Zahvaljujem.
Ostalo je da procenim da li treba oduzeti dva minuta od vremena poslaničke grupe Demokratske stranke. Nisam za tako rigorozne mere, bar ne na početku dana. Osim toga, ja sam spreman da ih pustim da govore. To je njihovo pravo. Često na njihovu sopstvenu štetu, tako da neću da im zabranjujem.
Povreda Poslovnika, narodni poslanik Bojan Torbica.

Povreda člana 107.

Želeo bih samo da kažem da je ovo sramno izgovoriti u Skupštini za jednog ministra. Za čoveka koji je upravo bio žrtva Dosovskog režima, za čoveka koji je ležao u Dosovskom kazamatu, zato što se borio protiv režima, zato što je voleo Srbiju, zato što je voleo ljude koji su čuvali ovu zemlju.

Nikada se Aleksandar Vulin nije plašio vaših zatvora, ali problem je i onda kada ste ga hapsili. Mogli ste da obustavljate postupke, mogli ste da obustavite, da ga puštate iz pritvora jer ništa niste imali, jeste znali 12 godina da vršite samo represiju i progon svojih političkih protivnika. Hvala.

Smatram da nije bilo povrede Poslovnika.
Molim vas da ne zloupotrebljavate pravo na povredu Poslovnika da biste replicirali.
Reč ima narodni poslanik Neđo Jovanović. Izvolite.

Zahvaljujem se predsedavajući, uvaženi ministri, uvaženi predstavnici pravosudnih institucija, kolege narodni poslanici. Na samom početku želeo bih da kažem da će poslanička grupa SPS u danu za glasanje podržati zakon o izmenama i dopunama Zakona o sudijama, i izražavamo iskreno uverenje da će za nosioce pravosudnih funkcija biti izabrani oni koji to zaslužuju, odnosno najbolji.

Međutim, imajući u vidu tok diskusije koja je juče trajala onako kako je trajala.

Daću sebi slobodu da u ime svih nas narodnih poslanika da se građanima izvinim, da se izvinim za ono što je urađeno od dela opozicije, od dela govornika koji su iz opozicije čitali spise predmeta, što je apsolutno nedopustivo, što su komentarisali spise i sudskih i javnotužilačkih predmeta, što je takođe nedopustivo, da se izvinim kandidatima koji su predloženi za nosioce pravosudnih funkcija, kako sudijskih tako i javnotužilačkih, što su njihova imena na jedan jako ružan način se pojavila u ovom parlamentu, u ovom visokom domu sa kvalifikacijama koje ni u kom slučaju niti su činjenično utemeljene, a daleko su od toga da bilo ko ko je van pravosudnog sistema ima pravo da tako nešto komentariše. Naravno, to podrazumeva i izvinjenje i Tužilaštvu i sudovima. Ovo građani treba da znaju zbog toga što se iz ovog doma nikada ne smeju čuti takvi tonovi, takva retorika, jer ćemo na taj način obezvrediti pravosudne institucije, urušiti pravosudni sistem, izgubiti ono što je naš cilj, a to je postizanje načela pravne sigurnosti i dostizanja pravde.

Ono što poslanička grupa SPS smatra ispravnim jeste predlaganje zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudijama. Juče je predlagač, gospodin Martinović, dao obrazloženje zbog čega je predložio ovaj zakon. Drago mi je da čovek koji nije direktno u praktičnoj primeni procesnih i materijalno-pravnih zakona, oseća potrebu za jednim takvim sistemskim rešenjem, oseća potrebu da se na kvalitativan način učini jedna promena ili izmena odredaba, i to samo pojedinih odredaba Zakona o sudijama. Moram da kao čovek koji je vezan po svojoj struci za pravosuđe, kao advokat i u zaštiti moje profesije koja je sastavni deo pravosuđa, istaknem nepobitne činjenice.

Predsednici sudova treba da predstavljaju bastion, treba da predstavljaju garant, da iz njihovih sudova, odnosno sudova na čijem su čelu, nikada neće izaći odluke koje su donete pod pritiskom lobi grupa, interesnih grupa, na bilo koji drugi način, osim po zakonu. Svaki sudija je nezavistan i samostalan. Nezavisnost i samostalnost sudija je ograničena samo na jedan jedini način, način koji je propisao zakon i zakon je jedino ograničenje koje ne dozvoljava apsolutnu nezavisnost i apsolutnu samostalnost sudija.

Šta je to dužnost predsednika sudova? Ogromne obaveze i ogromna odgovornost. Sigurno najvažniji deo posla predsednika sudova jeste raspored poslova u sudu. To je segment u korpusu njegovih obaveza koji nosi najveću težinu, jer on mora da ustroji i parničnu i vanparničnu, delimično izvršnu materiju. On mora da ustroji u pojedinim sudovima odeljenja, u Privrednom Apelacionom sudu odeljenja koja se vezuju za privredne sporove, odeljenja za stečaj, odeljenje za razumni rok. On mora da vodi računa o ravnomernoj raspodeljenosti predmeta sudijama kako bi sudije mogle da postignu što efikasniji rad. On mora da vodi računa da odeljenje sudske prakse funkcioniše na najbolji mogući način, kako bi iz jednog suda izlazile odluke koje ne bi povređivale pravo stranke da oseti pravnu sigurnost u smislu odluka koje nisu različite, a iz istog su suda, naročito kada je u pitanju drugostepeni sud.

Najveći stepen nezadovoljstva građana jeste upravo u pogledu dva pravca. Jedan je pravac suđenja ili povrede prava na suđenje u razumnom roku, zbog toga što se sporovi neuobičajeno dugo vode. Drugi pravac jeste neujednačena sudska praksa. I u jednom i u drugom segmentu predsednici sudova nose posebnu odgovornost, da i odeljenje sudske prakse i odeljenje za razumni rok funkcionišu na najbolji mogući način.

Osim toga, predsednik suda je jedna vrsta menadžera, zbog toga što vodi računa o materijalno-finansijskom stanju sudova.

Sada, kada se sve ovo uzme i obzir, da li je racionalno i ako bilo ko od narodnih poslanika, bilo ko, može da nas ubedi da nije, ja zaista onda ne bih imao nikakav poseban komentar, da predsednik suda koji je bukvalno sve ove poslove uradio na najbolji mogući način, optimalan način, da je ispoštovao sve one obaveze koje se vezuju i za poslovnik o radu suda, da je ispoštovao sve obaveze koje se vezuju za garanciju da će svaki sudija imati mogućnost da neometano radi, da će svaki sudija biti zadužen sa brojem predmeta koji će obezbediti i rešavanje priliva, i postizanje ažurnosti i postizanje kvaliteta, da mu što manje presuda bude ukinuto, a što više presuda bude potvrđeno. Zar takav sudija, koji je navršio radni vek u toku trajanja svog mandata, ne treba da radi do isteka mandata? Treba, i te kako treba.

Ja sam prvi kao čovek koji se deklariše kao deo pravosudnog sistema i u zaštiti pravosudnog sistema da svaki sudija mora da ima tu vrstu sigurnosti koju mu obezbeđuje predsednik, a predsednik suda ima pravo da nastavi započete poslove. I mi normiranjem ove odredbe u izmenama i dopunama zakona upravo postižemo taj efekat. To je po nekom mom dubokom uverenju i uverenju poslaničke grupe SPS možda trebalo i ranije da se uradi, ali nije nikad kasno.

Juče smo čuli nešto što je zapanjujuće, i tu ću se sad vezati u jednom drugom delu za izbor nosilaca pravosudnih funkcija, kako sudija, tako i tužilaca. Rečeno je da ljudi koji su navršili 62, 63, 64 godine, šta imaju oni da traže više u pravosudnom sistemu. Hajde sa jedne strane što je to diskriminišuće, ali s druge strane, ako posmatramo uporedno pravo, koliko imamo pravosudnih sistema, koliko imamo država u kojima se prevashodno radni vek definiše na znatno viši nivo, starosni nivo u odnosu na naš.

Drugo, kao što je slučaj Vrhovnog suda SAD, gde se sudije biraju doživotno, dakle, njegov radni vek se vezuje za životni vek. Zašto? Zbog toga što je potrebno obezbediti kontinuitet rada, zbog toga što je potrebno obezbediti pravnu sigurnost, zbog toga što je potrebno obezbediti optimalan način funkcionisanja pravosudnog sistema. Ako to može u Americi, ako to može u zemljama zapadne Evrope, šta je to sporno da to bude u Srbiji?

Zato smatram da su predlozi koje je Vlada dostavila Skupštini, a koji su definisani od strane Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca krajnje korektni predlozi, zasnovani na nečemu što se ovde ne sme i ne može dovoditi u sumnju.

Juče su bila osporavanja koja su apsolutno neutemeljena. Prevashodno, postupak za izbor kako tužilaca, tako i sudija je više nego transparentan. Drugo, ocenjivanje rada i sudija i tužilaca je itekako prisutno. Treće, kriterijumi su propisani i oni se poštuju. Ovde je malo ko hteo ili možda nije znao da kaže da postoji normativan akt na osnovu koga se vrednuje rad kandidata koji su konkurisali za izbor javnotužilačke funkcije, da su ti kriterijumi propisani pravilnikom, da u pravilniku postoje jasne norme koje preciziraju način izbora i predlaganje kandidata, da se od kriterijuma predlažu: pod jedan, stručnost, pod dva, osposobljenost, pod tri, dostojnost, a da se dostojnost pretpostavlja.

Zar to nije dovoljno da se građani uvere da ovo nije partijski način izbora nosilaca pravosudnih funkcija, već nešto što je zakonom i podzakonskim aktima definisano, a te podzakonske akte u granicama svoje nadležnosti utvrđuje ministar pravde? Ako je tako, a jeste tako, zbog čega se dovodi u sumnju nešto što je više nego poznato?

Kada govorimo o kriterijumima i merilima, ja želim zbog građana, ali prevashodno zbog građana da istaknem nekoliko činjenica. Osporavana je Pravosudna akademija od onih koji su Pravosudnu akademiju ustrojili. Pravosudna akademija kao institucija podrazumeva instituciju koja pruža mogućnost edukacije ili dodatnog osposobljavanja onima koji će jednog dana postati sudije ili javni tužioci.

Da li oni koji su prošli obuku u Pravosudnoj akademiji, stekli zvanje budućeg sudije ili javnog tužioca, da li su oni koji su proveli tri godine kao pomoćnici u javnom tužilaštvu treba da polažu ispit? Apsolutno ne. I to je jasno normirano i to jasno piše i ne treba osporavati.

Sledeće, da li se prati rad tužilaca kada je u pitanju njihova spremnost da se upuste u donošenje odluka koje su u nadležnosti tužilaca? Da. Da li moraju imati odgovarajuća znanja u oblasti informacionih tehnologija? Da. Da li moraju poznavati međunarodno pravne propise? Da. Ako je to sve tačno, a jeste tačno onda te kriterijume ne možemo dovoditi u sumnju i to su kriterijumi koji služe vama za predlaganja ministarstvu, izvinjavam se, za ocenjivanje, a ministarstvu za predlaganje kandidata za nosioce javno-tužilačkih funkcija.

Ono što sigurno zavređuje najveću pažnju danas u javnost jeste izbor tužioca za ratne zločine. Juče smo čuli osporavanje institucije Tužilaštva za ratne zločine. Ja moram da podsetim da Tužilaštvo za ratne zločine postoji ne samo u Srbiji. Tužilaštvo za ratne zločine postoji u mnogim drugim državama.

Ja bih samo zamolio, ako može samo, jesu kolege iz moje poslaničke grupe, ali treba voditi računa o disciplini u Skupštini.

Samo vi disciplinujte vaše poslanike.

Ono što želim da istaknem jeste naročito značajno. Tužilaštvo za ratne zločine je definisano zakonom. Ako tražimo ukidanje Tužilaštva za ratne zločine, onda apsolutno moramo anulirati jedan zakon, a to je zakon koji se odnosi na organizaciju i nadležnost državnih organa u postupku za ratne zločine. Osim toga Tužilaštvo za ratne zločine ima jedan deo, hajdemo da kažemo, prava ili propisa koji se ne vezuju za domaće zakonodavstvo nego za međunarodno zakonodavstvo. Ako je tako, a jeste tako, onda moramo voditi računa da upravo to tužilaštvo ima svoju funkciju i ono jeste specijalizovano da bi se ratni zločinci procesuirali, gonili i kažnjavali.
Moram da podsetim na nešto što ovde juče nije rečeno, a to je da i posle decenija i decenija se pronalaze ratni zločinci zbog toga što ratni zločini ne zastarevaju. Svedoci smo pre petnaestak, dvadesetak godina da je jedan od ratnih zločinaca, koji je nesumnjivo osvedočen, kao monstrum, Andrija Artuković uhapšen, procesuiran, gonjen i kažnjen posle 40 godina ili možda čak i više od 40 godina od učinjenog zločina. Mi ćemo za ne daj bože uvek u ratnim situacijama imati okolnosti događaja koje nameću potrebu da se ratni zločin ispita, a s obzirom da ne zastareva, onda je logično da će ratni zločinci uvek biti u fokusu gonjenja, u fokusu procesuiranja, u fokusu istraživanja, odnosno dokazivanja i, na kraju krajeva, izricanja adekvatne krivične sankcije, odnosno kažnjavanja.
Zašto onda ukidati Tužilaštvo za ratne zločine? Ako postoji u Bosni, ako postoji u mnogim državama u celom svetu, zbog čega takvu instituciju negirati u Srbiji?
Tužilaštvo za ratne zločine mora da vodi računa o svojoj organizaciji kako bi bila što uspešnija, kako bi je podigli na što optimalniji nivo rada, i u personalnom, i u svakom drugom smislu reči.
Ministarka je najavila čak i nacionalnu strategiju za borbu ratnih zločina, i to je deo nadležnosti Tužilaštva za ratne zločine. Da li možemo biti zadovoljni ili nezadovoljni? Hajde da budemo potpuno iskreni. To može da kaže samo struka. Da li je bilo ko ovde toliko slobodan i spreman, samouveren da kaže da je kompetentan da o svemu ocenjuje rad tužilaštva? Nisam siguran. Struka da, a mi samo na nivou onoga što možemo činjenično da utvrdimo i ocenimo na način koji podrazumeva doprinos boljem radu tužilaštva.
U ime poslaničke grupe SPS želim da skrenem pažnju na nešto drugo. Kada već biramo i tužioce, kada već biramo zamenike javnih tužilaca, biramo sudije, moramo imati u vidu nešto drugo. Ne sme biti lažne solidarnosti, predsednici sudova ne smeju tolerisati sudije koje ne rade u skladu sa zakonom, koji ne rešavaju priliv predmeta, koji povređuju pravo stranke na suđenje u razumnom roku i da se protiv takvih sudija morati voditi postupci.
Drago mi je da Visoki savet sudstva ima jedan takav pristup da se procesuiraju i disciplinski kažnjavaju oni koji tako ne rade. Drago mi je da i Državno veće tužilaca ima takav pristup prilikom ocene rada tužilaca. Nažalost, mi danas imamo, nadam se da mi vi, gospodo, iz Državnog veća tužilaca nećete zameriti, situacije gde se tužioci nekada ponašaju na način koji nije u duhu ovoga što ja govorim, pa se, recimo, tamo gde je apsolutno čista krivično-pravna situacija izjavljuju žalbe protiv prvostepenih odluka gde ne postoji čak ni teoretska mogućnost da se ta odluka promeni. Znam da ja nemam pravo da to kažem i da o tome odlučuje drugostepeni organ, ali je činjenično stanje u predmetu takvo da se samo formiraju nepotrebni troškovi, ali se ipak ide na takve troškove. Ne znam zašto. U tom pravcu treba voditi računa da se dostigne onaj nivo poverenja građana u pravosudne institucije koje im obezbeđuju apsolutnu pravnu sigurnost.
Imamo situacije kada se i optuženja, bez obzira o kom optužnom aktu se radi, da li je u pitanju optužni predlog ili optužnica, kada se istrajava u nečemu što uopšte nije u duhu onoga što podrazumeva stanje spisa predmeta. Sasvim suprotno. Da li je to nedovoljna edukovanost tužioca? Da li je to nešto drugo? Da li postoje neki eksterni razlozi koji nisu u okviru tužilaštva? Nije moje da komentarišem, ali je zato i te kako na tužilaštvima da se određuju prema svojim kolegama, prema tužiocima u pogledu provere njihovog rada.
Smatram da i predsednici sudova, kao i javni tužioci, o ovome moraju voditi računa uvek, u svakom trenutku i da njihov rad mora biti transparentan kako bi to građani osetili na najbolji mogući način.
Hteo sam preostalo vreme da iskoristim, ali neću stići zato što ističe, ali samo da se osvrnem i na autentično tumačenje odredaba Zakona o državnom premeru i katastru, pa ću to učiniti kasnije.
Želim samo da kažem da sudovi, kao što su Prvi osnovni sud u Beogradu, neću minimizirati rad ni drugih sudova, svi su sudovi u Srbiji na onom nivou na kome jesu u pokušaju postizanja što bolje ažurnosti, što boljeg kvaliteta rada, što bržeg rešavanja priliva predmeta i što efikasnijeg postupanja u predmetima. Ističem da jedan od primera takvog rada je Privredni apelacioni sud u Beogradu, na teritoriji Zlatiborskog okruga Osnovni sud u Požegi, kao i mnogi drugi sudovi.
Nadam se da će njihov rad biti primer kako će se sudije i tužioci odnositi prema svom poslu. U tom pravcu svi predlozi koji su ovde dati, nakon konačnog predloga za izbor, u danu za glasanje će biti podržani od poslaničke grupe SPS. Zahvaljujem se.

Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta, povreda Poslovnika.

Intervenišem na osnovu člana 27.

Čini mi se, gospodine Arsiću, da niste slušali početak diskusije poslanika Jovanovića. On je na početku rekao da se izvinjava građanima, gospodi iz Ministarstva, iz pravosudnih organa u ime svih narodnih poslanika.

Poslanička grupa SRS nije ga ovlastila da se u naše ime izvinjava. On ako ima potrebu da se dodvorava skupštinskoj većini, odnosno vladajućoj stranci, mi nemamo. On može u svoje ime ili u ime nekoga ko ga je ovlastio.

Takođe je potpuno nedopustivo, poslanik Jovanović ovde govorio da narodni poslanici ne smeju da pominju imena nosilaca, odnosno kandidata za nosioce pravosudnih funkcija. Mi smo narodni poslanici, mi raspravljamo o tim ljudima, odnosno o tim predlozima, moramo da pominjemo imena tamo gde ima potrebe da pomenemo ime. Opet ponavljam, ako on neće i ako njegova Socijalistička partija misli da je u redu da se pravosudni organi instrumentalizuju za političke svrhe, neka misli. Ali, molim vas, u ime poslaničke grupe SRS ne sme i ne može ni da se izvinjava, ni da bilo šta kaže. Hvala.

(Neđo Jovanović: Replika.)

Nemate pravo, gospodine Neđo, na repliku.
(Neđo Jovanović: Zloupotreba Poslovnika.)
Kolega Neđo nije prekršio Poslovnik u svom izlaganju. On ima pravo da kaže ono što misli, a vi, takođe, imate pravo da kažete ono što mislite i upravo ste rekli.
Da li tražite da se Skupština u Danu za glasanje izjasni o povredi Poslovnika? (Ne)
Zahvaljujem.
(Radoslav Milojičić: Povreda Poslovnika.)
Samo prvo da vidim, kolega Pavlović je u sistemu.
Po kom osnovu?
(Dušan Pavlović: Imam pravo još tri puta.)
To ćete sačekati.
Povreda Poslovnika, narodni poslanik Radoslav Milojčić. Izvolite.

Hvala, gospodine Arsiću.

Mislim da je povređeno dostojanstvo Narodne skupštine i dostojanstvo svih građana Srbije. Dok nam ministar Vujović ovde..