desetinama predmeta koji postoje u parnici i krivici koji traju duže od 10 godina. To je svedeno na minimum upravo zahvaljujući programu rešavanju starih predmeta koji su doneli predsednici sudova. Upravo da bi se omogućio kontinuitet u sprovođenju takvih programa smatram da je sasvim opravdano da predsednici sudova mogu da nastavljaju i obavljaju svoju funkciju i po navršenju radnog veka. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima Milovan Drecun.

Poštovana predsednice, ministri, kolege narodni poslanici, izbor Tužioca za ratne zločine je od presudnog značaja za utvrđivanje istine, razotkrivanja zločina i procesuiranje onih koji su počinili zločine.

Na to nas snažno opominje i ovaj „Zid plača“ ispred Doma Narodne skupštine koji bi trebao da bude zapravo naša savest svih nas i budućih tužioca za ratne zločine i nas poslanika. Mora da nam nametne pitanje da li smo položili ispit savesti, da li smo uradili sve što smo mogli da se razotkriju zločini i zločinci procesuiraju.

Ja sam se opredelio za kog kandidata glasati kada je u pitanju izbor Tužioca za ratne zločine. Međutim, ne mogu da budem zadovoljan onim što je dosadašnji rad Tužioca za ratne zločine. U jednom delu su procesuirali one koji su iz redova srpskog naroda počinili zločine nad pripadnicima drugih nacionalnosti i taj posao podržavam. Međutim, mislim da je apsolutno nedovoljno učinjeno da se procesiraju zločini koji su počinjeni nad srpskim narodom i tokom rata u Hrvatskoj, u BiH, posebno na KiM.

Zato od novog tužioca za ratne zločine očekujem da reši neke probleme, prvo unutar Tužilaštva za ratne zločine na koje ću da ukažem, a onda da se maksimalno posveti procesuiranju onih, i to u odsustvu ako nisu dostupni, koji su počinili zločine posebno nad srpskim narodom, jer vidimo da situacija u Hrvatskoj, u Bosni i Hercegovini i Kosmetu nije takva da možemo očekivati od sudova koji funkcionišu na toj teritoriji da će oni procesuirati one koji su počinili zločine nad srpskim narodom.

Ono što me posebno zabrinjava i na šta, gospođo ministarka, ukazujem, u Tužilaštvu za ratne zločine postoje osobe koje su na nezakonit način izabrane. To je neviđen skandal. Ne može da radi u Tužilaštvu za ratne zločine, posebno na mestu zamenika, neko ko je, recimo, deset dana nakon isteka konkursa podneo prijavu za zamenika i koji nije prošao izbor kroz Skupštinu. To nije samo posao budućeg Tužilaštva za ratne zločine da razreši, nego i vaš u Ministarstvu pravde. Ne može da se dozvoli falsifikovanje dokumenata.

Pogledajte zapisnik sa sastanka sa pravnim savetnikom jedne zapadne ambasade, gde se Tužilaštvo, tadašnji tužilac za ratne zločine obavezuje da će jednom mesečno informisati pripadnike ambasade o toku svakog predmeta, o toku predmeta. Ali, taj zapisnik je falsifikovan u više navrata, jer ono što su govorili na sastanku i što je u prvom zapisniku je mnogo, mnogo gore. Ne može se dozvoliti da tužilac za ratne zločine tuži poslanike koji žele da znaju šta je urađeno da bi se procesuirao zločinac Ramuš Haradinaj, da poslanika tuži i ometa ga u radu, ukida njegovo ustavno pravo. Tuži ga američkom ambasadoru. Ako se u narednom periodu nastave takve nepravilnosti u Tužilaštvu za ratne zločine, onda ja ne očekujem da će ono ispuniti svoju funkciju.

Zatim, mislim da je neophodno da se ispitaju detaljno i precizno načini trošenja sredstava koje je Tužilaštvo za ratne zločine u minulom periodu dobijalo na osnovu donacija. To nije utvrđeno. Ja sam dobio bezbroj primedbi, bezbroj informacija od pojedinaca koji mi ukazuju na te nepravilnosti, a posebno na funkcionisanje neke nevladine organizacije, sada ugašene, pod nazivom „Centar za tranzicione procese“. Ne radi se o iznosima od 5-10 hiljada evra ili dolara, radi se o mnogo većim iznosima. Uticaj sa strane na Tužilaštvo za ratne zločine je išao u dva pravca iz pojedinih ambasada koje nisu bile zainteresovane za procesuiranje onih koji su počinili zločine nad srpskim narodom, nego samo za one koji su iz redova srpskog naroda počinili zločine nad drugim nacionalnostima. Zatim, neviđen pritisak i neviđene uloge.

Moram da vas pitam, gospođo ministar, kako niko do sada nije objasnio ulogu Fonda za humanitarno pravo u radu Tužilaštva za ratne zločine? Kako je Nataša Kandić godinama imala, ne znam da li još uvek ima, kancelariju u Tužilaštvu za ratne zločine? Podmetali su lažne svedoke na osnovu kojih su ljudi bili osuđivani. Kako niko nije reagovao na saopštenje za javnost upravo Tužilaštva za ratne zločine od 14. novembra 2011. godine gde, citiram, piše - direktorka Fonda komentariše suđenje, rad suda i Tužilaštva pristrasno i nestručno, u postupke ulazi sa unapred stvorenim predubeđenjem o krivici i nevinosti. Postupanje sudija i tužilaca u predmetu vezuje za ličnosti koje postupaju, a ne sa sadržinom radnje koje se u postupku preduzimaju, uvek polazeći, obratite pažnju na ovo, sa stanovišta svojih interesa da se po svaku cenu, bez postojanja validnih dokaza, dokaže da je naša država, tj. država Srbija odgovorna za sve zločine u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu, a ne sami izvršioci protiv kojih se vodi postupak.

Dakle, nekome je izgleda u interesu svih ovih godina da država Srbija bude označena kao odgovorna za zločine koje su počinili svi drugi i da se samo srpski narod proglasi nekakvim zločinačkim narodom. Ukazujem na ove nepravilnosti i opravdane sumnje zato što mislim da je sve ovo uticalo na rad Tužilaštva za ratne zločine, a da je upravo taj uticaj rezultirao time što imamo izuzetno mali broj optužnica koje je Tužilaštvo za ratne zločine podiglo za zločine protiv srpskog naroda. Kakav je to bio izgovor da nema suđenja u odsustvu? Pa, nijedan Albanac koji je počinio zločine neće biti osuđen onda.

Prikrivanje dokaza o zločinima nad Srbima, u više navrata sam o tome govorio i to je izuzetno važno. To se odvijalo u vrhu Tužilaštva za ratne zločine i ti ljudi moraju da snose odgovornost za to prikrivanje zločina. U toku 2011. godine policijski službenici Službe za otkrivanje ratnih zločina došli su do saznanja da se u magacinskom prostoru Tužilaštva za ratne zločine nalaze desetine hiljada neobrađenih izjava lica koja su u Srbiju došla iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine za vreme i nakon ratnih dešavanja, a koje su prikupili predstavnici Komiteta za prikupljanje podataka o zločinima protiv čovečnosti i međunarodnog prava, kao i predstavnici boračkih i Udruženja žrtava rata iz Republike Srpske i dostavili Tužilaštvu za ratne zločine na dalji rad i postupanje. U originalnim izjavama pred policijskim i sudskim organima Srbije izbegla lica su svedočila o svojim stradanjima i stradanjima svojih sunarodnika, često navodeći imena izvršilaca ratnih zločina, Hrvata i Muslimana, u svojim izjavama.

Neblagovremenom obradom i držanjem ovako dragocenog materijala u magacinskom prostoru tužilaštva do kraja 2011. godine u mnogome je otežano istraživanje i procesuiranje ratnih zločina koji su izvršeni nad Srbima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, kao i odbrana haških optuženika koji nisu imali pristup ovoj dokumentaciji. Ko je to radio? Za čiji interes? Ko plaća ljude koji rade u Tužilaštvu za ratne zločine? Ili, pogledajte ovo, jedna od pritužbi koju sam kao poslanik i predsednik Odbora za KiM dobio. Kako je moguće, piše u pritužbi, da tužilac 5. maja 2012. godine smatra da opisane radnje krivičnog dela predstavljaju ratni zločin protiv civilnog stanovništva, radi se o Albancima koji su bili optuženi za zločine, a 1. juna iste godine da one nisu ratni zločin, već udruživanje u vezi terorizma i da potpadaju pod Zakon o amnestiji? Ako je ovo u skladu sa zakonom, onda ja zaista uopšte ne znam šta znači funkcionisanje po zakonu.

Takođe, u narednom periodu očekujem da budući tužilac za ratne zločine skine kompletnu ljagu od ljudi koji su nadasve vrhunski, rukovođeni otkrivanjem istine, radili svoj posao kao novinari i u predmetu „Novinari, ratni huškači“. Oni koji su izmislili taj predmet, njima je cilj da sakriju zločine koji su pričinjeni i počinjeni nad srpskim narodom i u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini i na Kosmetu.

Konačno, mislim da ćemo i od novog tužioca, iskreno se nadam da će to biti osoba za koju sam se opredelio da ću glasati u danu za glasanje, dobiti i dalje veoma aktivnu podršku Radnoj grupi, koju je formirao Odbor za KiM, za prikupljanje dokaza o zločinima koji su počinjeni nad pripadnicima srpskog naroda.

U potpunosti podržavam ove kriterijume, gospođo ministarko, kada ste rekli da pored regionalne saradnje, koja treba da se nastavi i to je taj drugi deo naše savesti koji mora da bude uvek čist, da se procesuiraju zločinci u odsustvu ako nisu dostupni našim organima i da se veća pažnja posveti istraživanju, otkrivanju i procesuiranju zločina nad srpskim narodom. Jer, ko će, ako ne mi, ako ne država Srbija, da procesuira sve one koji se tako smeju i tako sprdaju sada kada mi pokazujemo „Zid plača“ ovde? To je naša savest, to je posao koji nam predstoji u narednom periodu. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Reč ima Đorđe Vukadinović. Izvolite.

Poštovane kolege, poštovani gosti, imam nekih sedam minuta da kažem nešto o 43 tačke dnevnog reda, ili 44 tačke, što je naravno nemoguća misija. Ova rasprava današnja kojoj smo prisustvovali samo pokazuje, čak i kada je najdobronamernije tumačimo, koliko je bilo pogrešno i kratkovido sažimanje svih ovih tačaka dnevnog reda. To ne odgovara čak ni kolegama iz vladajuće većine, niti na taj način uvažavamo značaj tačaka o kojima smo ovde govorili.

Vidimo da su neki zainteresovani, neki lično, a i generalno svi bi trebalo da budemo zainteresovani za rad Tužilaštva za ratne zločine, neki su čitali svoja izlaganja i sve vreme poslaničke grupe trošili na tu temu. Pa zašto to onda nije posebna tema? Ja se slažem sa dobrim delom te argumentacije koju smo čuli i o problemima u radu i o potrebi da bude drugačije i kada je reč o procesuiranju zločina protiv Srba, sve se slažem. Zašto to onda, gospodo kolege, kako hoćete, drugovi, braćo, zašto to onda niste izdvojili da se cela jedna sednica posveti tome? Ovako se stiče utisak da su sastavljene babe i žabe i onda i mi sami delujemo konfuzno, pogotovo građanima koji nas gledaju jer ne možemo ni o jednoj temi dovoljno iscrpno da govorimo. To je što se tiče Tužilaštva za ratne zločine.

Zatim, imamo tačku koja se tiče tužioca, to je potpuno druga tema, treće su zajmovi i četvrta je, ovo što je predložio kolega Martinović, Zakon o sudijama. To su neke četiri logične celine o kojima smo mogli koliko-toliko da raspravimo i da svako nekako može da dođe do reči i do argumentacije. Ja ću zbog toga samo kratko, nešto ću kada budu amandmani, iskoristiti priliku da pitam gospodina Vujovića vrlo konkretno, da ne bude da je uzalud bio ceo dan, isto brojke, i bez politikanske želje za bilo kakvim poentiranjem i bez mahanja ciframa, procentima, koliko je i ko dobio na izborima, na kojima nismo mi učestvovali nego predsednički kandidati.

Dakle, vi kažete da je ovo vrlo povoljan zajam. Ja mogu da vam verujem u tome. Ali, ako su bilansi države tako dobri i ove vlasti tako dobri, da vas pitam ovako zdravorazumski, a vi ćete nam odgovoriti, i meni i javnosti, pa zašto nismo vratili dug? Mi se ipak zadužujemo. Kada slušamo ne samo vas nego predstavnike vlasti, vrlo često mi deluje, pa to je i sam premijer znao da kaže ponekad, kao da nam neko poklanja, kao da dobijemo milijardu, a to kao da nam je poklonio neko nešto. Pa dobijamo ovo, pa ono. Ne, mi se zadužujemo, po doduše možda boljim uslovima nego što smo ranije. Meni je drago ako je to tako. Ali se mi zadužujemo, i to sa rokom otplate. I to nam je vrlo važno i to želim da javnost zna. Do 2036. godine je rok otplate i ne možemo pre toga, odnosno možemo samo pod određenim uslovima, jel tako, da to vratimo. To zvuči jako povoljno, ali to je malo po principu – brigo moja pređi na drugoga. Dakle, i gospodin ministar i ja do tada verovatno nećemo biti živi. Ako postoji smisao i one floskule i fraze o tome da se zadužuju naša deca i unuci, onda je upravo to. Mi na ovakav način zadužujemo našu decu i unuke. Ja se slažem da su to verovatno radili drugi, možda i nepovoljnije. Znači, jedna stvar, ako smo tako dobri, što ga podižemo, što povlačimo, što iz tako uspešnih bilansa ne vraćamo?

Kada smo kod tih uspešnih bilansa, čuli smo i od vas, ja sam i juče slušao kolege iz vladajuće većine, kako smo mi ove godine popravili naš bilans i smanjili smo dug za 600 ili 700 miliona evra. Kada se povećava dug, onda vrlo često jasno i glasno kažete i naročito ističete da je dobrim delom to povećanje duga bilo posledica nepovoljnih valutnih kurseva. Zašto sada ne kažemo da je od tih 600 ili 700 miliona koje smo smanjili recimo pola milijarde evra zapravo posledica da nam sada odgovara kurs valute na svetskom tržištu, pa je sada ispao dug manji.

Druga stvar, vi ćete me ispraviti ako grešim, da li je tačno da je za mandata ne ove Vlade nego ove vlasti, od promene vlasti 2012. godine, vi tada niste bili ministar, ali svejedno, da je dug povećan sa 15 na 25 milijardi dolara. To je rezultat kojim se ne hvali niko iz ove vlasti. Možda je moralo, možda je to faktor inercije, ali je činjenica da je dug povećan za gotovo 10 milijardi evra, to sada varira u zavisnosti od kursnih razlika.

Rečeno je juče da je sada 68% bruto društvenog proizvoda taj dug. Kada je ova vlast došla na vlast 2012. godine, taj procenat je bio 65% bruto društvenog proizvoda. Proporcija je porasla sa 65 na 68% je porasla proporcija. Ja pohvaljujem stabilizaciju u ovim sektorima koje stalno ističete, ali se slabo priznaje da postoji i ova druga strana medalje. Dug je povećan skoro 10 milijardi i, drugo, proporcija je sa 65 otišla na 68%.

Što se tiče Predloga zakona o sudijama, samo to da kažem, ne morate mene ubediti, svako iz struke zna ili sluti da je predlog i ideja ovog produženja, odnosno dupliranja praktično, nemogućnosti reizbora za predsednike sudova motivisana vrlo banalnim razlozima. Dva su razloga. Jedno je mogućnost kontrole, jer vlast preko predsednika sudova najlakše kontroliše, lakše je kontrolisati jednog predsednika suda nego čitav sud i mnoge različite sudije, ili bar mogućnost kontrole. Drugo – da postoje neki predsednici sudova kojima ističe mandat i to je javna tajna i to znaju svi iz struke, možete vi meni sada mahati procentima ili nekim etiketama, da nekim važnim predsednicima sudova ističe mandat vrlo brzo i njima je potreban reizbor. Kao što neki vrlo brzo treba da idu u penziju, pa je onda uvedena ova, ja bih rekao, nepotrebna stavka, iako ja ne spadam među mlađe ovde poslanike, ali treba biti realan, da neće neko sa 67, 68 ili 69 godina biti tako jako uspešan u obavljanju svoje i sudijske i još predsedničke funkcije. Dakle, nekima je blizu penzija, neki se penziji raduju, a neki od nje beže, to znamo. Kada ste mlađi, onda obično kažete – jedva čekam penziju, a kada ste stariji, onda kažete – jao, prokleta penzija.

Elem, neki predsednici sudova se spremaju za penzije, na ovaj način se čini njima usluga, a ti su predsednici sudova bliski vlasti, odnosno vladajućoj garnituri. To je u suštini ova priča. Sve ove slatke argumentacije koje je potegao kolega Martinović mislim da služe samo da se na neki način zamaskira ta elementarna činjenica.

Ne bih više dužio. Ostalo ću kada bude razgovor o amandmanima. Voleo bih da čujem pre svega odgovor ministra Vujovića, a i gospođe ministarke, a vidim da ona trenutno nije prisutna. Hvala.