Hvala.
Miodrag Linta, izvolite.

Gospođo predsednice, poštovana gospođo ministarka, poštovani gospodine ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, danas ću govoriti o jednoj tački dnevnog reda koja je veoma značajna za opšti proces stabilizacije i pomirenja u regionu zapadnog Balkana. To je izbor tužioca za ratne zločine. Svi smo svesni činjenice da u prethodnih 25 godina deo međunarodne zajednice vodi politiku dvostrukih standarda prema prostoru bivše Jugoslavije. Za taj deo međunarodne zajednice postoji samo jedna strana koja je krivac, to je srpska strana, koja se smatra zločinačkom i agresovskom, a Hrvati, Albanci i Bošnjaci se smatraju nevinim žrtvama koji su vodili oslobodilačke ratove. Mislim da taj dvostruki pristup dela međunarodne zajednice sigurno ne može doprineti pravičnom odnosu, vezano za suđenja za ratne zločine u odnosu prema žrtvama i u odnosu prema nestalim licima. Samo isti standardi, u odnosu prema ratnim zločincima, prema žrtvama i prema nestalim licima, mogu da dovedu do uspostavljanja trajnog mira, uspostave poverenja i generalno stabilizacije na ovom prostoru.

Smatram da je veoma važno što je 2003. godine donet Zakon o ratnim zločinima, na osnovu koga je osnovano Tužilaštvo za ratne zločine koji je imala zadatak da upravo svojim procesuiranjem ratnih zločina doprinese procesu kažnjavanja ratnih zločinaca, s jedne strane, i procesu pomirenja, s druge strane.

Mislim da naše Tužilaštvo za ratne zločine, u prethodnih 14 godina, nije ispunilo taj zadatak u celosti. Mislim da naše Tužilaštvo za ratne zločine, kao i Haški tribunal, akcenat, pre svega, stavilo na procesuiranje zločina koji su počinili Srbi i da nije na jednak način tretiralo zločine koji su počinjeni nad srpskim civilima zarobljenicima.

Izneću nekoliko podataka vezano za ovu moju tezu. Od svog osnivanja 2003. godine Tužilaštvo za ratne zločine Srbije podiglo je optužnicu protiv 184 lica, u 64 predmeta, od toga broja dva lica su Bošnjaci, dva Hrvati, 21 Albanac i čak 159 Srba, ili 86% od svih optuženih lica.

Sa druge strane, prema podacima Republičkog centra za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih lica u Banja Luci, Sud BiH je potvrdio optužnice protiv 651 lica. Najveći broj se odnosi na lica srpske nacionalnosti, protiv njih 383, ili čak 59%, zatim na Bošnjake 166, ili 25%, i 102, ili 16%, na Hrvate. Pred sudom BiH do sada je pravnosnažno osuđeno 181 lice, od čega 114 srpske, 41 bošnjačke i 26 hrvatske nacionalnosti.

Za zločine nad Srbima Sud BiH je izrekao samo 230 godina kazne, što čini samo 10% svih izrečenih kazni. Za zločine nad Bošnjacima Sud BiH je izrekao kaznu od čak 1800 godina, što čini 81% svih izrečenih kazni u Bosni i Hercegovini.

Prema podacima Državnog tužilaštva Hrvatska, čak 3.553 lica je osumnjičeno ili optuženo za ratni zločin, od toga čak 2.999 lica srpske nacionalnosti koji su optuženi u odsustvu, a svega 107 pripadnika hrvatske vojske ili policije, ili 3% je bilo pod istragom ili je bilo optuženo. Od njih je svega 40 osuđeno. Većina tih kazni, nažalost, nisu u funkciji istine i pravde, nego se više vređaju žrtve zbog malih kazni za stravične zločine koji su se dešavali nad srpskim civilima i zarobljenicima.

Smatram da bi novi tužilac za ratne zločine trebalo odmah da počne da radi na procesuiranju ratnih zločina nad srpskim civilima i zarobljenicima, odnosno da poveća i broj istraga i broj optužnica protiv zločinaca nesrpske nacionalnosti.

Smatram da bi trebalo da naše Tužilaštvo za ratne zločine i naše Odeljenje za ratne zločine Višeg suda pokrene, ako nikako drugačije nije moguće, i suđenja u odsustvu, jer očigledno je da ni pravosuđe BiH, ni pravosuđe Hrvatske, nije spremno da ima iste standarde prema svim ratnim zločinima. Nažalost, pravosuđe BiH i pravosuđe Hrvatske su etnički motivisana pravosuđa i obično imamo tragične činjenice da su kazne za Srbe daleko strože, a za Hrvate i Bošnjake daleko blaže.

Takođe smatram da bi novi tužilac za ratne zločine trebalo da osnuje timove za predmete ratnih zločina sa područja BiH, KiM i Hrvatske, čiji bi cilj bio da se prikupljaju dokazi za zločine protiv Srba.

Trebalo bi obezbediti veću pomoć oštećenima i svedocima, a takođe bi trebalo da Tužilaštvo za ratne zločine uradi jednu preciznu evidenciju svih ratnih zločina na prostoru bivše Jugoslavije koji su počinjeni prema pripadnicima srpske nacionalnosti.

Navešću sada niz primera zločina protiv Srba na prostoru Hrvatske, BiH i KiM, jer imam utisak da u delu naše javnosti provejava jedna teza da je samo naša strana kriva i da samo treba govoriti o zločinima koje su počinili pripadnici srpskih vojnih i policijskih formacija i da jedino srpski narod mora da se suoči sa ratnom prošlošću. Taj pristup je jednostrani pristup i dok god ne bude spremnosti i u Sarajevu, i u Zagrebu, i u Prištini, na suočavanje sa svojom zločinačkom prošlošću, smatram da svaka priča o pomirenju i uspostavi pomirenja gubi svaki smisao i nema izgleda na uspeh.

Pomenuću niz zločina na području zapadne i istočne Slavonije. Što se tiče zapadne Slavonije, tokom jeseni 1991. godine u tri hrvatske zločinačke vojno-policijske operacije „Otkos“, „Orkan“ i „Papuk“ proterano je preko 80 hiljada Srba. Počinjeni su stravični zločini. Spaljeno je i iseljeno preko 60 srpskih sela. Na primer, Marino selo kod Lipika, gde su pripadnici Zbora narodne garde ubili i mučili 18 Srba iz sela Klip i Klisa. Postoji samo prvostepena presuda, ali su komandanti toga logora oslobođeni. Mesto Novska - ubijeno sedam srpskih civila. Supruga jednog od ubijenih civila, Marica Šatović je pokrenula postupak za naknadu štete pred hrvatskim pravosuđem. Ne samo da nije dobila naknadu štete za ubijenog supruga, nego čak mora da plaća troškove sudskog postupka.

Pakračka poljana, stravični zločini koji su učinili pripadnici Merčepove jedinice kada su skupili ljude sa područja opštine Kutina, Pakrac i Zagreb. Ukupno se radi o 52 lica, od toga 43 lica su ubijena, tri se osobe vode kao nestale, a šest ih je preživelo mučenje i zlostavljanje.

Ratni pomoćnik ministra unutrašnjih poslova Tomislav Merčep osuđen je maja 2016. godine na svega pet i po godina zatvora za ubistvo 43 srpska civila. Presuda je i dalje nepravosnažna. Porodice žrtava kažu da pet i po godina zatvora za zločinca Merčepa je so na živu ranu svih tih porodica.

Imamo stravične zločine u Voćinu i okolnim selima kada su pripadnici hrvatskih formacija uhapsili 24 srpska civila koji su na brutalan način ubijeni.

Zatim zločini u Virovitici i selima oko Virovitice, gde je ubijeno 10-ak uglednih Srba. Odbijeni su zahtevi za nematerijalnu štetu porodice žrtava.

Stravični zločini su se desili i u Osijeku od jula 1991. do decembra 1991. godine. Već od leta 1991. godine počela su odvođenja, nestanci, mučenja, ubistva, zatvaranja Srba koji su ostali u Osijeku. Zločini nad Srbima su poznati kao „Selotejp“ i „Garaža“. Slučaj „Garaža“ odnosi se na otmice i mučenja srpskih civila u zgradi Sekretarijata za narodnu odbranu, čiji je sekretar bio čuveni po zlu Branimir Glavaš, dok se slučaj „Selotejp“ odnosi na slučaj ubistva srpskih civila kojima su ruke u trenutku ubistva bile vezane selotejpom.

Dokazi o ubistvima Srba u Osijeku se nalaze, prema mojim podacima, u Ministarstvu pravde Srbije. NJih je skupio sudija Ilija Šimić 2005. godine, koji je radio u Komitetu za prikupljanje podataka o izvršenim zločinima protiv čovečnosti međunarodnog prava i on je dostavio Ministarstvu pravde spisak od 53 ubijena i nestala Srbina od 1991. do 1992. godine.

U drugom dokumentu navode se imena 28 svedoka koji su osim o zločinima govorili o vremenu kako je bilo biti Srbin u Osjeku u leto, jesen, zimu 1991. godine. Nažalost, Ministarstvo pravde tada, a ni naše Tužilaštvo za ratne zločine, nije postupalo po materijalu koje je dostavio sudija Ilija Šimić. Taj materijal postoji u Ministarstvu već 12 godina. Očekujem da će izborom novog tužioca za ratne zločine ovaj materijal biti aktiviran i da će biti osnova za pokretanje istrage protiv zločina nad Srbima u Osijeku.

Godine 2009. Županijski sud u Osijeku osudio je Glavaša i još pet lica za ratne zločine protiv civilnog stanovništva. Glavaš je osuđen na 10 godina. Vrhovni sud mu smanjuje kaznu na osam godina. Služi kaznu u BiH. Ustavni sud ukida presudu Vrhovnog suda. On izlazi iz zatvora u BiH, vraća se u Hrvatsku kao slobodan čovek, iako postoji nepravosnažna presuda pomenutog Županijskog suda u Zagrebu. Sada ratni zločinac koga je osudio nepravosnažno Županijski sud u Zagrebu je biran za zastupnika u hrvatskom Saboru. Zamislite da se to desilo u Srbiji, da je neki Srbin koji je nepravosnažno osuđen izabran za poslanika? Digla bi se kuka i motika. Čitava međunarodna zajednica, Zagreb, Sarajevo, svi bi skočili na noge i rekli bi kako u srpskoj skupštini su poslanici ljudi koji su činili zločine nad civilima i zarobljenicima.

Posebno stradanje je bilo u Vukovaru, gde su pripadnici Merčepovih jedinica činili strašne zločine. Laž je i licemerje je hrvatskih političara kada govore da su rat u Vukovaru započeli Srbi. To apsolutno nije tačno. Od proleća, leta 1991. godine počeli su nestanci, hapšenja, mučenja i ubistva Srba, sve do septembra 1991. godine, kada je doneta odluka da se deblokira kasarna JNA u Vukovaru. Do septembra 1991. godine nijedan Hrvat u Vukovaru nije ubijen, niti je maltretiran.

Prema podacima Udruženja porodica ubijenih, poginulih i nestalih i nasilno odvedenih lica „Protiv zaborava“ koje deluje u Hrvatskoj iznosi se da je u Vukovaru do početka ratnih dejstava, do septembra 1991. godine ubijeno ili nestalo oko 120 Srba. Nažalost, za ta ubistva Tomislav Merčep i pripadnici njegovih formacija nisu kažnjeni.

Imali smo stravične zločine u Zadru. Po zlu poznatu „Kristalnu noć“, kada je 2. maja 1991. godine besna rulja naoružana motkama, štanglama, razbijala srpske radnje, upadala u srpske stanove, razbijala poslovne objekte srpskih firmi koje su imale tu svoje filijale.

Tokom 1991-1992. godine uništeno je oko 200 srpskih kuća, vikendica, poslovnih objekata i lokala društvenih firmi Srbije, a prema podacima tadašnjeg šefa Krivičnog odeljenja Opštinskog suda u Zadru Đure Kresovića, u širem području samog Zadra porušeno je 470 kuća i lokala u vlasništvu Srba, a ubijena su, u periodu 1991/1993 godine, u Zadru 34 Srbina, od toga 15 civila. Naravno, i o ovome zločinu se nije ništa preduzelo, odnosno nadležni pravosudni organi Hrvatske nisu procesuirali odgovorne nalogodavce i počinioce ovog zločina.

Paulin Dvor, imali smo tragičnu činjenicu da su hrvatski vojnici iz automatskog oružja u znak odmazde ubili 18 civila, među kojima je bilo osam žena i četiri bračna para. Nalogodavci toga zločina nisu procesuirani.

Posebno je tragična situacija, odnosno stravičan zločin se desio u Sisku tokom 1991-1992 godine kada je ubijeno više od 600 Srba civila. Hrvatski novinar Domagoj Margetić je 2011. godine podneo krivičnu prijavu protiv odgovornih za zločine nad Srbima u Sisku. On je predao 2011. godine našem Tužilaštvu za ratne zločine u Beogradu svu dokumentaciju o svom istraživanju, o zločinima nad preko 600 Srba u Sisku od 1991-1992 godine. Nažalost, od 2011. godine do danas naše Tužilaštvo za ratne zločine ništa nije učinilo da pokrene istragu vezanu za procesuiranje zločina nad Srbima u Sisku.

Imali smo zločine u sedam banijskih sela u trouglu između Siska, Petrinje, Sunje, kada su pripadnici MUP i zengovci ušli oklopnim vozilima, pored kojih se kretala pešadija, i kada su iz vatrenog oružja ubili 21 lice srpske nacionalnosti, a veći broj ranili. Za taj zločin takođe niko nije odgovarao.

Koralski most, septembar 1991. godine, ubijeno 13 pripadnika teritorijalne odbrane, četiri su se spasila. Imali smo farsu od suđenja Mihajlu Hrastovu punih 20 godina, nakon tri oslobađajuće presude osuđen je 2012. godine na četiri godine, iako je minimalna presuda za taj zločin deset godina. Naravno, i u ovom slučaju hrvatsko pravosuđe se pokazalo kao etnički motivisano.

Stravični zločini u Gospiću, kada je od avgusta do kraja decembra, na području nekadašnje opštine Gospić ubijeno 158 lica srpske nacionalnosti i nekoliko Hrvata koji su stali u zaštitu Srba. Osuđeni su Tihomir Orešković na 15 godina, Mirko Norac na 12 godina, dobio je i presudu za Medački džep septembra 1993. godine od pet godina i objedinjena kazna 15 godina. Izdržao je deset godina, a tih deset godina se ponašao kao da je boravio u nekom hotelu. U zatvoru se oženio, izlazio vikendom kući, tako da je to bila najbolja poruka šta hrvatsko pravosuđe misli o zločinima nad Srbima.

Imali smo naravno zločin nad tri oficira u Bjelovaru, kada je komandant kasarne doneo odluku o predaji, međutim komandant kriznog štaba Bjelovar Jure Šimić do dan danas nije procesiuran, iako je on naložio ubistvo tri srpska oficira, na čelu sa pukovnikom Kovačevićem.

Najveći zločini u vojnom logoru u Lori, kada je ubijeno oko sto Srba, a preko hiljadu je prošlo golgotu, torturu i mučenja.

Samo sam izneo deo činjenica i podataka vezano za zločine nad Srbima. Tu imamo vojno-policijske akcije Miljevački plato, Medački džep, Maslenica, stravične zločine u „Oluji“, imamo ubistvo narodnog poslanika u Hrvatskom saboru Dušana Trivolčića iz Jasenovca, uglednog Srbina u tom kraju. Pripadnici hrvatskih paravojnih formacija su došli u leto 1991. godine u njegovu kuću, odveli ga. Sledećeg jutra je nađen nedaleko od kuće ubijen. Niko nije procesuiran za ubistvo narodnog poslanika srpske nacionalnosti u Hrvatskom saboru.

Hvala vam poslaniče, prekoračili ste vreme.

Završavam, ogromni zločini u „Oluji“, imamo niz mesta gde su Srbi ubijani, ogromni zločini na Kosovu i Metohiji.
Želim na kraju još jednom da kažem svoje uverenje da će novi tužilac za ratne zločine aktivno početi da radi na procesuiranju zločina nad Srbima.

Hvala.
Prelazimo na listu prijavljenih za reč.
Reč ima narodni poslanik Dubravka Filipovska.
Izvolite.

Zahvaljujem predsednice.

Uvaženi ministri, poštovani predstavnici pravosudnih institucija, teško je govoriti odmah posle ovakvih činjenica koje je izneo moj uvaženi kolega Linta u vezi stradanja Srba. Međutim, ovakvi podaci i činjenice dokazuju da zločini nikad ne zastarevaju i da je i te kako potrebna institucija javnog tužioca za ratne zločine i dalje u Srbiji, takođe potrebna je i koordinacija ove institucije sa ostalim institucijama za ratne zločine u regionu kako bi se svi zločinci priveli pravdi i kako nijedna žrtva ne bi ostala da neko ko je počinio zločin ne odgovara za to.

Što se tiče ostalih predloga za sudije i javne tužioce, moram da istaknem i za mene je to u ovom trenutku najvažnije. Apsolutno je ispoštovana sva zakonska i ustavna procedura za kandidate za javne tužioce i sudije koje ste nam ovde predali. To je ono što je u ovom trenutku najvažnije.

Ono što je loše i što nije dobro, po mom mišljenju, je činjenica da govornica u ovom parlamentu služi da kada nema dovoljno argumenata da se bilo šta drugo kaže, onda se navode neke paušalne ocene u smislu da nije ispoštovana procedura, da su kandidati predloženi pod pritiskom, da njihov izvor ima političku konotaciju. To nije dobro, jer se na taj način nanosi kompletna šteta našem pravosuđu.

Naravno, to je legitimno i nesporno je da svako od kolega narodnih poslanika ima pravo da iznese svoje mišljenje, ali je takođe netačna i činjenica da se na bilo koji način ne sprovodi akcioni plan Poglavlja 23. Moram zbog građana Srbije da kažem da u Narodnoj skupštini Republike Srbije i Odbor za evropske integracije i Odbor za stabilizaciju i pridruživanje apsolutno prati sva poglavlja, da imamo i izveštaje od strane Evropske komisije i skrininge i uopšte nije tačno da se reforme Akcionim planom za Poglavlje 23 ne sprovode. Sve to je i predviđeno našom strategijom za reformu pravosuđa.

Takođe želim da kažem da ako postoji bilo koji argument protiv bilo kog kandidata za sudiju ili javnog tužioca koji je predložen, molim kolege da to javno iznesu, a paušalne ocene da je bilo pritisaka, da nije bilo transparentno, mislim da nisu dobre, jer pre svega urušavaju institucije sudija, institucije tužilaca, uopšte pravosudne institucije.

Od predloženih tužilaca, ako većinom glasova budu izabrani na svoje funkcije, očekujem da posao rade efikasno i kvalitetno, očekujem da u svom radu nemaju ni političkog, ni bilo kog drugog uticaja, očekujem da imaju apsolutnu nezavisnost, naravno, samo ne nezavisnost od zakona, očekujem da ne dolazi do zastarevanja krivičnih postupaka, što urušava ugled pravosuđa, očekujem da niko ne bude privilegovan i očekujem da više nijedna žrtva ne bude počinjena odlukom javnog tužioca da potencijalnog napadača oslobodi.

Vrlo sam pažljivo pratila obuku koju su imali javni tužioci i sudije, sa nestrpljenjem očekujemo primenu Zakona protiv nasilja u porodici i verujem da ćemo ne odmah, ali imati značajne pomake u primeni ovog zakona.

Takođe, smatram da je urađen veliki posao sa predlozima koji su danas pred nama i svakako da imamo prilike da promene Ustava koje su najavljene za kraj 2017. godine i sve ono što je primećeno kao nedostatak promenimo, pre svega, kroz to da damo veća ovlašćenja Državnom veću tužilaca, a da mi u parlamentu samo na neki način izaberemo ono što ste vi predložili.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Zoran Živković.

Naravno da je besmisleno da se govori u isto vreme od 40 i nešto tačaka dnevnog reda, ali besmisao je postao obeležje ovog parlamenta u jednom delu, tako da, šta da radimo, moramo i sa tim da se borimo.

Na dve stvari ću se osvrnuti bez obzira na nepristojno dobacivanje nekih. Jedno je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudijama. Ovo je potpuno nepotreban, besmislen zakon koji temelji svoje postojanje navodnom potrebom da se izjednači status predsednika Vrhovnog kasacionog suda sa statusom drugih predsednika sudova, što je potpuno besmisleno i pravno nevažno. I, takođe da je potreba donošenja ovog zakona, potreba stabilizacije položaja koji ima radi, znači, predsednika suda, radi navoda uspešnog obavljanja funkcije predsednika suda. To znači ako produžimo na 18 godina da bude mandat, onda bi još stabilnije bilo.

Predsednik suda nije nikakav rukovodilac, on je najbolji ili jedan među jednakima koji treba u tom trenutku da zastupa sud u nekim stvarima koje nemaju puno direktne veze sa onim što je inače nadležnost sudova i sudija. Tako da sa naše strane iz Nove stranke ćete imati amandmane „briše se“ na sva četiri člana sa obrazloženjem koje je pisala gospođa Vesna Rakić Vodinelić, profesorka Pravnog fakulteta i predsednica Saveta Nove stranke. Tako da očekujem da popravite ovu grešku koju ste učinili što ste podneli ovaj predlog zakona i da spasite dušu od daljeg kršenja smisla postojanja ovog parlamenta.

Kratko ću reći nešto i o izboru tužioca. Ima tu puno imena, čujem da je juče već bilo neko prozivanje. To su podaci od javnog interesa i žao mi je, svako ko hoće da se bavi javnim poslom, treba da bude spreman i da bude pomenut u javnosti, pa to važi i za kandidate za tužioce. To važi pre svega za političare, poslanike, članove Vlade, itd, ali i za te ljude koji vrše tu javnu funkciju.

Bila je dilema da li poslanici treba da vide recimo prosečne ocene i dužinu studiranja kandidata, pa smo od ministarke čuli da to ne treba da se zna. Koliko sam shvatio, ako sam pogrešno shvatio ja se izvinjavam, ali nismo dobili to, pa je onda pritiskom preko Poverenika za informacije, 25.4. smo dobili neke informacije, tako da imamo kandidate.

Recimo, Stajković Mirjana, devojačko Radovanović, deset godina studiranja, Dedić Miljan, deset godina studiranja, sa prosekom 7,19, Stajkovac sa 7,14, Živković Milan prosek 6,74, deset godina, itd, itd. Kada malo pogledate te podatke, kada se udubite malo, onda vidite da je jako interesantno. Imate potpuno talentovane porodice za poslove tužioca, gde je cela porodica praktično potpuno posvećena borbi za zaštitu države od kriminala. Pa recimo imamo, koliko sam ja dobio ove podatke, izvor je relevantan, tako da ako sam pogrešio ja ću da se izvinim, ali ne verujem.

Imamo porodicu Dedić, otac Momčilo je predložen za Višeg javnog tužioca u Požarevcu. Rođen je 1954. godine, znači još dve godine do penzije, a bira se na mandat od šest godina, ako se dobro sećam. Sin Miljan, onaj što je studirao 10 godina u Kragujevcu, ima prosek 7,19 predložen je za zamenika Trećeg osnovnog tužioca u Beogradu. Nemojte da se brinete za majku. Majka je već zamenik Drugog osnovnog tužioca u Beogradu. Ne znam da li ima još dece u toj familiji, kako je sa kućnim ljubimcima i sa širom familijom, ali ovo je jedan interesantan primer koji čak i da su stvarno svo troje najbolji na svetu, to je naprosto nepristojno.

Nepristojno je da cela familija budu tužiocu. U zemljoradničkim zadruga se ne praktikuje tako nešto, a kamoli u ovako važnim poslovima, kao što je posao tužioca. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo opet ovi fini, vaspitani, kulturni pokušavaju da me ometaju. Neko bi doživeo ovo kao uvredu, ja naravno ne, jer ne mogu da me uvrede gori od mene, nego samo bolji.

Malopre ste slušali diskusiju čoveka koji verovatno misli da je Napoleon. Moj kolega poljoprivrednik je govorio o tužilaštvu, pravosuđu. Ja mislim da on treba da bude predmet interesovanja upravo tih organa sudske vlasti i predmet tužilaštva.

Naime, pitam tužioce, pitam sudije, pitam ove nove koji će biti za ovog vrsnog poznavaoca vinogradske loze, vinodelca, pitam – da li on treba da odgovara zato što je po vlastitom priznanju izbacio čoveka u punoj brzini iz voza?

(Vojislav Šešelj: Ko?)

Moj kolega poljoprivrednik, vinodelac. Vreme 13.11.2014. godine, da ne bude da su pisale novine koje je on pocepao, neke zabranio i on se zalaže za slobodu štampe. Kod njega je sve paradoksalno.

Kaže ovako, svedoci su članovi njegove stranke, Ištvan Kaić i Marko Matić, kažu da bi mogao i Pavićeviće. Kaže – da se u prvobitnom sedištu stranke u Hilandarskoj ulici u toku februara 2013. godine, otvoreno hvalio kako je u svojoj ranoj mladosti prilikom jednog putovanja vozom od Niša do Beograda, zajedno sa svojim društvom iz voza u punoj brzini izbacio stranog državljanina i to samo zato što je govorio engleskim jezikom.

Dakle, ovo je zločin iz mržnje. Govorio je engleski tako po njegovom vlastitom priznanju i zato pitam tužilaštvo – zašto ne sasluša Ištvana Kaića i Marka Matića da potvrde ovo priznanje mog kolege poljoprivrednika?

Ja se slažem i o porodicama, pa da mi tužilaštvo, a i pravosuđe odgovori i ovi novi, Kendel Dej, …, znaš kao ja privatizacija, Dina, Filip Morisa, Lukoila vinogradi, ovo-ono, a žena u tužilaštvu. Tužilaštvo za ratne zločine, nema zaštićenih. On je rekao javne ličnosti.

Kaže Biserka Živković – na sastanku 10.11.2010. godine, evo zapisnika, sa Kendel Dejom, pravni savetnik Ambasade SAD u Beogradu. Ovo je jedan od tih zapisnika sa tog sastanka. Ja sam podneo krivičnu prijavu za koju nikad nisam dobio odgovor, za špijunažu. Ovo je otvorena špijunaža, jer tu su Vladimir Vučković, Dragoljub Stanković, Bruno Vekarić, Biserka Živković i Bojan Lapčević. Prisutni su Kendel Dej i Marjana Santrač, pravni savetnik u Ambasadi SAD u Beogradu.

Razgovara se o predmetu „Lovas“, razgovara se o slučaju „Ćuška“ o predmetu „Suva Reka“, to su bili živi predmeti.

Zamenik Vekarić je rekao da je rad gospođe Kandić vrlo značajan i da se uvažava u Tužilaštvu za ratne zločine. Oni izveštavaju Kendal Dea, predstavnika strane države, šta radi naše tužilaštvo i na kraju kažu - potpisnik viši savetnik Biserka Živković. Na kraju kažu – ali, u tužilaštvu su spremni da se jednom mesečno sastanu sa predstavnicima ambasade SAD-a i da preciznije govore o toku svakog predmeta. Potpis - Biserka Živković.

Dakle, hoće li neko u ovoj državi, sad kada izaberemo tužioca za ratne zločine, hoće li neko odgovarati za špijunažu? To je jedno, i ja pozdravljam svako kažnjavanje zločina. Niko ne sme da strada zato što nije Srbin, ali takođe niko ne sme da strada zato što je Srbin. Zakon je za svakoga zakon, rekao Valtazar Bogišić, i to pravilo treba primenjivati. Nove sudije, novi tužioci treba da učine dostupnu pravdu svima, da štite nevine, da kažnjavaju krive. Ali, u prošlosti, da bi pokrili privatizaciju, predstavnici stranke bivšeg režima su birali sudije koji će amnestirati tužioce od svake odgovornosti za neviđenu predatorsku privatizaciju koja je u nesreću i očaj bacila 400 hiljada otpuštenih ljudi. Upravo nam oni sad predaju, a po pitanju mog kolege poljoprivrednika, vinograda, Lukojila, 12 miliona za DIN privatizaciju itd, kaže Valtazar Bogišić – najveće zlo je kad neko od svog zla još kakvu korist ima. To se upravo odnosi na mog kolegu poljoprivrednika. Hvala.