Nemate pravo, kolega Atlagiću.
Smatram da je kolega Atlagić uglavnom bio u temi, ne baš uvek, ali, jako je teško da pretpostavi predsedavajući šta će koji poslanik u određenom momentu da kaže.
Široka je tema, reč je o izboru nosilaca javno-tužilačkih funkcija.
Ne možete, kolega Atlagiću, završili smo to. Utrošili ste 23 minuta.
U redu, jedna rečenica, samo vas upozoravam da ne sme da bude zloupotrebe Poslovnika.
Gospodin Marko Atlagić je uglavnom bazirao svoju diskusiju na propuste Specijalnog suda za ratne zločine u prošlosti. Izborom novog tužioca, kroz svoju diskusiju je hteo da ukaže da te propuste ne treba ponoviti ili tolerisati. Ne znam zašto to nekome smeta?
Prvih 11 minuta je govorio o ekspozeu predsednika Vlade, koji je značajan deo ekspozea posvetio nezavisnosti i samostalnosti nosilaca sudijskih funkcija i samostalnosti nosiocima javno-tužilačkih funkcija, onako kako piše u Ustavu, i to je citirao. Ne mogu da shvatim u čemu smo onda prekršili Poslovnik?
Da li želite u Danu za glasanje da se Narodna skupština izjasni o povredi? (Da)
Kolega Atlagić, povreda Poslovnika.

Poštovani potpredsedniče Narodne skupštine, gospodine Arsiću, kako sam rekao, dostojanstvo Narodne skupštine – vi ste objasnili povredu, ali ostala je još jedna rečenica da dodam.

Kada sam citirao ekspoze, hteo sam da kažem da je to manir svakog vrlog narodnog poslanika u svim parlamentima sveta, i program, ako drže do svoje države, do svoje Vlade i do svog predsednika Vlade, trebamo svi nositi u torbama, jer iz njega izlaze velike ideje.

Poslaniče, sve je jasno.
Reč ima narodna poslanica Marinika Tepić.

Zahvaljujem.

Poštovane koleginice i kolege, gosti iz Vlade Republike Srbije, ja ću se osvrnuti na tužilački deo dnevnog reda i odmah skrenuti pažnju na niz otvorenih pitanja juče, a koja su, nažalost, i do danas ostala kao otvorena i koja je pokrenuo kolega Marko Đurišić, tražeći odgovor na i danas u nekoliko navrata ponovljene stvari o onom biografskom delu za kandidate za tužioce koji se tiče akademskog perioda, odnosno same dužine trajanja studiranja, proseka, itd, što bi nama kao narodnim poslanicima moglo da da određene upute kada dođe Dan za glasanje.

Ono što se desilo juče, a to je da je ministarka odgovorila da ne smatra da treba da nam da takve informacije, vi to ne smete da radite. Vi to vrlo dobro znate. Sve i da smatrate da one nisu potrebne, kada vas narodni poslanik o tome pita, dužni ste da na njih odgovorite. Ja sam zaista očekivala da ćete danas doći sa tim informacijama. Pošto se to nije desilo, imamo vremena do Dana za glasanje i ja vas molim da o svim kandidatima dobijemo od vas, ne od Poverenika, sve podatke koje su narodni poslanici tražili za tužilačke funkcije.

Ono što mene naročito brine u ovom preobimnom dnevnom redu jeste onaj deo koji se tiče Tužilaštva, odnosno tužioca za ratne zločine. Imajući priliku da vidim programe dvoje kandidata, Milana Petrovića i Snežane Stanojković, vrlo je jasno da imaju potpuno suprotne ili suprotstavljene prioritete. Kandidat Milan Petrović za svoje prioritete je istakao jačanje regionalne i međuregionalne saradnje na svom polju delovanja, uz potpuno jednak tretman prema svima, bez obzira na nacionalnu, versku ili etničku pripadnost.

S druge strane, kandidatkinja Snežana Stanojković je u svom programu markirala da bi preispitala regionalnu saradnju i takođe dala prednost zločinima odnosno slučajevima u kojima su žrtve Srbi, što je, naravno, složićete, potpuno suprotno i domaćem i međunarodnom pravu i svim normama i svim okvirima koji se tiču bilo kog tužilaštva za ratne zločine.

Međutim, mi smo u radnom materijalu dobili kao prvopredloženu Snežanu Stanojković. Iz tog razloga ja ističem ozbiljne rezerve prema većini koja će u Danu za glasanje izabrati tužioce ili tužiteljku za ratne zločine.

Ono što naročito želim da istaknem jeste sledeće. Sve i da imamo najbolje kandidate na svetu za tužioce za ratne zločine, mene jako zanima kako će oni postupati kada stupe na dužnost, a naročito da li će se u ratne zločine mešati i istraživati na taj način da se ne bave samo izvršiocima, već i onim što smo mi jako dugo godina nosili kao strašno tešku hipoteku naše prošlosti, a to su ratni huškači.

Ja nemam amneziju i dobro pamtim ratno-huškašku perjanicu iz 90-ih godina Aleksandra Vučića, koji je bio na funkciji ministra informisanja, dakle, bivšeg ministra informisanja, i nadam se da će bilo ko ko bude izabran za tužioca za ratne zločine krenuti i od vrha piramide, time pokazujući svoju autonomnost, svoju nezavisnost, svoju profesionalnost, da su svi jednaki pred zakonom i da će propitati naročito one koje su na rat huškali, a ne samo one koji su zločine izvršili.

Baš sam juče gledala snimak nekog govora Aleksandra Vučića iz Gline, pred ljudima u uniformama, vojnim, paravojnim, to bi Tužilaštvo trebalo da istraži, gde je poklično izgovarao pozive na stvaranje Velike Srbije, a nemam baš utisak da se Velika Srbija jedino stvara u miru, a, na primer, jedino Velika Albanija u nemiru. Tako da bih volela da dobijem te odgovore…

Hvala, potrošili ste vaše vreme.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Đukanović, povreda Poslovnika.

Svakako, predsedavajuća, član 107, a naravno i član 104, jer, pre svega, malopređašnji govornik nije uopšte govorio o tački dnevnog reda. Član 107. zato što se na ovako jedan grub način obmanjuje javnost i vređaju se određeni državni funkcioneri, posebno s tom pričom o ratnom huškanju.

Da podsetimo uvaženu koleginicu, a i čitavu javnost, Aleksandar Vučić je politikom krenuo da se bavi 1993. godine. Rat je već uveliko trajao. I to je potpuno neverovatno da neko ko je tada student još uvek na Pravnom fakultetu može da bude ratni huškač. A neki koji su tada bili aktuelni političari, a gde je uvažena koleginica bila u njihovoj stranci, zalagali su se za Srijem Hrvatskoj. I to je potpuno neverovatno šta mi ovde slušamo. I nisu im ratni huškači oni koji su zagovaranje proterivanje srpskog naroda…

Poslaniče, to nije povreda Poslovnika.

U redu, samo vas molim da reagujete da ovakve skandalozne izjave zaista ne dolaze do javnosti, jer se ovako obmanjuje javnost. Šta je ko izjavljivao mislim da njoj ne bi bilo uputno da o tome govori, pošto o ratnom huškanju tek bi mogli da popričamo, posebno sa njenom bivšom partijom. Hvala.

Vladimir Orlić, replika.

Hvala, gospođo predsednice. Potpuno, ali potpuno, nepotrebno i potpuno neprihvatljivo. Dakle, da se na ovakvim temama i na ovakav način, kao što smo čuli malopre, prave neke političke karijere, pitanje je, uzgred budi rečeno, gde i u kakvom okruženju, to nek bude pitanje za onoga ko je ove stvari uradio malopre, to je apsolutno ispod svakog nivoa, iz više razloga. Prvo, čistom klevetom, pričamo o ratnom huškanju, zbog čega? Zbog toga što je neko umeo da da reč podrške za svoj narod onda kada je bio ugrožen, ne da napadne i uperi prst u bilo koga drugog, nego da ohrabri i pomogne svog. To se naziva huškanjem, svaka čast.

Neprihvatljivo i mnogo neprihvatljivije iz jednog mnogo važnijeg razloga, zbog toga što dolazi od onih od kojih dolazi. Hajdemo sad ovako, čuli su svi ovde i svi koji ovo prate ko je Ramuš Haradinaj, je li tako? Čuli su vrlo dobro. Čuli su da je Karla Del Ponte lično, u svojstvu tužioca, rekla da je taj čovek neposredno odgovoran za svirepa ubistva, likvidacije, progon, silovanja, deportacije ljudi, za ista etnička čišćenja. Zna, ne Srbija, svet celi zna o kome je reč. E, sada, da danas nama, pominjući Aleksandra Vučića, onakve besmislice malopre izgovori neko ko dolazi iz neposrednog okruženja izbornog štaba ljudi koji su pravdali Ramuša Haradinaja, koji su optuživali Srbiju zbog toga što se on slobodno šeta i oni koji su stajali ponosno sa svojim novim kompanjonima, koliko juče, ovde u Domu Narodne skupštine da iste te stvari, te užasne stvari, u svrhu zaštite Ramuša Haradinaja, ponove. Ti nama da ovde sole pamet. Neka gleda Srbija, a oni slobodno neka kažu još koji put, čuće ovo iznova. Hvala lepo.